КЛИКОМ НА СЛИКУ ИДИ НА САЈТ ЗА НАРУЧИВАЊЕ

КЛИКОМ НА СЛИКУ ИДИ НА САЈТ ЗА НАРУЧИВАЊЕ
ДЕВЕТИ КРУГ СВЕТОГ КРАЉА

КЛИКОМ НА СЛИКУ ИДИ НА САЈТ ЗА НАРУЧИВАЊЕ

КЛИКОМ НА СЛИКУ ИДИ НА САЈТ ЗА НАРУЧИВАЊЕ
ВРЕМЕ ЗЛИХ ПАСТРМКИ

субота, 14. фебруар 2009.

Александар Солжењицин, Два века заједно- Јевреји и Руси



     
            

          У књизи Два века заједно- Јевреји и Руси,  Солжењицин је на њему својствен начин (који подразумева темељитост и опсежност) анализирао и предочио своје виђење односа ова два народа у периоду од две стотине година.

У писању књиге аутор је користио обимну грађу и више је него очито да је у питању дугогодишњи рад. Он се не либи, што је опет њему својствено, да проговори истину, да се закачи на такозване табу теме и да се очеше о митове (наравно разоткривајући их) и поред тога што су Јевреји успели да са својим моћним организацијама створе такву атмосферу да чак и када се о њима говори аргументовано и истинито, а уколико им се то не допада, да се то одмах жигоше жигом антисемитизма. Солжењицин наравно пише и о Русима, о њиховим манама и заблудама, о погромима и злоделима које су Руси починили Јеврејима, о грешкама режима - али то већ мало кога дотиче, јер и није важно ако кажете коју лошу о Русима. Чак је и пожељно. Као и о Србима. И управо због задње, а личне импресије, и пишем о овој књизи. И поред временске, историјске, географске и сваке друге дистанце више су него уочљиве сличности и паралеле између тадашњих односа Руса и Јевреја који су индиректно, али много, утицали на ток револуције и руско комунистичко кало и тренутног стања у Србији са освртом на оно што се дешавало у блиској историји и што ће се тек дешавати. (Само промените стране, па где се помињу Руси замислите Срби, а где се помињу Јевреји можете додати било кога од негдашњих народа и народности СФРЈ и ето истоветне слике).

Стварање атмосфере да су у међусобним односима увек Руси кривци за ружне ствари а Јевреји увек жртве или носиоци напретка, притисци и помоћ јеврејско - револуционарним и терористичким организацијама из иностранства, наступи такозваних либералних интелектуалца Руса у којима су за све проблеме искључиви кривци Руси (чак и када је било јасно да добар део јеврејског људства и капитала стоји иза револуције која ће Русију гурнути у канџе комунизма и пропасти). Ко год је устајао у одбрану руских интереса проглашаван је назадњаком, националистом и убицом. Тешко је и побројати све сличности и подвући све паралеле али су поједини чланци, текстови и јавна иступања која се данас чују или читају у Србији, или су о Србима написани у иностранству, као пресликани из новина и говора Јевреја и писању иностраних медија о Русима. Али колико год су оптуживали Русе и Русију за угњетавање и дискриминацију никада нису Русију прихватили као своју отаџбину. Мрзели су и Русе и Русију уједно тражећи да их Русија и Руси воле и поштују. Такав проблем Срби и Србија имају и данашњи дан са деловима неких етничких група и појединцима из сопствених редова. И ако немају друге отаџбине осим Србије спремни су да је продају за шаку песка и најрађе би је видели уништену, попаљену и на коленима.

Што су Јевреји и медији више говорили и кукали о угрожености и дискриминацији то их је сваке године и деценије било све више и више у Русији а крајем осамнаестог и током целог деветнаестог века све до револуције 1917-е, коју су међу осталима организовали и спроводили а која им је на крају и дошла главе (уосталом, као и Русима, и другима), чинили су главнину масе јеврејства у свету. Тако је и у Србији. Сви кукају да су угрожени једино је Срба из године у годину све мање и мање а свих других (част изузецима) је све више и више. Албанци и кад доживе геноцид изађу бројнији а Срби након почињеног геноцида на крају изброје више мртвих на својој страни.

О томе како је руска интелигенција била подељена на две опције: крајње анационалну и екстремно националистичку, стављајући на тај начин руски народ у позицију да увек буде између чекића и наковања, такође говори Солжењицин. И о томе како је од Руса тражено, а зарад очувања националног идентитета других, да се одрекну свог идентитета, руског карактера, православне вере и државотворности а да се не би Јевреји и други осећали угроженим. И док се руска интелигенција пред револуцију ваљала у блату космополитизма и интернационализма, јеврејска интелигенција (па чак она револуционарна) није се ни тада, ни пре, ни после, одрицала националног у себи. Рећи у СССР-у: Ја сам Рус, то одмах значило контрареволуција и национализам. Остали народи, поготову Јевреји сматрали су да увек и на сваком месту треба истицати своју националну припадност и позивати се на угроженост. Медијско спиновање разних невладиних организација и појединаца данас у Србији и према Србима има за циљ исте намере и тенденције.

Перманентно и организовано су урушавали и разграђивали државу којој живе. Позивали су на дефетизам и дезертерство у јапанско- руском рату 1905 и светском рату у 1914-ој (па и 1941). Кад би где у неком погрому (којих је било и које Солжењицин не спори већ их педантно набраја) бивао убијен један или два Јевреја део штампе у Русији и цела штампа у Европи и Америци писала би тада о хиљадама мртвих. Један немачки лист се чак и прославио извештајем о броју мртвих Јевреја у погрому који се догодио после штампања листа. На крају крајева, лично је Солжењицин на својој кожи осетио на који начин и по којим правилима функционишу такозване западне демократије и њихови медији. Када је писао и говорио о логорима смрти у СССР-у, о томе како је комунистичка власт владала диктаторски, о погромима и кршењу људских права, цео тај западни свет га је подржавао и дизао у небеса. Сматрали су га за великог мислиоца и фасцинатног писца, правдољубивог човека и борца за слободу. Данас, када Солжењицин пише о том западу разоткривајући га, када позива снаге у отаџбини да ојачају Русију и поставе је на своје место светских сила, када говори о Косову, када говори о другим табу темама (па и овој) називају га руским националистом, антисемитом, назадњаком, итд.

За Октобарску револуцију, тврди Солжењицин, криви су искључиво Руси који су потценили свој народ и православље. Они који су мрзели своје порекло и корене, људи којима су руска култура и историја биле стране и које су презирали. Чињеница да су спољњи фактори и јеврејски елеменат у Русији то искористили не умањује кривицу самих Руса. Најзад, Јевреји су ти који су се седамдесетих година 20-ог века окренули против СССР-а и уз помоћ својих моћних сународника у свету почели су да подривају темеље комунизма. Оно у шта су утрошили енергију и новац да створе сада су рушили. Поново.

Затим, треба обратити пажњу и на лицемерно понашање и нереаговање европских династија и влада на маскар царске породице Романов и подршку револуцији док се она поклапала са њиховим интересима. Поред тога Солжењицин не спори страдња Јевреја кроз историју, не само у Русији. Он ни једног тренутка не доводи у питање холокауст. Али, холокауст није тема књиге. Можда би неки Немац требало да напише сличну књигу где ће објаснити односе Немаца и Јевреја у задња два века. То крвопролиће из Другог светског рата се не може упоредити ни са чим што се до сада догодило у историји човечанства а управо нам синови људи који су то урадили данас држе најжешће лекције о томе како треба да се понашамо.

Књига је обимна и захтева много дубљу анализу. Ја ћу на крају овог пасуса само једном цитирати Солжењицина а да бих илустровао којим духом и поруком је прожета књига: А ако са себе скидамо одговорност за поступке својих сународника, онда појам нације потпуно губи смисао. За паметнога је доста. Потпуно исправна логика у контексту онога што је Солжењицин написао у тој књизи. Он је описао лоше поступке и злочине обе стране (свих страна). И апсолутно прикладно за нашу ситуацију у истом контексту. О лошим поступцима својих сународника морају и требају да причају само људи од дигнитета и ауторитета, дакле бољи од оних о којима се прича: патриоте, борци, поштени делатници а не плаћеници и протуве. И морају да говоре о свим странама и свим аспектима злочина. Само тако има смисла ући у процес катарзе и помирења. Све док се говори о лошим поступцима само једне стране од помирења и трајнога мира нема ништа.

Нема коментара:

Постави коментар