понедељак, 31. август 2009.

Ханес Хофбауер , Експеримент Косово



                                     

                                                              Ханес Хофбауер

                             Експеримент Косово – Повратак колонијализма



Ханес Хофбауер (Hannes Hofbauer) је аустријски историчар, публициста и новинар. Објавио је неколико књига везаних за догађаје на просторима бивше Југославије. Књига Експеримент Косово – Повратак колонијализма штампана је на српском језику ове године (2009) у издању издавачке куће Албатрос плус и у преводу Животе Ивановића.

У коректном историјском осврту, у уводу књиге, аутор се трудио да упоредо прикаже како на историју Косова гледају обе стране, српска и албанска, износећи аргументе сваке од њих без много коментара или задирања у дубљу анализу истинитости изнетих теза. Ипак, по њему српска страна износи историјски мање спорне податке о насељавању Словена у Европи у VI столећу... (стр.13). Оно што је мени најинтересантније у самом уводу књиге јесу статистички подаци за 1871. годину које аутор износи а позивајући се на турске пописе становништва. Тада су 63,6% становника Косова чинили Срби, док је Албанаца било 32,2%. Већ 1899. године Албанаца има 47,9% а Срба 43,7%.

И даље историјско образлагање овог аустријског аутора је у границама коректнога, што није специфично за западне ауторе, поготову делови који говоре о аустроугарско-турско-српским релацијама и атентату на Франца Фердинадна, као и о даљој судбини мита о Гаврилу Принципу. Хофбауер констатује да је Принцип за Србе национални херој, док је за Аустријанце и Мађаре атентатор и разбојник. Гледајући из разних перспектива тачно је да су таква тумачења и извођена са различитих страна. Само што их овде аутор помиње оба док, рецимо, читајући неке друге књиге, на пример амерички уџбеник за завршни разред основне школе, стоји да је Гаврило Принцип био српски терориста. Игром случаја имао сам прилике то да видим.

Искачући повремено из хронолошког изношења историјских релација аутор се враћа и у новију историју па тако за скуп на Газиместану поводом 600 година Косовске битке, каже: Политика нових владара из Београда није била изричито антиалбански орјентисана, али су симболи места, као и начин на који су обећане гарантије српском живљу, међу већинским албанским становништвом на Косову несумњиво доживљени као српски позив на националну борбу. (стр.20)

Писац износећи упоредо митове Срба и Албанаца покушава да се клони предрасуда и очито да нема никаквих тендеција својствених његовим колегама са запада. Врло прецизно дефинише и прави разлику између Албанаца (који су у то доба углавном хришћани) и Арнаута који су били исламизовани Албанци. Православни Албанци су у међувремену били све ређи и ређи. С једне стране, нису располагали националном црквом каква је била православна Српска патријаршија у Пећи, а с друге, њихова клановска породична структура, у којој је веза са главом породице била, и све до данас остала, већа него она са божјим представником, однела је превагу над религијом и религиозном хијерархијом– пише аутор на 24-ој страни, у потпуности тачно и прецизно. Породично је код Албанаца увек било испред националног, а етничка припадност је код њих увек испред верске. Њихова прва и најача вера је албанство. Они су променили веру али су сачували породичну вечеру. Они су и мењали вере да би сачували породицу. Срби су углавном мењали веру због вечере. И данас је тако – макар и симболично.

После аустријско – турских ратова и српског егзодуса (ко зна којег у низу) 1690. године настаје до тада невиђени терор над Србима са Косова и Метохије. Освету Османлија извели су албанско-муслимански ратници – вели Хофбауер на 28-ој страни.

Очигледно је већ на самом почетку да је аутор користио обимну и разнолику литературу при писању ове књиге. Чини се да је користио и више но што треба и да местимично тексту фали анализе и сопствених закључака. Ипак, он не тактизира ни када наводи немачке филозофе Хердера и Хегела који су својевремено веома погрдно и расистички писали о балканским народима, посебно о Бугарима, Србима и Албанцима. Говорећи о том периоду аутор је вероватно свесно покренуо питање вековних српских заблуда о Европи а које су и данас актуелне. На 33-ој страни он каже: Док су, пре свега, српски образовани грађани трагали – и налазили узоре на Западу, у Немачкој нацији, у Бечу, ти њихови ''узори'' су балканске народе сматрали варварским, непроизводним, народима који се не могу култивисати и ничему научити, чак су их сматрали за непостојеће и неисторијске. Тако је Имануел Кант 1790. у својој ''Антропологији са прагматичног аспекта'', у којој говори о народима европске Турске, пише да они никада нису били, нити ће икада бити народи који имају својства неопходна да постану истински народи. Слично су мислили Бизмарк и Вилијем II. Аутор је хтео да подвуче, а ја се слажем са њиме, да слично мишљење и данас влада у одређеним круговима на западу. И без обзира што у Србији постоје они који се куну у Европу и који европске вредности сматрају најбољим и претпостављају их националним, то им ништа неће променити слику у очима налогодаваца из белог света: увек ће за добар део њих ови бити балкански примитвци којима треба протекторат и чврста рука. Кант дакле не пише о ''народима Турске'' него о народима ''европске Турске''. Па је тако и данас Турска много ближа и дража Европи макар побила још хиљаде Курда и не дичила се грађанским слободама, док Срби и даље ''не заслужују'' (по њиховим мерилима) да се нађу у друштву европских народа.

Историјске личности релевантне за народе о којима прича аутор представља на основу историјских извора или митова сваког од тих народа, чисто фактографски и на начин на који исти народи гледају на њих: и о кнезу Лазару, и о Скендербегу (за којег додуше додаје да постоје извори који тврде и да је био Србин а хришћанин је био свакако), и о Вуку Караџићу, и о Науму Векилхарџиу – све са исте дистанце и без својих закључака. Ово је, међутим, један од ретких аутора не-Срба који је говорећи о Гарашиновом Начертанију као о пројекту Велике Србије упоредо говори и о албанском пандану Гарашанина: браћи Фрашери, који су такође, нешто касније, изашли са програмом стварања Велике Албаније, која је касније и створена у време Другог светског рата а која се данас обнавља. Са друге стране, мој је коментар, колико су се Срби поводили Гарашаниновим идејама говори и чињеница да смо 1918-е, уместо да су легитимно створили проширену Србију, као победници над побеђенима – наспрам тога створили су Југославију која нам је скоро дошла главе као народу.

Време Балканских ратова је пресудан период у коме су створене медијске матрице које ће се рабити до данашњих дана кад год треба нешто рећи против Срба а у корист Шиптара. Тако и аутор преноси писање тадашње западне штампе о страшним злочинима српске војске која је 1912. ослободила Косово и Метохију али наглашава да је: српско виђење целе ствари другачије. Касније ће о томе писати и Димитрије Туцовић духовни отац вокабулара данашњих невладиних и антисрпских организација, као и појединаца. Идејни оци медијских лажи које су допринеле да се изврши бомбардовање 1999-е године створили су своју чељад на причи о наводним српским злочинима на Косову и Метохији 1912-е године. Наравно, нико не спори да су извршени некакви злочини али свакако не у обиму какав је тада представљан у страним медијима. Колико је само злочина почињено над Србима са Космета до те године, да је освета била истинска и мери у којој је била заслужена вероватно Албанаца и не би остало на Косову. Да је све то пропаганда говори и чињеница да је у наредним годинама изостала масовна освета својствена Албанцима а коју су могли да спроведу већ три године касније. Убијали су они пуно и након те три године али свакако не онолико колико би то чинили да је три године раније српска војска убила 200.000 њихове сабраће како је то пропаганда, пре свега аустро-угарска, представљала.

И друге болне тачке непријатеља српског присуства на Космету: насељавање Срба из Црне Горе и Топлице после 1918, и, исељавање, пре свега Турака, али и Албанаца у Турску – теме су које је аутор у своме историјском осврту поменуо. За прво поменуто врло кратко констатује: у оквиру државне аграрне реформе ранијим великопоседницима одузета имовина требало је да пружи српским досељеницима основу за нови живот и истовремено стабилизује демографске прилике у смислу који је Београд желео. Ову могућност је искористило нешто мање од 100.000 Срба. (стр.54)

О пресељењу Турака и Албанаца са Космета у Турску, а које је требало да буде налик ономе између Турске и Грчке када је размењено скоро два милиона људи, довољно је напоменути да је између краљевине Југославије и Турске потписан споразум о том пресељењу али да до његове реализације никада није дошло услед избијања рата. Хофбауер на страни 55 о томе пише: Године 1937 српски историчар Васа Чубриловић је објавио озлоглашени спис о ''протеривању Арнаута'', муслиманских Албанаца са Косова. У спису аутор закључује како албански наталитет угрожава српство на Косову и предлаже као решење пресељавање исламског становништва. И поред уговора, и поред списа, исељавање Турака и Албанаца (поготову ових других) није се одиграло у толикој мери да би то битније утицало на демографске прилике на Косову.

Као и 1914-е, тако и 1999-е године, рат против Србије спремао се много раније пропагандом и извртањем чињеница све у намери да се Срби оптуже као главни кривци. Прилике су биле другачије и историјски контексти различити али је списак оптужби и речник којим су оне изношене остао скоро исти. Па ни напад фашистичке Немачке на Србију по томе се није много разликовао. О нападу на Београд и Србију 6. априла 1941. године аутор пише: У говору који је преносио радио Адолф Хитлер је изјавио да је овим ударом угушена ''она иста злочиначка српска клика'' која је атентатом у Сарајеву ''гурнула свет у незабележену несрећу са невиђеним жртвама''. Тачно 58 година касније амерички председник Бил Клинтон ће, у говору који је преносила телевизија, напад НАТО на Југославију на перфидан начин образлагати истим заводљивим, лажним аргументом да у Србији владају фашизам и холокауст. Прави разлог за продор Вермахта, који се одвијао у складу са нападима Италије на исту територију, крио се заправо као и 58 година касније у српском отпору немачким интересима. (стр.57)

Кроз све историјске периоде везане за Косово и Метохију, као и међусобне односе између два народа, али и утицају страних сила на ситуацију и догађаје у тој српској покрајини аутор се креће прилично објективно. Не до краја истинито, али се трудио да прикаже више од једног гледишта. Не може му се много замерити (али свакако треба напоменути) што у појединим деловима књиге износи и цитате који не одговарају истини јер он прецизно наводи изворе и тежи ка томе да прикаже ставове обе стране. Тако на неким местима долазимо до потпуно нетачних и исфабрикованих података као што је на пример тај да је у периоду од рата до 1965. године 280.000 Албанаца напустило Косово да би се настанили у Турској. (стр.70) За то је, према извесном Дардану Гашију, од којег је преузет овај податак, крив Александар Ранковић који је репресивним мерама терао Албанце да се изјашњавају као Турци. Ово је бесмислена измишљотина јер се у том периоду управо дешавало супротно: после рата је велики број Албанаца из Албаније дошао на Космет док је повратак прогнаних Срба био декретом забрањен. Када би веровали пропаганди од 1912-е до 1999-е године и када би све то било тачно онда на Косову не би требало да буде толико Албанаца. Стално се жале на протеривања, убиства и геноцид а било их је, и има их, све више и више. Док Срба тамо скоро да нема. Албанци су једини народ на кугли земаљској који је после сваког прогона и геноцида над њиме излазио све бројнији и бројнији. Једини!!! Јер, како онда коментарисати податке да је 1948-е године Албанаца у Југославији било процентуално 4,8% а 1991-е их је било већ 9,14%. Док је у истом периоду Срба било 1948 – 41,5% а, 1991 – 36,0%.

Ступајући на поље новије историје аутор се по мало губи нити. Дискутабилна је ауторова теза да је распад Југославије и грађанске ратове прузроковала економска криза која је продубила верска и национална неслагања. Тај фактор није без утицаја, можда је убрзао неке процесе али свакако није кључни. Сукоби у бившој Југославији су пре свега верски, а потом етнички, тек на крају долази економија. Сукоби у бившој Југославији су избили јер су поједини народи неискрено ушли у стварање заједничке државе. Сукоби деведесетих година су наставак сукоба из 1914. и 1941. Оно што је пак недвосмилено тачно у анализи распада Југославије од стране Ханеса Хофбауера јесте анализа и дефиниција свих новоуспостављених режима и новоизабраних вођа у републикама СФРЈ, која је код већине других аутора са запада: црно-бела и у корист штете Срба. Он и Туђмана, и Јаншу, и Изетбеговића, и Милошевића и Демаћија дефинише као националисте, свакога у домену своје идеологије, духовне, религијске или политичке вокације.

Кад говори о периоду из почетка деведесетих прошлог века аутор, међутим, нема храбрости да иде до краја, па тако покушава по негде да буде у благом додиру са стереотипима. Када цитира недељник Време из 1996 године он преноси податке из тога НАТО билтена о томе како је само у прва три квартала године 1996 било 13.226 српских напада на албанске институције у којима је страдало 12 Албанаца(стр.98). Достојно Времена, али не и озбиљног историчара и писца. Јер по овом податку испада да је у то време бивало по 150 напада дневно, мада ми не знамо ко је то нападао и шта се подразумева под појмом албанске институције?! Како су вршени напади?! Ко су тих 12 страдалих Албанаца, где су страдали и ко их је убио?!

Када је ушао у материју која обрађује почетак сукоба на Косову аутор је почео да се креће углавно сигурним путем опште познатих чињеница. Он препричава стварање терористичке ОВК, сукобе, жртве али све углавном уопштено, износећи оно што се зна, без конкретних података, имена, бројева, анализа али и без опште прихваћених теза и заблуда. Он наводи, на пример, потпуно нерелевантне а притом и неистините податке о обарању срског војног авиона 1998 (стр.102) а не обраћа пажњу на злочине ОВК које у то доба увелико чинила према цивилима оба народа. Рачак и аферу Поткова аутор је претрчао објективно али не и темељито опет без и једног новог момента (стр. 108-111). Чак и без свих познатих и доступних чињеница. Овај део књиге, овако како је написан, користан је само за оне који ништа не знају о Космету и тамошњем рату или онима који знају погрешно. Само, за ове друге је потребно много више аргумената. Ово се може најбоље увидети када се ова књига упореди са ауторима и књигама који су се бавили истим темама, на пример: Дајаном Џонстон или Јиргеном Елзесером. Први део књиге је коректан, он не може бити обиман јер служи као увод. Међути, други део књиге који обухвата период од 1997. па до данас, је морао, као разрада и главна тема, бити поткрепљен са много више чињеница а овако је углавном пуко препричавање и цитирање често необјективних извора или извештаја међународних фактора на Космету. Аутор у описивању овог периода није одговорио, чињенично и истраживачки, на важна питања, она на која оваква књига мора да се осврне:

-улога страних сила у распиривању албанске побуне и формирању ОВК;

-медијске лажи, спиновање западног јавног мњења и пропаганда у служби креирања позитивног става да се Срби бомбардују и казне, лажи које у пратиле оправданост извођења такозване хуманитарне интервенције а које су ишле дотле да се говорило о стотинама хиљада убијених Албанаца;

-хаос који је настао почетком бомбардовања и који се наставио доласком снага НАТО а који је узрочник праве хуманитарне катастрофе која настаје тек после почетка бомбардовања;

-непоштовање потписаних споразума од стране НАТО-а и непоштовање резолуције 1244;

-да не набрајам даље....

Препричавање догађаја може да буде интересантно (па и корисно) онима који желе да се успут и после ручка, у возу или авиону, информишу. Можда је таквих већина читалаца на западу. Дубља анализа је, пак, потребна за озбиљније књиге које претендују да мењају погрешну слику и да се разрачунавају са лажима. А те лажи су ставиле тешко бреме оптужби на српска леђа – наравно: лажних оптужби. Сад, нећемо баш претеривати и тражити да један Аустријанац брани српску и стварну истину. Само констатујем недостаке ове иначе корисне књиге. Овакве књиге морају да буду јаче. Јер су намењене онима који мисле да је Србија бомбардована због заштите људских права и спречавања хуманитарне катастрофе. На жалост, има много таквих будала. Као што има и кретена који и данас мисле да је новац слат са запада ради рушења Милошевића, даван да би демократија стигла у Србију. Као што и данас има оних који мисле да је политика запада вођена према Србији била за наше добро.

Аутор није обратио дужну и потребну пажњу злочинима које је починила ОВК. Поготову у периоду пред почетак бомбардовања. Главни подстрекач терора и починитељ злочина према цивилима на Косову била је ОВК. Највећи број цивилних жртава 1997. и 1998. иде на душу шиптарским терористима. Ипак, на страни 134 пише: Ако су 1997. и 1998. скоро искључиво Албанци страдали под терором српске специјалне полиције, од средине јуна 1999. жртве су углавном Срби и Роми. Да је аутор мало помније истраживао и прочитао Хашку оптужницу против Милошевића запазио би детаљ да је у оптужници пре марта 1999. наведено четрдесат имена убијених Албанаца, и то сви из Рачка, (а касније је тај део избачен из оптужнице). Милошевић је оптужен за убиства косовских Албанаца која су почињена после подизања оптужнице против њега. Око 600 осталих имена у оптужници наведених наводних жртва су лица која су изгубила животе после почетка НАТО агресије. Најзад, морам приметити такође да ми смета да аутор скоро увек када помене Србе као жртве помене и Роме: Срби и Роми. Наравно, нисам расиста и не смета ми то из тог разлога. Али се на тај начин изједначава статус једних и других, и то код деце и унука бивших аустроугарских војника може изазвати само једну асоцијацију – „Aх, да: ти Срби и Цигани, то је једно те исто. Најзад, тако се и маргинализује проблем јер по томе Косово није само Српско, оно је и Циганско.

Поднаслов књиге је Повратак колонијализма. Аутор поприлично нејасно прилази овој тези која би по својој озбиљности и теоријским параметрима захтевала макар једну књигу увода. Аргументе за поставку оваквога става аутор тражи у присуству НАТО-а и УНМИК-а, односно, у присуству великих сила на Космету. Томе се нема шта приговорити – то јесте нека врста колонијализма. Мени чак до краја није јасно ни то: кога под жртвом тог новог колонијализма сматра аутор: државу Србију, Србе или Албанце, или: све заједно?! Понајмање је јасно шта су основе тог новог колонијализма, има ли исти неку доктрину и крајњи циљ? Онај стари изворни облик колонијализма за основу има експлоатацију природних и људских потенцијала колоније. Шта је циљ овог новог?! Или је можда глобализам приближнија дефиниција?! На Косову су присутни сви они, до јуче, конфронтирани колонијалисти. Земље које су водиле на десетине ратова због колонија, данас заједно окупирају Косово. Додуше, при самом крају књиге аутор покушава да нови колонијализам на Косову дефинише као колонијализам Европске уније, тврдећи да је таква идеја проистекла из Берлина. Али, шта је са Америком?! Шта Америка може добити од природних и људских богатстава са Космета?!

Не, не мислим да је колонијализам, па макар био и нови, прецизна дефиниција онога што се дешава на Косову и Метохији. Има, наравно, елемената колонијализма, али је најпрецизнији термин: окупација!!! Косово је окупирала страна сила. Било би Косово и колонија али да нема Србије и Срба. Да постоје само Албанци. Овако, то је ипак само окупирани део Србије.

При крају књиге аутор се губи и свом генералном ставу и терминологији који провејавају целим штивом па му се тако спорадично омане да напише нешто слично као на страни 162: У рату УЧК се развила управо захваљујући таквим фамилијарним структурама. Војна ефикасност ових људи у одбрани Косова није могла да се изгради само захваљујући УЧК, већ пре свега подршци НАТО, а они који су били највреднији и најратоборнији међу њима извукли су и личне економске користи које су из дана у дан расле. Толико нелогичности у свега две реченице?! Од кога је УЧК бранила Косово? Је ли то неко дошао са стране (као НАТО на пример) па је Косово морало бити брањено? Зар српска држава и српски народ нису имали легитимно право да буду тамо? Чему онда више него коректан увод књиге? Затим, је ли подршка НАТО одбрани Космета легитимнија од присуства српске војске на Косову? Па зар једино њима у целој овој причи није место тамо? На крају, какви су то браниоци који су из своје одбране извлачили економске користи?

У сличном тону је написана мисао и на страни 175: Овај наставак борбе за национално ослобођење у другим областима настањеним Албанцима, у јужној Србији и Македонији, уз не тако безначајну помоћ Заштитног корпуса Косова, ипак није успео да издејствује међунардну подршку какву су уживали на Косову припадници УЧК. Можда је аутор имао добре и поштене намере али ипак озбиљан аутор мора да прави разлику између појмова национално ослобођење и тероризам. Ово што је он написао је уствари пропагирање стварања Велике Албаније као идеје националног ослобођења а не терористичких и фашистичких намера.

Задња два поглавља књиге углавном говоре о међународном присуству на Косову, структури организације војне и цивилне мисије, о привреди, школству, организованом криминалу, паралелним институцијама Срба – а све ваљда у циљу да се покаже како функционише нови колонијализам на Косову. Овај део би могао бити солидан приручник где се у кратким цртама може видети шема функционисања УНМИК-а, КФОР-а и ЕУЛЕКС-а, извештаји разних органа и скраћени осврти на документа попут Ахтисаријевог плана или такозваног Устава Косова. Аутор је користито обимну литературу, приличан број штампаних и електронских медија и много извештаја привремених институција на Космету. Разговарао је и са одређеним бројем дискутабилних личности, на обе стране.

Неоспорно је да аутор барата чињеницама, да у доброј мери познаје материју и да у приличној мери схвата односе који су владали на Космету. То није довољно да ова књига буде добра. Није ни лоша. Јер, и поред озбиљних примедби, књига јесте прилично реална и истинита, па ће самим тим и добити епитет: просрпска. Управо зато што у њој има истине више него што може да свари један просечни индоктринирани мозак. Ова књига не доноси ништа ново. Али је вредно штиво за западноевропске читаоце (на њиховим језицима) уколико желе да се ману стереотипних и нетачних тумачења а да при томе добију релативно објективну информацију и коректно тумачење. Оваквих, а надам се и још много бољих књига, ће бити на западу све више, јер исфабриковани догађаји и медијске манипулације, другим речима: лажи – никада до сада нису превариле суд времена и историје. Само је питање кад ће се то догодити – некад пре, некад после, али: увек!!!
(www.djuricigor.net)

ЧИТАЈ ОВДЕ: КОСОВО - ВЕЧИТИ РАТ

Нема коментара:

Постави коментар