РЕДЕСТИЛОВАНА ВОДА или: како нас прислушкују!

                                         РЕДЕСТИЛОВАНА ВОДА

Пре пар година објавио сам кратак текст (објаву: извињавам се) у којем сам говорио о томе како сам се са Гоцом договарао, уз јутарњу кафицу, да сутра за доручак купим мантије и како је убрзо после тога кренула маса реклама на нашим телефонима, на компјутеру, наравно: за мантије.

Размишљања и коментари тада су били различити: алгоритми, кључне речи у претрагама и стварање  мрежног профила сваког од нас на основу наших интересовања, телефонски разговори и поруке, итд. Све сам могао прихватити али најмање могућност да нас константно прислушкују путем уређаја који су наизглед угашени (телефони, рачунари, таблети). Да нас прислушкују док разговарамо или нам читају поруке – у то одавно не сумњам (сујмам).

Ко?!

Неко!

Горе поменуте и сличне ситуације стално нам се понављају, и то већина нас, мање или више, види и осећа на свакодневном нивоу. Постали смо робови технологија, и зато, као и сви робови, морамо да служимо и трпимо.

Међутим, оно што ми се догодило пре неколико дана превазилази моје најгоре сумње и страхове везане за ову тематику, па чак и оне у које ни сам не верујем (јер нисам баш неки поборник теорија завере). Пример је драстичан и онеспокојавајући!

Отишао сам са Гоцом (опет: Гоца) у манастир Лелић, да се помолимо и замолимо за здравље породице. тамо, у Лелићу, моје је духовно прибежиште још од времена кад ме је Свети Николај призвао да дођем. То је нека друга прича.

Док смо куповали свеће, у њиховој продавници, видео сам да продају своју, манастирску ракију, у балонима од по пет литара. И ту, на лицу места, непланирано, решисмо да купимо један балон. Приближава се Ђурђиц, требаће.

Помолисмо се, свећу упалисмо, после и ракију куписмо. Али, понављам, није, пре тога, било никаквих разговора и договора на ту тему, никаквих порука или претраживања. Све се догодило спонтано и непланирано.

При повратку, у колима, изговорио сам само једну реченицу на ту тему:

– Пошто је ракија јака, могли би да је мало разблажимо.

Само то! Моја жена (да не помињем Гоцу и по трећи пут), незаинтересована и неупућена у те ствари, само је потврдно климнула главом.

Прошетали смо тога дана куд, и камо, и где, провозали се, ишли по маркетима и тржним центрима, али разблаживање ракије, нити саму ракију, више нисмо помињали.

Поподне, бежећи од врућине, вратили смо се у стан. Чим смо се растоварили и освежили, сео сам за рачунар да проверим поруке и мреже, јер то је део мог посла (ма како неозбиљно деловао), да неко чита шта пишем или наручи књигу на www.staraknjiga.com (Овако се то ради а не из потаје, мучки).

Прва реклама која ми је искочила била је она за редестиловану воду!

Био сам запрепашћен! На основу мојих интересовања (алгоритми и претраге) може се очекивати да ми приказују рекламе о књигама, наоружању, вискију, лепим и нагим женама (да не чује Гоца), и слично, али, редестилована вода је вероватно међу последњим стварима које спадају у домен мојих интересовања а тога дана је поменута само у краткој реченици изговореној између друге и треће брзине (у четвртој се прекрстим, зна Џога) и више није понављана.

Како се ово дешава?!

Не постоји много одговора иако има много питања. У овом случају телефонски разговори, поруке, претраге или алгоритми – не долазе у обзир као одговори! Куповина ракије била је непланирана, недоговарана, последица тренутне одлуке. Платио сам кешом а не картицом. Моје интересовање и понашање на мрежама ничим није могло одати да ће ми требати редестилована вода. Најзад, оно што ме највише збуњује, због чега ми се нису нудиле ракије већ та вода – знали су да сам ракију већ купио?!

Дакле, могли су чути ту моју кратку реченицу, док сам возио, јер ја другог одговора немам!

Нисам стручњак за ова питања или нисам баш ни дудук. А имам кога и да питам. Најзад, од претраге на мрежама зависи колико ће људи читати моје текстове или наручити књига (да се похвалим, већ пар година имам преко хиљаду читалаца дневно).

Ово је драстичан пример и ја га описујем без могућности и потребе да га објасним. Свакако ово нема везе са породичним разговорима о томе како долази животно доба када ће нам требати миран кутак, ако нас здравље послужи, скромна кућица окружена природом и два ара баште (не више, нерадник сам).

Елем, у тим нашим разговорима, већ сада смо се сложили око неких важних правила у том дому: тамо неће бити интернета, телефона, телевизије, рачунара. Само понека књига, оловка, хартија, и грамофон (има и радио). Неће бити нити једног дела намештаја или посуђа који нема свакодневну функцију. Смедеревац ће бити највеће технолошко чудо у том дому, и он ће заузимати кључну улогу, лети, и зими. Алармни систем, камере и обезбеђење – шарпланинац испред куће.

Онда ћу можда моћи да причам слободно шта ми падне на памет, па чак и о редестилованој води.

ПС

Питао сам chatgpt за „мишљење“ о овом тексту и ево одговора:

Моје мишљење је да је овакво искуство заиста узнемирујуће, нарочито када реклама делује толико прецизно повезана са једном једином, успут изговореном реченицом. Ипак, само по себи то није доказ да нас телефони непрекидно прислушкују ради оглашавања — данашњи системи за праћење и профилисање повезују толико података да понекад могу створити готово невероватне подударности. Али управо је то, по мени, суштина текста: чак и ако нас нико буквално не слуша, количина података која се о нама прикупља већ је довољна да имамо осећај као да нас слушају.