Мало је данас
познато а и не помиње се да је за време Другог светског рата, геноцидна
творевина НДХ била монархија. Хрватска до тада никада није била самостална
држава па није била ни онда. Војвода од Аосте, принц Ајмоне из краљевске
породице Савоја, на предлог италијанског краља Виторија Емануела III, али суштински по замислима италијанског
фашистичког режима, Мусолинија и Римских уговора између Павелића и Италије,
проглашен је краљем Хрватске и то под именом Томислав II.
Његова титула је гласила: Краљ Хрватске, принц Босне и Херцеговине, војвода
Далмације, Тузле и Книна, војвода од Сполета и од Аосте, принц од Цистерна и од
Белригуарда, маркиз од Вогхера и гроф од Пондера. Интересантно је, да ни
фашисти, у то време, Книн нису сматрали делом Хрватске. За Далмацију су, додуше, имали и право: одувек је била њихова.
Иначе, војвода од
Аосте је био унук шпанског краља Амадеа. Добио је поспрдни надимак „војвода од шпорета“ (погрешно изговарање титула Сполета).
Он није био нешто посебно одушевљен чињеницом да треба да буде краљ тамо неким
Хрватима, Србима и Бошњацима у НДХ, Далмацији, Босни, Херцеговини, Тузли и Книну. Краљевство је то било без икакве
перспективе. Уколико је читао ратне путописе свог земљака Курциа Малапартеа, а може се
веровати да јесте, знао је да је то пакао на земљи, гори и од нацистичке
Немачке. Поред тога, био је свестан да му је додељена улога марионете. Због свега
реченог, а пре свега због крволочног режима Анте Павелића, он никада није
крочио ногом на тло „своје“ краљевине. Крунисан је у Риму, што је апсурд сам по
себи.
И сам гроф Ћано, у
својим дневницима, пише да је војвода од Аосте „поносан што је одређен за
хрватског краља а у ствари ће бити крунисани намесник“. Италијански фашисти
никада нису искрено веровали у одрживост независне Хрватске, поготово не са
Далмацијом и Истром.
Краљ Томислав III је добио сина после своје абдикације али
је овај постао престолонаследник краљевине НДХ под именом Звонимир II. Колико је био заинтересован за своје
краљевство говори чињеница да се до краја живота бавио виноградарством.
Како рекох,
Томислав III / Ајмоне, уопште није био одушевљен и
заинтересован за краљевање опскурном, злочиначком провинцијом. Живео је боемски
у Фиренци, обилазио кафане и уживао све до абдикације 1943. године. Није волео
своју нову титулу, ваљда и због бизарности ње саме.
Један конобар, из
његове омиљене кафане, посебно је био упоран, ословљавајући га са „величанство“,
иако га је овај стално упозоравао да то не чини. Када му је једног дана
прекипело, краљ НДХ је одбрусио непристојном конобару:
- Ако ме још
једном назовеш „величанство“, именоваћу те за хрватског министра!
То је већ била „озбиљна“
претња и конобару више није падало на памет да се игра с тим. Боље је било бити
италијански конобар него хрватски министар. Ваљда је држао да нема већег
понижења за човека тог времена него бити министар у НДХ. Наравно, кроз карикирање
говоримо о духу времена.
Али, горе речено,
карикирано или не, иронично или саркастично, нема везе, као да је осећао и сам
војвода од Аосте. Није му сметало да га зову „војвода од шпорета“ али чак ни
конобарима са смислом за хумор није дозвољавао да за зову краљем Хрватске.
Умро је у
Аргентини, 1948. године. Веле да нити једног тренутка није зажалио што није
ногом крочио на „своје краљевство“.
Нема коментара:
Постави коментар