петак, 03. август 2018.

О УМЕТНОСТИ И ПИЧКАМА

Не вреди!!! Ако га не кажеш како треба: ко да га ниси рек'о. Дакле, ствари стоје овако: после пичке, после вина, најслађа је домовина. Или би требало тако да стоје: ако стоји! Кад не стоји: најебава околина (народ). Наиме, дискутабилна је је треће набројена сласт. За прве две се побринуло. За трећу канда није остало снаге и воље. То и кад је импотентно, што је да кажемо чест случај, јер се у хедонизму владања брзо истроши и све му је доступно, домовину овек стави на последње место. Чак и у оваквом поретку ствари, који је природан и људски, домовина је одлично рангирана. Кад човек намири своје анималне инстикте може да поведе рачуна и о свом станишту. Ето, чак ни љубав није ту негде. Али, на жалост, није тако. Нова парола би, у ствари требало да гласи: после шупка и кредита, најслађа је ЕУ кита!!!



*
Уметници у Србији су углавном пичке. Зато нам је уметност лоша, опозиција не постоји а власт је грозна. Зашто? Пичке од људи немају храбрости, па не смеју да загазе у праву уметност која би подразумевала да се уметничко и животно поклапају, да уметник мора живети као што ствара. Затим, чим су пичке које немају храбости онда не смеју ни да нагазе и нагузе власт, ма каква она била, поготову лошу власт, какве су биле све од кад излазимо на изборе, и дуже. Кад си пичка онда ниси мушко. Кад ниси мушко онда ниси човек. Кад ниси човек не можеш бити уметник. Кад ниси уметник онда нема уметности. Осим уметности подилажења.
*
Дефиниција наше политичке сцене данас: курвање и циганлук.
*
Човек превари жену једном, случајно, омакне се, слатка душа, и то без емотивних последица, чист анимални порив на који се заборави чим се сврши – па му нема опроста, (углавном) кад се сазна (ретко). Ови, бре, варају целу нацију већ четврт века, свакодневно, јавно, уопште не крију, са катастрофалним последицама, са смртним исходима и сиромаштвом – и добију од народа епитет месије, као, ако нас они не изваде: нико неће. Зато ћу се ја држати жена а народ како заслужује мало му се и обија о главу. Тек ће да види. Кад Земунац оде код фризера да се шиша, он каже: „Горе ме испоштуј а са стране ми јеби кеву“. Е, па у нашој причи, по неки појединац је горе а народ је углавном са стране. Фризери исти већ двадесет и пет година.
*
За мушкарце је дужина веома важна. И, дубина. Дужина пениса и дубина џепа. Због самопоуздања. Женама је то још важније, и нема то код њих никакве везе са емоцијама или самопуздањем. Памет је тек на неком нижем месту и служи да се што маштовитије послужиш дужином и дубином, или, да на што бољи начин оправдаш своје губитништво. Код жена, памет ти не служи чак ни за то. Брига их. По данашњим мерилима спонзоруша памет је нешто сувишно и непотребно. Смета баш колико морал и етика.
Дакле, дужина и дубина су победиле памет, етику и морал. Тако је одвајкада било, да се не лажемо. Само што је данас апсурдно да је дубина код жена значајнија од дужине. Ипак, по њима, бољи је дубљи џеп а о дужини се много не размишља. Нема се кад од куповине и трошења.
*
Покушавам да читам савремене и актуелне преводе, стране писце, хитове који се немилице штампају код нас. Али, не иде! Лоша литература, уопште то и није књижевност. Некада је макар било по нечег вредног. Сада је све предвидљиво и до зла бога досадно, те глупо, на крају. Препуно општих места и урбаних квази-легенди, поготову мистике са примесама теорије завере и разним „терористима“ по мерилима запада. Тако увек испадне да су лоши момци они који убијају америчке војнике на својој земљи а ови доносе слободу и демократију тонама бомби и хиљадама мртвих. Обично се све то здроби.
Вероватно је у питању и криза превођења, јер не могу да верујем да је све то баш тако грозно. Садашњи преводиоци много користе компјутере и они не препевавају, како се ваља чинити, већ буквално преводе. Не постоји ни трунка жеље и знања да се превод прилагоди поднебљу и менталитету. Превод је поновно писање једног дела, само на другом језику. То је рад на задату тему.
*
Људи очекују, читаоци посебно, да писац изгледа као његово дело, и, супротно: да дело буде пишчев одраз у огледалу. Мож' да бидне, ал' не мора да значи. И кад буде: веома је ретко. Тако да обично долази до разочарења: упознате нешто што нисте очекивали, обично и просто, често неразговетно, још чешће чангризаво. Ништа на њему нема од његових написаних редова. Све другачије, чак! Догоди се, ретко, и супротно. Иза слабих и бедних редова упознате громаду од човека, у коју се заљубите на први поглед и којој се дивите. Купи вас својом појавом, својим ставом, изгледом или памећу, по некад и позом, најчешће: изговореним.
*
У кафани, од жена могу да отрпим само: шанкерице, конобарице, курве за шанком и баба Сере. Чак и кувар мора бити мушкарац. Ни певаљке не волим, деконцентришу дреком и деколтеом. У кафану одеш да будеш са људима и утекнеш од жене. У кафану идем да се ужелим своје жене. Треба се ићи у кафану докле год се може и има могућности. Тако потврђујеш да си мушко. Оног трена кад установиш да више пара трошиш на лекове, него на алкохол, схваташ да твоји мушки дани полако пролазе. Постајеш бесполна старкеља. Додуше, у кафани треба и пожељно је причати и о женама. И, најбоље је: само о њима. Треба се клонити политике, поготово приче о болестима, како негде примети Момо Капор. Онога часа када ти успомене постану важније од тренутнога часа, дебело си кренуо доле. Никада више нећеш уз брдо. Кад кафанске згоде и незгоде постану легенде, ти већ одавно не идеш у кафану. Успомене не улепшавају живот, оне само помажу да лакше окончаш. Живот траје док ствараш и живиш своје будуће успомене.
*
Писање је само мањи део комплетне личности писца. Другим речима, писац је само мањи део онога што је написао или објавио. Када иза писца остане само његово дело и ништа осим тога, онда он није велики писац. Само је писац. Ни то по некад није мало.
*
Не разумете?!
Ако је друштво у коме живимо пропало, дотакло дно, ако је систем вредности срозан, ако се морално ваљамо у блату а култура и уметност доживљавају своје најгоре дане – онда су ОПШТЕ ПРИХВАЋЕНА УМЕТНИЧКА ДЕЛА ДОБРА само у оквиру система вредности и горе наведене културе. Ако сте успешан и прихваћен уметник у пропалом друштву онда сте исти као и то друштво, испљувак његов. Са друге стране, ако вас друштво не прихвата као успешног у том систему и ако вас пљују (а не испљувавају) онда сте можда на правом путу. Наравно, овде се не рачуна политичко пљување.
Ово се може рећи и овако:
Знате, прерачунавају се назови уметници који говоре да у српској уметности и култури ништа не ваља. Ако српска уметност не ваља – не ваљају ни они. Ако неко створи велико уметничко дело – онда је велика и српска уметност. То не зависи од буџета већ од талента. Не зависи, дакле, од друштва каква нам је и колика уметност – већ искључиво од ствараоца. И кад је књижевнот у питању: исто је. То што није објављена књига вредна помена последњих деценија, не значи да је српска књижевност сада лоша. То значи само да нису објављивана права дела. Она постоје, чекају негде да буду нађена. Некада треба да прођу деценије да се то догоди. Ако је за утеху, права дела се било где у свету ретко објављују често и редовно.
*
Поред уметности мора постојати и уметничка личност, која стоји иза исте а да би се духовни процес заокружио.
Шта је лажна уметност?
Кад неко кроз музуку пропагира рокенрол бунт и нихилизам, или „репује“ о гету – а има батлера, возача, дворац, куварицу и позамашан рачун у капиталистичкој банци а о којем воде рачуна вукови са берзе. Лажна уметност је кад продате своју слику неписменој и криминалној бараби за велике новце. Лажна уметност је кад напишете књигу која не помери нити једну границу а да не би сте таласали учмалу уметничку, малограђанску и политичку средину. Лажна уметност је кад пишете о универзалном добру а лично сте себична битанга.
Права уметност је када живите своје стварање.
*
Сад мало излива скромности.
Разлика између популарне књижевности и онога што ја пишем је иста као разлика између „нашег шлагера сезоне“ и концерта AC/DC. Моја књижевност је соло деоница Ричија Блекмора кад је ономад свирао „Дете у времену“ у Токију, док је остало што пишу моји савременици на нивоу песама „Криво је море“ и „Погледај у моје очи“, а моја поезија пуна псовки је лирскија од свих сладуњавих шлагова из ружичастих збирки и слична је гласу Јана (Ијана) Гилана из горе поменуте песме док ово друго личи на распон гласа Фране Ласића док пева песму "Загрљени"..
Наравно, само мали део конкуренције заслужује ово упоређење. Остало је чисти турбо фолк. Да је макар „српска двојка“, па с' триста ђавола. Зато ми слабо иде са продајом књига: истичем тешку мисао изговарајући беобразне речи у психолошком миљеу - а немам сисе и дупета. Оно, дупета имам, боже ми прости, да не чују ови...
*
Ја намерно и свесно бирам своје место у књижевности које ће бити најближе уметничком и филозофском а најдаље од естрадног. А то има своју цену. Отуд форма којом се служим и садржај који излажем, отуд мој однос према моћницима који одлучују. Ја не желим место које се може обезбедити добрим бакшишом већ да бакшиш дајем конобару кад се напијем.
При том, ја не знам шта ћу успети да изнесем и пренесем на леђима по том трновитом и каменитом путу?! То што сам изабрао тај пут још не значи и да га заслужујем. Али је вредно поштовања то што покушавам јер је близу естраде увек лепше, има ића, пића, лепих жена, лагодности самом чињеницом да не ходате камењем и трњем. Славе?! – ако вам се посрећи, позорности свакако. Естрада је паковање, производ који се мора продати у што већој количини како би се зарадило и опстало. Уметност је опстати да би се стварало.
Некад из естраде остане нешто вредно и трајно. Некад из уметности остане нешто вредно и трајно. У првом случају: случајано, у другом: истински. Углавном, већина створеног и са једне и са друге стране брзо се заборави. А заборав је једина права цена једног дела. Време и заборав, или: незаборав!!! Само оно што остане макар и код малог и уског круга људи али задуго и вечно имало се рашта стварати. Ни реда не бих написао да се не надам да ће то неко читати после моје смрти. После многих смрти.
Естрада и слава коју она доноси јесу за данас, за сада. Уметност је за сутра и вечност. Ретко је када које време разумело генија који је живео и стварао у њему. Ако би се одлично међусобно разумели то би значило да припадају једно другоме али уметник (писац) никада не припада своме времену и људима који у њему живе.
Већина реченог је истина зато што о уметничком садашњем тренутку углавном одлучују они који не схватају, који не разумеју, који не заслужују. У сваком времену, од када је века и света, лоши људи владају. И док су властодршци по крви, краљеви и цареви, могли и бити добри људи, у демократији добар човек не може владати јер мора бити покварен да би се дочепао власти и моћи. И тако у свим структурама: од шефа смене до председника републике. Тек се по некад предају, веома ретко, кад испред њих стане геније који толико зрачи - да му не могу ништа. Али, таквих је мало, у неколико векова тек по један или двоје. Код неких народа у читавој историји нити један.
*
Прочитах негде РОМАНОСПИСАТЕЉИЦА?!
Изгледа некако дугачко, па самим тим и „озбиљно“. Занимање, макар по имену, као и пре неки дан поменуто „кардашијан“. Наиме, на крају се успех мери колико је „фото-шоп“ моћан, остало није важно. Где не помогне не тај програм за обраду фотографије, е, ту већ буде материјала за прави роман (најчешће социолошко-трагичног карактера), али без списатељице, евентуално, остане РОМАНО-СИСАТЕЉИЦА.
*
Не вреди!!! Ако га не кажеш како треба: ко да га ниси рек'о. Дакле, ствари стоје овако: после пичке, после вина, најслађа је домовина. Или би требало тако да стоје: ако стоји! Кад не стоји: најебава околина (народ). Наиме, дискутабилна је је треће набројена сласт. За прве две се побринуло. За трећу канда није остало снаге и воље. То и кад је импотентно, што је да кажемо чест случај, јер се у хедонизму владања брзо истроши и све му је доступно, домовину овек стави на последње место. Чак и у оваквом поретку ствари, који је природан и људски, домовина је одлично рангирана. Кад човек намири своје анималне инстикте може да поведе рачуна и о свом станишту. Ето, чак ни љубав није ту негде. Али, на жалост, није тако. Нова парола би, у ствари требало да гласи: после шупка и кредита, најслађа је ЕУ кита!!!
*
ДИЈАЛЕКТИКА
.....Револуција. Пролетери свих земаља – уједините се! Боље рат – него пакт! Боље роб – него гроб! Друже Тито љубичице бела. Ужичка република. Жито за фронт. Стрељање за суву шљиву. Труманова јаја. Урнини пакети. Доле кулаци! Национализација. Експропријација. Доле приватници и буржоазија! Колонизација. Расподела вишкова земље. Сакупљање пољопривредних вишкова. Реформе. Колхози. Задруге. Принудни откуп. Ударници. Норме. Пребачај. Напред у нове радне победе! Реформе. Живела Прва петолетка! Индустријализација. Електрификација. Самоуправљање. Реформе. Фабрике радницима. Њиве сељацима. Поштена интелигенција. Студенти – радници! Црвени уневерзитет Карл Маркс. Гастарбајтери. Топли оброк. Регрес. Тринаеста плата. Мензе. Синдикалне полутке. Синдикална летовања. Реформе. Штедња. Стабилизација. Реформе. Имаш кућу – врати стан. Нема кафе и детерџента. Нема бензина. Бонови за гориво. Пар – непар. Девизе. Реформе. Кредити које поједе инфлација. Реформски курс. Менице без покрића. Пропала предузећа. Црвена буржоазија. Зајам за препород Србије.  Стара девизна штедња. Језда. Дафина. Инфлација. Девалвација. Реформе. Транзиција. Приватизација. Саветници. Сарадници. Тајкуни. Камиони. Авиони. Реформе. Експерти. Либерална економија. Реформе. Мере владе. ММФ. Светска банка. Рационализација радних места. Европеизација. Реформе. Денационализација. Рецесија. Отварање поглавља. Кредити. Кредити за рефинансирање. Камате. Судски извршитељи. Швајцарци. Еурибор. Реформе. Финансијска консолидација. Порези. Акцизе. Таксе. Реформе. Реконструкције. Страна инвестиција. Реорганизација. Уштеде. Отпуштања. Реформе. Смањење плата и пензија. Реформе – проформе. Реституција. Проституција....Револуција.....


Нема коментара:

Постави коментар