КЛИКОМ НА СЛИКУ ИДИ НА САЈТ ЗА НАРУЧИВАЊЕ

КЛИКОМ НА СЛИКУ ИДИ НА САЈТ ЗА НАРУЧИВАЊЕ
ДЕВЕТИ КРУГ СВЕТОГ КРАЉА

КЛИКОМ НА СЛИКУ ИДИ НА САЈТ ЗА НАРУЧИВАЊЕ

КЛИКОМ НА СЛИКУ ИДИ НА САЈТ ЗА НАРУЧИВАЊЕ
ВРЕМЕ ЗЛИХ ПАСТРМКИ

понедељак, 18. јануар 2016.

НИН-ова награда... шта то беше?




Наравно да ћу овај текст писати као ''увређена снаша'', јер сам два пута био на списку пристиглих романа и наравно да би га другачије писао да сам добио ту награду. Међутим, у оба случаја разлика је у тек пар реченица...

Небојша Васовић: Коначно, шта данас значи оригиналност у литератури? У времену када ни критика ни публика од писца не очекују ништа осим успеха на тржишту књиге, успеха који се по правилу постиже политичком подобношћу и естетским конформизмом, питање оригиналности као да долази из неке далеке прошлости коју би сви радо заборавили. Уместо уметничке креативности – данас се цене агресивне поетичке изјаве, уместо оригиналности – интертекстуалност, уместо имагинације – цитати, уместо дијалога – позивање на документе, уместо ризика нових садржаја – обнаваљање очинских хијерархија, уместо нових виђења различитих стварности у којима живимо данас и овде – рециклажа историјских истина које су на много бољи начин обрађене у историјским књигама, шта-више канонизоване као једино могуће.
Мило Ломпар:
И у политици и у култури као да је увек постојао један прећутни дослух сукобљених страна: треба склонити способног и честитог човека. У томе су се једино слагали..... Петер Хандке показује доследност која би нашим интелектуалцима требало да служи за пример. За њега увек могу казати: ево човека који је жртвовао Нобелову награду због Срба. Реците ми једног српског писца који би жртвовао неку много мању ствар због Срба?...У култури је последица то што се појачавају унифицирајуће тенденције политичке коректности. Политичка коректност објективно омогућава интрументализацију културе, јер доводи у питање битни постулат модернистичког духа – субверзивност. У данашњем свету не можете бити субверзивни у уметности уколико желите да будете присутни...Унутар главног тока јасно је назначено а рубове не смете додирнути, док у дозвољеном простору можете говорити шта хоћете. Тако је обиље шанси у уметности присутно тамо где је уметност безопасна, а апсолутна рестриктивност ступа на позорницу која показује опасне теме... Постоје људи који су показали да знају шта је књижевност, који вам држе лекције о Џону Фаулсу или Пинчону, али она дела која хвале на својим критичарским ступцима не бацају сенку на њихово знање него на њихов елементарни морал.
Она је важна, она је симбол. Поред свих својих посртања изборила се да буде најважнија књижевна награда у Срба. Она је улазница за место у историји српске књижевности. Које место? То је већ друго питање које иште други одговор. То каква је она сада доказује где нам је књижевност. То каква је била од свога постанка, исто је то доказивала. Какве награде - таква и књижевност. Често је својим промашајима више промовисала губитнике него добитнике. Јер, књижевност је безваздушни простор у коме можете средити некоме да добије награду али не можете урадити да награђена књига постане добра. И, то се врло брзо покаже.
Мислим да је тренутно највећи проблем у концепцији награде која је данас непримењива за Србију, која ипак сада има мали потенцијал да сваке године добије књигу вредну пажње. НИН-ова награда је настала у великој Југославији у време док су били живи и стварали писци великих достигнућа у свима народима и ентитетима, писци попут Андрића, Црњанског, Пекића, Селимовића, Крлеже, итд. Чак и када би написали слабију књигу, њихово име би апсорбовало све мане. Сада је све другачије, скученије, и мислим да би требало да се уведе категорија „Није додељена“, и оне године када нема правог лауреата, са правом књигом, не доделити је, а новац од награде уплатити за финансирање младих писаца, то јест, њихових књига. Дефиниција „Најбољи српски роман“ је преуска из разлога што некада „бити најбољи“, не значи аутоматски да си добар и квалитетан, јер то зависи од кога си најбољи. У царству слепих ћоравци су на цени – обашка што у нас данас, у царству ћоравих углавном слепци бивају награђени.
Све је почело 1954. године са Добрицом Ћосић и романом Корени. (Право му било, да није било њега и његовог Младог борца, не би било ни НИН-а). И, дан дањи су по том питању мишљења подељена јер читаоци и критичари не могу да одвоје лик и дело а кад су у питању Добрица Ћосић и његове књиге. Добра је то књига, обзиром на време у којем је угледала књижарске излоге. Корени су вредни по томе што као први роман који добија НИН-ову награду он за тему нема НОБ и револуцију, партизане и друга Тита, већ говори о српској породици на селу, у време Обреновића. Тако су и потоње Деобе специфичне због новог приступа, додуше не без идеолошких оптерећења, грађанскоме рату у Србији. И када се Ћосићу спочитава патетика у његовим делима треба то чинити са резервом: он је одабрао такав начин приповедања а књиге су преживеле суд времена. Кад суд времена дадне мишљење, онда критичари могу да се сликају са својим опсервацијама. Друго, та прва награда није имала данашњу тежину и вредност, и није се знало куд ће се стићи са наградом коју даје један недељник. Али, добро се почело и прво награђена књига је поставила прилично висок стандард који се, на жалост, после тога често није примењивао. Неки критичари су овој књизи замерали и оспоравали оригиналост руралног елемента а у корист Петријиног венца или Књиге о Милутину, не узимајући у обзир време када је књига настајала и чињеницу да се поменуте две књиге настале доста касније, те да, најзад, нису ни биле заједно у конкуренцији. Не знам, је ли жири требао да буде видовит па да оспори Коренима квалитет у корист књига које ће тек настати?! Узгред, поменуте књиге, у своје време, на жалост, нису добиле НИН-ову награду. У ужем избору са Ћосићем за ту прву награду били су Вучо, Константиновић, Потрч, Рибникар Јара. Вучо и Константиновић ће је добити касније и они су постали у неку руку образац за правило које ће жирији НИН-ове награде обилато користити у будуће: додељиваће је губитницима за много лошије књиге него што су биле оне кад нису изабрани а да би их намирили. Тако је у много случаја НИН-она награда додељивана са задршком, из скок-шута.
Следеће године награду у веома мршавој конкуренцији добија Мирко Божић за роман Неисплакани. Шта је после тога урадио на књижевном пољу: мање је важно. 1956. године Оскар Давичо добија награду за роман Бетон и свици. Константиновић опет губи и почиње да стиче комплексе а Светлана Велмар-Јанковић најављује кандидатуру, са задршком. Наредне године Вучо добија награду а у конкуренцији је Владан Десница и Прољећа Ивана Галеба, Михајло Лалић и књига Лелејска гора, те Мића Поповић са романом Излет. Колико је жири тада био у праву: време је показало. То свакако неће бити последњи пут да жири потпуно промаши. 1958. године Ћопић са романом Не тугуј бронзана стражо продубљује Константиновићев комплекс, који ће он касније излити у мржњу према недужним српским варошанима, а Бори Ћосићу замеће исти који ће он касније искалити мржњом према читавом српском народу, без обзира јесу ли са села или из града. Миодраг Булатовић се није много секирао мада му је пара тада требало. Бранко ће касније са истоименог моста одлетети у песничке слободе. 1959. године жири није доделио награду тако да је Булатовићев Петао остао на земљи. Најзад, због те књиге награда и није додељена. Штета је само што ова пракса није заживела за неке касније случајеве када заиста није имало шта да се бира. На тај начин би награда сачувала реноме и поставила некакве међаше који би гарантовали квалитет. 60-те године најзад Константиновић добија награду за роман Излазак, ама: касно! Беди он Лалића и његов роман Хајка. Беше доцкан: писац се већ прозлио.
Године 1961. опет Ћосић и поменуте Деобе, и опет, ако ћемо право, од Корена до Деоба, није било бог зна чега вредног пажње, свакако није било бољих књига. Макар од ових које добише награду. Док сам горе поменуте романе читао, или са помешаним осећањима или их одмах баталисао, Ћосићевим књигама се још и сада по некад вратим. 1962. године дошао је на ред Крлежа са својим некомплетним Заставама. Тако је морало бити, није ту имало много шта да се бира. НИН-ова награда поред квалитета губи по нешто и од морала. Тако је, до дана данашњег једино новац остао као стабилна константа. Лично је Ранковић дао налог да се Сеобе Милоша Црњанског не нађу у конкуренцији, зато је било најлакше дати награду провереном кадру и Титовом љубимцу Крлежи, и то за књигу која није штампана, која није роман и која није добра књига. Следеће године жири бира између две Давичове књиге и одабира роман Глади, као што ће се следеће године истоме доделити за роман Тајне. Давичо је био моћан и ако не широко популаран. Може се мислити какав је био ''притисак'' на жири да одлучи између две књиге истога аутора?! Године 1965. Ранко Маринковић за роман Киклоп добија новац. Следеће године, Меша и Дервиш и смрт не остављају никакав простор за калкулације. Ранковић је те године био заузет другим стварима на Брионима, те није могао да се меша у рад жирија. Лик и дело најзад подижу дигнитет већ по мало срозане награде, и ако су ту била нека повећа имена али овде имамо и велико дело. Та књига је од оних бесмртних и ту награда има среће: без таквих књига била би потпуно неважна за историју српске књижевности.
Шесет и седма: Ерих Кош и роман Мреже. 1968. године, кад се ја родих, баш у то време, негде у јануару, неки Слободан Новак доби награду. Веле за њега да је био у партизанима и да је добар човек. Какав је писац? – не знам, нисам чит'о. Углавном, те године због његове доброте награду не добише Селенић за Перу богаља и Михаиловић за Тикве. И, жири се поново прописно избрука. Година која је дошла потом, кад ја са успехом изгурах дечје болести и напуних прво лето, намирује се Бора Ћосић, истине ради: не незаслужено. Мада је те године извисио Пекић са књигом Ходочашће Арсенија Његована, за коју добија награду следеће године, на мишиће Михизове, јер је пронађена рупа у прописима: пре тога је књига била објављена само у часопису. Бошко Петровић и књига Долазак на крај лета остаје незаслужено без награде. 1971. године није било дилеме. Црњански је почистио све испред себе са књигом Роман о Лондону. Ранковић у то време грицка пензију и тихује. Велики писац долази у прави час са великом књигом, тако да жири под сенком исте није смео да се игра па да додели награду имену а не делу.
Следеће године Киш добија награду за добру али досадну књигу Пешчаник. Нисам имао живаца и воље да је поново прочитам за потребе овог писанија. Трагика Кишових дела је њихова извиканост: сви их хвале а нико их не чита. И кад их прочитају, ништа не разумеју и тумаче их потпуно погрешно. Наслов књиге данас носи погане асоцијације. Киш се 1978. године одриче награде. 1973. године се осмехује Ратна срећа Михајлу Лалићу. Доста се човек и коматао. Те књиге се данас више нико не сећа и нико је наново или по први пут не чита. Жири је узео дневнице, писац паре од награде однео на приморје, и: то је то.
За тог Јуру Франичевића-Плочара (добро је да није Јура Францетић) и његов роман Вир данас нико живи не зна ништа. Нити се може наћи нешто. Углавном, сјебао је својом појавом а по одлуци жирија Шћепановића и његову књигу Уста пуна земље, те Капора и његове Фолиранте. Велибор Глигорић се после 17 узастопних столовања повукао из жирија. Много касније, Момо Капор по овом случају вели: Једина награда коју сам заиста желео била је НИН-ова награда за роман године. Седам пута сам био у најужем избору! Једанпут сасвим близу, оне године када је та награда убила Скендера Куленовића, јер му је одузета пошто му је већ јављено да ју је добио. Побеђивали су ме класик Јуре Франичевић Плочар, за роман Вир, у коме се храбро доказује да су комунисти били људи а такође и Петко Војнић Пурчар са романом чијег се наслова не сећам. Када ме је победио Павао Павличић, одвео сам њега и Игора Мандића на вечеру у Клуб књижевника да то прославимо! После, пуних десет година нисам имао роман у конкуренцији, па нисам могао ни да добијем ту награду. Још се осећам као Оливер Твист српске књижевности!
Године 1975. Миодраг Булатовић и његов роман Људи са четири прста заслужено добија награду а незаслужено без ње остаје Драгослав Михаиловић за књигу Петријин венац и Раша Смиљанић са књигом У Андима Хегелово тело. Булатовићеву књигу сам читао први пут још као дечак и био фасциниран чињеницом да неко може тада у Југославији писати на начин на који је написана та књига. Било је то нешто потпуно ново. Књигу сам затим повремено поново читао. Следи 1976. година и Александар Тишма са романом Употреба човека. 1977. године: Петко Војнић Пурчар и Дом све даљи?!?!
Роману Врата од утробе Мирка Ковача, а која је добила награду следеће године, нема се шта приговорити. Следеће, 1979. године, ни Павле Угринов са књигом Задати живот није толико лош. 1980. године Селенић са Пријатељима носи награду у правим рукама на право место. Следеће године Павао Павличић са Вечерњим актом носи паре аутопутем Братство-јединство а оставља без пара Оклопчића, Угрешићку, Павића и Капора, који му за то још и вечеру плати.
Од 1982. до 1993. године следи низ добрих књига и може се рећи златно доба НИН-ове награде. Почев од Исаковићеве књиге Трен па до Михаиловићеве књиге Чизмаши, следе: Павић и Хазарски речник, Павловић и Зид смрти (узео је две награде, обе невољно, стицао се утисак: на силу, једном је утекао са свечаности а други пут није хтео да сиђе са планине кад су му јавили да је добио награду), Стевановић и Тестамент, Чолановић и Зебња на расклапање, Угрешићка и Форсирање романа реке, Лубарда и Вазнесење, Вишњић са Бодрогом, Савић и Хлеб и страх (он враћа награду), Живојин и Лапот и Петковић са Судбином и коментарима. Веома плодна деценија у којој без награде остају Очеви и оци Слободана Селенића, Атлантида Пекићева, Селићев Изгон, Павић и Унутрашња страна ветра. Кад смо већ код наслова који нису добили награду треба ту додати још и: Нишчи Видосава Стевановића, Власници бивше среће Данила Николића, ЦА блуз Милана Оклопчића, Тврђава Меше Селимовића, Борислав Пекић за било који део Златног руна – највеће књиге наших поднебља. Опсада цркве Светог Спаса Горана Петровића, Херој на магарцу Миодрага Булатовића, Милош Црњански за Другу књигу Сеоба и књигу Код Хиперборејаца. Кад се овоме списку додају наслови који су губили у ужем или ширем избору, а које побројасмо раније, и књиге Иве Андрића које нису ни могле бити у конкуренцији, онда испада да највећа дела новије српске књижевности, част изузецима, нису добила НИН-ову награду.
А, онда је дошла та 1994. година. НИН-ову награду добија млади писац Арсенијевић за књигу У потпалубљу. Што је нагоре у свему овоме, та књижица и није била тако лоша у смислу да је била предуслов који обећава једног младог и талентованог списатеља. За награду није била. Никакву, а не НИН-ову. Почетак краја НИН-ове награде је почетак срозавања српске књижевности према дну у којем се данас налази. После плодног десетлећа долази време поста и мршавих крава. Како све пропада тако и књижевност прати трендове. Чак су и у НИН-у тога свесни, па на њиховом сајту од те године па на даље не можете много шта наћи о добитницима и жиријима. Истине ради, појављују се добра дела, кривуља на графикону иде горе доле, али је сувише велико искакање између лошег и доброг (одличног скоро да нема). Нема континуитета као кад је у питању златно десетлеће, када нема ремек-дела, али су све књиге подједнако одличне. Сада се већ појављују приватни издавачи и они почињу да мешетаре, јер НИН-она награда и даље гарантује неколико издања и добру продају. Ти издавачи ангажују критичаре који постају њихови уредници а уједно су и чланови разних жирија, па и жирија НИН-ове награде. Неретко су уважени критичари и деоничари појединих издавачких кућа, да не кажем власници. Политика се већ увелико меша у избор награде (као да је некада престајала, али је ово по први пут вишестраначка политика) и она у комбинацији са издавачима чини смртоносну формулу пропасти српске књижевности.
Како би зли језици приметили, некако по следу догађаја и природно следеће године, после Арсенијевића, следи Велмарова, и заиста она носи награду за не тако лошу књижицу Бездно. Ипак, није одлична и књижица је. Било је свега следећих година, од солидних књига Милована Данојлића, Данила Николића, Горана Петровића, Младена Маркова, па до потпуних бесмислица и лоших књига осталих награђених. Политика се већ више не меша - него одлучује. Ајде, Ћирић и његов Хобо се може прочитати како се чита стрип или гледа филм, што не мора да буде лоше, међутим, има ту књига које се не могу читати и за које су редови скрибомана недостижне висине. Ипак, сунце као да се помолило са две књиге добитнице, Бернардијева соба Слободана Тишме (више због карактера пишчевог) и Велики рат Александра Гаталице (пре свега због жеље и труда да напише добру књигу), кажем књигама јер је формулација роман за обе дискутабилна, и, ако не у негативном контексту. У најужем избору за НИН-ову награду 2014. следећи писци (не дешава се често да у ужем избору буду само три романа, обично је пет): Ото Хорват, Давид Албахари и Филип Давид. Одлично!!! Један Лала (Хорват рођен у Новом Саду), један Метохијац (Албахари рођен у Пећи) и један Шумадинац (Давид рођен у Крагујевцу). Али, камо је један Милојко Петровић, мајка му стара, макар рођен у Книну или Бања Луци?! Макар био и луди Миљојко, само нека је Миљојко. Нека се фингира да је у конкуренцији, па ваљда има један Миљојко Петровић који је написао роман између тих 150 и колико већ?! Па и Обрадовић је у Фенербакчеу, те године, држао пар Турака и ако му ништа не требају: због публике! А то им је био и један од циљева: да се сомчине попут мене узбуде на прву бућку и буду упецани. Моћи ће поново да гуслају о српској нетолеранцији и фашизму (што неки од поменутих кандидата чине већ подуже времена). Нека!!! Мора се рећи оно што се мисли и мора се тачно подвући ко су твоји неистомишљеници – зарад моралног интегритета. (На крају, те 2015. а за 2014. годину, НИН-ова награда је добила Филипа Давида, то јест, Филип Давид је додељен НИН-овој награди). 2015. године, књига која је добила НИН-ову награду продавала се на трафикама, заједно са таблоидима и куртонима.
2016. године жири је поново рондао о хиперпродукцији и неквалитету.  Мада нико од њих није смео да зуцне и о политичкој хиперпродукцији, медијском мраку и културном суноврату. Стигли људи да прочитају 170 књига, од којих је две трећине стигло месец дана пре краја конкурса. Због тога и не могу да напишу своје ''велике'' књиге. Награду ће добити неки друго-србијанац или неко од оних Ломпарових ''политички коректних'' и ''уметнички несубверзивних''. У ширем избору нису били Зоран Живковић и Игор Ђурић. Овај први им се замерио јер га напољу држе за тренутно најбољег српског писца (''Њујорк тајмс'' га зове српски Борхес). Овај други, моја маленкост, им се замерио што је ове године написао, не роман године, већ роман деценије. И ако сам ово сам о себи написао, ко их јебе, мој је блог.
Жири се временом мењао, и до 1994. године у његовом раду је учествовало 60-так људи. Шампиони по броју хонорара за рад у жирију НИН-ове награде су Милан Богдановић, Велибор Глигорић, Ели Финци, Михиз, Мухарем Первић, Петар Џаџић, Милош Бандић и Зоран Мишић. У последње две деценије вероватно су их многи престигли, неки нови професионални чланови жирија, али овде нећемо дангубити са њима. Михиз каже о томе у својој Аутобиографији о другима: Ту награду, прву у послератној Југославији коју није додељивала држава или државна установа, већ независни жири једнога листа, основали смо НИН-ову награду по узору на награду Гонкурове академије, а за чланство у жирију, као и код гонкуроваца, било је предвиђено да буде стално, доживотно – Милан Богдановић, Велибор Глигорић, Ели Финци, Зоран Мишић и ја - ... после осамнаест година укинут је стални жири и уведен промењив... Најзад, какав жири такве и награђене књиге. Тако је било, тако је и данас.

Нема коментара:

Постави коментар