ПСИ У РАТУ АЛИ НЕ "ПСИ РАТА"!

Пише: Игор Ђурић

         ВЕЧИТИ РАТ

     ...качили су нас са различитих страна сви, и са земље и из ваздуха, хвала Богу увек непрецизно и из даљине. Ми смо имали ту срећу, многи нису. Мене су више пута озбиљно угрозили и пси. Људи су стално бежали: или они, или ми. Пси су остајали: и наши, и њихови. 

      Случај први: улазимо у кућу, један трчи лево, други десно, ја на спрат. Ногом ударам врата од једне собе и улећем у просторију. Са стране на мене скаче огроман пас, острвљен и бесан. Ко зна колико времена је боравио у тој соби без хране и воде и, вероватно, још мање се може сазнати о мотивима онога који га је ту затворио. Пошто се одбио од пушке коју сам инстиктивно држао испред себе, ја сам то искористио да заждим из собе. Наравно престрављен. 

      Случај други: целу ноћ се пентрамо уз планину, по киши и магли, а не би ли у зору заскочили терористе за које имамо податке да се крију у једној бачији. Уз велике напоре и стижемо, тихо се примичемо, све је по плану док се на нас нису стуштила два шарпланинца из мрака. Кидишу, лају, трче. Чувају посед и газду. Ми покушавамо да се одбранимо, да их побијемо али се по мрклом мраку скоро ништа не види. Пуца се на невидљиве „стелт“ псе. Једно зрно удара у бусију на двадесетак сантиметара од моје главе. У озбиљној смо опасности да се међусобно поубијамо. Након десетак минута пси се повлаче. Ми се шуњамо и прилазимо бачији, знамо већ да је касно, али мора се. Унутра налазимо заложен лимени шпорет и прекипело млеко на њему. 

      Случај трећи: у неком тамо селу, у неком тамо дворишту, ослањам пушку уза зид и крећем према недовршеној гаражи да се олакшам. Гаража је у фази изградње, тек озидана, без врата. Оног тренутка кад сам крочио на улаз, држећи се за шлиц, на мене креће чопор уплашених паса (уплашених синдромом сатераности у ћошак) који су у хладу гараже побегли од врућине. Тражим руком пиштољ на прслуку. Већ је касно: на земљи сам и прегажен тим псећим стампедом...

                                 

  *         

      ИСТОЧКЕ ПРИЧЕ                          

Имао сам страшног пса. Некада, кад сам, и док сам, био човек. Није се плашио ни људи, ни других паса. Није га збуњивао пуцањ, ништа му метак није значио. Једино би се непријатно осећао када би га мој, тада, мали син попрскао водом са дворишне чесме. Тада би се склањао у кућицу и одатле стидљиво провиривао чекајући да га мине напаст. Ипак, никада није ни зарежао на мало дете. Син му је наденуо име: Топи. Донео сам га кући као штене.

Имао сам доброг пса: шарпланинца по мало измешане крви. Волео сам га. И још га волим. Судбину му не знам. Оставио сам га једног дана. Одвезао породицу а њега оставио. Издао сам га. А нисам могао да га водим јер нисам знао куд ћу са људима. Ко би ме примио у кућу као избеглицу са псом, још?!?

Био је Топи неустрашив. Осећали смо се безбедно у кући: са њим у дворишту. Били смо сигурни да нам неко може наудити само преко њега мртвог. А, онда се једног дана уплашио! Једне вечери, био је 24. март, још није ноћ у потпуности заменила дан: он је ућутао. Положио је главу на предње шапе а у очима сам му примећивао страх и недоумицу. Уплашио сам се да није болестан. Не!!! Неколико сати после тога почело је бомбардовање Србије. Крвници су почели да нас туку са велике висине и, искрено, те вечери ми и нисмо чули хук авиона. Он јесте, то је било очигледно. Следећих седамдесет и нешто дана могао сам непогрешиво, по његовом понашању, да знам да ће ускоро уследити бомбардовање и да ће за сат-два авиони летети изнад наших глава. Он би се тада попео на кров своје кућице (никада пре тога то није радио), склупчао би се ту и ћутао. Чекао је. Када би се хук бомбардера већ чуо он би куд и камо бивао опуштенији. Само док их је ишчекивао: био је уплашен. Није знао са чиме се сусреће, није инстиктивно то осећао – отуд страх. Шарпланинац нема у својим генима тај код који би био шифра за борбу против авиона. Он никада неће устукнути пред дивљом звери, медведом или вуком, неће га уплашити човек ма како страшан био али, једноставно, он о авионима није знао ништа. То није наследио од својих предака.

Још док су авиони полетали са аеродрома америчких сателита из суседства он их је неком необјашњивом силом осећао. Сигурно. Не измишљам ништа. Његов страх је убрзо постајао мој страх: знао сам шта следи. Слао ми је јасну и непогрешиву поруку па ме и на тај начин упозоравао и штитио. Све док је био нормалан и живахан знао сам да авиони још нису полетели.

Интересантно је да се од оних авиона који су летели ниско, који су се јасно видели и још боље чули: није плашио. Лајао је на њих, кидисао и често кидао ланац. Плашио се само оних које није видео, које је предосећао само њему доступним вибрацијама.

Бомбардовање је престало после 78 дана. Ми смо се спремали за бежанију. Једног јунског јутра смо кренули. Породица ми је већ била у аутомобилу. Ја сам отишао иза куће и одвезао га. Скочио је на мене, хтео да се игра. Био је расположен јер већ неколико дана авиони нису полетали. Онда сам ја пустио и кокошке из кокошарника. За пар минута све су биле поклане. Убио их је Топи – мој шарпланинац. Не знам због чега – никада пре тога то није урадио. Онда је отишао на терасу и легао пред улазна врата, на кућевном прагу. Ту су га нашли и последњи очевици и сведоци који су га видели. Није се померао са свог кућног прага. За разлику од нас.

      *

      КОЛОНА

     Кад се из шуме спусти на пут, па прође тим путем још неких двеста-триста метара, појави му се пред очима Извор. Извире вода из стене, бели се од пене коју ствара својом снагом. Пуни акумулацију испред бране. Доле је хидроцентрала, само триста метара од извора. Каква снага и лепота. Како се приближавао, осећао је да ваздух бива све хладнији. Студена вода то изазива. Познат му је тај осећај, толико пута је то осетио и доживео.

Таман се препусти ужитку кад умало не пострада. Иако је призивао смрт, није баш планирао да га пси поједу. Пред њега се створи чопор паса, ту вероватно из неког жбуња, и судари се са њиме. Стадоше једни према другима ко јарчеви на брвну. Пси су били острвљени и нимало се нису плашили. Осетили су крв и месо, којих је било много, због рата. Животињску и људску. Војска је клала бикове од петсто кила за килограм шницли, па су се могле по околини видети трупине заклане или убијене стоке. Пси су се гозбили тим месом. Где су се борбе водиле, није се стизало да се људи одмах сахране, негде се није могло ни прићи. Пси су тако пробали и људско месо. Сад су се већ окуражили и окрвили, па су сами обарали стоку, клали је и јели. Као некад давно њихови неприпитомљени преци.

Човек устукну. Један који је стајао испред, очито вођа, велик и жут, добро ухрањен, са кожном огрлицом начичканом пуцетима, свакако пуштен кад су му газде отишле, зарежа и друге осоколи да ураде исто. Човек се саже да узме камен, опроба се старим триком противу паса, али их то још више наљути. Кренуше према њему и он је морао да потражи спас низ брдо, кроз жбуње и камењар, па преко воде. Пси не хтедоше да се бакћу са њиме, само га презриво отпратише погледом и сити  и гојни одоше својим путем.

''Пуштени и изгубљени, сами су себи изабрали газду и вођу. Али и поред тога, поред новог газде, они су слободни. Због тога ја бежим од њих'' – дефиниса Човек оно што је доживео и видео, док је увијао марамицом огребану руку, која је крварила .

Седи Човек крај воде. Умивен је. Пуши. Ћути. Не размишља. Миран је. Спокојан.

''Нека траје ово, доћи ће смрт, никога до сада није претурила''.

Поћута још мало.

''Овде ћу оно да урадим''.