Пише: Игор Ђурић
„Корњачо, од чега је твој
оклоп саткан?
Упитах и одговор добих тај:
Од страха великог он је
саздан,
На свету чвршћег нема знај“.
Ратко ме учланио у библиотеку пре неколико
месеци. Постао сам члан. У почетку сам био неповерљив. А онда сам се опустио.
Па сам се наврз'о. Прво сам пронашао стрипове. Кренуо сам редом, траговима
младости: Рип Кирби, Принц Валијант, Дилан Дог. Па сам онда опустошио одељак са
дневницима, мемоарима, и сличним успоменама писаца. Наравно, говорим о ономе што
до сада нисам прочитао, а морам бити нескроман: тога је заиста мало што се тиче релевантних имена. Па сам се онда
острвио на руски део који нисам читао: Буњин (дневници), Хармс (дневници), Пељевин, Прилепин, и најзад, по Ратковој
препоруци узео сам Василија Гросмана.
Књига „Живот и судбина“ руског писца Василија
Гросмана, представљала је за мене мало откровење и освежење, вероватно и зато што
сам очекивао „тежак реалсоцијализам", а добио сам веома добро штиво.
Василиј Семјонович Гросман (1905-1964),
писац, хемичар по струци. Одликован је за учешће у Стаљинградској бици (битки). Радио
је на књизи педесетих година, али му је рукопис запленила совјетска служба
безбедности. Књига је у СФРЈ објављена 1986., а у СССР-у тек после две године.
Скоро је снимљена серија, кажу добра, нисам желео да је гледам пре него
прочитам књигу. Као што нисам хтео да прочитам нити један приказ, предговор или
поговор, како бих вам пренео лично мој став о овој књизи. Све сам то радио јер
знам да ништа више не може да нагрди једно књижевно дело, и поквари утисак, као
критичар који је плаћен по броју речи и екранизација (филмизација) књиге а да
то није филм „Лимени добош“ по делу Гинтера Граса.
Наравно, трагајући за биографским подацима
аутора, наилазио сам на флоскуле да је ова књига „Рат и мир“ двадесетог века и како је западни критичари сматрају за
једно од најзначајнијих дела прошлог века.
Код мене је ово друго могло изазвати само подозрење. Нашао сам и то да се Горки
на почетку позитивно изјашњавао о његовом раду. Мада, ако је веровати Буњину,
то и није нека похвална ствар:
Завршавајући своје пишчеве успомене, мислим да ће
Мајаковски остати у историји литературе бољшевичких година најподлији,
најциничнији и најпогубнији слуга совјетског људодејства по свом уделу у
његовом књижевничком слављењу и, тим самим, по свом утицају на совјетски прост
народ. Ту се, наравно, не узима у обзир једино Горки, чија је пропаганда, с
његовом светском славом, с његовим великим и примитивним способностима, које су
биле најпогодније за укусе гомиле, с огромном снагом глумљења, с хомерском
лажљивошћу и беспримерном устрајношћу у томе, пружила такву страшну злочиначку
помоћ бољшевизму, заиста у планетарним размерама – пише Иван Буњин у својим Успоменама.
Сам
Гросман о Мајаковском каже у књизи, кроз уста једног од ликова:
„Мајаковски је највећи
државник у својим емоцијама. Достојевски је највећи хуманиста у својој
државности“.
И, мада се
не слаже са ставовима Достојевског, поготову националним, Гросман га кроз
дијалоге и став, сматра великим писцем и великим Русом. О Чехову, пак, каже:
„Пут Чехова – то је пут
руске слободе“.
Књига је одлична. Комплексно али књижевно
обрађује разне теме, па и тадашње табу-е. За разлику од Солжењицина који је у
то време био једностран и више документаран, то јест мање књижеван, Гросман се
дотиче више тема са више позиција и страна, књижевно и филозофски веома добро,
па и ако је Јевреј(ин) он покушава да се дотакне и „руског питања“ у СССР-у, што ће
Солжењицин учинити много касније.
„Ахмете Усмановичу ја веома
поштујем вашу љубав према свом народу. Али ми дозволите да се и ја поносим што
сам Рус, дозволите да волим Толстоја не само зато што је лепо писао о Татарима;
ми Руси, ко зна зашто, не смемо да се поносимо својим народом, одмах нас
прогласе за крајње реакционаре“.
Актуелно и данас, зар не?! И за Русе, и за
Србе!
Или:
„На почетку рата сам био
код Бреста, у једном ваздухопловном пуку. Пилоти појурише на аеродром, а ја
зачух како нека Пољакиња викну: „Ко је то?“, а дечак, мали Пољак, одговори јој:
„То је руски војник“ – и тада сам то необично осетио: Рус, ја сам Рус...
Схваташ ли, целог живота знам да нисам Турчин, и тада ми је у души забрујало:
Рус сам ја, ја сам Рус. Истину говорећи, пре рата су нас другачије
васпитавали... данас, управо сада је мој најлепши дан – ето, поново то гледам
као онда – руска туга, руска срећа...“.
Гросман у овој књизи говори у чисткама,
совјетским логорима, стаљинградској епопеји (описује оба окружења: прво,
немачко окружење Стаљинграда, и, друго: совјетско окружење Паулусових армија),
нацистичким логорима смрти, гасним коморама, конвојима заточеника на обе
стране, о Хитлеровом и Стаљиновом режиму. Он покушава да прикаже свеобухватну
слику тадашњег времена, и у СССР-у, и у нацистичкој Немачкој, и на фронту, и у
позадини, он именује нацистичке сараднике у окупираним пределима - за разлику од већине тадашњих аутора који су заступали само једну
страну а догађаје приказивали црно-бело.
„Антисемитизам никада није
циљ, антисемитизам је увек само средство, он је мерило и вентил противречности
које немају решења“ – каже Гросман у књизи.
Он говори о антисемитизму међу обичним
људима, војницима, официрима; о Лубјанки; о милионима сељака који су помрли од
глади у време Стаљинове владавине; о црвеном терору; о заробљеничким логорима; о атмосфери неповерења и
потказивања; о историјским личностима; о раду на конструисању руске атомске
бомбе; о изградњи немачких логора смрти; о испитивању и проналажењу најбољих
отрова који ће се примењивати при масовним егзекуцијама у нацистичким логорима. Са обе
стране фронта су логори. И транспорти који превозе заточенике. О Хитлеру вели:
„Да створи нову Немачку, да
запали рат и пећи у Аушвицу, да створи Гестапо – није могао човек... Руски
тенкови су га вратили тамо одакле је отишао, ...окренули су га ка људима“.
Овде ћете прочитати и видети потресне слике
из Стаљинграда у окружењу, када гори Волга по којој је проливена нафта, када
Немци спаљују Цигане на тргу а руски артиљерци покушавају да им скрате муке,
када млада везисткиња долази у опкољену зграду, када се у рову, у сред битке
сусретну немачки и руски војник, па свако оде на своју страну. Поготову је
упечатљива и потресна сцена довожења логораша, припреме и сама егзекуција у
гасној комори нацистичког логора смрти. Књига је састављена од мноштва малих али упечатљивих епизода. Те
епизоде показују велике догађаје кроз лик малог човека, историју кроз људски
лик. То је могао да уради само онај ко је био сведок тога времена и тих
догађаја. Гросман је учествовао у борбама, био на првој линији, отуд толико
детаља и финеса, које су недоступне у кабинетским условима. Најважније је:
осетићете потребу да подвучете реченицу или да препишете који ред, а то је
најбољи доказ да је књига добра.
Један немачки војник размишља:
„Ако избаците Ајнштајна,
нећете моћи да заузмете његово место. Да, да Ајнштајн је, наравно, Јеврејин,
али да се разумемо, он је геније. Нема те власти на свету која би могла да вам
помогне да заузмете његово место. А замислите да ли вреди да трошите толико
снаге да би сте уништили оне чија ће места заувек остати празна“.
Код Гросмана и немачки војник јесте само
човек, као и руски. Некад добар, некад лош, некад зао. Не идеализује ни једног,
ни другог. Овде се може прочитати о томе како су већ на почетку рата из Москве
евакуисани научници и уметници, да би несметано наставили рад на истоку.
Наравно, ово је најпре епопеја – прича о Отаџбинском рату. Зато се кроз роман
провлаче све историјске личности тога времена.
А Рускиња каже следеће:
„Ова соба припада Немици,
она ме је примила. То је њен, анђеоски, бели кревет. У животу нисам срела
невинијег и слабијег човека... Чудно је то што сам ја, док ми ратујемо са
Немцима сигурна да је у овом граду она најбољи човек“.
Постоји један совјетски мит, у којем има и
истине, о томе како је Стаљин знао да телефоном позове одређене људе, научнике
и уметнике, који су били у проблемима са режимом, и да на тај начин допринесе
решењу истих. О томе пише Булгаков у својим дневницима. Говори се да је то
урадио са писцем Еренбургом, и са режисером Доженком. Обично би после таквих
позива проблеми оних који су позвани престајали као руком однесени. Такав један
случај описује и Гросман у овој књизи. Стаљин на једном састанку који књига описује, каже:
„Науку стварати, није исто што и сапун правити. Нећемо штедети на Академији“.
У књизи ћете прочитати редове у којима су
иронија и сатира достојне једног Булгакова. Поготову на местима где се говори о
бирократији која је захватила све поре совјетског друштва. Па тако магационер
неће да изда храну и муницију коју треба падобранима избацити опкољеној јединици
„јер нема ко да потпише пријем“.
Сатира достиже врхунац на местима где се описује живот академика и научника.
Они више времена дискутују о следовањима и оброцима у мензи, него о научним
радовима. Код њих не изазива љубомору велики научни рад, колико следовање јаја
које је зависило од категорије картице за снабдевање. Они се међусобно не
разликују по титулама већ по томе ко на колико има права јаја из магацина.
И можда је Гросману одређена доза самоцензуре
помогла да буде нешто умеренији у ставовима и закључцима, што је придодало
књижевном у овој књизи. То зна да буде тешко схватљиво, али није немогуће и
зависи од обе стране: писца и читаоца. Ако треба тражити мане овог дела то је
свакако пренатрпаност ликовима и догађајима, и не баш најбоље повезивање тог
мноштва у целину. Можда проблем лежи и у чињеници да је аутор дело вероватно
радио полутајно, да га није припремао за штампу и да је желео да остави што
више трагова у рукопису. Отуд поређења са Толстојем нису добронамерна. И без
тога, само са овом књигом, Гросман је велики писац.
*
Разговарам са Ратком док шетамо око игралишта
о мом „проналаску“ Гросмана, конкретно ове књиге. И питамо се: како ће
генерације које сада стасавају проналазити писце попут Гросмана, када још нису
и никада неће „пронаћи“ Достојевског или Гогоља? И закључујемо да је то пре свега
грешка школског система који је урушен и друштва које се труди да уништи оне чија места нико не може заузети.
Оно што би се могло подвести под закључак о
томе шта се догађало тада, у том времену, у Немачкој, СССР-у, целом свету,
свуда где се јављају диктатуре и тоталитарни системи, све до дана данашњег, па
и овде код нас у Србији, Гросман је сабио у једну једину реченицу:
„ЋУТАЛИ СУ НАЈБОЉИ!!!“
Нема коментара:
Постави коментар