четвртак, 04. децембар 2014.

МАЈДАН-ПЕК: МАЈДАН-СМРЗ



МАЈДАН-ПЕК: МАЈДАН-СМРЗ
Основна школа у Мајданпеку. Децембар месец. Писмени задатак са темом „Стигла је зима у наш крај“:
Ст'гла је зимчка у наш крај. Кво работиш, питува ме тајко. Домаћи си работим, да ме учитељка не кара. Батали гу ту работу, зборува тајко, ће писуваш вечераске, него, вели, даидемо у шуму оште едан пут, дрвца да си спремимо, гледувај тегај што ние запао сн'г. Отидосмо у шуму, грбина ми пуцала, ал' ни то не беше главно ебање. Уфануше ни у сред шуме, не могасмо нигде да се скутамо, све ни узеше, секирче и дрвца, и пријаву написаше. Дођосмо кући дапростиш голи ки она ствар. Мајћа гледи ниш не зборува. Поче да падува сн'г, изгоре ни електрика, наебасмо начисто. Ни дрва ни домаћи, мислим се, пре'еба ме татко. Кад утече струјка беше касно да пишем а татко штеди петролеи, ебем га шкртог. Кво сад да радим, мислувам, питам га на татка, а све мнием учителка има да ми ебе нану нанину. Кад освануло, курац, и даље нема електрика. Не види се ни слнце, наоблачило, не питувај. Татко, јопет ја велим, шта да работим за домаћи, а он вика колај работа за тоа, ће се размрзне месо ебем те блеавог. Ја немогадо диздржим реко кво ћу ја кад ме учитељка опичи преко ђукљу боли ме стојко за месо и не заврши а опичи ме тајко. Казуј да си заборавео, вика замном и пцује ме. Не'е ми право ал' немадо куђ. Срећом из школу нас испустише веле беште кући немаси струја начисто ћемо да најебемо.
Дођо кући седо да јем а татко си пије раћију и пцује, ниш друго не збори. Дојде други дан, нема струја да је ебеш. Нема струјка, ал нема ни школка. Мислим се убава работа. Ал нем ни дрвца. Татко ниш не глчи, само ме у едан ма шутну у тртичку, вели, друђи се муће даизгину а ти спиеш цел дан. Марш си напоље да си најдеш кое дрвце, бем ти оног ко те направи. Кво да работим, јопет се мислим. Кадће дојде струја, ники живи не знае. Најгоро, нигде дрвце да најдеш, размилели се љуђи све живо пкупили.
Сг, татко шусевит несмем на очи дамузађем. Едва чекам да дојде струа. Излзнуо напоље а не сме да улезувам внутри у ижу. Знаем ако си врнем без дрвца ћуизем преко џукле. Ломатам се туј и тамо, чекам да татко легнува да спије, знаем добро ми се не писува. А и он не може више да спие нонстоп. Поче ебење са ладноћу и мрк. Мислио сам да рипим некуд ал немадо куђ. Дизвинеш смрзну ми се гзица.
Немадосмо струју четр' плна дана. Моа душа знае како ми је било. Мислим се оне поплавке беху сунце за ову ладовињу. Примише стринка и стриц да не измрзнувам и начисто не наебем.
Таки је стгнула зимичка у наш крај,  изједанпут, јопе не изненади, људи ниш не глчу, само у себ ебу матер коме треба. Саде е боље, татко се отрзнуо а јајопет идем у школу де има греање.

Нема коментара:

Постави коментар