ПИСЦИ И ЖЕНЕ...... КОЈЕ ИХ (не)ВОЛЕ

Пише: Игор Ђурић

НЕ МОЖЕШ БЕЗ ЊИХ... ЖЕНЕ.. ЕХ...

Салвадор Дали: Ја много волим да распаљујем страсти између мушкараца и жена. Радује ме када примећујем да се на све стране множе лезбејке... Пре неки дан су ми представили десет лезбејки: свака ми је донела по ружу. Те лезбејке су ме просто залуделе, у мислима их постављам где ми се прохте, осећам како се припијају једна уз другу... Што се мене тиче, ја никада никога не додирујем, то је пословично... Веровао сам да чак могу и ваздушним путем закачити трипер. Сада вам је јасно зашто се јежим од помисли на додир. А гледање! Е то је нешто сасвим друго: прекјуче сам видео диван филм у коме неки огроман пас води љубав с младом Шпањолком. Било је дивно као Далијева слика.

Писац је сироче. И сиромашан, углавном. Не духом, новцем. Да би опстао мора неко да га усвоји. Најбоље жена нека. Пошто је писац мушко, онда је жена најбоље решење. Жена која га воли. И нема никакве уметничке амбиције. Жена коју ће он учинити несрећном или срећном, а коју ће свакако овековечити онолико колико сам достигне.

- А, шта ако је жена писац? Ко њу треба да воли: мушкарац који нема уметничких амбиција?

- Жене писци нису узете у обзир! Тачка.

Видјадар Сураџпрасад Најпол пише: Жене писци су другачије. Када читам потребан ми је само параграф или два да одредим да ли је писала жена. Мислим да ми нису једнаке. 

Постоје ретке списатељице које оставе вредне редове, ретке су и у коначноме: нису велика књижевност, и то по сумњивим мерилима која се у овој књизи оспоравају! Има жена књижевника али нема књижевних величина међу њима (као што их нема ни међу куварима) које би се сврстале уз рамена Достојевског, Балзака, Андрића, Црњанског, Руждија... То су чињенице, не велим да је то поштено и добро, једноставно је тако од Бога им дато. 
      Постоје, рецимо, женски писци, како се у нас говорило за Богобоја Атанацковића, али се веома ретко нађе жена-писац која досегне до ранга легенде. Михиз ме брани од напада који ће уследити, реченицом: откад су то проблеми књижевности проблеми учтивости? Или, да цитирамо Жида, бранећи се од напада да су ми мисли злонамерне: Са добрим намерама се прави лоша литература. Толстој у свом Дневнику, под датумом 23. октобра 1853. године, пише: Раније ми је било довољно да знам да је аутор романа жена, па да га не читам, јер ништа не може бити смешније од женског гледања на живот мушкарца чијег се описивања жене често прихватају. То пише реформатор и борац за људска права ондашњег времена. После је и утекао у смрт, од своје жене, која је имала уметничке аспирације и којој није било довољно да га воли.

Кад уметник каже: супруга ми је најбољи критичар, или дете, отац, мајка, бежи од њега к'о ђаво од крста. Тај није ни уметник, ни писац. То је можда само добар породични човек, да не кажемо: малограђанин, у најбољем значењу те речи и најбољој традицији хладовине дворишта где се испија породична кафа и оговара родбина и пријатељи. Испада, по томе, да сваки геније треба да има и жену-генија поред себе?! Писац мора да има жену која жели да буде жена. Да нема правих жена, не би било ни писаца. Тек је списатељ са првом женом поред себе, и: књижевник. Уметник! Стварати уметност која није намењена женама нема никаквог смисла.

Писац је, дакле, издржавано и усвојено створење. Препуштен сам себи, он би умро од глади и зиме, уколико му неко са стране не пружи. И уколико га неко не воли таквог какав јесте и због тога што је такав. Другче, додуше, не би ни био писац. Да може сам да се издржава био би лекар, политичар, рудар, макро... не би био уметник. Да може сам да се издржава био би „културни радник“. Био би: жена!!! И, не би га жене волеле искрено, без користи. Већину мушкараца жене воли због неке користи, једино писца, уметника, жена воли на своју штету. Да може сам да се издржава, не би могао да ствара. То једноставно не иде једно са другим, јер се стваралац мора у највећој могућој мери ослободити материјалног и тако створи простора за духовно. По Вилијаму Фокнеру најбољи посао од којег би писац живео, јер од писања ретко ко то успева, јесте да буде власник бордела. Преко дана је тихо а ноћу је весело – то писцу треба. Моје искуство у погледу околине јесте, да једино оруђе које ми је потребно у мом занату буде: папир, дуван, храна и мало вискија – вели Фокнер.

- Простачко упрошћавање и вређање женских осећања!!!

- Зашто, напротив, ово је величање жене.

- Жена може волети без користи било кога!

- Али, углавном, без користи воли само уметнике!

Писац треба да буде мушко а жена треба да му буде жена! Писац без жене не може, чак и кад је погрешна и фатална по њега, она му је инспирација, подршка, љубав, страст – све је то жена писцу. Значи: жена је писцу све оно што и треба да буде жена. Она је његова коб, његова судбина, његова муза. Због ње се пише, за њу се пише, али срцем и посветом, за љубљену жену а не за жену критичара. Жене покрећу свет, све мушке активности везане су за потребу да се жена фасцинира, да се придобије за себе, била она жена, љубавница, мајка или ћерка. Ипак, највећу жртву мушкарци приносе женама са којима воде љубав, у које су заљубљени, од којих праве богиње. Отуд и став, оправдан и тачан, да жене не треба да пишу, већ треба да се о њима пише. Жене су мушка божанства. Јесте ли видели икад да писац одлази у цркву са рукописом, у потрази за мишљењем Бога о његовом делу?! Оно, можда и јесте, од писаца се свашта може очекивати.

Писцу жена не треба да му буде „најоштрији али објективни критичар“. Писцу жена не треба да буде подршка у томе што ради и да „иза сваког успешног мушкарца стоји успешна жена“. Жена писцу треба да буде Жена, на почетку њиховог животнога пута (можда и љубави, како кад и како где) добро би било да му буде Муза. Међутим, музе имају свој рок трајања, узгред, врло кратак, па после тога писац у жени тражи Жену, уколико је има тамо. Писцу не треба верна жена, њему треба одана жена, она која га воли и онда кад почне да га мрзи, што је неминовно. Она мора да га прихвати као нешто своје, чак и кад схвати да јој представља само баласт и муку, као кад узмете старог и немоћног родитеља у време меденог месеца те га водите са собом, јер исти нема где и не може да се брине сам о себи. Љубавница писца мора да развија матерински инстинкт према истоме. Јер, љубав дође и оде а материнска је љубав вечна.

Писца треба волети и издржавати га. Дати му да једе и уз јело. Све остало је на њему. Постоји уврежено мишљење да гладни и несретно заљубљени писци дају најбоље редове светској књижевности. Дискутабилно је?! Можда је истинито, а, можда, и није, јер, ко зна каква би дела дали Достојевски, Балзак и њима слични, да су били растерећени свакодневних неприлика: дугова, глади, зиме... Дакле, да су били сити, ко зна шта би све извољевали само да не пишу?! Достојевски би се само коцкао, Балзак ишао по баловима, Ђура Јакшић се не би трезнио (ни овако без динара није а замислите како би се понашао да је имао новаца довољно). 
      Опет, стоји то, није баш без утемељења, макар у контурама, симболима и вишесмислено, да писац који није прошао пут Лондоновог Мартина Идна, тешко може само са оним што му је од бога и природе дато. Једноставно, писац мора кроз изазове и муку да стигне до свога дела, јер тиме доказује потпуну преданост својој мисији. Пекић се не слаже са тиме и тврди да писцу не може бити лоше од доброг живота. Можда је у праву, можда није. Човеку је свакако боље, писцу: питање је? Било је и добрих писаца а који су живели у изобиљу и радили без икаквих притисака, од почетка до краја каријере, али били би можда много бољи да су окусили нешто и од правог живота. Можда?!

- По тој логици, онда би жена према писцу требала да буде лоша а да би он створио велико дело?! Да га не издржава већ да она буде издржавана. Да га не воли већ да га тера да пати, па да из патње израсте ремек-дело?!

- Овде се говорило о љубави са једне стране и материјалним вредностима са друге. Никако не изједначавати једно и друго, ма како стереотипно и патетично звучало. У стереотипу се крије истина а у патетици право осећање.

Гинтер Грас је у својој аутобиографској прози написао како су га у животу мориле три глади: за храном, за сексом, и за уметношћу. Нема се овде шта одузети, нити додати, поготову ако је он под глађу за храном подразумевао да се уз јело нешто и попије. Глад подразумева да никада ниси намирен: чим се заврши ручак – размишљаш шта ћеш за вечеру. Запатила се чежња у нека гладна времена или си једноставно гурман и хедониста. Секса никад доста, увек и на сваком месту размишљаш само о једном: о сексу. И по том питању су времена некада бивала мршава а жеља превелика и неусахла. Гладник се никада не може задовољити и заситити. Можда му нешто временом досади, али само оно што је помоћно средство. Секс у својој природи и суштини никада не може досадити, предмет је жудње чак и кад природа почне да отказује. Уметност?! - ту се не може бог зна шта рећи и дефинисати. Увек се осећају немашна времена, никад ниси задовољан, увек би још али не знаш шта је то још, колико је то још, и вреди ли шта то још. 

На основу овога могло би се закључити: потентни хедониста је уметник! 

Највећи сатир међу српским писцима (уз Љубишу Јоцића), Сретен Марић, својевремено је говорио: Шта је лепше но бити гладан – колико је слађи хлеб и оно уз хлеб после. А колико је диван трновит пут жеље за сазнањем! А тек желети жену!... Довољно ми је, кад се пробудим и устанем, да видим како сунце сија, па да се озарим. Или, ако не сја, да ме књига чека...

Нити једна од ових глади се не може намирити, иначе није права глад. Кад лекари почну да забрањују храну и пиће, кад стану да ограничавају активности и рад, тада мушко престаје то да буде. Отуд боемштина има и филозофску позадину у своме нихилизму: не дозвољава се никоме и ничему да омеђи наше прохтеве и самим тим иде се до смрти право, са раздрљеним грудима. У Бертолучијевом филму, стари земљопоседник којега глуми Берт Ланкастер, каже отприлике следеће: није страшна ни болест, ни рат, ни никакво друго зло, већ вели он: Проклет је онај коме се више не диже! Млеко и говна. Нема сврхе. Неће очврснути. Кад не поможе ни младо девојче, које му одговара да нико не може мусти бика, узе човек конопче те се обеси.

Без глади нема праве уметности (у уметнику постоји животиња која све прождире). Глад појачава страст. Без глади и страсти, дакле. Све мимо тога јесте пуста техника, чак ни то. Уметник мора да жуди за делом, његова глад мора да буде незасита, страсна, смисао свега, тежња ка свему. Само се тако може издржати бесмисленост стварања уметности, поготову у честим периодима када се схвати да то скоро никога не интересује и да нико не проналази у уметности оно шта вас тера да будете гладни до смрти. Посебно, у још чешћим периодима када останете сами, незаштићени, неспремни да живите животом већине, када се не можете снаћи ни за парче хлеба, и кад осећате мржњу према себи зато што вам то парче даје неко други. 
      Они који су вам највише завидели док сте као пијани уметник и боем, после тешких и обилних гозби обљубљивали најлепше жене, први ће вас и најжешће шутирати када онемоћате без игде ичега. Вратиће вам за сва своја чиновничка и упосленичка понижења која су доживели крцкајући своје године за пензију, док сте ви са веселом братијом опасивали курве и посвећивали им песме. Тада ћете опет бити гладни хране, гладни секса и сити уметности. Ово задње само на трен, у тренуцима тешких депресија, а, онда док год будете дисали, опет ћете бити гладни стварања и нећете жалити што вас она сада кажњава, пре свега, јер је нисте били достојни а дата вам је подједнако као и свима, и на вама је било искористити ту датост.

Пожељено је да жена која воли писца: не воли књижевност, уопште, поготову ону коју ствара њен „драган“. Може да воли било шта друго, и пожељно је, да воли да буде лепа, да добро кува, да воли децу, да обожава секс. Све!!! Само не књиге и књижевност!!! Ако жена почне да се петља у рукописе и одабир кућне библиотеке, онда ту нема ни жене, ни писца, ни библиотеке. Њена незаинтересованост према вашем раду може бити тако инспиративна и еротска! Што да се бакће са тим: она вас воли и све што радите за њу је прелепо, бланко.

Жени се не треба замерати уколико рачуна на неке паре од писања њеног мушкарца: у будућности. Још би било боље и у садашњости, но је то обично немогуће. Жена треба да воли паре које писац заради од писања. Уколико их има. То је права жена, онда. То је и људски, и женски, и такву жену треба обожавати. Жена која је са тобом због пара јесте права жена за тебе али само уколико не рачуна на те паре одмах, ако улаже у будућност трпљењем тебе и твојих списатељских глупости и као је равнодушно спремна да тих пара можда никада неће бити. 
      Дакле, жену треба унеколико да интересује материјално а не духовно, опипљиво вредносним судовима берзе а не естетским дилемама уметности. И нема срећнијег свршетка таквих љубавних прича до оних у којима се догоди прерана смрт уметникова, која отвара врата његовој жени да у будућности лепо живи од његових хонорара, ауторских права и тантијема, јер ће се за њим појавити интересовање тек кад умре. На жалост, у последње време, све је мање таквих случајева, јер се ауторска права у нас не поштују и свако ставља на интернет шта год жели. Иначе, да је бога и правде, женама и љубавницама писаца требало би признавати бенефицирани радни стаж и додељивати дупле пензије.

- Ништа не разумем, час се једно, час друго, овде збори?!

- То је парадокс!

Има и другачијих примера, у пракси. Неке жене идеализују писце, из разлога што никада нису упознале ни једнога. То су добре жене. Поштене и искрене. Желе нешто више од живота осим материјалног којег треба зарадити у кревету. Желе духовност и лепоту. Сматрају да су писци нешто више од оних мушкараца које свакодневно срећу, да су над-људи који све знају и све умеју. Често их поистовећују са ликовима из романа. И то обично траје док их мало боље не упознају. Онда виде другу, праву страну. Упознају егоцентрика и себичњака који мисли само на своје дупе, који сматра да све њему треба да се подреди и да само он треба да живи а сви остали требају да раде за њега. Упознају смутљивца који не зна људски пертле да свеже а у својим књигама распоређује дивизије и заводи најлепше жене. Упознаје човека који баца говњиве гаће где стигне, коме често смрди из усне дупље, који рига кад год се напије и прди до бесвести. Упознају манијака који дугује богу и народу, незахвалника који вара жену која је цео живот посветила њему. Који нема средстава да школује децу коју је сејао где год је стигао, и који са годинама губи на набуситости и достојанству, престаје да пије и пуши како би продужио свој бедни живот а колико до јуче је пропагирао нихилизам и анархизам, безвољу за животом и неминовност самоубиства. 

Она (ваша жена) пере ваш смрдљиви веш, она вас слуша док хрчете и прдите, или док кукате кад вас мори грип, она сече ваше нокте на ногама и чује вас док срчете чорбу; укратко, ви за њу нисте литерарни херој, већ обичан да обичнији не можете бити – поентира по овој теми Момо Капор. Он још вели: После двадесет година брака муж и жена су као брат и сестра. После тридесет година: као две сестре.

Разна феминистичка удружења и „борци“ за права жена (који-е у истину чине да жене остану без оног најважнијег, а то су две ствари: женственост и мушкарци) убијају женску природу у женама (исто онолико колико жене убијају филозофско и уметничко у књижевности сводећи све на банално и опште). Хоће да направе од њих нешто што нису и што им није генетика подарила (а ни Господ Бог). Уосталом, као и многе друге ствари које данас силом прилика мењају. Све треба из основе да се промени, да мушко више није мушко, да жене изгубе све атрибуте женствености. Мора да се пронађе неко средње полно стање, по могућству асексуално и дебиласто. 

      И, тако, уместо добрих старих времена када су се ратови водили због жена, када су се песме писале женама, данас се због такозване „политичке коректности“ не сме рећи да је мушко схватање идеалне жене: светица на улици, курва у кревету, домаћица у кухињи и фригидна у библиотеци. Не!!! Ми о жени данас морамо да размишљамо онако како нам намећу две супротстављене стране и крајности креираног и спинованог становишта и мишљења: жена или треба да буде мушко, или треба да буде спонзоруша. Најзад, има оних који сматрају да жена треба да буде бивена (како мисли екстремно супротна страна оних пре набројаних екстремиста). Нико, дакле, од њих није у праву, јер је жена онаква каква треба да буде већ створена из ребра мушкарчева, или од морске пене, а своју природу је показала у Еденском врту и ту се не може, нити се треба, ишта мењати. Макар се не треба мењати из разлога да би остало неке дражи, да живот остане интересантан јер је зачињен женама и мушкарцима онаквим какви треба да буду, свакако не униформисаним или унифицираним, по шаблону и мимо њихове природе.

Има правих жена, није да нема. Само их је мало, али је и то довољно обзиром да нема мушкарца и мушкога. И, тако, нема жена, нема мушкараца, нема писаца, нема љубавница, и шта онда треба да очекујемо од књижевности и уметности?! Откуд?! Нема услова! Да се ја питам, дозволио би легање са женом само мушкарцима који су били у рату или написали књигу (створили уметничко дело), најбоље: оба! Ама, се не питам ништа.

Нема жена – нема књижевности!

Нема писаца – нема књижевности!

Нема мушкога – нема жена!

Писац и жена заједно, по мери, то је рецепт за успех, то је непобедива варијанта, то је тајни напитак – за добру књижевност. Било је ретких изузетака первертита али то није вредно помена. Данас разна удружења педера и лезбејки праве спискове писаца који нису волели жене. Они и такозване „геј иконе“ треба да нас убеде да је изузетак будуће правило. Није!!! Без добре жене, музе и љубавнице, нема добре књижевности. Могу они да се ''сликају'' са Оскаром Вајлдом и Тенеси Вилијамсом, евентуално и са Лорком, (пошто су необразовани и баратају углавном општим местима, ти активисти, рецимо никада нису чули за познатог пољског писца Јежи Анджејевског, који је поред жене и деце, био дајгуз). Обашка, то што неки нису волели жене не значи да су били педери, већ да једноставно нису срели праву. Јер жена има разних и не може се правити образац идеалне. Она која је за једног идеална, за другог је обична.

Дакле, ако тражимо од жене нешто више од оног набројенога, што може да нам пружи, онда нама не треба жена. Ако, пак, тражимо мишљење своје жене о ономе што стварамо – онда нисмо уметници. Онда нам не треба ништа, сублимирајући претходне две дилеме и потребе. Какав је то писац и уметник који од жене тражи нешто више од онога што она богом и природом дато већ има?! Жена има толико божанског у себи да јој паметовање само смета и квари јој нектаре, понекад их тотално пресуши. Њој не пристаје да буде нешто друго осим жене. Не треба писати за жену већ: о жени! Не треба писати за жену: већ због жене! Са женом која би хтела да анализира ваше књиге не може бити лепо у кревету а анализа ништа неће вредети. Све твоје странице падају у воду кад те права жена погледа очима пуним љубави и страсти. Тад више ниси ништа, ни уметник, ни писац, тада више ниси паметан јер она влада тобом. Тада си само заљубљена свиња са дигнутим удом.

                               

Ове и овакве редове исписујем из потребе употпуњавања списка оних који ће нападати ову књигу. Ову књигу морају нападати сви предвиђени нападачи иначе није се имало рашта писати је. Вредност ове књиге ће се мерити бројем оних који је мрзе и спаљују а не оних који ће је са задовољством прочитати. Када ме буду нападали због оваквих редова, онда ће анализирајући написано говорити да сам ја у ствари мушки шовиниста, националиста и ратни злочинац, којем не може да се дигне, те да сам притајени хомосексуалац који мрзи жене због своје мајке и који им се свети на овај начин јер је Едипов и Прометејев комплекс толико јак у мени да сам идеалан психички профил за педофила. На овај начин им ето одузимам и ту могућност. Знам за јадац!!!

ПС.

Када овде говорим и писцима: мисли се на писце. У питању је апстрактни појам тешко препознатљив и скоро немогуће проналажљив и детектован у данашњем времену.

О ПИСЦУ И ПИСАЊУ - ПОПУЛАРНА ТЕОРИЈА И ИСТОРИЈА - ЧИТАЈ ЦЕЛУ ОВДЕ