Пише: Игор Ђурић
У кафани, од жена могу да отрпим
само: шанкерице, конобарице и баба Сере. Чак и кувар мора бити
мушкарац. Ни певаљке не волим, деконцентришу дреком и деколтеом. У кафану одеш
да будеш са људима и утекнеш од жене. У кафану идем да се ужелим своје жене.
Треба се ићи у кафану докле год се може и има могућности. Тако потврђујеш да си
мушко. Оног трена кад установиш да више пара трошиш на лекове, него на алкохол,
схваташ да твоји мушки дани полако пролазе. Постајеш бесполна старкеља. Додуше,
у кафани треба и пожељно је причати и о женама. И, најбоље је: само о њима.
Треба се клонити политике, поготово приче о болестима, како негде примети Момо
Капор. Онога часа када ти успомене постану важније од тренутнога часа, дебело
си кренуо на доле. Никада више нећеш уз брдо. Кад кафанске згоде и незгоде постану
легенде, ти већ одавно не идеш у кафану. Успомене не улепшавају живот, оне само
помажу да лакше окончаш. Живот траје док ствараш и живиш своје будуће успомене.
*
„Кад Србин хоће да буде објективан, он обично преузима
мишљење свога непријатеља“.
Стеван
Сремац
*
Небојша
Васовић:
У књизи интервјуа са Соломоном Волковом, Јосиф Бродски
се сећа да је у време руске окупације Чехословачке имао снажну потребу да оде
из Совјетског Савеза и да је главни разлог за то „осећање стида“. И, најзад,
као што знамо, Бродски је и отишао и настанио се у Америци. Али, не лези враже.
За време његовог боравка у овој земљи, Американци су извршили још већи број
инвазија на туђе земље него Руси. Па опет, Бродски због тога никада није осетио
стид, нити потребу да из Америке оде.
*
Гладан човек не пада у депресију
тако лако. Има пречих брига. Тек када се преједе онда му није ни до чега и
живот почиње да му изгледа бесмислено суров и неправедан и тада страх
надвладава. Док је гладан, углавном се бори за парче хлеба.
*
Писање је само мањи део комплетне
личности писца. Другим речима, писац је само мањи део онога што је написао или
објавио. Када иза писца остане само његово дело и ништа осим тога, онда он није
велики писац. Само је писац. Ни то понекад није мало.
*
„Mи овамо знамо само једно: слaвно је Србин
бити, али – скупо“.
„Да смо Шиптари, да смо Mађари, да смо Турци, били бисмо по неком кључу узети у
обзир. Али – ми смо Срби из Босне“.
„Мени се то неће десити, јер сам 1941 године био довољно
луд да за време усташа напишем да сам Србин. То сам и немам шта да размишљам“.
Меша Селимовић, Необјављена писма Меше Селимовића
*
Једном је Волтер при проласку Светог
сакрамента скинуо шешир. На питање неког од присутних „зар није атеист?“,
Волтер је оговорио:
- Са богом не говоримо, али се
поздравимо.
*
Не разумете?!
Ако је друштво у коме живимо
пропало, дотакло дно, ако је систем вредности срозан, ако се морално ваљамо у
блату а култура и уметност доживљавају своје најгоре дане – онда су ОПШТЕ
ПРИХВАЋЕНА УМЕТНИЧКА ДЕЛА ДОБРА само у оквиру система вредности и горе наведене
културе. Ако сте успешан и прихваћен уметник у пропалом друштву онда сте исти
као и то друштво, испљувак његов. Са друге стране, ако вас друштво не прихвата
као успешног у том систему и ако вас пљују (а не испљувавају) онда сте можда на
правом путу. Наравно, овде се не рачуна политичко пљување.
Ово се може рећи и овако:
Знате, прерачунавају се назови
уметници који говоре да у српској уметности и култури ништа не ваља. Ако српска
уметност не ваља – не ваљају ни они. Ако неко створи велико уметничко дело –
онда је велика и српска уметност. То не зависи од буџета већ од талента. Не
зависи, дакле, од друштва каква нам је и колика уметност – већ искључиво од
ствараоца. И кад је књижевност у питању: исто је. То што није објављена књига
вредна помена последњих деценија, не значи да је српска књижевност сада лоша.
То значи само да нису објављивана права дела. Она постоје, чекају негде да буду
нађена. Некада треба да прођу деценије да се то догоди. Ако је за утеху, права
дела се било где у свету ретко објављују често и редовно.
*
Пиздоклек – руга
оним људма кои свое дневе у залуду около женског пола шједи и о безпослицама
разговара се...
Вук Врчевић (1811-1882), скупљач народних умотворина
*
„Глупост лепој жени даје посебну драж. Лепота ствара
невиђена чуда. Уместо да побуде одвратност, душевни недостаци лепотице постају
необично привлачни, јер и сам порок у њима одише љупкошћу. Међутим, кад та
лепота нестане, жена мора да буде двадесет пута паметнија од мушкарца да би
пробудила, ако не љубав, а оно бар поштовање према себи“.
Гогољ, Невски
проспект
*
Част, образ и поштење, не могу бити укаљани оним што о
вама неко говори, већ једино оним што ви сами чините. Не може вас, дакле, нико
увредити ако о вама говори лоше и ружно, уколико то није истина; као што вас не
може похвалити говорећи лажи о вама. Сами ви чињењем: вређате и хвалите себе!
*
„Сен челеби, мен
челеби, ати ким кашар“ –
Ја господин, ти
господин, ко ће коња да тимари?
Арапска пословица
Нема коментара:
Постави коментар