BLOG IGORA ĐURIĆA - Игор Ђурић - СРБИ(И)ЈА

ИГОР ЂУРИЋ - БЛОГ
BLOG - IGOR ĐURIĆ
©Igor M. Djuric
copyright 2010 by ©Igor M. Djuric Upotreba sadržaja ove web stranice
podrazumeva obavezujuce prihvatanje copyright -a

недеља, 20. јануар 2019.

БАБЕ И ДЕДЕ



                   

                              ЧИТАЈ ИСТОЧКЕ ПРИЧЕ КЛИКОМ ОВДЕ!!!
        
        Баба је обећала да ће ме једном водити у Конџељ и Ђунис, као и у њено родно Мађаре, да видим где је рођена, где су живели њени родитељи, где су се родили она, њена браћа и сестре. Да пробамо да нађемо место где је стајала кућа, негде код насипа неког, близу цркве. Никада не одосмо. Ја сам касније увек то планирао, да у њезино и моје име обавим ту посету али нисам. Нашто? Шта да кажем људима: „Одавде је моја баба и она је ваша рођака“. Какво је време дошло, био би им сумњив. Кога данас брига за претке и изгубљене рођаке? 


Ипак, мене је занимала жалосна судбина моје бабе. Јована је рођена у селу Мађаре, засеок Црна Чука, општина Прокупље, 1903-ће године у породици Недељка и Живане Костић. Кад је била девојчица од 11 година Србију и њену породицу је задесила страшна катастрофа. Пола фамилије: отац, мајка, братанци и три брата су јој страдали од 1914-те до 1918-те. Брат Никола је погинуо на Солунском фронту 1917-те, имао је двоје деце, оба детета су умрла од тифуса. Брат Радоје је нестао без трага у Првом светском рату, неожењен, имао девојку у оближњем Озримцу. Брат Милентије је рањен у Топличком устанку, Бугари га заробили и живог запалили у амбару, био је неожењен. Сестра Крстана је умрла са три године. Мајка Живана и отац Недељко су умрли од тифуса у Првом светском рату. Мајка је добила тифус у Скопљу где је посетила неког од породице у тамошњој војној болници али сам заборавио кога. Заборавио сам и како је успела да стигне до тамо и ако ми је баба све то испричала. Већини се и гроб није знао. Породична епопеја бабине породице (можда је прикладнија реч: трагедија) везана је за Први светски рат и Топлички устанак унутар истог. Скоро све што је могла да изгуби: изгубила је. Родитеље, браћу, кућу, завичај. И, то у доба, када се девојчила и корачала ка пунолетству. Тифус, Аустријанци, Бугари, и ко још не, уништили су једну велику и складну породицу. То је била удружена банда која је кидисала на Србију. Нити је прва, нити једина банда која се удруживала против нас.

Онда су после рата дошли у Метохију, то што је остало од породице: четири брата и она, да потраже бољи живот. Никодин, Богдан, Младен и Ратко стигли су у Исток, преко Жакова. Костићи су од Фундука. Одатле су некада и отишли у Топлички крај. Врло брзо су стали на ноге и обогатили се. Бавили су се углавном трговином вођени вештом руком најстаријег брата Никодина. Јовану су удомили у Ђурића кућу удавши је за Данила, 1921-е године. Деда је био радан и поштен. И, из богате куће. Био је то дуговечан и берићетан брак. И успешан - по аршинима времена и подневља. Баба није волела Метохију. Не знам због чега више: тамошњих Срба или тамошњих Шиптара?! Говорила је: „Није ово Србија, Србија је тамо код мене“. Да се она питала давно би смо ми као породица заждили одатле. За много шта се питала (скоро за све у домаћинству) само за то не. Не би смела ни да помене пред дедом да одемо негде ван вароши.
Костићи су остали без ичега у априлу месецу 1941-е године. Да не понављам шта је и како било и ко их је попљачкао и попалио. Једва су живе главе извукли. Ратко се као школован и млад човек прикључио комунистичком покрету и борби против окупатора. На почетку рата су га ухапсили четници Косте Миловановића Пећанца и извели пред стрељачки вод. У задњем тренутку је преживео захваљујући покојном брату Милентију који је у Топличком устанку био саборац Косте Пећанца и у чије име му је Пећанац поклонио живот. После рата је радио као високи поштански службеник, умро је у Нишу 1993-е године. Младен се 1941-е задесио у Београду, на погрешном месту и у погрешно време, ухапшен је и интерниран у логор Дахау где је дочекао крај рата. Није се више враћао у Србију. Остатак живота провео је у Енглеској где је и сахрањен седамдесетих година. Тамо је добио кћер којој је породица касније изгубила сваки траг. Богдан је живео и умро у Истоку, часно и поштено стварајући исто такву породицу. Никодин је ослобођење дочекао у Косовској Митровици одакле се упутио у Београд  где је живео до краја живота као угледан човек.
Баба је била једна од ретких жена у Истоку која је знала да прави сапун од свињске коже и соде. Тај сапун је био тражен на далеко а ја се сећам да сам га као пубертетлија користио и да нисам имао проблема са акнма, нити перут у коси.
Читала је књиге  и новине до краја живота и свакодневно.
Баба је умрла 1992 године и сахрањена је у Истоку.
              
              
И деда Данило је имао чудан животни пут. Родио се као посмр'че, два месеца после очеве погибије, 1902-е године од оца Милоја и мајке Неде. Годину рођења треба узети са резервом јер се неке чињенице не поклапају али ја ћу се држати онога што му је писало у личној карти. Оца су му убили комшијски Срби, у неком рату породица, источкој варијанти Каполетијевих и Монтекијевих. А, трагедија је била велика. Прво су они, та комшијска породица, тражили девојку из наше куће за неког свог дилбера. Изгледа да су се деца „гледала“ пре тога. Па кад су били одбијени и понижени, они увређени из потаје убију мога прадеду. Ми им редно и како требује: вратимо. Ови, опет, нашег негде за овцама. Трајало је то, богами, неко дуже време. А, онда се ови моји притаје, Радођура (глава породице и поприличан богатун) одреши кесу, потплати шпијуне, плати егзекуторе које појача са нашим момцима, и једне вечери, после дојаве и упада у дојављену кућу, побију људe (калкулисало се после тога вазда бројем убијених) који су се скривали од освете. Онда тела искасапе у комаде и закопају негде код Извора. Без тела није било „случаја“. Али је мајка убијених момака, кажу легенде, после тога сањала место где су закопани и тако су пронађена тела. Тој жени је страдао и муж на робији.
Чувена „Источка афера“ потресла је околину и чула се до Стамбола. Радођура је ухапшен, али то у турско доба није значило ништа за онога ко је имао пуно злата и политичких веза. Чак је цео догађај био предмет преписке између Конзулата Србије у Приштини (Спалајковић), истог у Цариграду (Симић) Председника Владе (Пашић), руског конзула (Орлова), Митрополита Рашко-призренскога (Нићифора) и власти у Стамболу. Из Цариграда, а од тамошњег посланства, стиже депеша у којој између осталог пише: „Први од тих сукоба десио се крајем Новембра пр. год. у селу Истоку (Пећској нахији) између тамошњих српских породица... о њему Ви имате извештај од Приштинског Консулата... ППН1050... и из тих извештаја Ви ћете најбоље моћи видети какве је злокобне последице тај сукоб имао за обе завађене куће и по цео Исток...“. А Приштински конзулат Србије пише у Цариград тамошњем конзулату „да се подејствује код турске владе, да се у случају оптуженог Радоја Ђурић и осталих, помилују још пре почетка суђења и ослободе затвора... за разлог својој молби Консулат наводи да би се осудом Радоја Ђурић и његовог друштва упропастиле многе српске породице у селу Истоку, што би била огромна штета за нас...“. И Милан Ракић, тада конзуларни чиновник у Приштини, пише свом пријатељу Јовановићу о томе: „Ево вам још једног примера како се представљају ствари: Арсу Ђурића, из Истока, убила је Вујка из Истока, јер је он, пре неколико месеци, у друштву са Радојем из Истока побио сву мушку чељад, мужа, браћу, децу. Имају акта у Министарству. То консул зна врло добро, па опет видите шта је учинио у данашњем извештају о том убиству“.
Ствар се заташкала парама и националним интересима а мржња временом. Један од предака је убрзо после тога однео је једне ноћи сво породично злато и благо, којег је кажу било поприлично, и закопао на само њему знано место код Извора. Најгоре у свему је што је потом и сам заборавио где је злато сакрио. Убрзо је и умро. Породица је безуспешно трагала за благом које никада није нашла. До данашњих дана би сумњали, кад коме крене боље у породици (широј), да можда није негде ишчачкао и ископао Ђурића благо. Мит о његовим (и: нашим) закопаним дукатима и данас живи а од његовог настајања до данас немали је број оних који су ноћу копали по брдима око Извора и трговали разним мапама.

Деда Данило је за свог најбољег пријатеља, касније кад је већ био зрео човек, сматрао Петра, који је управо потицао из породице са којом смо се клали и убијали. По томе се види колики је деда био човек.
Када је био млад, деда је киднапован и одведен у Албанију. Тражен је и плаћен откуп за њега. Ко га је киднаповао? – може само да се претпоставља. Јован Цвијић у свом делу ''Балканско полуострво'', на страни 139, пише: ''Најпре се јаве арнаутске чете, које одводе децу и људе и уцењују их; Вероватно је потказан (типован) од комшија, јер није баш случајно отето дете горе у планини и то из богате породице. Говорио је, касније, кад би се присетио тога, да су тамо добро поступали са њим. Али, није много волео да прича о томе. Као ни о свом сусрету са мечком, много година касније. (У ствари, деда није волео да прича ни о чему). Његова мајка је сво време трајања кризе око отмице провела седећи на столици са повезом преко очију скоро без хране и воде. Тражени новац је плаћен а деда здраво враћен. Пошто је остао јединац, због преране смрти свога оца, наследио је поприлично имање. 

(Небојша Стамболија,''Извештај о стању у Косовској Митровици и околини априла1944.'':Војни гарнизон у КМ је један од јачих на подручју Треће армијске области. Пре рата у њему је био смештен 24. пешадијски пук Ибарске дивизије, а постојала је и Команда војног округа која је била надлежна за срезове косовско-митровачки, дренички, источки, пећки, дежевски, штавички и рожајски. У КМ је још постојало артиљеријско складиште и ваздухопловна база. Почетак рата је Ибарску дивизију (коју су сачињавали обвезници из горе поменутих срезова) затекао у близини Скопља.).Ту је био и мој деда Данило.
У време почетка Другог светског рата и окупације деда је био мобилисан и био стациониран у Косовској Митровици. Баба је отишла у Митровицу да га посети па су заједно отишли да се сликају. Та нам је слика данас драга успомена. Кад стигоше Немци деда бива ухапшен и интерниран у Скопље али је некако успео да утекне са неким Шиптаром који му је спасио главу док су се враћали кроз Дреницу. Средином војне је утекао у Топлицу и ту је сачекао крај рата радећи код неког кројача као шегрт. Никада нам није говорио како је успео да побегне од војске и поновне мобилизације али је дуго времена после рата крио на тавану неке одевне предмете, једну сабљу и папире. Никада нам није ни сашио ништа, тако да је и прича о шегртовању остала непроверена и морали смо да му верујемо на реч. 
Комунисти га нису много малтретирали кад се вратио. Нису, како су знали друге да малтретирају. Али су му узели виноград и „кулачки вишак“ хектара најбоље земље. Од тада, до своје смрти, посветио се земљорадњи и окућници строго гледајући своја посла. Био је цењен у заједници као човек до чије се речи држало али је он био веома шкрт на речима. Оставио је иза себе неколико кућа и плацева на најбољим местима у граду. Када је одведен у скопску болницу одбио је да се оперише и ако је има реалних изгледа да се извуче. Није хтео да „га режу“. Деда је отишао тихо, баш онако како је и живео.

Једном се срео са мечком, лицем у лице, док се враћао са планине терајући натоварено магаре дрвима. Причао је да је избила иза неке окуке право пред магаре. Деда је био свега метар-два иза. Само се спустио на камен и рекао јој: Иди ти својим путем, а ја ћу: својим. Мечка је поћутала двадесетак секунди, окренула се и отишла својим путем. Чини се, причали су људи, да је од тада постао још затворенији у себе - и онако већ затворен.
Био је цењен у породици и у месту. Ретко је интервенисао али кад је одлучио нешто да уради мало му је ко приговарао. Тада би се показала његова прека нарав. Једном је једног рођака ошамарио пред стотину људи, терајући га да оде кући а не да се коцка. Овај не само да се није бунио већ је пожурио да не добије још. Говорио је после тај рођак: Добро је кад ме не довати са мачугом Други пут је, код другог рођака, чији је пас био много опасан и нападао комшилук, људи нису могли да убеде тог човека да склони пса па су молили деду да помогне а он је учинио следеће: деда је на поводац повео свог пса, отишао у двориште рођака и убио његовог пса, на његово место везао је свог. Да је било ко други то учинио тај човек би га сигурно убио. Деди није рекао ништа: био је љут неко време али је ћутао.
Деда Данило је марви (стоци) увек издавао команде на немачком („цурик“, „zuruk) а псовао је (мада ретко и опет највише ту марву) искључиво на шиптарском, шаљивџије кажу: да га баба не би разумела. Користио је доста турцизама кад оће неког да нагрди или да покаже лоше стање нечега (кијамет, фукара, кисмет, батал, тангал), као и цео тај крај, а српски је користио у нормалном разговору а пошто је мало причао ништа више од горе поменутих језика.
Деда је, за живота, волео да сакупља разну гвожђурију. Све што је било од метала чинило му се као нешто што ће једнога дана затребати. Вероватно је таквих материјала фалило у његовом детињству и младости, па је он понео у себи: ту потребу. Направио је једну оставу, шупу од дрвета, у којој је држао алат и која му је служила као радионица. У тој бараци је деда чувао свој стари и нови алат, разни прибор и опрему, пољопривредна помагала. Али је временом ту почео слаже и набацује и сво оно гвожђе које је налазио и скупљао где год би стигао. Мало по мало, попуњавала се та шупа, гвожђа је бивало све више и више: делови од запрега и аутомобила, прстени од буради и каца, фелне, блокови мотора, разне шипке, штангле, поломљени пајсери, искривљене ћускије, шрафови, ексери, лонци, чивије, оштећени алат, разне жице, сајле, осовине, амортизери, канте, исечена бурад, саобраћајни знаци и хиљаде других разних ситница од разних метала и легура за које се поуздано није могло рећи: шта су и до чега су. Временом, више није могло да се уђе у ту брвнару и једино је деда могао тамо да се снађе. Није волео да му се, ми: деца, вртимо око те оставе па је неко време испред шупе држао везаног пса. За све то је претпоставио да ће некада ваљати, и он је врло често знао да искористи по неки комад из своје колекције за који се чинило да је потпуно непотребан. 
Деда ми је стално говорио: „Налетећеш ти на рутав нос!!!“. И, био је потпуно у праву. Није ме мазио као баба што је, јер је схватао да сам једна најобичнија ленчуга – а то је за домаћина човека била најтежа дисквалификација.
Умро је 1981 године у Скопљу а сахрањен је у Истоку.
           
   
Ретко помињем бабу и деду по мајци: баба Ванку (Јовану) и деда Трајка. Мајка ми је од Пешића. Нема неког другог и већег разлога осим чињенице да нисмо живели заједно (као са овим првим), тако да је било логично да будемо мање везани. Далеко од ока - далеко и од срца. Мада није било баш тако: волели су они нас баш онолико колико је било потребно. Затим, носили смо различита презимена и нормално је било да они више пажње посвете деци својих синова.
Деда Трајко је био добар човек. Не кажем то зато што је био мој деда већ зато што је то неоспорна чињеница. Поштено је живео и радио. Тешко се сналазио у времену у коме је егзистирао. Држао је стоку, зидао, радио имање, излазио у планину. Кажу да је знао да хвата живе змије и да разговара са њима. Људи су га звали кад би у кућама и шупама проналазили змије, углавном смукове којих је било много у мом родном крају. Деда их никада није убијао, кажу, да би се прво са њима нешто домунђавао, после би их узимао у руке и износио напоље где би их пуштао. По некад би, опет кажу, само неком смуку рецнуо крај репа тек да га распозна кад се поново сретну и да докаже људима да је то њихова домаћа змија, чуваркућа, за коју се сматрало да је има свака метохијска кућа.
Сећам га се као кроз маглу, био сам мали кад је умро, највише по његовим доласцима код нас да гледа телевизор. Дошао би , углавном зими, увече са фењером, седео би до касно са оцем, много је пушио али је слабо пио. Ја бих „јуришао“ на фењер, мајка га склањала од мене све до времена кад би деда кренуо кући. Тада би га упалио, светлост би се пробијала кроз његова загарављена стакла, и отишао у ноћ.
Одлазио је лети у планину, тамо напасао стоку, скупљао смок, па би се у касну јесен враћао са пуним чабрицама. Део тога би запао и нама. Има је једног љутог пса, који је био везан испод коша и звао се Леси. Деца су већ увелико ишла у школу па је неко кумовао по истоименом литералном псећем јунаку. Неки тврде да се, можда, звао: Лаки. Или је то био други пас?!
Баба Ванка га је добрано надживела али је после смрти домаћина тешко живела. Имање није могла сама да ради а слабо је имао ко да јој помогне. Сви су отишли на своје стране и живели своје животе. Онда ју је задесила болест, шлогирала се и дуго времена боловала скоро непокретна и одузетог језика. Пошто је и као здрава збрзано причала тек је после болести нисмо ништа разумели. Кад је умра, полицијски час је био на снази а на дворењу је од срчаног напада умро један рођак.
Са очевим родитељима сам се виђао сваки дан, живео сам код њих, одрастао ту на њихову очиглед. Са мајчиним родитељима сам се виђао спорадично, деда је умро кад сам био мали. Испред њихове куће, под самим прозором и до терасе, постојала је, тада већ стара, винова лоза. Слађег грожђа нисам јео у животу. Увек је рађала. Иза куће је била једна јабука, колачара, са огромним и слатким плодовима. Кад би јабуку одвојио на пола пресијавао би се шећер у њој. Са чесме је увек текла хладна вода, из штале се осећао воњ карактеристичан за сеоско домаћинство. У кући је постојала једна просторија коју смо звали „бачија“, са направљеним хладником а који је лети боље хладио од сваког тадашњег фрижидера, и са огњиштем које се ни по чему није разликовало од данашњих камина осим што је било функционално: могло је да угреје и могло је да се на њему кува, у, на менгелама закаченом, лонцу. У суседној просторији је био насложен дедин алат, бурад са ракијом, џакови са житом и брашном, воће. Обешено месо се сушило. Ту су биле и наћве, разне дрвене и бакарне посуде, каце са сиром, вреће са орасима. Нису нам дозвољавали да се туда баш много вртимо.

Деда је волео да зида и гради, људи су тврдили да није био лош мајстор. Животни сан му је био да добије пензију: било какву и било колико, али му се тај сан није остварио. 
Његову кућу, са окућницом, сада сањам скоро свако вече. Сва путовања у Исток, у сновима, заврше се тамо. Кућу где сам рођен и где сам живео сањам веома ретко. Бабину и дедину кућу где сам проводио највише времена скоро никад. А, кућу у Пешића мали, деда Трајкову и баба Ванкину, сањам скоро свако вече.




2 коментара:

  1. Igore poznata mi je ova priča čula sam je puno puta od moje baba Zorke .Valjda je i njen deda učestvovao u tome.što se tiče tvoje baba Vanke nje se odlično sećam.Stalno smo joj uzimali jabuke baš te o kojima pišeš.Ostala mi je u lepom sećanju.Kod nas je vazila za strogu ženu ali i pravednu. Puno pozdrava od Snežane Pešić Prica.

    ОдговориИзбриши