О души, сновима и ђаволу, нешто као Увод (није обавезно читати)

Пише: Игор Ђурић

                

                          

Душа не може настати и не може нестати.

Нема сврхе почињати причу о души а за почетак, и ради лакше потоње оријентације, не консултовати шта о томе кажу енциклопедије. Када упоредите како о томе говоре различити енциклопедисти онда схватите колико је дефинисање душе тежак, и до данас, скоро неизводљив посао. Просветина енциклопедија каже да је ''душа свеукупност психичких процеса, значајан појам у филозофији и психологији, један од централних у разним религијама''. Прокомунистички састављач дакле говори о души као ''важном појму'', мада је реч ''појам'' заиста неподесна у контексту онога што би требало да буде разјашњење душе. У наставку ове дефиниције даље пише: Представа о души као нематеријалном али суштинском и бесмртном делу човека настала је у прадавна времена. Проблем душе третиран је с' разних филозофских гледишта: супстанцијалистичке, динамичке теорије, теорије идентитета душе и тела, теорија актуализма; супротно њима су теорије што поричу постојање душе у било ком облику''. Такво је време било, време када је писана та енциклопедија: гломазне и нејасне речи и реченице, бесмислене дефиниције. Замислите само ''велику истину'' из претходних реченица: било је оних који су веровали у постојање душе и оних који нису веровали. Знате, има оних који су бели и оних који су црни, има мушких и женских...

''Британика'' се макар потрудила да прикаже неколико различитих аспеката и схватања: ''душа је нематеријални аспект или есенција особе, спојена са телом током живота, а која се у смрти одваја. Концепт душе може се наћи у скоро свим културама и религијама, мада интерпретације њене природе доста варирају. Стари Египћани веровали су у двоструку душу, једну која надживљава смрт али остаје у близини тела, и другу која одлази у сферу смрти. Рани Јевреји нису схватали душу као нешто одвојено од тела, али каснији јеврејски писци почели су да праве разлику. Хришћанска теологија прихватила је грчки концепт бесмртне душе, наговештавајући да је Бог створио душу и пренео је на тело у зачетку. У хиндуизму свака душа или атман створена је на почетку времена и заробљена је у земаљском телу; у смрти, душа прелази у ново тело према законима карме. Будизам негира идеју душе, додајући да је сваки осећај индивидуалног илузоран''.

Било како било, енциклопедије нам нису много помогле, бар не ове које су нам биле доступне, осим што су допринеле да будемо још збуњенији но што смо били на почетку овог сумњивог и надасве бескорисног експеримента. Тако ће бити и остати до краја наше шетње, опуштене поподневне шетње, у лепом друштву и без икаквих обавеза. Што више будемо читали и слушали о томе шта о души мисле други, а свакако највећи умови човечанства, биваћемо све збуњенији и изгубљенији а са друге стране наша душа ће бити богатија а да тога уопште нисмо свесни. Други ће то приметити.

Знам ја да је читање књига и енциклопедија превазиђена ствар. Ново време са својим технологијама учинило је људима живот лакшим а уједно су постигле (технологије) на тај начин и то да се лакше управља душама и телима тих истих људи. Дадни народу 'леба и игара и онда можеш да радиш шта год хоћеш са таквим кретенима. ''Игра'' савременог човечанства уз помоћ којих се људи спинују и контролишу а уједно и праве дебилима јесте: интернет. Зато ми, хтели не хтели, морамо на кратко кренути и тим путем а не би набасали макар на какав знак разумевања будућих истраживача овога текста. Крећемо дакле, понављам: кратко, у потрагу путем интернет претраживача не упуштајући се у детаље, што је и немогуће, тек да видимо на коју би нас страну то одвело. При томе, гледамо само прву страну јер би нас далеко одвело детаљније проучавање.

Када укуцамо латиницом реч ''duša'' у претраживач добијемо обавештење да је претраживач за 0,18 секунде пронашао 6 милиона и 260 хиљада страница где се та реч помиње (у тренутку када ово радимо јер из сата у сат ти резултати су све већи и већи). И ништа новога нећемо сазнати о нашим дилемама јер на тој првој страни доминирају странице у којим са се душа помиње у другим контекстима: песме, наслови, проза, рекламе. А рекох већ да ми немамо времена да проверавамо свих 6 милиона сајтова. Зато ћемо укуцати енглески еквивалент за реч душа: ''soul'' - да видимо шта нас ту чека. За 0,25 секунди скоро 300 милиона погодака. Овде се већ назиру некакви путокази. Већ на тој фамозној првој страни ''Википедија'', ''Католичка енциклопедија'' и ''Вебстер'' дају своје дефиниције и виђења, углавном у оквирима онога што смо већ цитирали и наводили. Има на тој првој страни и музике, и књижевности, па и реклама неких компанија. Свуда је дакле реч ''душа'' актуелна. У резимеу претраге и дефиниција коју има претраживач као опцију за енглески језик добија се фасцинантан преглед. Скоро да није потребно писати овакав текст после тога. Скоро... Јер, све су то исте приче, разгледање душе са разних аспеката, кроз историју или религију. ''Људска природа'', ''основни принцип'', ''тело-душа'', ''живот-смрт'', ''бесмртност'', ''Јевреји, хришћани, мухамеданци, источњачке религије'', ''филозофија''. Западњаци не би били то што јесу кад не би све то зачинили својим кретенизмом па су тако у расправу о души укључили и Харија Потера. Западњаци не би били то што јесу да нису студиозни па је добро што на једном месту можете наћи како се каже душа на неколико светских језика: дански – sjel, холандски – ziel, француски – ame, немачки – seele, грчки – нисам успео да прочитам али претпостављам: psyche, италијански – anima, португалски – alma, руски и српски – душа, шпански – espiritu, шведски – sjal, кинески, јапански, индијски и тако даље написани су на локалним писмима, а недостају, то јест треба додати: хебрејски – nephesh, и блиске а корисне речи на енглеском: spirit (дух) и breath (дах). У току текста ћемо сусрести можда још синонима али и хомонима на задату тему.

Најзад, у нашој светлој традицији укуцавамо у претраживач потребан појам или реч ћирилицом и за 0,22 секунде добијамо солидних 18 милиона и 55 хиљада погодака. И одмах на првом поготку сазнајемо ''да је душа (грч. Психе, лат. Анима) ентитет за који се у многим религијама и филозофским традицијама, претпоставља да постоји само у живим бићима.....'' (Википедија). Ту даље стоји ''да је душа оно што чини живот, принцип живота, знак живота, оно што се само собом покреће''. Ако ништа друго, онда макар лепо речено. Затим следи кратак историјат о томе како на појам и проблем душе гледају хришћани, а како филозофи од Платона до Бекона Френсиса.

Не смемо наставити путем интернета јер тај пут не би имао краја. Западали би све дубље и дубље у море некласификованих информација а у ни мало мудрости. Са интернетом треба опрезно. Ми и не трагамо за истином јер немамо ту илузију, ми само пишемо да неко може у разбибризи да чита. Претурање по интернету у потрази за душом је само по себи апсурдно и не може осветлити слику никако другачије до ситног детаља који нам не значи ништа. Такав је интернет језик, само кратко и преко потребно јер је тај језик створен за готоване који не воле да читају.

Ништа овде, драги читаоче, нећеш научити само ћеш се мало информисати са мислима великих људи. Некад је доста и то. Са друге стране, ђаво је нешто друго. Душа је нематеријална а материјални ђаво је иште. О ђаволу и не морате читати ништа: срећете га сваки убоги дан. Или: сањате. Кренимо кроз снове, сањајући у другом животу, руку под руку са ђаволом у потрази за душом. Планирајте при томе да поставите ђаволу клечку чим вам се укаже повољна прилика.

У Малој Просветиној енциклопедији ни речи о ђаволу. Једноставно, уопште нема одредницу. Пусти море, мани се ћорава посла, да су поставили ту одредницу морали би и написати ко је ђаво а онда би то неко могао да повеже са неким тадашњим владаоцима, јер сличност је изразита и веома уочљива.

Ларусова енциклопедија: Реч Diable потиче из латинске речи diabulus – клеветник и дефинисана је као демон, док је реч демон у истој енциклопедији дефинисан као посрнули анђео – ђаво.

''Британика'' је већ поузданија. Она каже: ''ђаво је дух или сила зла.(Брау тврди: вишеструко зао дух). Иако се понекад користи да означи демоне, овај термин означава господара злих духова. У јудаизму, хришћанству и исламу он се посматра као пали анђео који покушава да заузме место Бога. У Библији је ђаво познат као Сатана, Велзевул и Луцифер. Хришћанска теологија сматра да је његов главни задатак да наводи људе да одбаце исправан начин живота и искупљење у корист греха и смрти. У Курану се ђаво назива Инус, он заводи неискрене али не и искрене вернике''.

Српска ''Википедија'' храбро наступа са реченицом да је ''ђаво божје створење, анђео отпадник...'' итд. Према ''скромних'' 900 хиљада погодака на српском, када укуцамо у претраживач реч ''devil'' добијамо импозантних 109 милиона погодака. Ако ћемо право, енглеско говорно подручје и јесте идеално станиште за ђавола јуче и данас. За сутра ћемо још видети. Углавном се ту говори да је ђаво ''присутан у свим религијама и да представља врховног духа зла, онога који влада паклом'' итд. Онда мало осврта на религију, филозофију, окултизам, психологију, уметност... and, ites it. На крају сам из енглеског сижеа  који ми је претраживач понудио сазнао да и Срби имају свог ''личног'' врага који се зове Даба, што нас је у овом тренутку сврстало у малобројно друштво народа који не морају, ако неће, да посежу за универзалним решењима и који себи могу да приуште и пре свих хришћанских и других књига своје лично и персонално ''зло''.

Сад дефинитивно и по други пут, овога пута без лажи, искључујемо компјутер, лаћамо се коричене хартије и са скромним личним потенцијалима крећемо пут потраге за душом и ђаволом. Од када је света и века траје потрага за душом и ђаволом од стране човека. За душом више јер, руку на срце, раме уз раме са људима и сам ђаво поваздан а још од времена свога пада трага за људским душама. Он није жудео да спозна суштину душе и да је дефинише (а нама олакша) јер вероватно су му познате божанске тајне већ су њему душе потребне ''саме по себи''. Што су му потребне??? - то заиста не знамо. Не треба се много петљати са њиме и призивати га. На жалост он је од оних који се сами позивају.

Свакодневно у говору или писању дохватимо се речи ''душа'' а да при томе не размишљамо много што смо то и урадили и какво је стварно значење те речи. Душа је свакога дана око нас и у нама. Зато трајемо колико трајемо. Душа је у човеку и у речи. Душа је дакле жива. И, вредна?! Чим ђаво даје добру цену за њу.

Инквизиторска књига MALLEUS MALEFICARUM (Маљ који убија вештице) вели да Свето писмо каже како демони имају моћ над људским телима и умовима само ако им то Бог допушта и да демони нису машта већ анђели пали са неба те да они који су петљали са ђаволом прво су губили на потенцији, па наставља: ''Душа је, као и враг, чиста духовна есенција (бит): али, душа не може покретати тело, осим ако то није тело у којему почива и којему даје живот: јер, уништењем неког телесног органа, оно умире и постаје непокретно... Сви се нечисти духови у Светом писму и у говору, обичавају називати именом diabolus, од dia, што значи ''два'' и bolus, што значи ''залогај'', јер он убија две ствари: тело и душу. То се подудара са етимологијом, јер на грчком језику diabolus значи: ''утамничен'', што је такође прикладно, јер му није допуштено чинити зла колико жели. Надаље, diabolus може значити ''стрмоглављење'', будућу да се стрмоглавио, односно пао, метафорички и дословно. Обичава се називати и демоном, наиме, ''ониме који је жедан крви'', јер жуди за грехом и наводи на њега, захваљујући својој трострукој одлучности, наиме, суптилности своје природе, дуговекног искуства и моћи откривања добрих душа. Називају га и Белијал, што значи ''неподјармљени или без господара'', јер се бори против онога коме је потчињен. Носи и име Беелзебуб, што значи ''господар мува'', односно душа грешника који одбацише праву веру Христову. И Сотона, односно Противник; Бехемот, односно ''звер'', јер наводи људе да се одају зверским блудима. Али демон разврата и господар те опачине зове се Асмодеј, што значи ''заторник'', јер због овога су греха Содома и четири друга града кажњени стравичним уништењем. Исто тако, злодух охолости зове се Левијатан, што значи ''њихово увећање'', јер, када је Луцифер искушавао наше прародитеље, охоло им је обећао побожанствењење. А демон лакомости и похлепа за богатством назива се Мамон...''.

Душа је у основи речи или синтагме: душевна патња, душевна бол, душевни поремећај, простодушност, бездушност, духовитост, задушнице, Душан, Душица, генијални дух, светска душа, продуховљеност, великодушност, додуше, душевност, душманин, отворити душу, мрзети из дна душе, сродне душе, душебрижник, даћа за душу, продане душе, човек може бити душевно растројен када схвати да живе душе нема око њега, и ко зна где ће душе онима који чине зло, богу душу а бог је неће, душа од жене она Душица душа моја, испустио је племениту душу своју, поетска душа, мени за душу, продао је душу ђаволу, душегласје је ехо нашега бића, словенска душа, чио дух, дух свети, за покој душе раба божјега, по души те...

Ко то краде или купује по багателним или високим ценама душу? Или разним преварама обмањује човека а не би ли се докопао те вредности? Ево делића одговора, поименице, конкретно, како и доликује правим истраживачима: Антихрист, Сатана, Белзебуб, Биферонс, Луцифер, Солим, Сарој, Камерон, Алпрос, Андриканорум, Сегрел, Шејтан, Мефисто, Бафомет, Семијаза, Азазел, Белијал, Самаел, Мал'ак, Иблис, Вавел, Акума, Ахасвер, Сатаноило, диаболос, диаболус, теуфел, девил, бес, велики религиозус, злорепи, репати, рогати, копитар, шантави, брадоило, враг, нечисти, кривоклетник, тантуз, домишљан, мајстор, онај са црвеном кожом, кушач, онај са црвеним чакширима, обмањивач, гурбеташ, онај испод воде, онај из јаме, онај из крша, нечастиви, проклети, клеветник, анатемик, налетник, сметењак, пакленик, андрак, анђама, татош, буди бог са нама, фурија, најежник, тужилац, непријатељ, зао дух, кнез ђаволски, отац свих лажи, камен ти у уста, разоритељ, анђео отрова, магистерулус, пали анђео, задевач, луцифуг, туин, зли геније, принц таме, принц лажи, нечиста сила, велики зли управљач...

Жан Луис Брау је сакупио следећа имена: Адам зла, лажљивац, лудак, насилник, грубијан, покварењак, крвник, оличење бешчашћа, ковач несреће, бљује ватру, заводи душе, хули бога, мучи људе и диже буне, зли анђео, тужиоц, клеветник...

Јохан Вејер: Андрамелек, Астарот, Нергал, Ба-ал, Левиатан, Аластор, Белфегор, Мамон, Белијал, Римон, Тамуз, Хитгин, Мартине, Верделет, Сукор-Бенот, Камос, Мелком, Нисрок, Бехемот, Дагон, Милин, Кобал, Асмодео, Нибас, Антихрист, Агарес, Бусас, Гусојн, Батхум, Елигор, Валехар, Чах, Трицал, Мурмур, Фоцалор, Гомори, Амдукиас, Аум, Оробас, Вапула, Хаурас, Алокер, Амон, Лорај, Наберус, Форнеус, Роневи, Марчокиас, Собнак, Гамигејн, Армас, Андрас, Андроалфус, Кимериос, Феникс, Барбатос, Ботис, Маракс Ипес, Фурфур, Рајум, Халфас, Вајн, Декарбија, Залкос...

 Зар неко неважан и нестваран има оволико имена?! (Боље је и празна торба него да је ђаво у торби. Ђаво се свећом не тражи. Не тражи врага да не буде јада. Неки се ђаво боји крста а неки тољаге).

Код Јапанаца и њихове шинто религије ђаволи су чудовишта дугих носева и називају их тенгу. У бабилонској и асирској митологији Нергал је господар пакла. Код Феничана је то Молох. За Заратустру Ахриман је оличење зла, он је господар пакла и имао је шест ђавола. Први пут се у свом имену појављује у Књизи о Јову. Свој данас препознатљив облик добија у доба готике и инквизиције.

Оно што је најважније за човека који креће у листање књига јесте да са собом раскрсти: верује ли да душа постоји или не?! То је највише што може да се уради и на самом почетку и после десет хиљада страница. У сваком случају биће на истом: или ће веровати или неће, како на почетку умно рече састављач енциклопедије.

Филозофија, наука и уметност не помажу много у разјашњењу наших а вечних дилема. Филозофија хоће само рационалне мисли и речи, наука иште материјалне доказе а уметност се губи у естетским а магловитим мерилима осећања. Ако већ треба да се одлучујемо онда је уметност та која је најближа нечему што има везе са душом. Уметничко дело јесте нешто унутрашње што излази из човека врло често и без много утицаја људског. Што је дело генијалније то је уметник мање свестан како је настало. Основна питања, ако прихватимо чињеницу да душа постоји и да је бесмртна, јесу: каква је спрега душе и тела и шта се дешава кад тело умре?! Само су две евидентне људске појаве до сада макар назначиле у ком смеру треба тражити одговоре: у сну, и у чињеници да је неко био привидно или стварно мртав, клинички нежив, да је био у блиском додиру са ''оним'' светом и да се онда ''вратио''. Малро је размишљајући о томе написао: ''Људима је заједничко заправо једино спавање, онда кад спавају без снова – и смрт''.

Свети Јован Лествичник је написао да је сан покрет ума у време некретања тела. Сан је феномен који се до дана данашњег као и душа не може објаснити и укалупити у нешто рационално. Има народних, медицинских и психолошких објашњења и њима ништа не недостаје до чињенице да не објашњавају најважније. Исти је случај и са душом. Како то човек у стању потпуног мировања и несвестан ствара слике у својој глави, путује у прошлост и будућност, разговара са давно мртвим људима, комуницира са непознатим или много познатим људима, размењује мишљења са историјским личностима?! Ми се у сну крећемо другим световима, разним пределима који су хиљадама километара далеко од нас, водимо љубав са познатим и непознатим женама и мушкарцима, свршавамо, плачемо, смејемо се, општимо са ђаволом, јуре нас вампири, чујемо нове и непознате чињенице о  којима нисмо имали појма. Ко то пише делове дијалога који изговарају наши саговорници у току неког сна?! Сваки човек сања сваке ноћи. Једино што се не сећа скоро деведесет процената онога што је сањао кад се пробуди. Сваки човек за време просечна века живљења сања око 6 година, око 1-2 сата на ноћ, и то између 4 и 7 различитих снова. По неким хришћанским тумачењима ђаво људе посећује и њима манипулише управо кроз снове, док људи спавају и сањају.

Шта је то, дакле, у човеку толико способно а до сада (и од сада) невидљиво, што је толико јако, снажно и свеприсутно да може да изазове такве појаве, стања и доживљаје какво је човеково сањање?! Једино: душа!!!

Још једна ствар на коју треба обратити пажњу јесте ''клиничка смрт'' или како неки правилније кажу ''феномен тик до смрти'' (Рејмонд Муди). Обично у таква стања западају људи који су после неке несреће или здравствених проблема пали у кому и чак су престали да им функционишу сви витални органи а често је констатована и смрт. И ту су до сада пронађени једини мада доста климави докази о метемпсихози, тј. сељењу душе из тела ''у нешто друго''. Искуства која је сакупљао Муди и њему слични истраживачи, чији број уопште није занемарљив, се углавном своде на следећа искуства: човек за кога се мислило да је умро чуо је и видео околину која се вртела око његовог тела, скоро сви су путовали мрачним тунелима према некој светлости, схватили су да су изван тела али нису могли да дефинишу свој облик, схватили су да су душа или тако нешто, бивали су емотивно узбуђени док су гледали како се лекари боре за њихов живот, дакле осећали су нешто, сусретали су се са другим духовима или душама, лако путују али не схватају како време пролази и, што је најинтересантније, не желе да се врате кад им се саопшти ''да још није време''. Зато треба закључити из ових такозваних ''near death experience'', бар по мени, да је душа кренула у селидбу али није стигла до краја из простог разлога јер је била обманута. Мислила је да је тело умрло, кренула је на пут, када је тело оживело оно је привукло назад својом исконском снагом душу, те отуд сва збрка и пометња. Ето још једног доказа да је има. Ја бољи немам а ви ако имате: изволите.

Спавајући и сањајући човек је најближи смрти а опет тада једино може да ствара покретне тонске слике у глави што је сасвим немогуће у будном стању. Нешто значи у човеку живи и постоји ван његове свести и контроле. Како иначе објаснити да слепи људи у сну виде.

Они који не прихватају теорију да постоји душа која излази из тела после смрти и да је за то један од доказа и искуство људи који су се сусрели са стањем ''клиничке смрти'' имају своја објашњења па смо дужни да их наведемо. Постоје разна тумачења, од натприродних па самим тим несхватљивих, до оних по којима су за таква искуства криви лекови и дроге, или су у питању последњи трзаји умирућег мозга, или неправилно функционисање нервног система што је изазвало халуцинације, до тога да људи у ствари лажу и измишљају.

Морамо напоменути, истине ради, да коришћење синтагме ''клиничка смрт'' и није најсрећнији избор, шта више: потпуно је нетачан када је реч о феноменима о којима говоримо али да се тај назив укоренио у схватањима обичних људи и да је најлакше објашњиво када се он користи. Клиничка смрт је медицинска појава устаљена у пракси за људе којима су отказали неки органи, који се држе на апаратима и такви несретници по правилу немају искуства о којима говоримо. Шта више, у већини случајева они се буде, ако се пробуде, у много горем стању па се не сећају ничега. Зато ми овде користимо појам ''клиничка смрт'' више као метафору а мање као научно доказано стање.

Да видимо сада шта су о души мислили неки ауторитети када је мудрост људске цивилизације у питању?!

Сократ је говорио, јер је мрзео да пише, да је тело смртно а душа бесмртна, да је тело видљиво а душа невидљива, да је тело раздвојљиво а душа нераздвојљива, те да је тело смртно а душа божанска. Сматрао је да је душа кажњена у телу и да се душа ''покаже у пуном сјају'' тек када напусти тело, тј. када је смрт ослободи.

Платон је врло слично мислио да је тело привремено обитавалиште душе и да се након смрти душа сели из тела, да је тело за душу затвор и да се она ослобађа тих окова након смрти тела. Рекло би се ништа ново али се ипак Платон сматра једним од првих и највећих ауторитета по питању људске душе. Време за душу не постоји ван физичког тела, и по Платону ''време је покретан, нестваран одраз вечности''. Наравно, Платон није могао остати ван митолошких (сада, за нас) то јест религијских (тада, за њега) веровања о томе како душа после смрти путује чамцем преко воде до ''обале посмртног очајања''. Платон је у својим мислима понекад и лутао па је тако у ''Законима'' говорио да се ''материја не креће, да све покреће душа и да је зло у души'' да би се касније редиговао па говорио ''да је зло у материји''. Платон је, још, учио да у сну разумни и питоми део душе, дакле, њен господар: спава, док други онај животињски и дивљи одбија сан и покушава да задовољи своје страсти.

Аристотел је тврдио да ''божански дар интелекта чини људску душу сродном Богу''. По њему је ''душа неподељено животно начело сваког организма, збир његове снаге и процеса у њему''. Аристотел је веровао да и биљке имају душу а то је снага која тера биљку да се размножава и да опстаје,  а да је у животињама душа сензитивна, те да је у човеку душа снага разума и ума. Лична и нарочита душа може постојати само у свом телу али после смрти не пропада баш скроз.

Ми нећемо баш хронолошки кроз историју филозофије пратити пут душе из простог разлога јер нисмо кренули тим путем а узгред немамо ни времена нити знања за то. Наш пут нема унапред утврђену руту. Али требало је за почетак поменути наречену тројицу, а посебно Платона, јер су они основа сваког филозофирања. ''Платонизам'' је основа која је привукла друге мислиоце на тему душе и којима је мистицизам Платона духовна основа кроз векове (Карен Армстронг). То да се тамница тело после смрти отвара за душу која се затим успиње у божански свет основ је свих потоњих филозофија и религија (кроз прихватање и негирање). Сократ и Платон су најавили долазак Исусов.

Мислим, ипак, да би свима олакшало праћење и потрагу за вечним истинама кроз вечне дилеме ако би за основу прихватили Кантову доктрину ''да не смете очекивати да ћете видети душу, нити се душа и Бог могу доказати умом''. Онда је лакше прихватити чињеницу да ми ма колико ходили и истраживали ништа не успевамо да сазнамо осим стално нових и нових питања и дилема. Ми на овај начин нисмо дужни да кажемо истину. Не морамо чак ни да верујемо. Довољно је да имамо воље у себи да макар нешто докучимо. Докучити најчешће значи само додирнути. Читајући не наилазимо на олакшање, сваки лист је нова дилема и, богами, можда још веће незнање.

Таман смо рашчистили са тиме да се душа слободна од тела вине пут широких висина, када се пред нама испречи појам материјализације или инкарнације. Не!!! – тврде такви, тачно је да се душа ''као динамична сила и оживљавајући принцип може одвојити од тела али се она онда припаја неком другом бићу или телу''. Са овим схватањем ћемо се неминовно још сретати поготову они који преферирају источњачке доктрине али што се нас тиче довољно је и оволико. Ја, лично, не волим те теорије. Осећам се и онако довољно глупо да бих још требало да прихватим чињеницу да је душа која се ''уселила'' у мене пре тога обитавала у неком магарцу.

Апсурдно је нешто у вези душе: имамо је а трагамо за њом. Још је апсурдније што многи људи и поред тога што је засигурно имају не знају шта да раде са њом. Е, па, по томе смо једино и различити ми људи – неко има а неко нема дух-а (што је исто што и душа само што би дух могао бити манифестација душе кроз биће човека).

Управо зато треба одбацити будалаштине о инкарнацији илити: реинкарнацији. Душа и дух који из ње произилази су код свакога човека понаособ једни и непоновљиви. Отуд и интересовање ђавола за људске душе. Апсурдно би било да ђаво купује душу човека која и није његова него се доселила у њега. Отимањем душе од човека ђаво одузима људском бићу контакт са Богом. Не бих рекао ''ореол божанског'' већ само: ''контакт са богом''. Дучић је написао да је ''душа словенска ствар'' али ја, попут гностика, ипак верујем да је душа људска ствар, макар у оној мери колико у свој тој дихотомичности људског бића саобраћа са телом: дакле, душа је људска ствар.

Пекић је писао да ''човек без душе, само са материјом и енергијом, робот, још боље: андроид ако има људски лик, то јест: хуманоид који би се разликовао од човека по томе што овај други има душу која је својство човеково''. Изванредно!!! Морате увек пратити како су размишљали и шта су говорили велики људи. Основе оваквог размишљања Пекић је највероватније налазио (између осталих) у делу ''Психоанализа и религија'' Ериха Фрома, али је свакако Пекићева конструкција сажетија а уз конкретност и јаснија.

Супротно до сада изнетим ставовима велики песник Лукреције сматрао је да душа после смрти тела пропада као и само тело:

          ''Можеш ли сумњати у то да

            изгнана душа из тела,

           Слаба, без уточишта, под ведрим

           остала небом,

           Не само да није кадра да читаву

           истраје вечност,

           него ни за тренутак један

           да одржи себе''.

Ако би заиста било тако, каква је онда сврха њеног постојања?! Да можда буде само почетна енергија или шта већ? Зашто ју је Један, Непокретни Покретач или Бог створио?

Међутим, и Ниче је био сличног мишљења. Оно, истина је да њега треба прихватати са резервом, међутим за неке његово мишљење није без ауторитета. Он у ''Заратустри'' каже: ''душа ће твоја пре још бити мртва него тело твоје'', и: ''тело сам и само тело и ништа друго сем тога; а душа је само реч за нешто на телу''.

Кад су једнога мудраца упитали ''шта ће бити са његовом бесмртном душом кад дође крај света?'', он је одговорио ''да свет није потребан да би душа била бесмртна''.

Нису се изгледа сви слагали са неоплатонистима или старогрчким орфицима према којима је тело само тамница, гробница или макар чистилиште душе.  Тако ваља да буде. Не треба сви да се слажу. Да није тако, то јест: да је тако, човечанство не би својим напретком грабило овако сигурним корацима у своју пропаст. Сумња и неслагање су покретачки људске експанзије према самоуништењу.

Да обновимо: душа је свеприсутна али је бестелесна уз то је још и недефинисана научном теоремом. У томе лежи драж људске потраге за њом. Нећеш је никада наћи тако да је цео живот испуњен слатком зебњом тражења и ишчекивања. Отуд је Јунг у праву када каже да је ''душа највеће од свих космичких чуда''. Пут космоса треба тражити истину о души. А не можемо је тамо наћи јер смо немоћни и пред истином бескраја. Значи: немоћни смо и пред душом. Ураааа!!! Немоћни смо, клецаћемо, грцаћемо, уживаћемо као прави људи задовољни самосажаљевањем. Људски потенцијал досеже до душе и бескраја и ни макац даље. Најчешће код највећег броја људи ни дотле. Наша паметна Исидора Секулић схватала је то па је говорила ''како се душа налази на пресеку свих људских потенцијала''. Ориген је, опет, говорио о некаквој ''једној души и једном универзуму'' али њему то очито, а ни нама, није било баш јасно. Његова сила ''логоса'' може бити било која друга сила, на крају крајева, око тога и трају расправе вековима већ. Он је много утемељенији када каже ''да девичанско зачеће Христа у Марији треба схватити као зачеће божанске Мудрости у души''.

Шта је још или није душа? Каквом још виде, неки други, душу? Шта су људи говорили још а књиге писале, још, о души? Где нам се ђаво погуби? (Њега стално треба држати на оку).

Толстој је написао да ''осим телесног у нама постоји и бестелесно у нама а то је душа, док је бестелесно изван нас: бог''. ''Неопипљиво, невидљиво, бестелесно начело, одељено телом од свега осталога и које ми сазнајемо собом, зовемо ми душом'' – наставља Лав. Начело живота није у телу већ у души. ''Тело је тек храна души, душа је стакло кроз које пролази божанска светлост'', по њему је душа изван времена, ''она није била и неће бити, она само јесте и кад је не би било, не би било ничега''. Најзад, каже Николајевич, ''мозак беспосленог човека је омиљено пребивалиште ђаволово'' и да треба бити опрезан када хоћеш ''да у човеку бијеш ђавола јер можеш нехотице да удариш бога у њему''. За Толстоја је тражење душе, пре свега, тражење бога.

По Паскалу је ''немогуће разумом схватити шта је бог и шта је душа у човеку...''. Русо сматра да ''човек није у могућности да схвати појмове своје душе, васионске душе или бога те он смирено стоји пред њима и не дотиче их се...''. ''Кад ослабиш и буде ти тешко, треба да се сетиш да имаш душу и да њоме можеш да живиш'', теши се Емерсон.

Марко Аурелије: ''Душа и тело – ето шта човек сматра својим, и о чему непрестано брине. Ну, ваља знати да право ТИ није твоје тело него твоја душа...''.

За Ђордана Бруна ''свет је прожет светском душом''. Врло амбициозно размишљање али бојим се посве бесмислено, уосталом као и понашање дотичног господина својевремено. Правилније је схватити да је свака душа прожета универзумом, да је свака појединачна и једна душа уједно и светска душа и да их таквих има безброј. То је схватао Франсис Бекон који каже: ''творац нам је дао душе које су велике као цео свет, па опет их цео свет не може заситити''. Велики је то потенцијал: потенцијал људске душе. Сваке понаособ. Ем, што је истина, ем, што је то једини начин да људи себи дају на важности у односу на животиње и биљке. У сваком другом погледу смо инфериорни осим у томе што поседујемо душу а поседујемо јер смо божја створења. Отуд добро и зло. И зато је, поред осталог, свака појединачно вредна за ђавола. Пруст је говорио да је тело велика опасност за дух, а није при томе помињао ђавола. Цицерон је сматрао да је свако биће у свом духу, да није човек смртан већ његово тело и да је човек због тога бог. И он је прескочио врага а враг је сам био.

Немојте ме бланко оптужити да сам поклоник ђавола или сатаниста зато што га стално помињем. (Сједи с миром, а прођи се врага, нит га гони нит му тражи трага). Није то истина. Да: јесте, рекао бих вама, такав сам човек. Ипак, свако кроз живот јури неког свог врага. Тако је то. Него, ко верује у Бога мора веровати и у Њега. Нисам ја то тако поставио. Без Зла не би било ни Добра. ''Ко не верује у ђавола, већ му припада'' – мудровао је Пекић. Тај ђаво о коме ја говорим и који је најважнија метафора светске књижевности нема никакве везе, рецимо, са глупостима Алистера Кролија  њему сличнима, са сатанистичком црквом, ''књигом закона'', ''три седмице'' и сличним идиотаријама. Ђаво је озбиљна ствар и мора се увек посматрати ''у контексту''. Шарл Бодлер је говорио да се ''највеће лукавство ђавола састоји у његовом настојању да нас увери како не постоји''. Кафка вели да се једно од најделотворнијих Ђаволових умећа удварања састоји у томе да нас изазове на борбу и да је та борба, као и борба са женом, она која заврши у кревету.Треба разликовати ''веровање'' у нешто од ''вере'' у нешто. Додуше, Томас Ман супротно Пекићу тврди (или је Пекић тврдио супротно њему) ''да ко верује у ђавола, тај му већ припада'' али ту није важна само вера. Веровати да нешто постоји још не значи да припадамо томе. Можда се варамо у своме веровању. Није ни упутно било Ману да овако говори после свега што је написао. А, сви ми, па и Манови јунаци, а и он сам, имамо свакога дана посла са злом и злим, свакога дана сусрећемо оба, па је тако она Гогољева ''да су сви у овоме веку имали посла са ђаволом'' посве истинита. Имати посла и веровати то по мени значи: борити се. Спасавати своју душу од ђавола то је превасходан задатак сваког човека за живота. После је касно. ''Господар душе господар је и тела'' речи су Св. Владике Николаја. Господарити собом значи победити ђавола. Да би се победило мора се ући у борбу. Да би се ушло у борбу мора се веровати у то против чега рат водимо. Зато треба искрености и непредрасуда. Лаж и мрак су погубни за човека и човечанство. ''Много њих оних који су тражили светлост и истину, али сасвим напољу, где је није било'' – да, ове речи Св. Августина су закључак овог мог пасуса. У ствари, пасус ћу закључити, по други пут и дефинитивно, речима Ружмона: ''Ако вам је стало да озбиљно укебате Ђавола, онда ћу вам одати тајну где ћете га најсигурније наћи: у фотељи у којој седите''.

Лазар Комарчић у своме ''разореном уму'' осећа да ''човекова душа мора да стоји у неким нашем уму недостижним односима с' весницима нама непознатог духовног света што га наша душа назире, али га ми не познајемо''. Да, ми га не познајемо. Ни ветар не видимо али га осећамо на лицу. Не можемо негирати постојање нечега само зато што то нисмо видели или га не познајемо. Знао је то Лазар, назирала је његова душа многе тајне. Рене Декарт у књизи ''Расправа о методи'' на страни 28, пише: ''Затим, пажљиво испитујући оно што сам био, и видећи да сам могао да се правим као да немам никаква тела, и да нема никаква ни света, ни места на којима бих био, али да се ипак не бих могао да  правим као да уопште нисам, и да, напротив, баш из тог што сам мислио да сумњам у истинитост других ствари, сасвим очевидно и сасвим извесно је излазило да ја јесам; а из тога што кад бих престао да мислим, па макар све што сам замишљао и било истинито, не бих ипак имао никаква разлога да верујем да ја јесам, сазнао сам да сам супстанција чија сва суштина и природа јесте једино у мишљењу, и којој, да би била, није потребно никакво место, нити пак да зависи од ма какве материјалне ствари, тако да то ја, тј. душа по којој сам оно што јесам, потпуно разликује од тела, чак и да је њу лакше сазнати него тело, и кад њега не би уопште било, душа не би престала да буде оно што јесте''. Али, шта јесте?!? – вриштим од муке и напуштам за данас овај текст. Само ме пола литра вискија може спасити од лудила и болести душе које изазива моје и Декартово незнање. И мојој души ће пријати обамрлост тела које ће изазвати алкохол. Ујутро ће ме глава болети а када човека нешто боли на телу онда он не размишља о души у телу. Најтежи болови су болови тела и ако је, макар из досад приложеног, душа нешто узвишено и божанско.

...................

Ништа није помогло. Замислите какво је то јутро, оловне главе и киселог желу'ца, које се започиње, јер смо ту јуче стали, са стиховима Вилијема Блејка:

                   ''Човек се дели на тело и душу.

                     Енергија је зло, телесна је,

                    А разум је Добро, јер је из Душе''.

Идеја пијанства је добра, телесна енергија алкохола је лоша. Као душа и тело. Идеја и материја. Душа и ђаво. Добро и зло. Божанско и сатанско.

''Ухваћени ковитлацем наших свакодневних грехова – писао је Денис де Ружмон – осећамо како понекад наступ тренутак паничног убрзања: то је он! Наједном, ствари се погоршавају и замршују, а ви не знате зашто; постају неразмрсиве, не разлучујете више добро од зла, лажно од истинитог, милосрђе од окрутности: он је тај који је преузео игру у своје руке. Он је тај који измишља нове моралне софизме, брише наше категорије, претвара овај уобичајени грех у помамну ''врлину'' у вртоглавицу лажне наивности, у одушевљење рушилачком снагом. Он је тај који ствара безизлазне ситуације''. Хофман каже да ђаво меће свој реп на све.

Безизлазне ситуације?!? Човек се нађе у безизлазној ситуацији када нема себи логично објашњење за нешто. Објашњење не мора да буде тачно, само мора де се верује у њега. То је човеков излаз из безизлаза трговине властитом душом са ђаволом.

Шта су, још, говорили и писали од души филозофи?

По Декарту, оно што је бог за свет то је душа за тело. Спиноза је сматрао да и после смрти тела у души остаје нешто што је вечно. Он је мислио да су тело и душа једно али да се не могу мерити истом мером. Шопенхауер је веровао да љубав душу баца у слепу струју неперсоналности. Лајбниц се клео да се временом може променити укус душе. По Локу душа не мисли све док је чула не снадбеју идејама. Душа повезује идеју и перцепцију, макар је тако Баркли учио своје следбенике. А Шофтебери их је учио да тек склад у души доноси срећу. Сантајана је типично амерички мислио да је душа само изузетно брза организација у материјалној животињи. Гурђијев је више мистик него филозоф или писац, па је тако тврдио да душа има властите емоције, да је подсвест део душе а више ЈА је исто што и душа и подсвест. Филон је стамено доказивао да бежећи од материје и ослобађајући се од страсти и чула душа тежи ка Богу. Волтеров познаник из ''пруских'' времена Ла Метри је био сигуран да је душа материјална а да је материја обдарена душом. Волтеру је било четири хиљаде свезака метафизике мало да се може рећи шта је душа. Плотин је говорио својим пријатељима да је време живот душе у кретању и да је материја без душе бесконачно зло, док у ум, душа и Један исто што и Божанско. За Питагору је душа пало окаљано божанство, заробљено у телу, осуђено на вечни круг поновног рађања. А по Лајбницу људска душа је та која се нити простире нити је дељива, сама у себи је једноставна и трајна, она је по тим карактеристикама супстанција, она је динамична монада и извор јединства организма, на крају је и живототворни принцип. Темељно нема шта, браво за Лајбница!!! Фуко, браво и за њега, сматра да из дисциплине моћи настаје концепт душе и да можеш владати неким ако продреш у његову душу. Расел се укључује у овај преглед констатацијом да је сукоб духа и тела на крају довео до тога да Ђаво постане господар овога света. Док је за Ничеа душа имагинарно биће. По Хераклиту, кад се рађамо, наша душа се полаже у гроб нашега тела, кад умремо, она се јакако, ослобађа. Кант се, опште је познато, дивио звездама на небу и души у себи.

Гроф Мирабо који је мешао духовно и душевно са еротским, баш као и ми, овако сажима од њега пређашња мудровања о души: ''Што се тиче расправа о природи душе, оне су биле широко поље људских глупости неразумљивих њиховим властитим творцима. Талес је држао да се душа покреће у себи самој, а Питагора да је она сена лишена способности да се креће у себи самој. Платон ју је одредио као духовну твар која се покреће хармоничним бројем. Аристотел, оборужан својом барбарском речју entelhija, говори нам о слабости заједничких осећања. Хераклит је веровао да је она исхапљивање, Питагора задржавање зрака, Емпедокло састав елемената, Демокрит, Леуцит, Епикур мешавина не зна се какве ватре, не зна се каквог зрака, не зна се каквог ветра и још једног четвртог који нема никаквог имена. Анаксагора, Анаксимен, Архелаус састављали су је од ретког зрака, Критиус ју је једноставно сместио у крв. Хипокрит је у њој видео сам дух раширен по целом телу. Марк-Антоније ју је сматрао ватром, а Критолаус, режећи оно што није могао одгонетнути, претпостављао је да је она пета твар''.

Душу имају и животиње, духа има само човек, и душу имају сви људи, духа само мало њих – каже филозоф Божидар Кнежевић, те наставља – и душа се човекова не мења, само се дух мења, који стоји према души као појам према представи.

Браво за све!!! Ипак, и филозофи треба да захвале души. Не би било филозофије у данашњем облику нити историје филозофије човечанства да није било: ЊЕ. А, ипак, филозофија се није одужила како треба па је по питању душе на истом месту са ког је кренуо Платон. Није чак ни направила круг па се вратила ту. Не, само је марширала у месту. Доста је и то: мозак се макар разгибавао.

К' чему нас приводе разне религије, још, кад је реч о души?

Јеванђеље се слаже да душа постоји, да је бесмртна, да четрдесети дан после упокојења човекова душа излази пред Бога где јој се одређује боравиште до Страшнога суда и свеопштег васкрсења. У Првој књизи Мојсијевој стоји: ''А створи Господ Бог човјека од праха земаљскога, и дуну му у нос дух животни; и поста човјек душа жива''.  Без духа животног човек би био оно што и остане на крају од њега: прах земаљски. За Св. Максима Исповедника душа је суштина бестелесна, бесмртна, разумна, која обитава у телу, саузрок живот. Он затим образлаже да је ум део душе најчистији и разуман за созерцање ствари и онога што је раније доживљено, да је размишљање сила душе према нечему што се тиче ствари које се путем разума доносе, да је обичај стање душе произашло из навике, а да је осећање орган душе, сила чула које је у стању да прима утиске од спољњих ствари, да је дух суштина без форме, које претходи сваком покрету. Св Августин је проповедао да у души постоје три својства: памћење, разумевање и воља, које одговарају знању, самопознавању и љубави. Свети Иринеј: душа је дашак у складу са телима које настањује и она је бестелесна само према грубим телима. Тертулиан: душа је телесна. Свети Бернард: душа неће видети Бога али ће разговарати са Исусом Христом. Мухамед је признао да ни једном није имао откровење а да није осетио како му се душа откида. По исламу душе умрлих хиљадама година чекају Судњи дан и пресуду, по тој религији душа има четири завичаја: мајчину утробу, овоземаљски свет, Берзех и Џенет. Три дана после смрти Алах пуста душу да обиђе тело. Смрт је само промена стања: без тела душа почиње да живи сама. Тело јој је користило само зарад спољашњих манифестација, иначе је и тада била суштина сама себи.  Талмуд: свако ко уништи једну душу, као да је уништио цео свет и свако ко одржи једну душу, као да је одржао цео свет. Источњачке религије обилују опсервацијама о души. Њања: појединац није само душа или само тело већ продукт њиховог сједињавања. Веданта: слобода је у сједињењу и јединству појединачне душе и атмана, апсолутне душе. Кабир: постоје две душе, лична или душа живота, и божанска душа, а спасење је у јединству те две душе. Упанишада: душа је оно што си ти, душа појединца је као варница коју избацује ватра Апсолутне душе. Кинези: човек има две душе, животињска или животна ПО, и, спиритуална или лична ХУН. ПО иде у гроб а ХУН живи онолико колико се чланови породице сећају умрлог. Риг-веда: од земље потиче дах и крв а одатле потиче душа.

А шта, још, кажу народна веровања и митови о души?

Душе наших предака одлучују о плодности земље и стоке. После смрти душа остаје у гробу са телом заувек, или четрдесет дана или док тело не сатрули. После смрти душа иде у подземни свет и тамо јој се суди и пресуђује. После смрти се душа сели у другог човека, животињу, биљку или предмет. После смрти се душа сели на небо и тамо егзистира. После смрти душа у виду демона наставља да борави на земаљском свету. После смрти душа самостално као дух и нематерија егзистира око људи. Душе покојника познају будућност и увек нађу начина да нам је открију. Катарзом се душа чисти од греха. Душа је искра живота. Очи су огледало душе, празне очи су огледало празне душе. Месец и звезде су насељене душама покојних. Душе су невидљиве. Душе су брзе. Душе су свуда присутне. Душе су свезнајуће. Душе умрлих обилазе места и људе где су живеле све док им се тело не распадне а после се селе у царство мртвих. Душа може напустити и жива човека, најчешће док човек спава. Ко је грешан иде му душа у катран а то одређује Свети Ђорђе који мери душу. Чувар српских душа је вучје божанство, српске душе се инкарнирају у вукове а вучје душе у – новорођену децу. У ноћи између Бадњег дана и Божића кућа је пуна душа предака. Чајкановић је прибележио да душа може бити: вегетативна (везана за крв), дах (последњи дах који излази из човекових уста) и фулгја (човеков духовни дупликат). Етрућани су сматрали да је јетра средиште душе (отуд детаљ из мита о Прометеју и кљуцању његове јетре, дакле: митски орао му је кљуцајући јетру, у ствари, кљуцао душу). Стари Грци су веровали да је син Зевсов по имену Ајак задужен да пребројава душе које му је Хермес доводио. Они су још веровали да душе живе у гробовима и пећинама, да могу узети облик змије или слепог миша или се слободно шетају около, ако душа уђе у пасуљ или рибу она може постати човек кад то поједе будућа мајка, душе иду на север и враћају се у облику плодоносних ветрова. Гревс је написао: ''када душа силази у Тартар побожни рођаци је снадбеју новчићем ставивши јој га под језик, то је намењено похлепном Хирону, који душе превози у напуклој барци преко реке Стиг; Миној, Радамант и Ајак суде људским душама и шаљу их, у зависности од пресуде на три стране: у асфаделске ливаде иду они који нису ни добри ни лоши, у Тартар иду они лоши а у јелисејски воћњак иду они добри; Кербер чува улаз у подземни свет и јури одбегле душе''. Касиопејци су веровали да душа одмара док тело спава. Према старим паганским веровањима душе покојника су нервозне, осетљиве, пакосне и заједљиве, поготову су зле душе оних који су умрли пре времена. Словени су још веровали да кишу дају душе предака, да се човечја душа најрађе склања у дрво и камен, да се душа најлакше ''хвата'' у белутак, да се исто тако може склонити у човека или животињу, да је душа увек жедна па зато највише воли камење поред воде.

Индијска народна мудрост каже: ''Стеци себи такво богатство које нико не може да ти отме, тако да и после смрти твоје остане иза тебе и никада се не умањи и никада не иструне. Такво богатство је твоја душа''.

А шта, још, кажу уметници, писци и остала слична боранија о души?

Томас Ман је писао да ''душа без тела је исто тако нечовечна као и тело без душе, а уосталом ово прво је ређи изузетак, а друго је правило''. Гогољ се питао: шта су речи према човековој души? Леонардо да Винчи је душу називао средиштем свих чула али није успео да је пронађе ни у једном од тридесет лешева у којима ју је тражио. Сведенборг је сматрао да се душе умрлих према својој вољи, а после преговора са анђелима и демонима, опредељују за Рај или Пакао. Солжењицин каже: ''душе умрлих с' времена на време прелећу међу нама, посматрају нас, лако читају наше и најмање побуде, док ми њих не видимо нити наслућујемо њихово бестелесно присуство''. За Сарамага снови су сећања душе о телу. Жид је био скептик по том питању и сматрао је да човечанство више не верује у бесмртност душе. И Потоцки је скептик чим је смогао снаге да каже: Боже, ако те има, смилуј се мојој души, ако је имам. Наш (и ваш) Меша Селимовић је сматрао да је смрт промена стања и да душа после тога живи сама. Пекић је веровао да само дела, за разлику од речи, обавезују душу. Црњански је говорио о ''револуцији душа'' која ће својом победом донети новог човека и нову уметност. Умберто Еко верује да и када мозак стане, душа и даље функционише у телу клинички мртвог човека. Хенри Милер можда и није био неки велики ауторитет по питању душе али му то није сметало да напише како је тешко писати јер у свету нема више ничега што би се душом назвало. Ружди верује да душа остаје иста и кад мења обличје. А још давно је Данте доказивао да душе силазе са неба и улазе у људе. На крају овог осврта (или: суноврата) сетићемо се и да је Гете сматрао да је дух неразориве природе који је активан из вечности у вечност а да сваки човек има две душе: једна која га уздиже у небо и друга која га одвлачи у пакао... Ибзен је сматрао да је живот вечита борба непријатељских снага унутар наше душе и да та борба јесте једини живот те исте душе.

Видели сте, дакле?! Сви ''знају'' да је имамо, да постоји, сви знају, мада на различите начине, где обитава, куд се креће, како се представља и у шта се претвара. Сви све знају осим: шта је то душа? Од чега је састављена? Која је сила покреће? Ми о души знамо све а не знамо ништа. И ту је главно зло ђаволово. Може да нас вара у трговини јер продајемо нешто што не знамо шта је, колико вреди и шта користи купцу. Другим речима, продајемо нешто што није наше.

Зато се неки од нас, не свакако сви, морају задовољити само чињеницом да верујемо и осећамо да душа постоји, да је имамо и да од ње по могућству и потенцијалима стварамо дух вредан поштовања. Генијалност је човеково најближе стање души. И сан. Никада не смемо доводити у питање две ствари: постоји ли душа и је ли бесмртна!!! Ако не би веровали у то ништа на овоме свету и нашем битисању на њему не би имало смисла.

Постоји и неуништива је. Душа би, дакле, могла да буде део човека који не умире, који је сталан, који је непоновљив, који је незаменљив, који је својствен, који је различит, који је посебан, који је ''за себе'', који је покретачки, који је стваралачки, који је суштина а не може се објаснити речима већ се може осетити.

Постоје секте и филозофи који тврде да се човечанство дели на оне који имају душу и оне који је немају. Гледајући на свет око нас понекад им морамо дати за право. Али, они не помињу ђавола и његове отимачине и ту је њихова грешка.

Интересантна је и вредна помена гностичка ''парабола о кочији'' која објашњава бит људског бића: човеково биће је кочија, где сама кочија симболизује човеково тело, коњи представљају његове емоције, осећања и страсти; кочијаш представља интелектуални склоп који резонује (личност) а у кочији се налази путник који је уједно и њен господар (душа).

Гурђијев благосиља и оне са душом и оне без ње али проклиње оне који су је имали па изгубили. Он, у ствари, проклиње ђавола.

Далеко смо ми од ђавола: ја и ви. Људи који пишу, певају или сликају, људи који читају, слушају или гледају – сви ми, људи од љубави и уметности, далеко смо од ђавола јер имамо своју душу и знамо ђавола.