КЛИКОМ НА СЛИКУ ИДИ НА САЈТ ЗА НАРУЧИВАЊЕ

КЛИКОМ НА СЛИКУ ИДИ НА САЈТ ЗА НАРУЧИВАЊЕ
ДЕВЕТИ КРУГ СВЕТОГ КРАЉА

КЛИКОМ НА СЛИКУ ИДИ НА САЈТ ЗА НАРУЧИВАЊЕ

КЛИКОМ НА СЛИКУ ИДИ НА САЈТ ЗА НАРУЧИВАЊЕ
ВРЕМЕ ЗЛИХ ПАСТРМКИ

петак, 09. јун 2017.

САНУ: САМОДЕСТРУКТИВНА АКАДЕМИЈА НАУКА И УМЕТНОСТИ!



 Не можете мрзети и пљувати Кустурицу зато што воли Србију, а дивити се и волети Шварценегера зато што воли Америку. Чак и ако сте Американац. Дочим, ако сте Србин: онда никако.
Што би рекли моји Источни: ћарили смо ми Срби са председником Српске академије наука и уметности – ко ђаво с' мудима. Ја, додуше, не знам како је ђаво профитирао са тестисима, али смо ми Срби са садашњим председником САНУ уместо бубрега добили беле бубреге. Он, наиме, говори о ономе што га нико ни не пита, и говори погрешно, непринципијелно, на штету државе и друштва чија би требао бити интелектуална и научна елита, и најзад, говори у своје име иако представља најважнију институцију једног друштва. Уместо да буде перјаница овога народа, он је декоративно перје којим барска плесачица прикрива голотињу. 
Када прича о Косову и Метохији, а да га нико није питао или овластио да то чини, он говори и неминовности признавања фактичког стања на терену, о томе како је тамо све завршено, да је Србија изгубила Косово и Метохију, само ето нико нема храбрости да то и призна, па је он решио да нам отвори очи. Међутим, када прича о Републици Српској, он говори све супротно: да Срби не би требало да теже ка матици, да најбоље да своје интересе остварују у оквиру државе Босне, да Република Српска никада неће бити део Србије. По том питању он дакле не признаје фактичко стање на терену, чињеницу да је народ Српске компактан и одлучан у намери да живи у својој држави. По председнику наше академије (каква је таква је: наша је – није његова, ми другу немамо) целовитост Босне је неприкосновена и неупитна, док се са целовитошћу Србије (по чијем је Уставу он засео у кожну фотељу где су седели Панчић, Цвијић или Јовановић), да простите, можете зајебавати колико вам воља, чак и тај Устав важећи не поштовати, иако по њему седите ту где јесте и лапате принадлежности.
А Србија је управо због таквих велика и моћна. Зашто? Колико је штеточина и оних који су хтели да је униште било из редова њеног народа – то је могла да преживи и још увек да постоји само ако је била велика и стара држава. Ја мислим да не постоји нити једна држава у савременом свету која је против себе имала толико самодеструкције и аутошовинизма – колико је имала и има Србија. Тај антидржавни и антисрпски елеменат се инфилтрирао у све поре друштва, у све најважније државне и културне институције.
Несхватљиво је да већина тих штеточина не разумеју да је то што раде ненормално и неприродно, да је то болесно стање ума и духа, да они који не желе добро својој заједници (породица, друштво, држава) не могу бити добри ни туђину. Не схватају да се у нормалним друштвима када су државни и национални интереси у питању не тежи коректности, већ се углавном треба водити себичним интересима. Само се тако може опстати. Ко жели да о томе научи нешто нека прочита мемоаре Винстона Черчила. Али, нека их прочита између редова: иза сваког реда о универзалним вредностима наћи ћете интересе Британије. То што чине и изговарају експоненти аутошовинизма и самодеструкције овде у Србији никада не можете чути у државама које су им узор, за које раде и које их плаћају.
Ово о чему овде говорим није више ни такозвана ''другосрбијанштина''. Мени више личи на тешке поремећаје личности. То није политика, није ни издаја. То су тешки психијатријски случајеви. То је дегенерација, да се вратимо на уску струку садашњег председника САНУ.
Код колонијалних поседа или окупираних територија, некада и сада, знао се поредак ствари. Постојали су они који служе окупатору или колонизатору, али су постојали и покрети отпора. Оно што је скоро увек било извесно: тај отпор је покретала интелектуална и научна елита. Они су увек били на страни свога народа и своје земље. Борили су се са државност и самосталност, чак и тамо где је никада није било, где се рађала по први пут. Када је у питању одбрана већ постојећег онда није било збора. Наравно, било је и изузетака и њима се ударао жиг издајника и са њима се поступало како се поступало.
Данас у Србији, међутим, више него икад, чини се, издаја и самодеструкција постају званичан став, оне су институционализоване. На свим значајним местима која требају бити бастион одбране наше државности и духовности, нашег идентитета и интегритета, налазе се људи који својим деловањем уништавају сваки траг онога што би се могло подвести под појмом ''национални и државни интереси''. И џаба они говоре како су веће  патриоте од нас ''букача'', како они желе добро овој земљи, како раде оно што је најкорисније, како само желе да овај народ суоче са тешким и болним истинама. Џаба!!! Јер, не можете донети добро својој земљи радећи против ње и на рачун њених непријатеља. Та је прича давно испричана и елаборирана. Овде се уврежило мишљење да не можете бити ''европљанин'' и неко прихватљив за запад уколико не презирете свој народ и својски се не трудите да уништите сваки траг сопствене државности, духовног, националног и историјског идентитета, и да не можете у ''заједницу народа'' уколико прво не уништите властити народ.
Чак и да је Косово са Метохијом изгубљено – није посао председника САНУ, или било којег другог академика, да о томе и на тај начин говори. То није исправно у било којем погледу: националном, државотворном или професионалном. Међутим, још више треба да забрињава (поред издаје) плиткоумност људи који заузмају тако важна места у друштву. Није дакле упитно само ''патриотско'' већ и ''интелектуално'' стање таквих. Свет се налази пред великим потресима и претумбацијама на глобалном новоу. Следи прерасподела интереса и утицаја, или велики и по човечанство фатални сукоб светских размера. А председник САНУ говори о коначности, неминовности и суочавањима са свршеним чином, и све то у балканском котлу који прети да прекипи сваки час. Он и они, дакле, немају никакву визију онога што се догађа около њих. Па како онда да им верујемо?

Неминовност, да је правде и морала, била би то да се председник САНУ, који је лекар по струци, позабави проблемима који су његову земљу довели до тога да буде на првом месту у Европи по броју оболелих од малигних болести и по смртности од истих. Ако већ хоће да се суочава са неминовностима: ето му. Ако већ хоће у Европу: нека ради оно што најбоље зна. У то неславно прво место уложен је делић и његовог знања и рада. Нека нас његова памет и наука (и њему сличних) помери са тог проклетог првог места у Европи: јебала га Европа. И нас са њиме, куд ћарисмо ко ђаво с' мудима. 

Нема коментара:

Постави коментар