КЛИКОМ НА СЛИКУ ИДИ НА САЈТ ЗА НАРУЧИВАЊЕ

КЛИКОМ НА СЛИКУ ИДИ НА САЈТ ЗА НАРУЧИВАЊЕ
ДЕВЕТИ КРУГ СВЕТОГ КРАЉА

КЛИКОМ НА СЛИКУ ИДИ НА САЈТ ЗА НАРУЧИВАЊЕ

КЛИКОМ НА СЛИКУ ИДИ НА САЈТ ЗА НАРУЧИВАЊЕ
ВРЕМЕ ЗЛИХ ПАСТРМКИ

петак, 27. јануар 2017.

МОНДИЈАЛИСТА ИЛИ ПАТРИОТА – толеранција или ''толеранција''!?



„Нема ничег тако злог нити тако доброг што један Енглез не би урадио. Али ви никада нећете наћи Енглеза који греши. Он све ради по принципима: бори се против вас из патриотских принципа, пљачка вас из пословних принципа, поробљава вас из империјалних принципа, подржава краља из принципа лојалности и сече главу краљу из републиканских принципа“.
Џорџ Бернард Шо, ''Човек судбине''

Лако је изигравати мондијалисту и пацифисту на сигурном и удобном месту. Говорити против рата и ратника ушушкан у фотељу, поред камина, удаљен од фронта и опасности – може свако и ништа лепше. Тешко је изабрати страну и борити се. Треба бити толерантан са ножем испод грла, треба разумети другу страну у тренутку док ти убијају децу и силују жену, треба бити пацифиста и одбити војну помоћ која долази да те спаси из окружења и сигурне смрти.
Оно што ти ''антиратни активисти'' (у ствари су углавном ''антиратни профитери'') неће, или не могу, да схвате, јесте чињеница да се сукоби и ратови увек морају посматрати на два нивоа, из две перспективе. Глобално и појединачно! Опште и лично! Историјски и људски! Глобално, опште и историјски – сваки нормалан и поштен човек ће осудити рат. Појединачно, лично и људски – сваки поштен и нормалан човек ће стати уз свој народ. И у једном и другом случају осудиће и неће чинити злочине – али, зар се то не подразумева? Милиони мртвих у Другом светском рату су историјски факат. Иза тога стоје милиони људских судбина које осећају само они који су лично погођени.
Не кажем, глупо је оправдавати рат, али је још глупље не ратовати кад до њега дође и ти се нађеш у центру збивања. Ратом се добија или губи. Ратом се не долази до истине и правде. Ратом се преживљава или нестаје. У рату можеш само изгубити или победити.
Обично дођеш у ситуацију кад мораш да бираш: хоћеш ли убити или бити убијен, а при томе немаш избора да избегнеш једно или друго, или оба, и да одабереш нешто треће. Да је било избора ''за нешто треће'' - не би било ни рата! Пекић је негде написао: „Реч је о спознаји себе самога. Колико сте брзи дознајете тек пред тигром; колико часни кад нађете новчаник а нико вас не види; колико разумни кад се од вас захтева немогуће; јесте ли храбри тек када то није нужно да будете; колико добри тек кад треба поднети зло; и колико луди кад стојите на обали реке у којој се дави дете, а ви не знате да пливате“. Ја додајем: колико сте толерантни сазнаћете уколико имате разумевања према свом џелату у том делићу секунде који вас дели од смрти! Ништа друго! Немате право опраштати у име других – само у своје име.
Бити неутралан: лагодна је и лепа позиција, ко је не би пожелео за себе?! Посматрам писце, глумце, певаче, невладине пулене, који заступају ту позицију. Сматрају их добрим, толерантним, широкоумним, светским људима. Они се нису сврстали на своју страну, нису одабрали страну уопште, или се прешли на другу страну – и тако стали добри свима. Лепо је то. Ко не би волео? Али се то може постићи само ако је гузица била на сигурном. У супротном је требало храбрости тако се понашати и одлучити, и ја би их дубоко и искрено поштовао – да их има. Међутим, нема их. Или ја не знам за њих.
Код нас се, на жалост, већ дуго времена дешава један чудан процес који је горе неведеном узрок. Патриотизам и борба за свој народ аутоматски се код једног дела људи сматрају примитивизмом и злочином. Свако ко се борио сматра се будалом и недостојним да се сматра ''светским'' и ''европским'' човеком (ма шта то значило по њиховим схватањима?!). По садашњем систему вредности у Србији, да би те сматрали напредним, либералним, толератним и ''европским'' – мораш бити дезертер и издајица, мораш презирати атрибуте националног идентитета, мораш окривити свој народ за сва зла која се догађају. А, у Америци сам видео нешто друго: таблице на аутомобилима где пише ''Ветеран Ирака, Авганистана, Кувајта'' итд. Та држава, која је узор горе поменутим мондијалистима, жели да обележи људе, ода им признање и препоручи да им се прогледа кроз прсте (полиција их не дира за ситније прекршаје) – јер су се борили у њено име (чак не ни за свој народ).
Француски обавештајац Пјер Бинел који је дао одређене податке Србима да би избегао рат, осуђен је у Француској. У књизи ''Косово - Вечити рат'' написао сам својевремено:
Француски судија је поступак Бинела оценио као издају. На завршној речи пред доношење пресуде државни тужилац је рекао следеће: „Желели сте да будете херој, али били сте само издајник. Издали сте своје другове, своје савезнике, издали сте Француску“. Француска штампа га медијски черечи износећи тврдње неких психијатара да је Бинел ментално болесна и изопачена личност (како је могуће да таква личност само пре неколико месеци добија највећа одликовања??!). Видите ли како Французи схватају појам патриотизма, за који нас неки наши „европљани“ убеђују да је ретроградан?!? Видите ли како пацифизам тамо није на цени?! Видите ли како они који издају своју земљу морају да иду у затвор?! У то време, (када француски судија изговара ове речи) 12. децембра 2001. шеф наше дипломатије био је Горан Свилановић. Номинално, он је био шеф и Јовану Милановићу. Не знам, јесу ли Бинел и Милановић икад помислили да нису требали да раде то што су радили. Борити се за Србију у којој је Свилановић власт није вредно Бинелових пет година. Јер, Свилановић у својству Министра спољњих послова, на питање Холбрука „има ли какав план за решење кризе на Косову?“, свој план износи у једној реченици: „Ослободите нас Косова!“. Свилановић, који је рођен на Косову, као и Дачић, ипак није жело да у том ''ослобођеном од Србије'' Косову оде и живи у миру и слози са Албанцима. Не, он се ослобађа свог родног краја из Београда, сада већ из Европе“.

Међутим, када тим ''громадама'' толеранције дирнеш у апанажу или их оставиш без привилегија – не стај им на пут. Претварају се у дивље и крвожедне звери које газе све пред собом. Када су њихови лични интереси у питању немају ни трунку толеранције. Какви би тек били да су мучени, затварни, пребијани, паљени, убијани или силовани? Какви би били: са ножем под грлом? Дал' би имали снаге, храбрости и истрајности у својој толеранцији па да изговоре оне чувене речи: „Само ти синко ради свој посао“?!
Не!!! Јер би имали мало избора: или да буду толерантни и убијени (не могу ни издати јер у таквим тренуцима њихова издаја никоме не треба), или да се боре и покушају да спасу кућу од огња, сестру од понижења, брата од смрти а себе од срамоте.
Најзад, толерантан си или ниси. Не може то селективно, јер онда није искрено. Ако си толерантан према другима, мораш бити и према властитом народу. И супротно. Иначе толеранција ''не ради''!

2 коментара:

  1. Призивање нетолеранције је први корак ка призивању ужаса рата.
    Систем једначина је тривијалан:

    толерантни Србин + толерантни Хрват (Шиптар,...) = сарадња
    нетолерантни Србин + нетолерантни Хрват (Шиптар,...) = крвопролиће

    Сусрет 2 толеранције доводи до обостраног напретка, сусрет 2 нетолеранције до рата и горе побројаних ужаса - ножа под грлом, силовања, згаришта...

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Нисте поменули трећу варијанту: један толерантан, други не толерантан (и агресиван). Који је ту резултат?

      Избриши