BLOG IGORA ĐURIĆA - Игор Ђурић - СРБИ(И)ЈА

ИГОР ЂУРИЋ - БЛОГ
BLOG - IGOR ĐURIĆ
©Igor M. Djuric
copyright 2010 by ©Igor M. Djuric Upotreba sadržaja ove web stranice
podrazumeva obavezujuce prihvatanje copyright -a

понедељак, 28. јануар 2019.

Манастир Дечани 1919. година - 6. мај


Из романа:   ДЕВЕТИ КРУГ СВЕТОГ КРАЉА


Са Проклетија се сурвавао страх у облику магле. Небом се вијорила црвена пролетерска застава залазећег сунца. Крв је мирисала опојно и густо. Вук самотњак се чуо негде иза брда а тишина је испуњавала сваку рупу манастирске сиге. Тишина која је кричала присуство злог. Тишина која је заударала на одсуство тамјана. Прецизно се разазнавала граница која дели кестење од борова. Танка нит је делила планину и равницу. У хладовини великих брда ушушкале су се испоснице у вучје јазбине. Вода свуда. Тишина...

У сумраку, на западној страни зида, назирала се силуета. Требало би да изгледа стражарно и чуварно, а уистину делује замишљено и изгубљено. Са друге стране зидне препреке чује се кашаљ и жамор. Зазвецка и оружје. У току дана су довукли и топове. А после подложили казане. Ипак, са ове стране зида су поприлично сигурни да се вечерас неће огласити припаљени барут. Да су хтели већ би напали. Најбољи стражар је онај храм иза зида. Плаше се да њега не ране. На то се и рачунало. Жди само упаљено дрво негде у брдима. Заложене су ватре да чувају страх у облику хука воде Бистре реке. Они горе чекају исход овога доле. До тада ће бити мирни. Тишина је у брдима. Белајске испоснице које су до сада служиле да се приђе што ближе Богу, вечерас служе да се што даље побегне од људи. Уместо отшелника у њима су сада наоружани качаци. Изгажене су и руже које су цветале испод испоснице Свете Јелене. Од тада их више није било. Ни у траговима.

Синоћ је сновидео Доктор, свачег грозног и необјашњивог. Отуд је био нервозан, поред тога што не иде баш све онако како је замислио. Нико од сељака које је пустио у село није се вратио, није чуо комешање из насеља, нико од војника се није прикључио. Чак и качаци у шумама, и поменутим испосницама, данас мирно и тихо ослушкују шта се то доле ради. Пре седам година први пут је дошао овде. Пре тога је читао о манастиру. Интересовао се. А синоћ, после толико времена, сањао је сан и у њему протомајстора Вида из Котора, који се прикључио његовој револуцији. Саветовао га је да страже постави на одбрамбене куле, којих одавно нема, да рањенике носи у болницу коју је Свети краљ замислио, гурао му под нос некакву повељу из 1330. године. После му је фра Вита објашњавао где ће се изградити прва барака, а где прва зидана зграда за логораше, оне што неће да дају за откуп или не желе у задруге. Показиваће му, цртајући на пергаменту, куда ће пролазити траса пута кроз Руговску клисуру. Где ће бити акумулација, цеви кроз које ће тећи вода, а где хидроцентрала.

Говориће му, кроза сањање, да је архиепископ Данило био тежак човек, да је терао мак на конац за сваку ситницу и да он, фра Вито Трифунов Чучо из Котора, опат цркве Свете Марије на Гурдићу, који се фрањевачки потписивао са Фра Вито, мали брат, морао да потерује, понекад и кињи, своје зидаре и каменосечце, Марка Маринова, Богоја и Храноја, Драгоша, Дражоја и Милка, а понајвише Петра званог Анђео. Срећа у несрећи је што је Данило више Пећанац (Пећки су га и звали), а мање Дечанац, па је ретко навраћао у Дечане, поготову у задње време, када се све више затварао на Магличу. Зли језици су говорили да је он, а не Дечански, одабрао место за подизање Високих Дечана. Протомајстор Георгије, држао би му страну, кад су у четири ока, а ћутао кад би се гневни архиепископ појављивао на градилишту, срећом не тако често. Најзад учинише подвиг и посветише храм Христу Спасу и Вазнесењу Господњем.

– Како то, фра Вито – питао га је у сну Доктор – и ти испаде социјалиста?

– Па радник сам некакав, мајстор још бољи. Нисам газда, од руку својих стварам и живим.

После је сањао још свега и свачега, док се није пробудио и наредио својој дружини да се пре зоре крене према манастиру и ако су се неки синоћ запили дочекујући „навече“ Ђурђевдана. Сада је нервозан и несигуран у успех свога подвига. Очигледно да још није револуционарно сазрело, да је народ заостао и уплашен, понајвише задојен националним заносом и Косовским митом. Размишљао је: ако се овде буде дизала револуција то морају чинити Арбанаси. Њима је у интересу да се сруши ова држава. Није њихова. Зато ће је ласније рушити. Како у Русији није ишло са руским сељаком, тако ће и овде бити тешко са Србима.

Црноризац приђе замишљеној силуети у мраку. Равнодушно је примљено присуство монаха Георгија, који се први огласи:

- Каква је разлика између оних који сада скрнаве испосницу краља Стефана Дечанског и тебе који му скрнавиш храм и починак?

Без воље и снаге да се надмудрује са овим задртим монахом, који још од јутрос иде за њиме и стално му нешто пребацује, Доктор покуша да прећути, кад већ нема снаге да га отера. Овај монах у њему изазива помешана осећања. У једном тренутку добије неописиву жељу да му саспе цео шаржер из маусера у груди, а већ, следећег трена жели да се са њим разговара, да га слуша, да га гледа радознало. Помислио је, у току дана, да би све било лакше када би успео да разуме људе попут монаха Георгија. Збуњује га вера таквих људи и спремност да је бране и да се за њу жртвују. Не прихватају његове аргументе о једнакости. Они не желе да буду једнаки. Они желе да служе сматрајући то наградом.

– Тамо су у давна времена преписиване књиге а сада се по њима унеређују твоји истомишљеници.

– Какве везе ја имам са њима? – најзад се огласи и Доктор.

– Тај твој комунизам некако сличи циљевима српских душмана, па и оних тамо горе што ноћивају по светим испосницама. Оне цеви окренуте према теби, са друге стране зида што су, колико јуче, а и сутра ће, пуцати на оне из шуме, и они на њих. Пуцале би и данас, но си их ти прекинуо и омео. Чини се Докторе да тај твој комунизам и качаци имају исте циљеве, чим имају исте непријатеље.

– Нема то везе једно са другим, и ти то попе одлично знаш. У социјалистичкој републици неће бити нације, ни вере, ни таквих као што си ти – рече Доктор инсистирајући на ономе „попе“, мада знајући да је то погрешно и увредљиво обраћање једном монаху.

– Мислиш, неће бити српске нације, православне вере и српских монаха?!

– Неће бити уопште! Сви ће бити једнаки у правима и обавезама. Радиће се колико се може а узимати колико се треба.

– Чим данас нисмо једнаки у спознаји ко нам је непријатељ, чини се да ни тада, у том твом комунизму неће бити једнакости.

– Непријатељ је класни. Нема то везе ко је данас иза које цеви а ко испред исте.

 – Још нисмо успоставили државу а ти је већ рушиш, и то барабар са Арнаутима. То није добро. Од оних из Јуничких и Стреочких планина то се и дало очекивати. Од тебе и теби сличних: не, па макар били и комунци. Ти си још приде и државни чиновник. Рушиш државу која те 'лебом храни.

– Време је револуционарно. Боље је срушити сада, него кад ојача. У сваком случају: лакше је. Нису наши највећи непријатељи они што се крију по планинама и нападају на нас, већ српска круна и буржоазија која је подржава. Они и јесу горе због тога. Када се успостави равноправно друштво: они више неће бити у шуми него ће ту нову државу осећати као своју и градиће је заједно са нама.


Нема коментара:

Постави коментар