понедељак, 29. мај 2017.

СИЛОВАЊЕ АЛБАНКИ НА КОСОВУ – СИЛОВАЊЕ СРБИЈЕ



За два дана у Београд долази бивша такозвана председница такозваног самосталног Косова Атифете Јахјага, да говори о такозваним силовањима Албанки за време сукоба на Косову. Да говори у Београду о Србима као зликовцима без части и образа. У овом мноштву „такозваног“ има и по нешто истине: да Јахјага заиста долази у Србију, у круг двојке, и да су неке жене на Косову стварно биле жртве силовања за време сукоба, али не онако и колико то жели да се прикаже. Ни приближно!!!
Годинама покушавам да објавим друго издање књиге „Метохија и Косово“, која је у ствари потпуно нова књига која у себи садржи компилацију много књига, текстова и података, као и моје личне успомене из тога периода – које би биле корисне просечном читаоцу у Србији који је неупућен и који нема могућности да прочита све то заједно. Држава Србија и Канцеларија за Косово нису били заинтересовани (пре свега због мог негативног става према Бриселском споразуму) чак ни да узму у разматрање такву ствар, иако сам рукопис нудио бесплатно под условом да се и књига дели бесплатно. Успут су трошили, и троше, милионе динара на плате, дневнице, ручкове, антисрпске кампање и бесмислене те јалове пројекте који морају да испуњавају само следеће услове: да се не замере Европској унији, НАТО-у и властима у Београду. Тако Јахјага доћи у Београд да говори и промовише књигу „Желим да ме чују – Књига сећања са причама жена које су преживеле силовања у последњем рату на Косову“.
А, ево шта сам о томе писао, између осталог, у књизи за коју нико од оних којима је то посао, и који су добро плаћени за то, није нашао за сходно да је обнародује, или не дај боже преведе, иако прво издање препоручују као обавезну литературу на неким иностраним универзитетима а као корисну грађу за проучавање косовског конфликта:
 „Лист La Gaushe (10. Фебруар 1993) писао је о српским екстремистима ''који су користили силовање као ратно оружје у својој политици етничког чишћења''. Штампана је карикатура са српским војником уз потпис: ''Могу да вам набавим мртву бебу на крсту или ископане очи, што исто тако није лоше''. Канадски лист Weekly Word News објавио је текст о Србину, из Босне, који је сисао крв 5000 својих жртава са вампирским очњацима! Изнесена је и тврдња да српски специјалци добијају по 30 центи за свако убијено дете“ (Славољуб Ђукић, ''Политичко гробље'' стр.317);
...Међутим, лажима и антисрпској хистерији не користе само ''измишљени мртви'' него се репертоар проширио и на друге облике тортуре. Ово су само одвојени примери, таквих сличних има на хиљаде. Дајана Џонстон у свом тексту ''Колективна кривица и колективна невиност'' наводи и овакав пример: „Ребека Чембрлен и Давид Пауел у листу ''Филаделфија Инквајер'' 24. маја 1999-те пишу у репортажи са Косова под НАТО бомбама и у том тексту описују ткз. ''Српски систем силовања''“. По њима, та силовања Срби организују на трговима великих градова. Становнике на силу скупљају на те исте тргове и приморавају их да гледају групно силовање над својим сународњакињама?! А данима пре тога тај исти лист и скоро сви листови и медији у САД објављују да Албанаца више нема на Космету, да су сви протерани, да су градови пусти. Као магијом, стотине хиљада људи се премешта према потреби: некад су у избегличким камповима у Албанији и Македонији, а некад по градовима, селима и трговима Косова.
Е, мене сад интересује да ли ико нормалан из Србије може да подржи овако нешто, и да поверује у овако гнусне лажи и перверзне измишљотине?! Да ли ја сам требам да поверујем да се то дешавало тамо где сам живео а да за то нисам знао?! Да су се негде вршиле такве гнусне ствари у мојој близини а ја сам живео у стакленом звону?! Или требам сам себе да убедим да сам то радио систематски и организовано, са својима саборцима и ако нисам?! Јер, забога, тако су писали медији. Има оних који слепо верују другима а не својим очима и својим сународницима. Ја не бих међу њих. Најзад, ако се то дешавало а ми који смо били доле ћутимо о томе, па и ми смо у неку руку саучесници. И ми смо силеџије. Значи: или јесмо, или нисмо. Бирајте на коју ћете страну. Ја нисам.
Ипак просечан амерички грађанин верује оваквим глупостима. Просечан амерички грађанин и не зна где се налази Косово. И зато овакве лажи имају ефекта код њих. Просечан амерички грађанин воли морбидне ствари, знају то ови што су писали такве текстове. Он прихвата оно што му се сервира уз пиво и вечеру, оно што ће у кратком тексту прочитати у ''метро-у''. Живео сам у Америци и знам: апсолутно никада не приступају критички ономе што им медији пласирају, већ све узимају здраво за готово. И уживају у спектаклу ма колико он био прљав и морбидан. Снимке вешања Садама Хусеина, тада сам био у Америци, пустали су у најударнијим телевизијским терминима а цене реклама у том времену умало нису достигле цене у време ''Супер Бовла''. Новине су пратиле тај тренд. Тако сам у једним новинама на насловној страни видео слику Хусеина на вешалима са пропратним текстом: ''KING OF SWING''. Већ сутрадан, просечни Американац тражи другу сензацију а оно од синоћ виђено је за њега ''свето писмо''. Што се види на телевизији то је ''неприкосновена истина''. И ако не зна ни где је Ирак, ни због чега је Хусеин убијен. Просечан амерички грађанин скоро да и не чита књиге, тако да су шансе да ову прочита равне нули. Ја и не пишем ово због њих. Препознаће се сами они због којих то радим.
Оваква и сличне лажи су стравичне по размерама онога што произведу на терену. Оне су створиле слику о потпуној оправданости да нас сатру са бомбама. Каква је корист од тога што се данас зна да су то лажи и глупости, и што се зна да су на Космету за време и после ратних дејстава силовали углавном припадници ОВК. Они су организовали силовања у Клечки која највише личе на оно о чему су писали поменути амерички ''новинари''. Браћа Мазреку су признала да су пред постројеним заробљеним Србима и Српкињама, у Клечки и на њихову очиглед, педесеторо Шиптара силовали девојчице и жене. То је чак верификовано и у Хагу у оптужници Харадинају у делу о силовању у хотелу ''Паштрик'', где је одведена млада са свадбе и друге жене које су се ту задесиле (у таквом Хагу су признали да су терористи силовали, каква је онда права размера тога).
Навешћу овде делове исказа ухапшеног припадника ОВК Љуана Мазрекуа на суђењу поводом Клечке: „Ганија је узео три девојчице, повео мало са стране и силовао. Хисни Киљај је узео једну између 12 и 15 година, чуо сам из гомиле да је неко дозива именом Јована, била је то нека старија жена, али не знам да ли јој је мајка. Хисни је рекао да је држим док је он силује, а после је наредио и мени да је силујем, што сам и учинио.... Не сећам се како је била обучена, јер док сам је силовао није имала одећу пошто је пре тога Хисни све скинуо са ње. Плакала је и вриштала док смо јој то радили и нешто узвикивала на српском али не знам шта, не разумем тај језик. Девојчице које је силовао Гани такође су вриштале, а ови са стране су гледали и плакали. Затим је Ганија наредио да се одвоји са стране све што је женско и да се силује. То смо учинили.... Онда је наредио да их масакрирамо. Одвојио је једну жену и мушко дете од осам година и наредио да их масакрирам. Прво нисам хтео, а онда ми је рекао да морам, па сам детету одсекао уво а жену нисам дирао. Видео сам да је Ганија једној жени ископао очи .... после тога је наредио да их стрељамо.... ни једно лице није било ту а да пре тога није малтретирано и масакрирано... било их је око сто и сви су били везани....''. Овде се помиње Гани Краснићи који је поред Фатмира Љимаја и Јакупа Краснићија наредио и организовао овај покољ, али и сам учествовао у њему. Мазрекуа је ДОС-ова власт пустила из затвора. Сада му српски судови шаљу позиве, на непознату адресу, да се јави у суд ради наставка суђења, пошто је пуштен да се брани са слободе?! Љимаја и Краснићија је ослободио Хашки трибунал. Све их, и сви их, ослобађају. У чешком документарном филму ''Отето Косово'' могу се видети снимци из старог рудника Клечка и сведочење браће Мазреку у којем је изречен горе наведени цитат. На крају филма аутор констатује да су Косово прво признале државе потписнице Минхенског споразума из 1938.
Колико је случајева силовања од стране српских војника до данас обелодањено? И, колико ће их бити обелодањено, али и доказано? Можда хоће, а можда и неће. До сада је познато неколико и сва дела су процесуирана колико је било могуће у ратним условима. Нико не помиње да је држава хапсила починиоце. У Хагу је једном приликом поменуто да су војне власти Србије за време рата подигле шест оптужница за силовање. Не знам колико је то тачно. Тачно је пак, да се и пред ''Специјалним судом за ратне злочине'' у Београду судило и пресуђивало за силовања, од којих су нека, макар према сведочењима, у најмању руку сумњива, мада не сва. (На таквом суђењу, за село Ћушку, тзв. јединици ''Шакали'' (13 припадника ове формације је осуђено пред српским судовима за убиство 43 цивила у селу Ћушка), бивши припадници те јединице, од којих су неки оптужени, а други су заштићени сведоци, оптуживали су се међусобно за убиства и силовања).''Хјуман рајтс воч'' (о овом извештају ће касније бити речи) у свом извештају тврди да су успели да лично испитају до сада (2006-е године) само неколико (и они тврде: шест) жртава наводног силовања, од деведесет и шест евидентираних и сакупљених (од разних невладиних и хуманитарних организација) у том извештају у време рата на Космету. Они наравно тврде да је било много више али ето они нису могли да нађу жртве јер се оне крију (установиће се касније да се баш не крију). Није случајно протурана ова теза, јер је и она као и прича о холокаусту требала да послужи да се замене улоге. Јер управо су Шиптари кроз целу своју историју прибегавали силовањима као начину да изврше притисак и поспеше исељавање Срба. Рихард Мунц, хирург на универзитету у Бохуму, који је радио на прихвату избеглица Албанаца у Македонији је изјавио дневнику ''Die Welt'': „да репортери нису хтели да прихвате чињеницу да он и његова екипа нису лечили ни једну жртву силовања у камповима где су им Албанци причали разне страхоте ''које су им починили Срби''“.

Али шта ћемо са америчким читаоцима поменутог листа који су већ прихватили  подметнуто јаје а који не читају књиге. За њих је рат на Космету завршен. Лепо су се ''забавили'', али живот иде даље. Они морају већ у понедељак да се врате на посао, где ће жестоко експлоатисани рмбати, како би отплатили кредите којима су се презадужили. Они сад, додуше, слушају како амерички војници силују ирачке затворенике. Али не на трговима него у затворима. И то затворима широм света, нелегалним затворима, где нема ни суђења, ни адвоката, ни ''Хјуман Рајтс Воча''. И да, јесте једно силовање на Космету доказано, то је оно силовање од пре неколико година када је амерички војник силовао албанску девојчицу. Зна ли се његова судбина, колико је осуђен? Говори се да су успели да нагоде са породицом девојчице. Клинтон је пред трупама у Македонији 22. јуна 1999-е изјавио ''да су Срби масовно силовали мале девојчице''. Замислите каква формулација изјаве?! Из чиста мира, без икаквог доказа он држи такав говор војницима који треба да успоставе ред на Космету. Научили су га, није се сам сетио, не би он то знао: већина тих војника има ћеркице, сестрице, братанице итд. ''Мале девојчице''- каже он. Другим речима, он им поручује: Срби не заслужују да их штитите. Послушали су га.
Шта треба подвући, тешка срца и у страху да се не огрешимо о праве жртве којих је било, али несразмерно у мањем броју него је представљено. Као и код ''компензације о убијеним и несталим'' (закон који регулише права жртава, и који тренутно важи на Косову), тако је једна чињеница утицала и на број жена које су пријавиле силовање. Прво је наравно то чињено ради пропаганде али је после дошло и до практичних последица те пропаганде. На Косову се око 20.000 жена пријавило да је силовано. Знате ли ви шта значи 20.000 силованих жена? То значи да данас у Србији слободно живи и креће се на десетине хиљада силоватеља и зликоваца! Па то је недопустиво! Ко је успео и стигао у тако кратком времену да силује толике жене, кад војска и полиција нису контролисале велики део територија, кад је бомбардовање било непрестано. Најзад, ако су сви побегли: откуд забога толики број жена? Где сам ја то живео? Међутим, Скупштина Косова усвојила је 2014-те године измене и допуне већ постојећег ''Закона о статусу и правима погинулих бораца, инвалида, ветерана, бораца ОВК-а, цивилних жртава рата и њихових породица''. Допунама и изменама тог закона тзв. ''косовска скупштина'' је обухватила и особе силоване током рата на Косову, којих према њиховим подацима има око 20.000. Нацрт закона предвиђа пензије од 300 еура за особе силоване током рата, а жртве ратних силовања могу поднети захтев за остваривање права у року од пет година. Биће их, дакле, још.
...Још и за крај, из извештаја: „Саставни део кампање су силовања и сексуално насиље. Хјуман Ратс Воч је пронашао уверљиве доказе са деведесет и шест случаја СЕКСУАЛНОГ ЗЛОСТАВЉАЊА“. Прво шта се подразумева под дефиницијом ''сексуално злостављање''? Је ли то силовање или неки други облик вербалног злостављања? Друго: на који начин је се дошло до тих ''доказа''? Је ли истом методологијом интервјуа, или можда истрагом са именима, доказима, лекарским или обдукцијским налазима? Јер ако неко каже да је сакупио доказе, онда то значи најмање следеће: име жртве, име или идентификација јединице починиоца, евентуални сведоци (тога на Косову никад не недостаје) и доказ у виду лекарског или неког другог налаза, место злочина, време злочина, евентуално признање починиоца или сведочење инсајдера итд. Или, макар једно од овог набројаног поред нечије изјаве, макар само име жртве. Треће: можда сам ја био у некој другој војсци али у овој у којој сам био, а то је Српска војска, није било никакве кампање и никаквог наређења да силујемо, мада не могу искључити појединачне случајеве којих је сигурно било.
Ово је заиста тешко писати због правих жртава силовања које носе свој бол и трауме, и којих је сигурно било, али једноставно са лажовима мораш ићи тачку по тачку њихових лажи и полуистина, у најмању руку њихових тенденциозних тумачења. Можда има толико силованих Албанки, можда и више, сви злочинци морају у затвор, али само ако је истина, процесуирана и судски доказана истина. Код мртвих је куд и камо једноставније: морају се пронаћи тела или докази да су убијени. Код силовања је све то много компликованије и има више простора за инсинуације и малверзације. Знамо то из искустава у Босни. Корисно би било, ако то икад буде могуће, упоредити имена, ако постоје, наводних жртава силовања са именима настрадалих жена, или једноставно покушати да се та имена идентификују са стварним особама, другим речима утврдити да ли постоје. И наравно где год се докаже истинитост навода: гањати починиоце до гроба. Али, да се до 2014. године 20.000 албанских жена са Космета пријавило да је силовано – то је заиста небулозно?! Говорили смо о разлозима свега тога.
Помрачене умове на свим странама пустио је ''Милосрдни анђео'' отварајући ''Пандорину кутију'' а да није имао стварног разлога за то. Као што смо видели девојчице из Клечке нису имале шансе бити интервјуисане и нису доживеле могућност да као ових деведесет и нешто из ''Хјуман Рајтс Воча'' причају о својим патњама. Биле су спаљене. Убијене па спаљене. Силоване, убијене, па спаљене. И да је једна Албанка силована, а сигурно јесте, то је много али не видим моралне основе да се лаже о тим стварима. Србин који силује - није мој Србин. И ови који лажу о броју и ми који доказујемо супротно као да још по једном силујемо оне стварне жртве. Подједнако, и једни, и други. Исто важи и за невино убијене на свим странама. Србин који убија цивиле није ни човек а камоли Србин. Нико у овој књизи не оспорава њихову смрт. Овде се само оспорава број тих смрти, оспоравају се починиоци тих смрти и оспоравају се лажи које су довеле до бомбардовања. Доказују се и приказују се нагони антиратних профитера да, руку под руку са ратним профитерима, газе по нашој несрећи а све само за своју личну и увек личну корист. А шта ћемо са сведочењем Сафета Кабашија из Оптеруше, који је српским истражним органима, после хапшења (није, дакле, убијен него је ухапшен, па још даје изјаве истражном судији) изјавио следеће: „Издвојили смо старије жене и наредили им да се губе, а млађе жене смо са мушкарцима задржали. Команданти Киљај, Краснићи и Љимај су издвојили и узели девојке, мени су наредили да силујем две удате Српкиње. Све су то гледали Срби из Ретимља... Увече сам морао да одем у Оптерушу, где није било заробљених мушкараца. Тамо су биле само две Српкиње, које смо морали да силујемо, нас 47 припадника ОВК“.
...У деловима о тортури (''Косово - како виђено тако речено''''анализа стања људских права на Косову од октобра 1998. до јуна 1999.'') могли су написати само једну реченицу, да се не муче, јер њихова порука гласи овако: Срби су Шиптаре терорисали где год су стигли и на све могуће начине, па чак и у болницама. Приче о силовању си најневероватније. Види се да су их састављали болесни умови, перверзне и болесне особе које су очито уживале у  писању таквих гнусоба или сексуално исфрустриране жене (јер то је женска рука писала, а зна се и која, скоро је добила орден од ''генерал-мајора'' Јахјаге, тзв. председнице Косова). То је кориснији документ за неки семинар психоаналитичара фројдовске провинијенције него за међународни кривични суд. Па ту има свега и свачега, нема те ситуације, нема те позе, нема тог иживљавања које нису споменули, анално, орално. У свим комбинацијама, на свим местима, на улици, на стадиону, у збегу, у кући, у полицијској станици, (на једном месту се спомиње да су полицајци одвели девојку код неке цркве да би је силовали а у међупаузама између два силовања терали је да стоји до грла у хладној води – мислим, каква је сврха држати у хладној води поред цркве некога кога желиш силовати?!?). На другом месту полицајци силују жену којој је муж на послу. Замислите ситуацију: егзодус, паљевине, смрт, а жртвин муж се налази на послу?! Па онда силовања пред укућанима, девојчице, хареми. Ево једног навода: „У још једном сличном случају припадници паравојних јединица су издвојили 500 младих и лепих жена и послали их у Старо Читаково“. На једном месту, у време рата, нашло се 500 младих и лепих жена у тамо неком селу?!? Онда се даље наводи да су те жене служиле да одржавају куће где су смештени војници и за силовање али „су сутра пуштене кућама“.
Са толико жара и енергије је писан овај део да испада да се тамо само силовало и ништа друго се није радило. И увек, скоро увек, исказ је узет од неког ко је видео или чуо од некога. Затим се иде даље: силовања мушкараца. Српски полицајци у збеговима силују мушкарце. Па онда силовања у затворима где мушкарце силују полицајци који су заражени АИДС-ом. Ко мало познаје српски менталитет зна да су ово ординарне глупости. Шта Срби мисле о хомосексуалцима најбоље знају припадници ''геј популације'' у Србији. Веће понижење би, познавајући српски менталитет, било за силоватеља него за силованог. Томе више не би било места међу људе. Свакаквих се српских војника и полицајаца могло видети за задњих ратова. Многи од њих нису за дику и понос, али сигурно није било оних који би пред својим саборцима силовали другог мушкарца. Понављам ти наводи су сакупљани углавном по следећем систему, ево оригиналног исказа из извештаја: „Испричао је један седамдесетпетогодишњак да је срео три жене које су му испричале да је њих и још 20-30 жена силовало десеторо маскираних мушкараца“. Како виђено тако речено. На крају се, као и њихови претходници, жале да не могу до жртава зато што се оне крију и не желе да причају о томе. Па како онда сакупише толико случајева?! И још једном нигде ни једног имена, ни једног податка који би указао на неку чињеницу - само уопштени ставови.

„Међународна јавност је, међутим, искључиво је извештавала о прогону и етничком чишћењу Албанаца, са монструозним конструкцијама, од којих се ледио људски разум. Немачки новинар Ерик Ратфелдер чак је ''открио'' да је у лето 1998. само у Ораховцу убијено 567 Албанаца, а међу њима и четрдесеторо деце. (Истине ради, у лето 1998. године у Ораховцу су страдали Срби, њих неколико десетина, међу њима је било и деце, већина је убијена, мада део њих никада није пронађен. прим. И.Ђ.)... Лудилу лажи није било краја. Пред почетак бомбардовања, Вашингтон износи податак о пола милиона несталих Албанаца. Хавијар Солана је изјавио да се на Косову не могу видети мушкарци између 30 и 60 година. Штампа описује групна силовања ''у присуству родбине'' (Немачки новинар Франц Хуч је сведочио доцније у Хагу да су ''албанске жене нудиле причу о силовању и продавале за новац)“ (Славољуб Ђукић, ''Политичко гробље'' стр. 464);
...Онда су дошли ''спасиоци'': после 27.000 полетања и 21.700 тона бачених бомби. Зато се све и догодило, да би дошли и донели нам ''мир и сигурност''. Већ сам у овом тексту навео како су донели мир. Убијање, паљевине (50.000 кућа), силовања - све то над Србима који су преостали: 2500 Срба је убијено и киднаповано после доласка НАТО-а, од тога 34-оро деце. Других 300.000 је протерано. 2000 (81 дете) српских цивила, 1002 војника, 138 полицајаца - убиле су НАТО бомбе. Уништени су мостови, путеви, фабрике, болнице, школе, енергетски систем, закрчен је пловно Дунав, затрована је вода и земља, још десетине хиљада људи ће накнадно настрадати због затрованости или неадекватног лечења. То је учинак ''Милосрдног анђела'', тако се изводе  хуманитарне  интервенције. Јиржи Динсбир у својој књизи пише о међународној заједници на Косову, поготову о Кушнеру (извор: Бјелајац – Кривокапић): „Тако у сенци медијске пажње и извештаја остаје рањавање деветоро српске деце од бомбе која је бачена на игралиште из кола у пролазу (Обилић), залетање колима у децу која се играју где је четворо повређено а једно погинуло (Скуланово), убиство одраслог Србина (Вучитрн), више Албанаца који нису по вољи екстремиста и мафијаша, у свега недељу дана крајем лета 2000. Нема ни помена о покушају минирања манастира Дечани“.


...Ето, ја ћу наставити сам, своју борбу за делић истине. Истина не може бити само моја ако није универзална и приближна свом идеалу. Можда по некад и погрешим, ненамерно. Оно што ми се може узети као олакшавајућа околност за грешке или неумешност је следеће: све радим сам, о свом трошку, без икакве накнаде, без икакве помоћи. До дана данашњег нисам узео нити један једини динар од државних институција, или јавних предузећа, како бих радио истраживања, продао  рукописе или штампао књиге. Чак сам један од ретких који не узима ни оних 8000 динара месечно од државе да бих живео од нечега и ишао ми радни стаж. Не говорим ово да бих кукао и јадао се, или да бих тражио, јер да сам такав не бих ово ни радио, већ говорим у нади да ће онима који буду кркали ручкове и делили дневнице по Београду у дочеку Јахјаге, или онима који се рукују по Бриселу са ратним злочинцима - макар запасти који залогај у погрешну страну.

2 коментара:

  1. Sasa Stanisic Свака част, ништа ни "за додати", нити за "одузети", сажето и концизно, а што је најважније "право у мету". Редовно пратим Твоје објаве, хвала Ти за све што радиш за ово наше свеколики српство. Нека те Господ Бог поживи и чува!

    ОдговориИзбриши
  2. Milentije Đorđević Druze moj ,mi smo u kandzama zapadnih mocnika i domacih izdajnika. Sto nas oni blate, jasno mi je, ali mi nije jasno koja je ova pogan u nasem narodu. Posle svega Njegos je opet za novo citanje, za one koji mozga imaju.

    ОдговориИзбриши