субота, 20. август 2016.

О СТИЛУ, ФОРМИ, ПРОЗИ, ПОЕЗИЈИ, РОМАНУ, О ТОМЕ КАКО СУ ПИСАЛИ ВЕЛИКИ ПИСЦИ!!!



ШТА И КАКО ПИСАТИ?
Да нисам Пришвин, ја бих волео да пишем као Паустовски.
Писати о ономе како осећаш или како мислиш?! Метрити или певати слободно? Приклонити се Платоновом заносу или Аристотеловом умећу? Је ли књижевност надахнуће или вештина? Лирика, епика, драма? „Оно“ је осећање или разум?! Осећати и не по сваку цену разумети?! Како описати осећај који не разумеш?! Али, осећаш га, зар не?! Поетика или филозофија? Обраћати пажњу на трендове које протежира књижевна критика или им ићи уз нос? Историја или митологија? Можда, најлакше је, писати оно, и, о ономе, шта људи желе да прочитају?! Писати просто, приземно, плитко, каква је и већина људи, уосталом?! Удварати се бескичмењацима да те као истог забораве. Тренутни успех или писање за будуће нараштаје?! Популарност и благодети живота или бесмртност у делу?! Писати за тираж или писати по души?! – па ко себе пронађе у твојој души да будеш срећан и задовољан, ко не, исто тако. Поезија или проза? Опонашати, субјективно доживљавати, говорити симболима, играти се са речима или једноставно: комуницирати? Шта од тога, или све? Метатекст, прототекст или архитекст? Тај Паустовски, одозго, саветује будућег писца речима: Писац! Он мора толико да зна да је страшно и помислити. Он све мора разумети! Он мора радити као во, и не јурити за славом! Да! Ето! Једино могу да вам кажем, идите у сељачке куће, на вашаре, у фабрике, преноћишта! Унаоколо, свуда, у позоришта, болнице, у рударска окна, тамнице. Да вас прожме живот, као алкохол валеријану! Да се добије прaви одмер. Тада ћете моћи да га делите људима, као чудотворни балзам! Али опет у одређеним дозама.
Ако неко жели да рашчлани и објасни неко уметничко дело, и његов процес стварања, то је као да жели да рашчлани и дефинише душу и да објасни како она „ради“. Душу уметникову, а камоли, људску. Мишљења ће бити подељена: је ли то могуће? Књижевност није литература, јер литература може бити стручна, верска, струковна, публицистичка, филозофска, а, књижевност мора бити уметност, па све остало после тога. Књижевност може бити и путопис, и есеј, и мемоари, али не мора бити. Опет, критике и студије нису књижевност. Језик је главно средство изражавања књижевнога. Па тек онда писмо. Прво је настала усмена књижевност. И дан данас је она доминантна. Она је и даље највиталнији део књижевности. Свуда можете чути усмену и народну књижевност: на пијаци, у аутобусу, по чекаоницама. Није све изречено усмена књижевност, као што то није и већина написаног.
Питање жанра, затим, интерпретације и вредновања дела, такође су питања без правог одговора. На теоријској равни тога одговора, наравно има, али практично он ништа не значи и углавном је погрешан. Поставља се питање: како критичар атеиста може објективно оценити дело чији је аутор верник а тематика религијска? Он неће осетити танане нијансе душе која искрено верује, већ ће рационалним средствима покушати да објасни дело. То је само један од примера, каквих могу набројати на стотине. Како критичар поборник једне школе или правца, може говорити о ремек-делу из друге супростављене школе или правца? Како критичар да помири супростављене правце и да се отклони од својих емоција и свога мишљења? Ако књижевни критичар изнесе свој став о неком делу: то је и даље само његов став. Може нам се допасти или не, и ништа више од тога. Ако, пак, не изнесе свој став, већ неки универзални и књишки, а, шта ће нам критичар без свога става?! Ствар је дакле доведена до апсурда и теорија књижевности, поетика, историја књижевности и књижевна критика служе само да би деца и студенти имали шта да уче у школи. У крајњем исходу по уметност све то нема никаквог значаја. Теорија књижевности, у истину, једино исправно и тачно говори о самој себи. Саму себе је исправно дефинисала и појаснила. Кад крене на књижевно дело, е, већ ту настају проблеми и она се обично не помери ни педаљ даље од саме себе и своје теорије.
Чиме саблазнити данашњег читаоца? То је скоро немогућа мисија а зачин сваке уметности јесте доза саблажњивости у делу. У књижевности је најтеже читаоца сексуално узбудити или насмејати. Најлакше га је заплакати. Најједноставније: лагати. Времена су, међутим, данас таква, да је скоро немогуће саблазнити читаоца или публику. Данас је можда упутније упристојити читаоце. У време кад се популарност стиче кућним порно снимцима а срамотно је бити невин-а, тешко се може написати каква нова Лолита, или реченицом оставити читаоца у недоумици да ли је у питању неукус, можда порнографија или уметничко у делу. Љубавник леди Четерли више никога не може узбудити, више нико не крије испод јастука Гијома Аполинера и његове буздоване, секс у возу Ерике Јонг је постао класика, а романтика је пала са сплава и утопила се. 
Порно је свима доступно а порнографија има едукативни карактер само ако се конзумира у малим количинама, ако је тешко доступна, ако се чезне за њом и ако се сладострасно узима као забрањено воће. На жалост, данас више порнографија не постоји јер је све постало порно. Еротика је уништена јер више ништа није остало непознато, ништа се више не крије, све је и свакоме доступно у кући, поред рачунара. Отуд је као једина вредност остала порнографија у свом изворном облику, јер је она преузела место које је некада еротика имала. Читав систем вредности је постао порно и довео у питање преко потребну нам порнографију појединца. Јер, улога порнографије је била да разбија табуе, развесељава учмалост конзервативних схватања, бива отпор малограђанској свести, буде стимуланс уметничкоме. Данас, када је све порнографија осим саме порнографије, правој и есенцијалној порнографији је остала улога да упристоји друштво колико може и образује у правом смеру младе нараштаје.
Кад су, пак, комедија, поготову сатира у питању, ствари су још горе. Нушић је остао актуелан до дана данашњег а нигде нема више фине ироније и сатире у делима која се објављују или играју. Све је порнографски огољено, политички мотивисано и директно изречено. Данас је битно само пренети политичку поруку и ништа друго. Нема ни суза над књигом. Несрећне љубави више не постоје, јер се данас љуби и воли из интереса. Нико не чита љубавне романе већ су најпопуларније аутобиографске књиге које пишу старлете (уз помоћ других, наравно) где оне објашњавају како су се удавале и разводиле, и колико су вајдиле од свега тога. Рекох већ, прва глава је намењена извињењу родитељима и деци због порнографског снимка кућне израде који је изашао у јавност, или због голишавих слика у таблоидима, или због неверства у којима су ухваћене, а онда се крене са ликом и делом...
У којем лицу приповедати, писати драму или комедију, бити реалистичан или симболичан, једноставним или реторичким стилом, сакралним или профаним, колико побочне радње уметнути у главни ток, одабрана или основна лексика, реченица, форма, стварност или фикција, живот или уметност, имагинација, визионарство, емоција или филозофија, историја, психологија?! – све је то важно али није пресудно. По некад је најбоље ништа од тога не знати док се пише, у почетку, већ видети на крају на шта је изашло. Онда су могуће неке преправке. Уколико, пак, планирате све то пре почетка писања онда можете бити коректан писац али тешко да сте уметник и геније.
СТИЛ...
Ако је по дефиницији стил израз појединца – онда се он не може научити, и, о њему се на почетку не може ништа знати. Буквално преведено са латинског, стил јесте направа за писање. Уметник је човек који је направа за писање са духом. Само формалисти мисле да је стил: померена црта конвенционалности и нешто неочекивано у линијама форме. Стил је неочекиван, а успео ускок у линијама садржине, каже Михиз. Неочекиван!!! Стил је физиономија духа, вели Шопенхауер. Слично збори и наш филозоф Божидар Кнежевић који мисли да је стил рукопис духа. Дух се не може прозрети, научити или испланирати. Стил је човек сам, вели Бифон. А човек је сваки за себе, ма колико личили једни на друге. Дакле, стил се не може научити у школи и само по некад школовани људи могу дефинисати нечији стил већ остварен у делу. Стилу вас не може нико научити, нити усмерити, јер онда то није стил, и ако јесте: није ваш! Стил је, по Платону, квалитет који један израз издваја као вредан у односу на друге. Аристотел је, опет, сматрао да сваки израз има свој стил и да се он може увежбавати и учити
Да би се мисао изразила треба наћи праву реч, вели Зденко Лешић, кад дође до тога настаје стил. О стилу се говори као о добром, исправном писању, или, са друге стране, као својствености неке књижевне епохе, школе, писца или појединачног дела, каже Миливој Солар. Стил је један апсолутни начин гледања на свет, писао је Флобер. По Стендалу, стил даје датој мисли околности које треба да произведу укупан ефекат. По другима, стил је рухо које одева мисао. Неки теоретичари су сматрали да је најважнији и главни циљ изучавања теорије књижевности и књижевне критике, управо: стил! По Валерију, стил је девијација од норме, то је одступање од уобичајеног и задатог. Стил је, међутим, по неким другима, доследност. Шта год да је, стил је једна од најважнијих идентификација књижевности, то је рукопис ауторовог духа, начин да он искаже свој геније. Геније се мора разликовати од других, то ваљда знате.
Писати је сањати. Сањаш да пишеш, и после, кад се пробудиш, сањаш да живиш – стихови су Луиса Ландера. Писање је препричавање снова, некад лепих, некад кошмара. Отуд моја тврдња да теорија ништа не значи за уметност осим да говори о њој већ готовој. То је као секс, можеш знати све о њему, али тек када га упражњаваш осетиш сву милину истога, а после можеш неком блиском да причаш о томе. Можете теоретисати о уметности колико год вам воља али ништа нећете осетити ако нисте преживели сам чин стварања. Уметност није подложна дефиницијама и не одговара на животна питања, уколико та питања нису реторичке природе, опет, писање без реторичких питања није писање. Не тражимо одговоре, дакле, не дајемо питања – а, уједно – само то и чинимо писањем. Књижевност не може одговорити на суштинска питања савременог човека. Она их само поставља – тврди Јонеско. Јонеско је изгледа читао Чехова који је говорио: Ви бркате два појма: решавање питања и правилно постављање питања. Само друго је обавеза писца.
Дух и карактер писца морају бити идентични духу и карактеру написаног. Све друго је превара. Писац мора бити своје дело а његово дело слика је и прилика онога што он представља. Не може другачије. Уколико писац планира како ће радити, којим стилом, којом реториком, којим начином – он планира какав жели да се представи јавности, а онда он то није!!!
Лоше књиге могао би писати свако. Међутим, писци су само они који их пишу – писао је виспрени Душко Радовић. Није књижевник сваки који пише а може да буде онај који је неписмен. У питању је стање духа, опсег душе, поимање света, осећајност. Уметничко јесте растегљиво, промењиво, подложно тумачењима. Догоди се једноставно да не живиш у свом времену, те те оно у коме јеси и не примети. Прођете једно поред другога а ни не додирнете се. Био си велики уметник али у погрешном времену, које је свакако било прави вакат. Још увек је писац лошег романа бољи писац од свих осталих који не пишу, а њих је већина. Још увек су, и такви, лоши, дистанцирани од масе, макар у својој глави, а то није мало, нити за потцењивање. Они су макар у своме забрану, ту међе и граде, не сметају никоме, па не видим разлог зашто би их неко узнемираво?! Да. Пријатно је бити и мали књижевник, на крају крајева. – завршава овај пасус Чехов кроз уста Сорина.
Ако је књига добра, уопште није важно ко ју је написао, и већина читалаца то заборави уколико се ради о релативно непознатом аутору. Ако је, пак, књига лоша, онда се треба осврнути на то ко је аутор и треба опет дати шансу човеку и писцу. Чак ни сам писац не зна где се налази са својим делом. Не знају то, углавном, ни његови савременици. Једино време може и уме да да коначан суд о делу. Време и људи изван пишчевог времена.
Уметност нема граница али је уметник ограничен: собом! Он нема куд од себе и онога што га узнемирава, из себе писац мора својим делом, ипак, бити већи од себе самога и од околине којој је дело намењено. Управо зато што уметност нема ограничења, мора постојати уметник који ће контурама омеђити неограничено у сегменте схватљивог. Не „схватљивог“ да би се разумело или дефинисало, већ да би се осетило. Уметник мора од неограничене и бесконачне уметности да дадне оно што је њему видљиво а другима није. Ту лежи снага уметника: он у бесконачном види сегмент који други не виде. Неограничен је број сегмената у бесконачноме, отуд се уметници још рађају и рађаће се у будуће. Људи-машине ће их за неколико деценија убијати и гонити као највеће непријатеље дехуманизације човечанства. У скоријој будућности уметници ће чинити једини покрет отпора тоталитаризму а уметност ће бити једина доктрина и идеологија која ће пропагирати борбу за слободу и одуховљавање људи-машина. Бориће се за човека и његов дух. До човека је, после, да пронађе и своју душу.
Када се осврнемо на време иза нас, „нас“ не као појединаца већ човечанства, онда схватимо да је ђаво који искушава човека, у ствари, уметнички дух који га тера да створи нешто мимо света и поретка, дакле: мимо онога што је Бог већ створио. Уметност је то. Наука не постоји, постоје само тумачи природних појава. Не може се пронаћи нешто што је природа створила од времена својих прапочетака, не може се пронаћи нешто што већ постоји. Не открива се ништа ново у науци, само се појашњава и објашњава оно што је Природа већ створила. Бог или Природа? Бем ли га, исто је то. Дакле, да ли је исто и кад је уметност у питању? Да ли ми само објашњавамо већ створено? Уколико сам добро схватио Шелинга (а, изгледа да нисам) ми који стварамо уметност, у ствари, само описујемо и откривамо оно што је Бог већ створио: то је већ другачије становиште од оног полазног. Мање је важно шта се мисли а више шта се осећа. Ипак, мислима најбоље можемо растумачити осећања.
КУДА, КАКО И СА КИМЕ?
Салвадор Дали: Још једном бих желео да нагласим: само традиција доноси нешто оригинално, мада не заборавимо да она вуче и гадну прашину. Уврежене навике по некад чине човека робом лажних академизама и окошталих вредности. Тада спас треба потражити у побуни. Исто тако, здраво је понекад ударити ногом у стражњицу традиције, да би се стресла прашина. А када је све очишћено, примећујемо да револт има смисла само уколико је подмладио традицију.
Негдањим писцима је бивало куд и камо лакше. Учествовали би у великим догађајима (или били сведоци истих) и имали изгледе да из њих изађу неоштећени и као победници, без фрустрирајућих комплекса везаних за личност, нацију и државу. И када изгубиш рат: имао си о чему писати. Чак и када ниси ни једно, ни друго, ни победник, ни поражени, могао си да пишеш о лондонским ципеларима и ћупријама на Дрини. Имали су увек велике теме којих су се могли дохватити у свом списатељству. Уђеш у архив, нађеш мало познати рукопис, чујеш невероватну причу (јер су људи, за разлику од садашњег времена, причали међусобом), позовеш се на постмодернизам и својим речима препишеш неку туђу скаску. Комбиновали су личне судбине појединца са општим кретањима и лако им је било доћи до победоносне комбинације. Данас је све релативизовано, маргинализовано, у ери глобализације судбина појединца није више важна. Због чега? Зато што више ни судбине читавих народа, малих народа, више нису битне и не придаје им се пажња. Кога данас може заинтересовати судбина неких Исаковича или Његована?! Зна се како се треба мислити, зна се ко ће победити у рату, зна се ко ће на крају бити у праву, зна се какве ће пресуде бити, зна се ко ће писати званичну верзију. Нема више силних оклопника без мане и страха, шуме и партизана, четника и осталих, нема гериле и отпора диктаторима ма које врсте, нема више казамата у којима се завршавала животна школа, „црвени универзитет“ и где се на миру могло писати и преводити, нема љубави и заљубљивања у времену када се цена сваке лепоте зна. А, данашње читаоце, оне који су одрасли у ери интернета, уопште не интересује судбина неког руског племића у Лондону или српске раје која је градила неки мост у турско време. Чини се, никад мање слободе у име слободе није било но данас кад се у славу слободе све чини.
Данас, у тој ери глобализације и идиотизације, кад скоро нико и ништа не чита, и када интернет нуди људима све што им треба (а, у духовном и спознајном им не треба ништа и не добијају ништа), када страдања малог народа и још мањег човека никога не интересују а великих људи нема, чак се сматра непожељним описивање истог (дакле, и када се догоде крупни, судбоносни и трагични догађаји, не можеш писати о томе јер то никога не интересује или се такво описивање оцрни нападима са разних плаћеничких страна) – остаје да се пише само о томе хоће ли бити педерско-лезбејске параде или неће, или, пак, коју ће земљу сравнити бомбама у име „демократије и људских права“. Све остало, никога више не интересује: ратови, љубави, духовна стања појединца, сва друга стања нације (осим ако јој се не најебавамо мајке), филозофске и психолошке опсервације, историја – све то није важно у односу на нову дефиницију „поноса“!!! Данас у Србији можеш бити „фенси писац“ само ако пљујеш по свом идентитету, пишаш по своме народу или описујеш патње керуше Миле. А, о керушама је већ писао Јесењин, тако да то није нова тема.
Сваки писац трага у своме раду само за једном књигом. И никада је не нађе јер је проклет. Уколико је прави писац, тај никада неће бити задовољан оним што је урадио, па самим тим и не може наћи своје идеално дело у себи. Пекић на једном месту пише о свом рукопису: Бринем, јер сам доста задовољан. По некад се у току рада то учини, али већ сутрадан, после преспаване ноћи и поновног читања оног што је написано, схвати се да је опет бесмртност негде затурена. Та једна књига, по некад се и догоди, и онда остане жал што се скрнавила са неким другим рукописима и књигама. На жалост, живимо у времену када се све ређе догађају књиге и ако може да их штампа скоро свако.
Коме су, уопште, књиге од животне важности, осим онима који их пишу? Како онда говорити о ремек-делима и бесмртним остварењима, о међашима и граничницима, кад још нисмо начисто колико је уметност важна људима опхрваним свакодневним проблемима и баналностима? Не могу се апсолвирати претходне дилеме на општем нивоу, већ само на личном. То је суштина. И, трагика оних који се баве писањем. Оно што је за њих од животне важности, за остале уопште није битно, чак је и периферно по значају и значењу. Зато се писац служи триковима. Он ствара причу која ће бити толико интересантна да заслужи и задржи пажњу незаинтересоване већине, и да тако подметне своју уметност и филозофију другима. Скоро сам чуо Орхана Памука како, отприлике, каже да се у својим делима највише стиди оних делова који су везани за неку радњу, убиства или сензације, којима он, у ствари, покушава да задржи пажњу читалаца на његово дело. У књижевности је прича, дакле, кукавичје јаје. (У поезији: емоција, што му дође на исто). Њоме писци, обичном читаоцу, подмећу превару у малограђанско гнездо, причом га задржавају што дуже, док се не навуче и падне под њихов утицај. Кад се то догоди, онда му се задаје завршни ударац и уништава унутрашњи мир за сва времена. Тада му се узме душа и њоме писци хране своју сујету. Наравно, опет понављам, уколико је књига велика.
Момо Капор вели: У нашем послу, наиме, прича је најскупља и најдрагоценија ствар. Она се плаћа сопственом кожом, годинама, здрављем, крвљу и опасностима. За писца је најважније да му се та прича и догоди и да је поштено плати; све остало је само занат – чиста професионална рутина. Да, најтеже је наћи причу. Јер кад је прича - она је већ испричана, а ти само треба да је пренесеш на хартију. Кад није прича, онда не постоји и ти треба да је измислиш. Људи слабо маре за измишљене приче. И кад слушају бајке, они сматрају да су се оне некада давно догађале: кад су принчеви били жабе а змајеви летели око двораца. Они желе да их испричано дотакне, да их подсети, да се препознају, јер тако дају себи на важности, па су вољни и да оду са читањем до краја. Кад се читалац не препознаје у причи, или не препознаје друге (које воли или мрзи) онда је њему књига досадна и читаће је само ако мора. Запамти, читаоче: прича је основ причања, у нашем случају: писања!!! А, писање је основ књижевности. Читање написане приче је коначан и заокружен циљ уметности. Постоји и усмена књижевност која се на крају увек негде испише.
Како и чиме пише, где пише, када пише?! Константин Сергејевич Станиславски подучава своје студенте речима: Толстој, Чехов и други прави писци сматрали су апсолутно неопходним да се свакодневно пише, у одређено време, ако не роман, не прича, онда дневник, да се запишу све мисли, запажања.... Балзак је писао углавном ноћу, уз много кафе, стојећи одевен у чудне хаљине, некад и неиздрживо много сати непрекидно. Ћопић је писао у ђачку свеску са графитном оловком, коју је шиљио бритвицом а која је знала да буде толико мала да се и не види од његових меснатих прстију. Хемингвеј је, такође, писао стојећи, често наливен вискијем. Виктор Иго је писао „ко од мајке рођен“. Достојевски увек у журби и стисци са временом, као и Балзак, уосталом. Пекић се држао свог распореда и радног времена као да ради неком предузећу а не као слободан уметник који може са својим временом да ради шта хоће. Што је још интересантније, натерао је своју породицу и пријатеље да поштују његово „радно време“. Он је, као већ познати писац, тражио да му се на гостовањима обезбеди флаша вискија. Увек се трудио да пије само одабрана пића али није увек себи могао то да приушти. У једном писму Кишу, пред одлазак у Лондон пише да је оставио виски јер за њега немам средстава, па пијем танке шприцере. Можеш замислити. Презирем сам себе. Иначе је Пекић волео да уводи техничке новотарије у свој рад: користио је диктафон, у који је говорио, па то после скидао са траке, и купио је компјутер чим се појавио на тржишту. Био је веома методичан у припреми књига, отварао је картотеке и досије-е за своје књижевне ликове, писао је много и свакодневно, за разлику од неких којима је за стотинак страница требало године и године. 
Момо Капор је, пак, остао веран својој старој писаћој машини чак и у време кад је свака кућа набавила рачунар. И Гинтер Грас се до краја држао своје оливети писаће машине али је он све прво писао руком па тек после куцао машином по неколико пута. Милован Данојлић је скоро негде написао да још умаче перо у мастионицу. Иво Андрић је, такође, писао искључиво руком а онда би рукопис прекуцавала његова секретарица Вера Стојић. Мирослав Јосић Вишњић је држао до себе и свога позива, није се поводио за тренутним утицајима и ситуацијама, терао је о свом трошку, а ценећи себе није никоме хтео да даје бесплатне интервјуе, чак ни НИН-у који га је наградио. Додуше, примећују неки, да се распричао бесплатно кад је покушавао да буде примљен у Српску академију наука и уметности и док се борио за националну пензију. Не, замерит му, човек мора од нечега да живи. Тин Ујевић је, као да је рођени Земунац, свакога ословљавао са „брате“. Раде Драинац је на вратима своје собе држао окачен натпис: Мир, стоко, овде се мисли дубоко!
Писац, дакле, ствара свој радни амбијент и најчешће робује својим навикама. Већина писаца се најбоље осећа међу књигама, поред своје библиотеке. Тако је макар било раније. Данашњи писци скоро и да не читају ништа, чак ни своје књиге. Али, некад се знало, већина писаца је тешко стварала ван своје „јазбине“ и по томе су се разликовали од новинара и осталих писара.
Писац се увек некоме обраћа. Лаж је да било ко озбиљан пише искључиво за себе, (па, ето, ако се икад то објави, нема везе), да је тако онда не би до сада настало нити једног вредног реда. Сама потреба за ритуалом говори о томе да писац сматра да је у важној мисији и да оставља нешто битно иза себе, а куд би се тако осећао ако би радио само за себе и потпуни заборав. Сваки писац, свесно или подсвесно, ради за вечност, ради за славу, за место међу великанима. И највећа је утеха свакога писца да је већину великих препознала тек нека будућа генерација, у време кад их више није било међу живима.
Када сам почео да пишем имао сам скоро педесет година, читав живот професора и уметника, па било је нормално да пишем књиге са знањем. Да сам провео читав живот у неком врту, писао бих књиге о цвећу – каже Умберто Еко. Најлакше је писати када се зна о чему се пише. Још је и боље кад се зна: како. Међутим, најлепше је када не знаш о чему ћеш писати и уопште немаш представу како ћеш то урадити. У таквим случајевима резултат може бити велики а писац може најискреније дати себе. Некад то испадне добро, некад не, али резултат је увек евидентан а када је у питању спознаја онога што човек држи у трезорима своје подсвести. Рекох већ, то са садржајем који нешто разјашњава и порукама које текст треба да донесе одувек је бивала лабава работа. Ако имаш поруку: реци је јасно и гласно! Амерички режисер Џон Форд је негде рекао: Кад желим да пошаљем поруку, одем у пошту и пошаљем телеграм. Киш пак каже да проза почиње тамо где престаје порука. Уколико треба да се опише неки догађај: онда се бави историјом! Књижевност је пре свега стање: стање свести и стање духа које се преноси на папир. То су, наравно, по некад и осећања, импресије, жеље, наде, стремљења. Књижевност је пражњење и пуњење. Пражњење писца и пуњење читаоца. Чиме? А, ко ће га знати?!
Има писаца који унапред и тачно знају о чему ће писати. Има, других, оних који немају појма, који седну те пишу – па докле стигну. Тек на половини рукописа, чешће на самом крају, увиде на шта је писање изашло. Има оних који превише пажње посвећују форми и стилу, композицији и реторици. Има других, који пишу из душе, на јуриш, језиком који слушају свакодневно у окружењу у којем живе, на прескок, по некад и конфузно. Од првих може испати одлично дело, од других најчешће лоше, мада не увек, ту се обично роди и генијално дело.
Ко је имао богат живот, много ратова и много жена иза себе, брдо потрошеног и баченог новца, десетине великих и живописних људи за пријатеље – тај нема проблема са избором тема и довољно је да опише свој живот у само једној књизи, својој аутобиографији, па да то људима буде интересантно без обзира је ли у питању књижевник или не. Али, таквих је мало, у сто година тек неколицина. Ипак, треба рећи да је аутобиографија ненадмашно најпопуларнија литерарна врста. Колико је озбиљна та литература зависи и од писца, и од читалаца, једина је релевантна чињеница да те књиге никада не створе реалну и стварну слику аутора и његовог живота већ субјективну пројекцију истога према своме животу и догађајима, па самим тим и другим људима. Да би такве књиге биле реалне треба писати анти-биографије : само о ономе што мислимо да је лоше у нама и злу које смо причинили другима током живота. Умберто Еко износи свој случај: Па добро, не могу порећи да се моји осећаји не садрже у романима! Питали су ме – шта је најаутобиографскији аспект ваших „романа“? Одговорио сам: глаголски прилози.
Чији је живот сиромашан а машта богата или живот маштовит толико да није реалан: тај пише песме. Франциско Ајала: Од једног песника, као и од било ког другог уметника, бескорисно је да се тражи оригиналност или снажно мишљење (чак има и оних који сматрају претерујући, да је за њих овакав багаж само сметња). Што се тиче идеја, многи велики уметници су били жестоко сиромашни. Рецимо, ко не пређе са писања песама на прозне форме тај није писац. Мада, Чеслав Милош не види ништа лоше у томе, он вели: Теолог или песник имају већа овлашћења него романописац. Октавио Паз: Свако размишљање о поезији би требало почети или завршити са овим питањем: колико људи чита књиге поезије и који су то људи? Зденко Лешић: песник је виђен као Геније, који слободно изражава своје визије и сам одређује принципе и правила свога изражавања.
Лењ а мисли да је паметан: пише драме. Не браним, има и оних који су лењи и паметни: они такође пишу драме. По истом питању Пушкин има следеће мишљење: Истинитост страсти и веродостојност осећања у датим околностима - ето шта тражи наш разум од драмског писца. Наиме, у тој дијалошкој форми можете да лупетате шта год хоћете и текст никада не може бити толико лош и бесмислен да га редитељ и глумци не могу исправити и учинити интересантним. Неки озбиљно писани тесктови су постали комедије и пародије без премца, а без икакве заслуге писца, он је наиме хтео да пише драму.
Роман?! Романе пишу сви: животом сиромашни, лењи и глупи! Али, нису сви писци. Не обраћају много пажњу на Жидове сугестије да је роман историја која се могла збити, а историја је роман који се збио... Орхан Памук саветује: Писци пишу романе и да би испричали личне приче, камуфлирајући своје осећаје. Ипак, у тексту се мора налазити пишчев „потпис“, као на пример, Хемингвејев опис сунчаног јутра. Албер Ками у чувеном Миту о Сизифу поручује: Напредак романа у односу на поезију и есеј представља само, упркос привидима, већу интелектуализацију уметности. Подразумева се, реч је само о највећима. Плодност и величина једног жанра мере се често према отпацима који се у њему налазе. Број лоших романа не треба да нас наводи да заборавимо величину оних најбољих. Управо они са собом носе своје светове. Роман има своју логику, своја размишљања, своја предосећања и своје постулате. Он такође има и своје захтеве за јасноћом. Сомерсет Мом каже: Постоје три правила за писање романа, али, нажалост, нико не зна која су. Милан Кундера: Написати роман значи формулисати једно питање. Блез Сандрар: Младим људима данашњице, уморним од литературе, да бих им доказао како један роман може да буде и чин. Меша Селимовић: Године су пролазиле, а ја сам се, као са ђаволом, рвао с несавладивом структуром романа, писао сам и брисао, писао и очајавао, али нисам одустајао. Многи су проглашавали смрт романа, али се то никад није догодило. Бивао је он тешко болестан али се увек повраћао међу живе. Новалис је тврдио да је роман људски живот у облику књиге. Зденко Лешић каже да је роман израз култа индивидуе. Најзад, може се рећи у светлу постмодернизма да је роман све!!!
Једино што најмање могу да разумем то су људи који се називају „писцима за децу“. Писци за децу?! Ма, ајте, молим вас! Па када сте видели да деца читају писце за децу?! Деца читају кад морају, сада више не морају. Некад их је на то школа силила. У чему је проблем? Ако је дете паметно њему ступидно изгледају те песмице и причице за децу; ако баш и није паметно, детету је свеједно, чита што мора. Јесте ли икада чули да дете тражи од родитеља да му купе књигу неког писца за децу а да то није сликовница?! Ја, никад. Писци за децу, обрни-окрени, пишу углавном за просветне раднике и раднике у култури, а да би и једни и други имали чиме да гњаве децу. Паметна деца када осете потребу за читањем одмах се баце на праве књиге. Или читају стрипове. Старији им говоре да то није добро, да неће разумети те књиге, па у неко време дигну руке од свега јер они ни у старијим данима нити читају, нити разумеју, осим по некад што прочитају какву песмицу за децу. А, кад размисле, боље је и нека чита књиге које не разуме него да лута негде. У почетку, заиста, много тога не разумеш. Али, Достојевски зато и постоји, да га читаш цео живот, од малих ногу до судњег дана, наново и наново, увек откривајући неке нове димензије, али га савршено разумејући увек. Увек разумеш Достојевског, разумеш оно што ти је потребно у том тренутку и тој доби. Генијалност Достојевког лежи у његовој простоћи, у томе да свако може осетити његов велики дух, а не само одабрани. Он је загонетке људске душе појаснио простим речима и радњом коју описује. Он нам не појашњава – он нам презентује, па ко воли нек изволи, нек захвати шта му треба, ако му шта треба – ствар је избора. Живојин Павловић то објашњава много боље од мене: Ако је по „мајсторлуку“, и Гогољ, и Толстој, и Тургењев, и Чехов, јесу испред Достојевског. Али ниједан није доспео донде докле је дошао Достојевски. Није Достојевски, док је рецимо писао Злочин и казну, размишљао о томе како је он велики писац који зна да продре у људску психу и који ће нам у књизи сецирати унутрашње људско. Није имао појма о томе. Он се само трудио најбоље колико је могао у датим околностима, притиснут роковима и дуговима. Његов геније је стварао мимо њега и он, или било који други великан, није био свестан тога, није имао појма шта ствара. Он је био само тело које је несвесно извршавало команде духа.
САВЕТИ, ПО КОЈИ... БЕСПОТРЕБНИ...
Један француски романописац је саветовао: Писац одвише заокупљен садашњицом је новинар, одвише заокупљен прошлошћу – историчар. Бирајте.... Бирајте!!!
Чехов у свом спису ''Правила за писце почетнике'', између осталог каже: Пут писца од почетка до краја посут је трњем, чавлима и копривом, и зато трезвен човек свим средствима треба да спречи себе да се бави писањем... Писац мора да има на уму да је случајно стваралаштво и стваралаштво ''а пропо'' боље од сталног бављења писањем. Кондуктер који пише песме живи боље од песника који није запослен као кондуктер... Писци не купују куће, не путују купеом прве класе, не играју рулет и не једу чорбу од кечиге.... Слава је закрпа на свакој одори... Покушати писати могу сви без обзира на чин, вероисповест, узраст, пол, школске квалификације и брачно стање. Не забрањује се писање чак ни малоумнима... Постати писац је веома лако. Свака врећа себи нађе закрпу, и нема те глупости која не би нашла свог одговарајућег читаоца. И зато не кукумавчи. Стави преда се хартију, лати се пера и подсткавши мисао која те опседа: дрљај. Дрљај о чему ти драго: о сувим шљивама, времену, Тихом океану, казаљки на сату, лањском снегу... Када обиграш све редакције и нигде ти не приме риукопис, штампај своје дело у посебном издању. Читаоци ће се наћи... Постати писац кога читају и штампају веома је тешко... У одсуству великих талената, драгоцени су и мали... Да не би по други пут открио Америку и по други пут пронашао барут, избегавај теме које су веома давно исцрпене... Препуштајући се машти, обуздавај руку. Не дозволи јој да се поводи за бројем редака...
Данило Киш је саветовао младог писца двосмислено, буди и не буди, по истом питању, углавном на следећи начин: писац треба да сумња у све, нарочито у идеологију, да се држи подаље од власти, да мора бити дистанциран и од поједница и од руље, и од власти и од опозиције, да не буде новинар него писац, да је фантазија потребна али опасна, да је писац увек сам, да не верује пророцима пошто је сам пророк - чије је оружје сумња, да писац не сме бити нико јер је писац свако, да писац не сме писати по наруџбини, да писац није паразит али нити посебно користан друштву, да о свему треба имати своје мишљење које не треба увек исказивати, да су сви читаоци просечни али да ни елита не постоји, да писац не треба дозволити да га било ко својата, да не сме бити ни озбиљан, ни комичан, понајмање дворска луда, да не сме бити кукавица, да не верује у „научно мишљење“, да се чува општих места, цинизма и цитата, да треба да одбаци све књижевне школе и да тежи ка јасноћи... Писцом се постаје, по њему, тек кад се схвати тај други део сартровске дефиниције: да писати значи ''рећи ствари на известан начин'', да је писање заправо трагање за својим сопственим идентитетом, јер смо већ сазнали да се литературом и помоћу литературе не може учинити ништа. Најзад је Кишко поприлично припит, на питање „како пише?“, свом америчком издавачу, у сред Њујорка, одговорио на следећи начин:  Ја пишем као што јебем – ретко, али добро. По логици ствари после Киша следи Васовић који вели: То што ви сада пишете, један наш познати писац је одавно преписао.
Меша Селимовић је осећао писање као шејтански посао, који је доживљавао као драматичну борбу између материје и духа, а, у којој су шансе за победу духа минималне. Писац је неспособан да практично делује и једино што му остаје да све своје тежње, жеље и неслагања преточи у речи... Хемингвеј је сматрао да се све боље пише што је писац усамљенији и да писац треба да пише а не да говори...Он даље каже: прво, треба вам таленат, велики таленат. Такав као у Киплинга. Затим самодисциплина. Као у Флобера. Онда треба да имате јасну представу о томе шта то може бити проза... Затим писац захтева интелигенцију и несебичност, и што је најважније – способност да преживи. У сваком човеку налази се скривен један роман, каже Хемингвеј, али се писац постаје тек од друге књиге, оне која је о другима.
Андрић је говорио да је писање мукотрпан посао који захтева целог човека. Зато су писци несрећни уколико морају да раде и нешто друго. Писац је принуђен да пише и он тој принуди не може да се одупре. Једини начин да контролише самога себе је да зна да избрише написано и да пише тако да речима буде тесно а мислима пространо. На парадоксима писац сагорева јер су они као кратак спој: прасак, блесак, тама. Својим стварањем уметник поткрада властити живот. Писац је врста мађионичара који се труди да људима отвори очи, он прича и тумачи оно што они доживљавају и онда ће књижевност волети оне који воле њу. Писац не пише због биографије већ да би се ослободио исте...У својим списима Белешке за писца, издатих 1947. Године, Андрић саветује младе писце: Пишите без бедног обзира и лажног стида, са једноставном искреношћу саме природе, са неумољивошћу светлог разума... Пишите слободно и просто као да дишете... Али, савијте сваку реченицу по десет пута преко колена, станите на сваку реч целом тежином, испитајте њену носивост... Упитајте се да ли би људи вашег језика у једном одређеном тренутку свога живота заиста узговорили вашу фразу и признали је за своју.... Имајте на уму да сте ви власник истине...
Сартр је писао да писац не предвиђа и не прави претпоставке већ пројектује. Писац увек долази до граница субјективног али је не прелази. Он уме да цени ефекат досетке или максиме, али то је намењено за друге и то писцу ништа не значи... Функција писца, наставља Сартр, састоји се у томе да свакога упозна са светом, тако да нико не може себе сматрати нивеним. Ками је знао да стварати значи исто што и живети два пута, и да уметничко дело уједно значи и смрт једног искуства и његово умногостручавање. Истинско уметничко дело је увек по мери човека јер постоји однос између уметниковог искуства и дела, и оно је добро ако се усресреди на фрагмент а не на целину. Он захтева од апсурдног стварања следеће: побуну, слободу и разноликост...
Душан Радовић је сматрао да је уметност само за оне који имају проблем са собом јер они развијају чула и особине које нису потребне здравим људима. Нико не познаје боље људе од уметника а узрок тог упознавања је упознавање са самим собом. Писац много више разуме него што зна... Пикасо је тврдио да је свако дете уметник и да је једини проблем уметника да остану довека деца... Толстој је написао да није важно шта писац треба да пише већ је битно шта да не пише а да то написано може да пренесе необразованоом човеку на простонародном говору. Он је сматрао да уметност није уживање, утеха и разонода већ нешто велико, да је уметност орган човечанства који преноси сазнање људског разума у осећање... За Љубомира Мицића уметност је апсолутни стваралачки елеменат Живота.  Апдајку је, пак, уметност простор у коме дух може да дише. А по Флоберу, уметност не тражи ни снисходљивости, ни учтивости, већ једино веру и слободу.
Ако  је по Стојану Новаковићу, онда је књижевност фотограф и философ свога времена. И докле год није – није књижевност. По филозофу нашем Божидару Кнежевићу уметност је филозофија чула; поезија је филозофија осећања; филозофија је уметност ума. Гете је сматрао да само будаласти и несређени уметници говоре да је у делу све њихово, прави уметник зна да није тако. Бекон у својим Огледима говори о томе да ми у књигама саобраћамо са мудрацима али у свакодневном животу са будалама и да неке књиге човек сме само да окуси, друге мора да прогута, али само мало њих може да свари. Семјуел Хемет мисли да нема 'леба од писаца који у својим делима плачу над тим што у детињству нису имали бицикл.
Орхан Памук је, по властитим речима, прво почео да пише а тек су се после почела појављивати питања о којима је писао. За њега постоје наивни и сентиментални писци, и исти такви читаоци. Наивни писци су самоуверени у свом спонтаном изручивању текста наивним читаоцима који су убеђени да је све написано аутобиографско, док је сентименталан писац опхрван сумњом а такав читалац је циничан и усредсређен на размишљање. Борхес мисли да је читава књижевност аутобиографске природе. О свом занимању Умберто Еко каже да је као и свако друго, те да се неки пењу на планине, други пљачкају банке а он, ето, пише, и да се о разлозима избора професије не вреди расправљати.
За Томаса Мана писац је особа којој писање теже пада него другима. Он је сматрао да је најтајнија и најјача привлачна сила неке прозе  управо у њеном ритму. Ман је сматрао да је немачка књижевност тамо где је он, без обзира на географско одредиште. Моми Капору су при писању властитих књига сметале туђе књиге које је прочитао а трудио се да његове књиге не буду преваре и обмане читаоца разним тактикама, постављањем занатских замки. Момо Капор каже да писац не мора никоме да се јави први на улици, наравно, ако то сам не жели, нико не контролише његов долазак на посао, нити уопште његов рад: сви ауторитети су углавном мртви. Писац по њему мора бити несретан због неузвраћене љубави, било према жени, било према граду, и да је писање књига, у ствари, писање писама онима које волимо. Романи се праве од крви и сперме а добра књижевност од издајстава у дилеми: љубав према ближњима или истина од њима која ће их повредити, каже Капор.
Либеро Маркони није схватао да неко може да мрзи песнике, сматрао је да је та мржња продукт страха и он се још за живота помирио са судбином да буде уметник и ништа више, те да су његове песме, у ствари, део његове биографије.
Пекић је иронично писао да је књижевност ствар гуме, дописивања, прецртавања, лепка и маказа. „Јаке“ ствари, по њему, нико не чита, а, да је страх, поред таштине, највећи непријатељ писца. По њему, роман је ствар којој човек мора сав да се препусти и да он, роман, не трпи „полигамске односе“. Булатовић је сматрао да писац мора знати да пише од сваке руке, да стално мора да се подмлађује и доказује своју невиност а пошто је, чим је писац, пропао у свим другим животним наумима, списатељски посао мора да обавља као сам ђаво. По њему, књижевност претходи свему, науци и историји, она претходи и рођењу, јер тако у Библији стоји: на почетку беше реч, по Булатовићу, значи: књижевност.
Црњански је сматрао да писац увек пише „жива бића“ али да она у његовом перу морају да умиру и да се мењају. Пруст је сматрао да постоји понор који одваја писца од човека у стварном свету, и да се душа писца појављује само у његовој књизи. Фројд је сматрао да се несвесно пишчево појављује у свесно-дело. Писао је да су несвесно открили песници а не он. Поред мисли и емоција код стварања се испољава и несвесни део пишчеве психе, поготову трауматски догађаји из детињства. Према томе, уметност је израз жудњи и порива, сматрао је Фројд, а уметничке слике су слике уметникових снова.
Емил Сиоран је написао: Писање је бескрајно истраживање самога себе. Све што сам написао написао сам у тренутку депресије. Ја пишем да бих се ослободио самога себе, својих опсесија. Писање је ослобађање.
Седамнаест пута су ми одбили један рукопис! Тада ми је било тридесет пет година. Али ја сам наставио да пишем. И треба схватити шта је важно за правог писца, да он не пише за паре, за славу, то није важно. Ја мислим да је писање болест и не знам зашто то радим, написао је Пол Остер и саветовао упорност. Станислав Јежи Лец мисли мало дугачије: Савет писцима: понекад само треба да престанете да пишете, понекад и пре него што почнете!

2 коментара: