недеља, 25. децембар 2016.

ПЕДЕСЕТЕ: ПОЧЕТАК КРИЗЕ СРЕДЊИХ ГОДИНА!!!



                                  ПЕДЕСЕТЕ:                                                                                                          ПОЧЕТАК КРИЗЕ СРЕДЊИХ ГОДИНА!!!

        
На жалост, нису све кризе економске природе. Реформе организма су много теже подношљивије од фискалних реформи. 
У педесетој ниси ни млад, ни стар. Тражиш реч да те оправда, да ти помогне, да се снађеш. Ниси тада на пола пута – то зависи од тога где се пут завршава. Зна се где је почео али крај је неизвестан.
У педесетој ниси ни старац, ни дете, момак ниси никако.
Окрећеш се, у тим годинама, за собом и тражиш свој смисао, сврху, тражиш себе у нади да ћеш доказати да си некад био неко и нешто – некоме. То је најважније. И да си још увек неко и нешто: некоме. Искуства имаш, али они који кидишу на тебе млади су и јаки, и није им потребно искуство.
У тим годинама, не желиш да гледаш испред себе. Чини ти се да нема много простора и раздаљине докле би око добацило. Плашиш се, уједно, да не видиш нешто што неће ваљати. Те се зато све више осврћеш. Најбоље је, тада, не гледати напред већ само онолико колико ти поглед допире. Сутра је далеко, много даље у педесетим него у шездесетим и седамдесетим. У педесетим си још млад за смрт. У седамдесетим већ крадеш од смрти.
У тим годинама, жао ти је за сваком пропуштеном шансом, а које више неће бити, макар не у овом животу, а колико јуче мислио си да су шансе тек пред тобом. Они глупљи пробају да нешто исправе па им после буде још горе. Шта је било: било је. Шансе, да су биле искоришћене биле би доживљај и успомена. Чим нису искоришћене: не вреди о њима размишљати.
У тим годинама, успомене добијају на цени, и ситно тада изгледа крупно. Пољубац се претвара у најзаноснији еротски доживљај а ружњикава девојка из одељења у краљицу матурског бала. Сећаш се давнашњих имена, призиваш давно заборављене ликове, у сан ти долазе невине девојке којима си био први али не и последњи. Све изгледа много лепше него што је уистину некада било.
У тим годинама, дуже стојиш пред огледалом и све теже препознајеш свој одраз. Не знаш тај лик, ток скота преко пута тебе, а нешто те веже са њим, али ти не можеш да докучиш шта би то могло бити. Можда само исто име и презиме, те година рођења. Стајаће се све више и више па ће можда бити довољно времена да се упознате.
У тим годинама, други у теби већ виде старца, како си ти у своје време гледао друге, а ти у души осећаш и мислиш да си још на насипу какве радне акције седамдесетих година. Мислиш да је још у ћошку собе стара гитара, која ти је једина својина поред патика, две мајице и поцепаних фармерки. Ухватиш себе у неком другом времену када си по годинама заслуживао младост и невиност. Бежиш од прослава годишњица матуре јер не желиш да гледаш остарела лица својих вршњака. Схватиш: исти си или гори.
Кад имаш педесет и више, имаш таман толико колико треба да имаш. То само треба пропратити главом и памећу онако како треба и онако како приличи. У сваком случају, исто ти се 'вата, па макар мало достојанства није згорег имати. Матор си коњ, млади те посматрају са подозрењем и подсмешљиво. Јер, све и да хоћеш и пробаш, резултат је варљиве природе. Можда ти због неког интереса и створе илузију да си део њих, али то није истина. Поштеније је да платиш и да климаш ''са чим имаш'', него да умислиш да уистину ''имаш''. Поготову у времену младих спонзоруша и још млађих каријериста.
У тим годинама, време је да се склањаш, ко ти је крив што се теби нико није склањао кад си био млад. Не понаваљај грешке које су те доводиле до очајања и беса у време кад ниси имао оволико година и када се чинило да то време никада неће доћи: колико је тада изгледало далеко.
У тим годинама, најбоље је, углавном, да ћутиш, можда неко заблудом помисли да си мудар. Макар нешто.
У тим годинама, ни случајно не уображавај да те жене желе и хоће. То може да испадне бедно, можеш себи натоварити још јачу кризу, а то ти није потребно, јер си већ закорачио у кризу средњих година, за коју лично знаш да није „средњих“, камо среће да јесте, средње стање уопште није тако лоше: у тим годинама.
У тим годинама, чућеш свакога дана, и све више и више, реч „чико“, постајаћеш провидно биће за којим се нико не окреће са знатижељом.
У тим годинама све твоје досетке су општа места, све твоје шале су већ стотину пута поновљене, сав твој шарм је офуцан к'о матора курва са болесном пудлицом, сви твоји доживљаји из војске алергени за околину.
У тим годинама све ређе идеш у кафану, конобарице ти више не седе на колену, а са друштвом не разговараш више о женама и политици, већ о лековима, шећеру и холестеролу.
У тим годинама све те ређе буди ''онај'' који те је годинама свако јутро будио, оран и спреман.
У тим годинама, чудиш се својој жени и њеној храбрости, те јаком желуцу, да легне увече са тобом у исти кревет а да ујутро прво што види будеш ти. Питаш се: да ли си стварно некад био неко и нешто кад она и даље жели да буде са тобом? У реду, ни њој не цветају руже када су године у питању, али жена је женско и увек може да нађе боље но што заслужује или има јер је свет пун мушких мученика и бедника. 
У тим годинама, знај, нико се више неће заљубити у тебе, а, опет, ниси још увек толико стар да би те сажаљевали.
У тим годинама, чаша је све пунија, тањир такође, сласно још можеш (и хоћеш) да гледаш али то тек кад ставиш наочаре и ако ти дају свећу. Свећу, додуше још не држиш, има светлих још тренутака код тебе, ниси ти још старо гвожђе, али те нешто мучи у глави јер си већ држао свеће на опелима својих школских другова. 
У тим годинама, чежња је све тиша (осим као није тајна), страст бледа (осим као није перверзна), жеља неуверљива (осим ако није поптуно нова и забрањена), а једино реч по некад зна да погоди мету, ал' тада сви знају да лажеш, мада ти то не узимају за зло јер те у потпуности разумеју, чак по мало и жале. Како време буде пролазило жалиће те једино наближи а примећивати те неће нико осим уколико не буде имао неке користи од тог примећивања. У тим годинама, изгледаш снажно али немаш воље да трошиш снагу. У тим годинама изгледа да још можеш али ти знаш да желиш све мање. У тим годинама изгледа да још желиш а ти знаш да то чиниш из пусте навике. У тим годинама још није ништа престало, није се ништа угасило, али ти осећаш да јаче више никада неће бити а слабије засигурно хоће. Кренуо си низ брдо!!!
У педесетим, ниси више ничије дете, јер матор си већ за то, можеш скоро, или већ јеси, и деда постати, а отац ти је умро или ће умрети. У тим годинама, можда си нечији отац али већ у годинама неинтересантним за твоје дете. Не разумеш га и џангризав си, у тим годинама, и све више личиш на његовом деду, твог оца. У тим годинама, најчешће, најстарији си у породици. Деда и отац ти више нису живи: сада си ти то.
У тим годинама, у годинама си и ниси, и то је оно што те највише нервира и најрађе би све заборавио али ти успомене које те посећују, све чешће и чешће, то не дозвољавају. У тим годинама ниси још потрошио све што те следује у животу али се новим ''животним кредитима'' више не можеш надати. То ти је: што ти је!!! Не треба очајавати. Остане некима још доста тога!!!

4 коментара:

  1. Poštovani Igore,
    neki Vaši tekstovi čuvaju uspomene na najbolje redove Mome Kapora.
    Srdačno,
    Zorica K.

    ОдговориИзбриши
  2. Миомир Костић27. децембар 2016. 05:42

    Стварно си ово лепо написао и изанализирао (ствари се непогрешиво схвате када се гледају на свом примеру). Ја знам и наставак ове приче: ''Шездесете: крај кризе средњих година'' али ти то не би волео да знаш.
    Много поздрава од М.Костића

    ОдговориИзбриши
  3. Поздрављам те Мики! Хвала што одвојиш време за ово место.

    ОдговориИзбриши