Бекство од бекства - повратак у туђе!

Пише: Игор Ђурић

Из романа "Време злих пастрмки" - књига предака и потомака куће од камена - породична басна

Бежећи, опет, сад од ружних речи, унук градитеља камене куће, направио је каравелу са три јарбола, дугачку четрдесетидваметра, и отиснуо се у нови свет. Пловећи преко велике воде однео је успут тужну вест јегуљама у мору и надао се да у новом свету, макар на почетку, неће имати проблема са ружним речима, јер ништа неће разумети а они га неће схватати. Наравно, то је било само делимично истинито. Јер кад је пристиг'о и укотвио брод на самом ушћу велике реке, тражећи домороце да са њима размени шарену бижутерију за злато, уместо њих тамо је на обали затекао углавном људе из старог света који су са собом понели и све ружне речи које су имали. То га је у потпуности збунило. Пошто каравела није била наоружана, није могао да са мора бомбардује град пред којим се нашао и ако је то силно желео. Уместо тога, предао се и био продат у робље, да одради цену која је за њега плаћена, на плантажама памука.

Пацови су се кретали шинама уместо возова, равнодушност на туђе муке била је доминантна религија којој унук градитеља није хтео да се крсти али је морао да јој се клања. Бескорисни низови робе, кутија, флашица, ђинђува, огледалаца, разног шаренила, кип слободе, зграде високе до содоме и гоморе, улице које се не додирују већ се само укрштају у бесмислу, примамљиво смеће у разнобојним кесама...

Деда градитељ једно јутро пред само буђење рече:

- Бежи одавде, видиш да су им куће од гипса, шперплоче и картона, у најбољем случају од челика, гвојза и стаклета. Нигде камена!!! Шта ћеш ту? Иди својој кући, он је твоја и кад гори. Овде неће бит' твоја ни кад је префарбаш и окадиш.

- Дошао сам да видим сунце са неке друге стране света и сачекам да порасте трешња коју сам засадио пре него сам кренуо – рече унук лирски разигран пред отрежњујуће буђење које неће имати везе са лириком.

- Да простиш, не јеђи гомна - одбруси му деда, и настави - На ту твоју глупост други деда ти поручује: да није битно сунце већ звезда северњача и још те замолио да му пошаљеш мало дувана, сад пошто си успео у животу.

- Видећу – не доврши унук а сат зазвони да га упозори да није човек већ роб, чим га бичбудилник буди а не петао којег може појести кад му се прохте, или још боље: да се буди сам од себе.

Дуван је, сутрадан, однео из вирџиније у цркву на острву, рачунајући да ће тако најбрже стићи из новог света, на други свет. Међутим, он је грешком послат у јерменију, неком мученику што је страдао још пре много година, у време неког од геноцида, на тај начин што је разапет на крст морао да гледа како у подножју крста силују његову ћерку, и то исти они што нису бестидно гледали његову прабабу јер им се гадила од порођаја неверничког копилета. Јерменин се редно захвалио, још како, пријатно се изненадио јер није имао живих потомака који би се бринули о његовом мртвом имену, а свештеник се јадао да црква још не може да се навикне на нове власнике, па већину молитви и поклона прослеђује на стару адресу. Атресу, што би рекла баба унука градитеља камене куће.

...разнобојне кокарде и заставице, блех музика белих труба и црних трубача, нечујни аутобуси на гас који воде у ништа одакле треба створити нешто, комшије у згради преко пута које се наизменично испред прозора туку или јебу, незахвална деришта која презиру своје родитеље, гледају кроз кључаоницу своје сестре и забораве на своју браћу пре него се и роде, делфини којих нема због хладне воде, јата гладних галебова што кидишу на људе који кидишу на канте у којима је смеће које кидише на град који кидише на цео свет...

Схватио је унук градитеља кућа да је дошао у земљу смећа и индијанаца, само ових других више није било ни од корова. Држали су га за руса из сибира, што му је пријало, али га нису поштовали јер тамо нико никога не поштује, само се мање или више плаше једни од других. Што је на гробљу постојбине била част, у новом свету је било понижење. Били су сити, понижени и уплашени, ти људи новог света, дочим, деда и деда су били само мртви али нису били будале па им то није сметало да један и даље гради а да други пуши ко смук.

Унук градитељев увиде: ружне речи се изговоре и испаре, а безнађе човека новог света је темељ његовог постојања. Ужелео се ружне увредуше и глупости људи од којих је побегао, најзад, тамо му је и нови дом, кућа која је имала нешто камена у себи, не колико би требало али ипак довољно да се осети домом, било је и змија, додуше више по карактеру а мање по морфологији, али ко те пита на ову кризу. Змија или човек, важно је да палаца језиком? Уместо крволочних пастрмки, око нове куће су доминирале приглупе сомчине и доброћудни шарани, који су из воде излазили само упецани или умрежени. Зато је решио да остави ружичасти сомот обавијен око великих латино гузица, беле јеврејске капице које су му свакога петка уручивале чек безнађа који је био довољан да се стекне утисак да је можда боље бити човек него животиња и да се треба одлагати дан цркавања које ће бити ослобођење од таквог живота.

Решио је да остави све те миле идиоте које је тамо упознао и који су већ тада сасвим солидно баратали даљинским управљачима и телефонима без жице, и већ су скоро без грешке умели да потрефе млазом пишаће у клозетску шољу, и знали су да пронађу фрижидер у стану без ичије помоћи, неки су се чак сећали и места где су им сахрањени дедови и бабе, мада родитељима већ неко време нису послали ни сувог долара сматрајући да родитељи треба да брину о својој деци а не супротно, док су са друге стране својој деци говорили да треба да почну што пре са рмбањем јер је такав обичај новог света – све су то знали!!! – само нису знали да објасне шта они раде ту и што сваке вечери, кад легну у постељу и остану сами са собом, сањају и маштају о гладним годинама као о најлепшем делу њиховог промашеног живота?!

Решио је, унук власник куће коју је саградио деда градитељ, да напусти програме локалних телевизија, проклете викенде који те бацају у неизлечиву депресију јер те сваког шестог дана подсете да си могао бити човек а остао си шимпанза који има кредитну картицу. Решио је да све то напусти и да се врати у нови дом, код ружно изговорене речи и лоше намере која га је тамо чекала.

- Уради то – укључила се у кампању и баба – врати се у свој језик, да макар ко човек разумеш ружну реч, како би мог'о правилно и граматички да је упишеш у књигу.

Чим се вратио – покајао се. Ружна реч којој се толико надао није га чекала уместо добродошлице. Забављени својом муком, људи у новом месту заборавили су да му је припреме. После су се извињавали, обећавали да ће надокнадити, обећавали попуст на количину и квалитет ружноће речи какве нема нигде на белом свету.

- Из других земаља овде дођу да буду увређени, толико је наша ружна реч квалитетна. Дођу да чују ружну реч о себи људи којима је то последња жеља, коју тамо код њих не могу чути јер су се отуђили међусобом – рече му представник власти који је дошао да га обавести како је управо изгубио право гласа на локалним изборима јер су његовог деду тамо у завичају покушали да убију и ако је мртав више до тридесет година.

- Европски стандард је да се деда убија макар једном у тридесет година, поготово ако је за живота, и после њега, градио камене куће. За сваки случај. Кад су већ његове куће свуда около, да се макар он не повампири.