Пише: Игор Ђурић
Иво Андрић: Кад човек има слабо
срце, лакше умре!
Момо Капор је Андрића описао као потпуног странца у властитом животу.
Никола Милошевић је о Иви Андрићу, у огледу Иво Андрић и његова „бодља у срцу“ написао следеће: Онај коме се пружила прилика да, стицајем
околности, баци поглед у приватну сферу великог човека, наћи ће у њој штошта
што није у складу са његовом величином. То је и разумљиво. Побуде које покрећу
велике људе у начелу нису битно другачије од побуда које покрећу остале
смртнике.
Андрић је једини писац у негдањој држави који је био звезда у естрадном
смислу речи. Његова популарност код народа, који уопште и није читао
његове књиге, мерила се само са популарношћу спортиста и глумаца. Сматрало се,
замало, да је он светац, морална и интелектуална громада, човек и писац за
пример. А, ето, Андрићу се може замерити да је био добар са свим могућим
властима и системима где је живео и радио. И власти су биле добре према њему. Изгледа да је он у
животу доста добро пролазио.
Чини се да је Добрица Ћосић у свом дневнику
14. августа 1968. године написао најсажетију и уједно најпрецизнију дефиницију
Андрића као човека, писца и друштвеног бића: Тај конспиративац, завереник, илегалац у животу и у историји, дипломата блиставе каријере,
Хрват пореклом, а Србин културом и грађанством, јединац што је растао уз мајку
и тетку, човек без родбине, дугогодишњи љубавник удате жене, иначе тајновити и,
кажу, страсни љубавник, дубоко илегалан љубавник, тај човек Младе Босне, сужањ
аустроугарске тамнице и две окупације, амбасадор у Немачкој код Хитлера, Титов
партијац, не по убеђењу, него по неотпору и филозофији прилагођавања и начелне
добронамерности и патриотизма, тај вечити самац у животу и књижевности, који је
живео једино за себе и књиге, тај добротвор, не у име хришћанских начела, него
у име сократовског спокојства и осећања дужништва завичају, тај велики и тамни
егоцентрик који се генијално споразумева са животом, историјом и приликама, тај
мудрац који се и баналношћу скривао од моћних и глупих, тај филозоф овог тла
мржње – сигурно је човек који је у свом добу, са становишта трајања и
опстајања, најсврсисходније и себи најподобније разумео тло и време у коме
постојимо и живимо.
Карактеристично је за писца и умног човека да
врло често долази у сукобе са режимима у којима га задеси судба да живи. Андрић
није имао тих проблема. Био је, додуше, у младости близак неким револуционарним
идејама (Млада Босна) и због тога је нешто одробијао у почетку Великог рата, али је касније напустио те
идеје и више никада није имао сличних проблема (Читаво наше друштво хрче недостојно, само су песници и атентатори будни
– часопис Вихор, 1913). Чак и када је ухапшен, на почетку Првог светског рата, то тамновање више личи на годишњи одмор: он
редовно пише писма, говори о томе шта ради, како чита, пише, шета. Чак и са
брода на коме је транспортован за Трст, да би био пребачен у Марибор, он пише
писма и јавља се познаницима.
Иво Андрић
је у односима са људима бивао дипломата или писац: никада човек. Мерио је сваку
реч, сваки гест. Није био неискрен али није себи дозвољавао искреност. Емоције
је уздизао на општи ниво, према апстрактним темама уметности, никад према
људима. Говорио је да не воли јавни живот али је потајно уживао у њему. Он само
није волео да се јавни живот меша у његов приватни живот. Зато је био идеална
личност за дипломатију. Можда је управо због горе наведеног Сретен Марић рекао
да је по њему Андрић био један незанимљив
човек.
Између два
рата посвећује се дипломатији, постаје млада звезда, напредује у служби до
највећих положаја и учесник је веома важних догађаја који су се касније
прећуткивали. 1926. године примљен је у Српску
краљевску академију. Стварао је солидну дипломатску каријеру. Путује по
свету. Близак је властима. Добро зарађује, господин је човек, купује
аутомобиле. Пише под псеудонимом за Стојадиновићев лист 20 век и за Американски Србобран.
Није се нешто тада ангажовао око радничких
питања. Користи се везама и познанствима кад год му затреба. Али, колико је био
битан том режиму говори и чињеница да је постављен за амбасадора у Немачкој у
најсудбоноснијим временима. У том својству је и присуствовао потписивању Тројног пакта у Бечу, али је после рата
ретуширан са свих постојећих слика са тог догађаја, и то на лични захтев и молбом
упућеном Ђиласу. Велизар Јанковић је одробијао неколико година јер је Андрић
одбио да сведочи како је он као посланик у Берлину одобрио говор због којег је
овоме суђено.
Миодраг Митић у књизи Поете у фраку пише: Ни у
једном опису, ни у једној Андрићевој белешци, ни у службеној, ни у приватној
коресподенцији, нема помена о Хитлеру и његовим најужим сарадницима, иако је
читаве две године морао да се њима бави свакодневно. Толико о његовој
обазривости и прорачунатости. За сумњати је да је таквих списа било макар у
личним белешкама али да се Андрић потрудио да буду уништени на време. Други су,
међутим писали. Загорка Димитријевић у писму Радовану Поповићу пише о Андрићу
после 6. априла 1941. године када су представници амбасаде и конзулата
депортовани назад у Београд (Андрић је пре тога одбио да оде у Швајцарску). На
железничкој станици сви су одмах ухапшени и враћени у логоре по Немачкој. Сви,
осим Иве Андрића.
Међутим, и тада, у периоду између ратова он
показује доследност и приврженост југословенској идеји и тада већ даје ветар у
једра својој јасној намери да припадне српској књижевности. Тако у писму које
упућује Миховилу Комболу, у новембру месецу 1933. године, одговарајући на молбу
да да пристанак како би уврштен у Антологију новије хрватске лирике поводом
стогодишњице Илирског покрета, он
одбијајући, између осталог каже да му не
изгледа разумљиво ни оправдано да се данас издаје једна антологија ограничена
на једно племе... Понајмање поводом
стогодишњице Илирства. Он даље каже како
никада не би могао учествовати у некој публикацији из које би принципијелно
били искључени други наши њему блиски песници, само због тога што су или друге
вере или рођени у другој покрајини...
Исто тако ће се понети и 1947. године када Матица Хрватска издаје његове Приповјетке. Чим је добио одштампану
књигу послао је оштро протесно писмо где скреће пажњу на недопустиво мењање
текста, стилски и језички, правописно, због пребацивања из екавице у ијекавицу,
похрваћене речи (хришћанин у крћанин, шта у што, услов у увјет, посматрати у
проматрати), као и због небројених штампарских грешака. Он у том писму
наглашава како књигу не признаје за своју те се сходно томе одриче и хонорара.
Био је и масон, члан ложе Препорођај (Препород), а,
касније и у ложи Доситеј Обрадовић. Био
је и члан Ротари клуба, по речима
Божидара Јакца. Треба подвући да је у ложи догурао до чина: Мајстор. Наивни и мирни Иво бива избачен
из масонерије не због политичке или анархистичке делатности, већ због прељубе.
Обљубио је жену другога масона, Густава Крклеца, колико се сећам због неке кишице која је ромињала, па се, ето, десило...
Црњански у писму Марку Ристићу од 5. јула 1926. године поводом тога пише: Андрић, који је
код њих вечераво и миловао децу и био њен... Скандал је јаван. Крклец је отишао
Андрићу. Андрић га је примио блед – и отпутовао на одсуство. Иначе Црњански у тим писмима Ристићу оговара
своје колеге редом, највише Растка Петровића али није имун ни на Андрића.
Крклец је био одан сваком режиму, између два
рата, за време рата и после рата, сваком покрету, свакој власти, нацији. Али,
био је и боем – макар нешто. Са друге стране, за Андрића се говорило да је
невиђена шкртица. Оговарао га је, мислим Давичо, да кад стигне рачун у кафани, док Андрић још вади новчаник из џепа онај
што је платио већ замиче на ћошак улице. Једино је, веле, Ћопић био већа
шкртица од њега. Прича вероватно није без основа, мада је свакако и
преувеличана од љубоморних колега писаца који су ваздан кубурили са парама.
Они који га бране по том питању говоре да је
увек у кафани плаћао он (Михиз), али само за пробрано друштво. Владислав
Рибникар који се са Андрићем дружио у Паризу у времену док су нешто радили за
УНЕСКО, 1952/53 године, сведочи да Андрић никада није дозвољавао да му се у
кафани два пута за редом плати. Службеници Савеза писаца Југославије причали су
да је уочи сваке Нове године поклањао свима велике бомбоњере. Увек је гледао
чији је ред за плаћање. Јово Капичић, чије изјаве увек треба узимати са
резервом, био је амбасадор у Шведској у време када је Андрић добио Нобелову награду. У књизи Голи отоци Јова Капичића, он вели
Никчевићки: Био је велики човек, али и
велики шкртац, описујући неку сцену са поклонима које Андрић купује како би
се захвалио на помоћи и гостопримству некима од запослених у амбасади. Мада има
и истине у томе. Сликар Стојан Аралица је негде рекао да је Андрић из Шведске
његово жени на поклон и за успомену донео кутију шибица. А, и што би донео
више, кад њему Аралица није поклањао слике већ их је Андрић, кад му се која
свиди, плаћао по пуној цени.
Марко Ристић је можда најбоље дефинисао корене
Андрићевог тврдичлука: Бојао се сиротиње.
Тај страх га је од детињства пратио. У свом стану је држао једну слику
оронуле босанске куће. На питање: зашто? Одговорио је: да се увек могу подсетити одакле сам дошао! Андрић у једном
празничном броју Политике писао о
сиромаштву и о томе како је као дечак стајао пред излогом пуним књига а није
могао себи да их приушти: Никада у животу
нисам сиромаштво примао као неки терет, али сам га тада први пут дубоко осетио,
и срцем и главом. Неки непремостиви зид делио ме је од тих књига за којима сам
чезнуо и полагано сам почео да схватам шта значи имати, а шта значи немати.
И заиста, има истине у овоме што је рекао и шта га је тиштало јер је касније
давао много пара, читава богатства, управо за куповину књига разним
библиотекама.
Истина, разделио је много новца у добротворне
сврхе и као помоћ широко друштвеним акцијама (на пример, за библиотеке у БиХ) –
исти је био и други по шкртости међу писцима прокажен: Бранко Ћопић, који је
такође много новца дао на исти начин и за исте сврхе. Ово је, по мени, већи
доказ себичлука од оног Давичовог доваћавања за новчаник: не делиш ближњима већ
дајеш неком општем циљу који ће, ипак, историја запамтити. Другим речима: улажеш
за своје име у будућности. О томе говори и чињеница да ништа није оставио своме
блискоме рођаку, којега ни за живота није примао даље од улазних врата, где би
му се дала кеса са изношеном одећом. Држава је после Андрићеве смрти дала стан
томе његовом рођаку, да га скине с врата у његовим захтевима за заоставштином.
Андрић се оженио Милицом Бабић после смрти
њенога мужа. Говоре да се није либио да буде са њом и док је друг Јовановић био
жив. Злобници су, у прилог његових перверзних маштања, говорили да је по мало
чудно да стари писац одлази да гледа само младе кошаркашице и да је волео да шета са Миодрагом Булатовићем
и помно слуша његове накарадне приче о односима са разним женама.
За време рата је у Београду. Не сарађује са
окупатором (зар је Црњански сарађивао?) али није активан ни у покрету отпора
(било којем). Пасиван је у сваком погледу осим у погледу писања јер у време
рата ради доста и квалитетно, и то ни од кога ометен. Не дирају га ни Немци,
ни Недићевци, ни комунисти, ни четници.
Пише најбоље књиге. Ни трага у његовим списима о стрељањима, усташким покољима,
концентрационим логорима. Он живи у свом свету, у својим касабама, друштво му
праве аге и бегови, ништа се друго ван његовог стана не дешава. Он заиста одбија да потписује апеле и да га штампају,
мада ту забрану не поштују у НДХ, али пише, шета по бањама, нико га не дира и
не узнемирава. У време када је цео свет горео он је написао своја најбоља дела,
у миру и тишини, у центру Београда или у Сокобањи. Ни речи, чак ни после рата,
о Јасеновцу и јамама којих је његова Босна пуна.
Додуше, мора
се признати, он се у тим најтежим временима изјашњава као Србин. То му Крлежа
никада неће опростити, јер је Андрић забранио да се штампа, као и да му се у
биографији пише да је хрватског порекла. Међутим, питање је колико би упитно и
корисно било да се изјашњава другачије пошто је одлучио да остане у Србији?!
Никола Кољевић, у књизи Андрићево
ремек-дело, на страни 5. пише о књизи На
Дрини ћуприја следеће: Испод
Андрићевог – да ли случајно ћирилицом написаног? – рукописа стоји: Београд,
јули 1942 – децембар 1943. Били су то дани када се разобручио највећи геноцид
на српским народом. На колац није набијен само Радисав са Уништа, већ су
стотине хиљада Радисава завршиле поред Саве у Јасеновцу или Савом кренуле на
свој последњи пут ка Београду.
За писање великих књига треба духовнога и свакога другога мира, а он је
своје највеће књиге написао у време кад је цео свет пливао у мору крви а људи
убијани маљевима у потиљак тек стотинак километара од његовог удобног стана. У
Србији, ту код њега, логор Бањица је на дохват руке, а Немци стрељају сто Срба
за једног немачког војника. Грађански рат бесни и односи и више живота. У време
тога његовог мира Немци му нуде одлазак у Загреб или Швајцарску, а он не сноси
никакве последице одбијајући да потпише Апел
српскоме народу, у време када је стари Ђурић рекао композитору који му је
донео папир да је њему лако јер дува у
дипле али он предаје етику ђацима.
Додуше, када је курир из Министарства просвете донео Апел на потписивање Андрићу, овај му је
рекао: „Андрић није код куће“. Курир
се зачудио: „Па Ви сте Андрић“. „Онда им реци да ти је сам Андрић рекао да
Андрић није код куће“ – одговорио је писац. Немци су му обећали да га неће
дирати и немачки држе реч до краја. Специјална полиција му се најављује
телефоном, кад долази у рутинску проверу по пријави да се из његове собе чује
стално куцање на машини. У време тог његовог мира комунисти стрељају београдске
уметнике и интелектуалце чији грех није ништа већи од Андрићевог: бавили су се
својим послом у Београду за време окупације. Најзад, мало се зна да је управо
Андрић саставио и написао предлог Нобеловом
комитету да Тито добије Нобелову
награду за мир.
Када је чула да је Андрић дао свој рукопис на читање Зоговићу, Исидора
Секулић је побеснела те том истом Зоговићу бесна казала: Сад он вама даје рукописе на читање. Даје јер вас сматра влашћу, јер му
то може користити. А некад је рукописе доносио овамо... И сад их више овамо не
доноси. Неће их, господине, доносити ни вама ако једном не будете више оно што
јесте. Неће, јер он је – језуит. (Василије Калезић, Андрић у нашим споровима, стр. 286).
Исидора је била поштена када је Зоговић пао: окренула је телефон и рекла
Зоговићу да нема грађанске храбрости да
се виђа са њиме и да му се јавља. Десанка Максимовић, пак, била је упорна:
одлазила је Зоговићу и поред притисака милиције и УДБ-е. Зоговић се после жалио
како је Андрић прелазио на другу страну улице у време када је овај био у
немилости режима, иако се и те како кретао у његовом друштву када је овај био на
врхунцу власти, како је предвидела Исидора. Додуше, Бранко Ћопић је тврдио
супротно: када је пао у немилост, Андрић га је рехабилитовао једним заједничким
ручком у хотелу Москва. Ето колико је био моћан.
Док је још Београд горео и пуцало се по ободима града у октобру 1944.
године негде око Калемегдана, сусрео је Кашанин Андрића и пожалио му се да му
је стан са библиотеком изгорео, те да се плаши и за свој живот. Андрић је само
прозборио неку о времену и упутио се у
шетњу, оставивши Кашанина самог и уплашеног. Ако је се Кашанин бојао за своју
безбедност због својих односа са кнезом Павлом а који су били стриктно везани
за музеј и уметност, због чега се Андрић није плашио за безбедност кад су
његови односи са кнезом Павлом и бившим режимом били чисто политички а не
уметнички? Кашанин је тврдио да је Андрић тада кренуо код Марка Ристића и то
пропратио речима: Знајући да за свако
време изабере друштво које му је потребно, Андрић је својим непогрешивим
инстинктом осетио да наступа време бившег надреалисте. И зато није похитао мене
да теши, него да види Марка.
Бранко Лазаревић, у својим списима о Андрићу, из новембра 1946. године,
сведочи да му је Александар Белић казао да
је Иво са вама док сте му потребни; кад му више не требате, он се тихо извуче.
У Записима о Андрићу, Добрица Ћосић
вели да је Андрић Титов партијац, не по
убеђењу, него по неотпору и филозофији прилагођавања, што је на трагу
Џаџићеве дефиниције да је код Андрића постојао подсвесни (одбрамбени) механизам рационализације...Милован Ђилас је
Момчилу Ђорговићу за потребе књиге Верник
и јеретик, (на страни 46.) рекао: Срео
сам Иву Андрића коме сам чинио неке, не велике, услуге, који ми се није смео
јавити. Са друге стране, Митра Митровић, која је „пала“ заједно са Ђиласом
али са мање висине, негде је написала да је ни у време најжешћег бојкота због
њеног иступања на Трећем пленуму Иво Андрић није избегавао.
Интересантан
траг о Иви Андрићу оставио је горе поменути Бранко
Лазаревић у својим дневницима. Оно што је он написао треба, наравно, узети са
резервом јер томе пише озлојеђен и „убијен“ човек: остао је без породице,
имања, књига, најзад, и без слободе – у време када оставља траг о својим
савременицима. Међутим, вредност ових редова можда лежи у чињеници да је
Лазаревић свој дневник писао тајно, да је антикомунистички настројен, и да није
водио рачуна о томе шта је званична истина о великанима књижевности и политике.
Мање више,
Лазаревић о Андрићу износи оно што већ знамо, говорећи о његовој успешној
дипломатској каријери, блиским односима са свим режимима у којима је живео,
резервисаном ставу, комплексима, тврдичлуку. Оно што Лазаревић говори о Андрићу,
а не може се прочитати код других Андрићевих савременика, је следеће: да је био
узоран католик, да је мрзео Србе и Србију, и да је био сатир и сексоман: Исидора
Секулић је била заљубљена у њега; сад је сва против њега… Рекав јој једном да
не могу да нађем комплекс све ово што сад ради, и бранећи га да је, можда,
страх због прошлости који га гони и кога се плаши, узвикнула је: „Не! Не! Све
је то мржња за Србију“… Иначе, уздржан је, одмерен, уме да ћути. Можда воли да
буде вољен. Он то воли од жена и, изгледа, не даје им ништа сем секса. Једанпут
ми рече: „Још да то није и да тога нема“, и просто се наљути на себе што му и
то изађе из уста… Ко га зна много? Изгледа Исидора Секулић… Пре га је знала у
идолатрији, сад га зна у демонској мржњи: „Отело му се, отело му се једанпут!
Он мрзи Србију! Он не воли никога! Он само воли оно што му је лично корисно!“….
Кад му је један чиновник Министарства, каже ми Бориша Лазић, чиновник
посланства и доктор медицине, погрешно – а и никад није истицао католичанство
него, напротив, солидарисао се са православљем – погрешно честитао божићне
празнике, осорно и јетко му је одговорио: „Ја сам католик, ја нисам
православни!“… Он је женскарош. Исидора би рекла: „Он никога не воли“. Не знам,
али знам од Момчила Милошевића, књижевника, да се и сад виђа, ноћу, по киши,
под руку, под једним амрелом, по улицама са Милицом Бабић-Јовановић… Поменуо
сам и раније ствар са Крклевчевом женом… Била је и нека Рускиња са којом је
дошао из Шпаније… Вера Стајић је такође у вези са њим… Нешто је било и са
Горданом Бајлони. Дакле, жена му је сигурно у комплексу, колико је то за дух а
колико за секс, не знам. Исидора мисли да је то само за његово сексуално
задовољство… Дуда Тадић, на пример, причао ми је да је у току 1942. преко лета
био са њим у винограду у Румунској улици, остајао је по два-три дана и држао се
као равногорац… „Ја сам се везао за Србе, са Србима сам провео цело школовање и
цело своје време, и осећам се Србином“, рекао је једанпут Брани Миленковићу код
кога станује и са ким пријатељује, а после неколико дана је тражио да се спреми
бољи ручак и да се купи вино да се прослави католички Божић… Цео Београд је
против њега… Србија пати крваво… Он никада није био комуниста и, онда, која је
то мука која га је ту убацила или какву је срећу ту нашао…
Постоје оптужбе, из одређених кругова, да је Иво Андрић за време рата
сарађивао са Дражом Михаиловићем, али без икаквих доказа, по систему
рекла-казала, без докумената или сведока из прве руке. Лично сматрам да Андрић
није могао бити толико ''неопрезан'' па да чини тако нешто, кад је већ
избегавао и много мање и неважније ствари. За опрезног Андрића покрет Драже
Михаиловића свакако није карта на коју би он заиграо. Ипак, 1945. године Андрић
постаје члан Управног одбора СКЗ. Још се Светислав Стефановић није ни охладио у
гробу. Е, са њим је Андрић свакако контактирао, ако са Дражом можда и није.
Крлежа је говорио Енесу Ченгићу, у књизи С Крлежом из дана у дан: Марко
Ристић ми је причао да се затекао са Андрићем више пута у Врњачкој Бањи и да је
Андрић у свом свечаном оделу сваког 6. септембра, на рођендан краља Петра II одлазио у цркву
на богослужење за сретан рођендан и дуг живот краљев. Прво, и да је то истина, колико пута је Андрић могао
бити баш на тај дан у Врњачкој Бањи (да
би се више пута затекао) а за време окупације? Друго, какав је то сведок и
„револуционар“ Марко Ристић, онај који подстрекава стрељање српских
интелектуалаца и уметника због наводне колаборације, а који време окупације
проводи у бањи, у санаторијуму свога таста, у којем се, узгред речено, налази и
немачка команда за ту област? Ја таквим сведоцима не бих веровао. Крлежа је код
тог истог Ченгића „оптужио“ Андрића и да је плагијатор, те да је многе мотиве и
ликове својих дела „позајмио“ од француског писца Пјера Лотија. Пред неким
другим људима Крлежа је за Андрића рекао да је
уњкави и кењкави бизантијски медиокритет.
Како је, рецимо, могуће да један књижевник и
интелектуалац тог калибра, пре свега једна господствена личност, какав је био
Иво Андрић већ у првим поратним данима (1944) прихвати у свом изражавању
терминологију комунистичких комесара. Читам његове говоре и интервјуе из тог
периода, као и предавања: победоносни
рат, народноослободилачка борба, изградња социјалистичког друштва, нови тип
човека, шири слојеви народа, учвршћивање јединства - само су неке од фраза
које одмах прихватио и користио. Обзиром на његову дипломатску службу и његов
начин живота и опхођења, као и његови политичку пасивност у време рата, заиста
је чудна та трансформација. Поготову што се ради о писцу, интелектуалцу и
дипломати од каријере и на крају и пре свега ради се о врсном познаваоцу језика
и складне реченице.
А он је одмах почео да се користи језиком лумпер пролетера, нерадника и
револуционара. Такво фразеолошко изражавање је било пријемчиво за уво широких народних маса (ето како се и ја
изражавам). Лако се памтио тај језик, био је добар за етикетирање, није имао
никакво значење, али је био добар за писање пресуда, за писање карактеристика.
Исте речи се користе и у поздравним говорима, и у петогодишњем плану, и у
Уставу, и у образлагању пресуде. Шта ово говори о карактеру Андрића?
А онда је дошао крај рату. Победио је ко је
победио. Ђилас 1945. године каже да је Андрић био исувише интелигентан да не
би видео импликације и трајност револуционарне промене која је настала... Он
постаје активан члан новог друштва, прихвата комунистички систем вредности и
заузима високо место у њему. Ништа: службеник бившег режима, ништа: краљ и
отаџбина. (На нападе поводом неких делова мемоара Ни рат ни пакт, Милана Стојадиновића, у којима он каже да се унапред консултовао са одговарајућим
круговима... на првом месту са Кнезом... и својим помоћником у Министарству иностраних
послова, Ивом Андрићем... Андрић одговара новинару: Вама је познато да су Стојадиновићеви мемоари написани накнадно. И све
то није баш тако како он пише).
Тачно је да су се преговори везани за
потписивање Тројног пакта водили иза Андрићевих леђа и да он није био укључен у
њих, као што је и тачно да је он усмено и писмено протестовао због тога (и
мешања Данила Грегорића, њему иза леђа) код Цинцар-Марковића. Најзад, све је то
испало добро по њега: имао је „аргумент“ пред новим властима да Тројни пакт
није његово масло те је отуд „са правом“ тражио да се ретушира слика начињена
приликом потписивања.
Владимир Ваухник, обавештајни официр при
амбасади у Берлину, у својој књизи Невидљиви
фронт говори о томе да ни он, ни Иво Андрић, нису били укључени у преговоре
око Тројног пакта, и да је све око
тога вођено тајно иза њихових леђа. Тешко је поверовати у то обзиром да је
Ваухник био обавештајац високог калибра, човек који је сазнао тачан дан напада
на Југославију и који је открио многе немачке тајне: распоред напада на Пољску,
напад на Норвешку, планове за напад на Белгију и Француску, чак и планове
напада на СССР. Е, сад, друго је питање да ли је он своја сазнања хтео да
подели са Андрићем?!
Кад се рат
завршио одмах је високо позициониран у удружењима књижевника, постаје делегат
(народни посланик) и столује у десетинама одбора итд. Могло би се рећи да је он
био оно умиљато јагње које две овце сиса. Треба погледати његове свеске, које
су штампане и публиковане, он у њима исписује Титове цитате, неке потпуно бесмислене
реченице, очигледно да боље није могао да нађе а требале су му некакве.
У времену
када је он на врхунцу славе постоји Голи оток, постоје и остали казамати,
постоје политички затвореници, писци се затварају, сељаци се бичују и одузима
им се последње парче проје, стрељају се интелектуалци и уметници, а зграде које
он посећује по центру Београда и виле на Дедињу се одузимају од правих власника
и додељују неким новопридошлим (треба ли подвући, одузимају се од оних истих са
којима је Андрић пре рата био близак, ако не по ничем другом а оно по статусу у
друштву). Ништа од поменутог не дотиче великог писца, да се макар постхумно
нађе какав ред о свему томе. Њему је битно да се само његов мир и ред не
ремете.
Још нису утихнули топови, ни у Европи, ни код
нас, у ослобођеном Београду Андрић постаје један од председника Удружења књижевника Београда – трудили
су се да избегну реч „Србија“ по сваку цену - (мислим са Зоговићем, Ристићем,
Ђиласом, Давичом, Секулићком) а касније, новембра месеца 1946. године на Првом
конгресу Савеза књижевника Југославије бива
изабран за првог председника тога удружења. Трећег дана рада конгреса
делегацију Савеза књижевника Југославије прима лично Тито. Њих 25, међу којима
Андрића, Крлежу, Вељка Петровића, Милана Богдановића, Десанку, Глигорића,
незаобилазног тада Зоговића и остале. Тито им је тада одржао „предавање“ о томе
шта је књижевност и како треба стварати дело, а они су као мулци ћутали. Не
знам како су се после тога осећали, свакако нису смели да мисле о себи као
некаквим величинама. Како се осећао Андрић можда најбоље говори реченица коју
је написао у својим белешкама поводом тих догађаја: На конгресу сам јасно осетио да у будућем свом раду, књижевном раду,
радим што више и што боље. Ово свакако није мисао и реченица достојна
велемајстора лепе мисли и складне реченице, писца који на стотину исписаних
страна нема нити једног зареза вишка или мањка, који нема нити једне рогобатне
речи а камоли реченице.
Забрањени број часописа Нова мисао у којем је публикован Ђиласов чланак Анатомија једног морала, 1954. године,
садржао је у себи премијерно и Андрићеву Проклету
авлију, један повећи део. Није Андрић има среће са датумима, и Млада хрватска лирика која је била
његово прво озбиљно појављивање на књижевном небу, изашла је из штампе и нашла
се у књижарама на Видовдан 1914.
Само по себи небитно, ово везано за Нову мисао, ипак, чини се за
интересантно поменути. Андрић се свакако није осећао пријатно због тога, такав
какав је био. Неколико дана после тог догађаја, на седници централног комитета
СКЈ, Ђилас се самокритиковао и покајао, и на Трећем пленуму се слично понашао (Дедијер: И Ђилас изађе па почне да виче ''Ушо неки ђаво у мене!''... и почне
неко средњевековно кајање... После свега нисам хтео више да идем ни у ЦК, ни на
састанке, а Ђилас је продужио да одлази као нека куца. – Ђорговић, Ђилас Верник и јеретик, стр. 254). То
што му извињење и покајање није прихваћено условило да он постане дисидент.
А несрећи Андрић који је до тада објављивао
само у провереним партијским гласилима можда је пристао на ту „неопрезност“ због
осећања дуга и захвалности према Ђиласу који му се нашао у време изложбе на
Калемегдану 1951. године када Андрић моли Ђиласа да се скине слика са
потписивања Тројног пакта на којој је
он а Ђилас му тој жељи удовољава. Један други писац, много лукавији од горе
поменутих, Крлежа, био је један од ретких који је приупитао Ђиласа да ли Старом претходно показује текстове?
На одречан одговор Крлежа му је рекао:
Требало би то да чиниш, јер без имприматура Старог то би могло свакојако да се
схвати. Крлежа га је на неки начин упозоравао. Боље да је упозорио Андрића.
Опет је дакле у врху, опет пише, објављује,
добро зарађује и лепо живи. Опет путује по свету само што сада друга власт
плаћа те трошкове. И тако је живео до краја живота: цењен, поштован, високо
рангиран од система. Био је неко време и посланик мада се то тада звало: делегат.
Он је негде написао да човек није књига
па увек исто пише кад је отворите. Тачно је да човек треба да мења своје
ставове кроз живот, онако као време и околности то наложе. Али да ли
есенцијални карактер треба да се мења? Оно што си ти а не твој став?! Можда да
се негује и дорађује али да се мења у суштини, то свакако не.
Кад је добио Нобелову награду његова слава и популарност је постала огромна, али
је тиме расла и охолост, те је тако њему било испод части имена све што није
прва страна у највећим новинама, после Тита, итд. Када је требало да изађе
фељтон Косте Димитријевића о њему у Политици
Експрес, Андрић је то спречио говорећи да те новине нису његов ниво, док
Крлежу штампа Политика. Душан Матић
је поводом тога рекао Димитријевићу: Говорио
је да му није место у Политици Експрес, а сада је добио тај неауторизован
фељтончић у Вечерњим новостима. Што сада не диже галаму, не протестује? Е, он
као послушник партије зна да тај фељтон издаје Борба, па није смео.
Ајкуна је служила у кући где је одрастао Андрић. Након тога, повремено
би се видела са све славнијим писцем. Она је у међувремену живела све бедније и
сиромашније али се Андрић није претрзао да јој помогне иако је већ имао много
новца. Када је Андрићу Коста Димитријевић пренео Ајкунине поздраве из Вишеграда
и њену поруку да народ тешко живи а да се функционери богате, Димитријевић вели
да је нобеловац скочио ко попарен, да више није хтео да чује ни реч о томе,
говорећи: Никако не разумем Ајкуну шта ми
приреди? Она зна да сам ја под старост постао члан партије, нисам се тамо ни
препоручивао ни гурао, али кад су ме кандидовали, није било друге па сам морао
пазити да се не дешавају оваква изненађења. Зар вам није познато да сам ја
данас на функцији члана Савета федерације?
Том истом, Кости Димитријевићу Андрић је говорио о другом писцу о којем
ће у наставку бити речи, следеће: Ех, тај
Црњански, многима је он подметнуо ногу... Кад би га раније неко критиковао, био
је у стању и да се туче, да се суди, позива на двобој...Таква му је природа...
Сада, по повратку, тај рођени свађалица и полемичар удвара се онима на власти,
и то је добро за њега, само, ако издржи....
О Андрићу су, пак рекли и следеће:
Драган Недељковић: „Андрић јесте
сјајан уметник речи, али – смем ли рећи? – није велики човек“.
Мија Павловић је говорио Радовану Поповићу о Иви Андрићу: Није ме примећивао, све док нисам био
изабран за директора Драме Народног позоришта, а онда ми се на неком пријему
јави, и то говори о њему, као човеку – значајни су, ипак, само они који су
нешто – на власти.
У Андрићевом личном досијеу, дипломатском, који се може наћи у Архиву
Југославије, пише између осталог: „Андрић
је тип способног рутинизираног дипломате, али мекушац и бескичмењак“.
Владимир Дедијер у Новим прилозима
за биографију Ј.Б. Тита, књига 2, на страни 1153, пише: „Андрић је прави језуита, љигав и отмјен“.
Треба напоменути да Тито није волео Андрића и да је сматрао да је
неправедно добио Нобелову награду на
уштрб самога себе и Крлеже. Наиме, Тито је био довољно паметан да зна да је
неће добити јер је скоро немогуће да у кратком року ту награду добију два
Југословена, ма оне биле и у разним категоријама, ма и Нобелов комитет био
вољан да му је дадне, како није био.
Црњански је одбио пријем у САНУ (Српска академија наука и уметности) јер
је сматрао увредљивим да се он у осамдесетој години прима у ту институцију као
дописни члан (што је део процедуре) и тражио да се у његовом случају то
прескочи: да одмах буде редован члан. Љутио се на Андрића који је инсистирао на
поштовању процедуре и правила која су говорила да кандидат мора прво бити
дописни па тек онда редовни члан академије. Црњански је износио своје
аргументе: није истина да се процедура увек поштовала, у САНУ су преко реда и
без дописног стажа примљени: Крлежа, Пијаде и Кардељ! Андрић, ето, за њих није
тражио поштовање процедуре. Ако је за утеху Црњанском, ни Француска академија
никада у своје редове није примила Золу, Балзака, Стендала, Флобера, Пруста...
Треба ипак истаћи и подвући да су хрватски и муслимански националисти
крајем осамдесетих и почетком деведесетих здушно, организовано и синхронизовано
ударали по лику и делу Иве Андрића, што ће рећи да је он за њих био парадигма
заједничког живота. Његов избор (...као
српски приповедач ја бих се у нормалним околностима, разумљиво, одазвао...,
из Андрићевог писма СКЗ 1942. године, када одбија да буде штампан у антологији
српске приповетке), као и избор Меше Селимовића (Сјећања Меша Селимовић, страна 33, о оцу: По националном осјећању био је Србин, и знао је за неразговијетно
породично предање о поријеклу из источне Херцеговине или сјеверне Црне Горе),
да припадну српској књижевности (чак не ни југословенској), жестио је фашисте
са тих страна, али и оне умереније. (Есад Ћимић, међутим, иако се
изјашњавао као Хрват, када је попут Меше Селимовића, због великих притисака да
се изјасни као муслиман, морао да напусти Босну, не одлази у Хрватску већ у
Београд).
Васко Попа је коментаришући то да је Деретић у Историји српске књижевности нагласио његово румунско порекло рекао:
Још су мој деда и отац увели у кућу
српски језик! Целу младост сам говорио српски, ишао у српску основну школу,
затим српску гимназију, и сад: Румун! Па шта је то? Какав је то – расизам?! У
свету је питање порекла одавно превазиђено! Нико те не пита шта ти је отац и
мати, већ шта си ти – сад, како се осећаш и како пишеш. Попа је тражио да
се то у следећем издању поправи и да Деретић напише да је српски писац и Србин.
Овим гестом Васко Попа је оповргнуо речи Душка Радовића изречене на његов
рачун: Мењале су се личности, мењали су
се политички ставови, а Васко Попа никада нема ни једну примедбу.
И Милорад Павић проговара о свом пореклу у перо Ане Шомло: Павићи су, према породичном предању, Срби
православне вере из Хрватске, пореклом из Жумбрека. Негде око 1670. године
почело је, као што историчари знају, насилно унијаћење Срба у том крају, па је
то захватило и нашу породицу. Били су, дакле, православци присиљени да пређу на
унију, а касније и у католичанство... То је тај круг: сада смо се вратили
православљу. Ја сам православац. То је, дакле, хазарска судбина која је чешћа и
много обичнија у животу него у литератури, да се заврши круг и да се вратите
свом пореклу.
Ваљда се и Данило Киш вратио свом пореклу својом последњом жељом. Као
што видите, Његоша уопште не помињем и не узимам као пример. Он је био Србин
који се осећао и изјашњавао као Србин. Околни народи имају ту несрећу и
комплекс да се велики писци приклањају српском језику и српској књижевности. Јер
народ то је језик а језик је књижевност. Мада, има и онога: одатле си одкале ти је жена. Српкиње су
биле удате за: Андрића, Селимовића.
Додуше и за: Крлежу, Скендера Куленовића...
Милан Богдановић, са друге стране, је променио веру и због жене прешао у ислам.
Али не зато што је нашао муслиманку за жену, већ да би могао да се разведе од
своје. Тако је после чинодејствовања нишког муфтије постао Мефаил. Браћа Диздар, Мак и Хамид, добар су доказ те националне и
идентитетске недовршености и подвојености. Први се изјашњавао
као хрватски, а други као српски писац. Можда су све то заиста и били уистину:
и хрватски, и српски, и муслимански писци (тада још нису били Бошњаци) –
заједно.
Тада, пред распад и у време распада СФРЈ, је написано много текстова о
Иви Андрићу који нису имали никакве везе са истином. Мноштво лажи, увреда,
дневно политичких изјава и фалсификата. У томе им је помагао и мондијалистички
део Београда. Припомог'о је и националистички део Београда. А нормални људи су
и даље читали Андрића: на свим странама. У позадини свега лежала је само једна
чињеница и један разлог: то што се велики писац и нобеловац изјашњавао као
Србин. Само то и ништа друго! На крају су Хрвати израчунали мању штету, па га у
последње време својатају не би ли и они имали једног нобеловца: макар и Србина.
Иво Андрић је једном приликом рекао Добрици
Ћосићу следеће: Писац не сме и не може да
се боји смрти. Он увек и у свему живи са њом. Није проблем отићи са овога света
и из живота. Смрт није наша брига. Мука је у томе: не пасти, него сићи у раку.
Створити своје степенице. Сићи њима, лагано. То је највише што човек може. О
осталом не треба бринути.
Велики писац је пред крај живота погубио нити свесности. Говоре да је
устајао, ишао кроз болничке ходнике потпуно го и изговарао ласцивне, малтене,
порнографске реченице. Али, тада је он већ сишао низ своје мермерне животне и
књижевне степенице.
Нема коментара:
Постави коментар