уторак, 09. јануар 2018.

НЕ ТРЕБА НАМ ДОГОВОР О КОСОВУ!


                                                  ГОРАН ПЕШИЋ - ФЕНИКС УБИЈА ЗМИЈУ

ИСТОРИЈСКИ ДОГОВОР О КОСОВУ ОСТАВИМО ИСТОРИЈИ!
Питали комунисти сељака после рата:
- Да ли би могао да преживиш још једну окупацију?
А сељак им одговорио:
- Окупацију би мог'о, ал' још једно „ослобођење“ не би преживео.
Чини се да ни данас  Србин није способан да преживи „историјско решење“ косовског проблема. Окупацију може али „ослобођење“ не може. Такав је Србин. Кад има непријатеља - има га до краја. Често и у својој патњи он налази утехе да својом патњом макар мало може пореметити поредак ствари код душманина. Када су нас наши „савезници“ бомбардовали 1944. године (узгред, бомбардовали су нас и 1999. године са онима који су нас бомбардовали 1941. године – заједно, и данас нам сугеришу да се одрекнемо нечега што су окупирали и тада, и сада) очевици кажу да су неки Срби излазили на улицу и викали гледајући у небо:
- Удрите, мајке вам га набијем, дако ћете погодит' и неког Швабу!!!
Знао је тај луди Србин оно што знају и паметни Срби: никоме није до зоре горела. И да није свеједно где се пали свећа, па макар горела неважно колико. На Косову се пале српске свеће. И тамо се гасе. И да издаја може само уздигнути издано до нивоа Небеског. Зато сам спокојан. Од Јуде до Вука Бранковића више је издаја очинила за изаднога, него сама битка. Из идеје да се исправи издаја ће се родити мит. Инат! Књиге!
У тексту Мила Ломпара који говори о Доситеју Обрадовићу, налазим податак да је Доситеј уписујући се на универзитет у Халеу 1782. године, написао да је из Србије: Demetrius Obradovics aus Serbien. Човек који је рођен у Чакову, које ни данас није Србија, нити је икада било, желео је да државом рођења наслови Србију, лажно се представљајући у тренутку када та држава не постоји именом чак ни као турска провинција.
Бојим се да о том осеђању припадности ништа не знају они који данас желе да „реше“ косовски проблем и да неће схватити због чега пример Доситеја наводим као важан. А, ако би тражили првог Европљанина у савременом смислу и значењу те речи онда би то био Доситеј Обрадовић: Европљанин и масон. Али и поред свега тога, он жели своју државу Србију, то му је циљ. Он не жртвује Србију зарад Европе него користи Европу да васкрсне Србију. Он тражи књиге а не звона и прапорце, али чим смогадне долази у устаничку Србију где се ханџаром и џебаном рађа нова Србија. Књиге могу тек у слободи или да се боре за слободу, а не да буду туђе и у ропству.
Елем, да се сто уговора потпише, да буду хиљадоструко обавезујући, и да се милион пута призна Косово, и да се дадне милијарду столица у Уједињеним нацијама: већ сутрадан ће се свакој новорођеној беби у Србији као место рођења уписивати Косово, или Метохија – свеједно је јер је исто. Стара је то Србија да би била новотаријама избрисана из колективне свести, духа и мита. Или, може ли се преговарати о миту? Може ли се створити неки заједнички новоконпоновани бриселски мит? Може ли нам неко декретом забранити да уместо здравице или помозбожја говоримо: Догодине на Косову!
Само глупи, издајници и злонамерници, неће да виде и да признају следеће: онога дана када „затворе“ питање Косова, отварају сва следећа питања, пре свега Републику Српску. „Решење“ косовског проблема јесте почетак кризе у Републици Српској. Не затвара се проблем Косова и Метохије преговорима и договорима, већ се отварају сви остали тињајући проблеми. И сви су, листом, везани за српске територије.
Најзад, рат и није толико лоше решење под најмање два услова: да преживиш и да победиш. Још је и бољи онај рат који се не води оружјем него временом и на рачун других. Тзв. „хладни рат“ Американци су добили без зрна барута. Због тог руског „мирног“ пораза ми смо после платили под бомбама. Лош мир се увек заврши добрим ратом. Ми смо протерани са Косова страном силом која је користила одсуство баланса друге силе. Тако можемо бити и враћени. Сви знамо да се 1999. година данас не би могла поновити. Па, кад је тако, што журити? Време ради за нас. Макар једном у историји у тој смо прилици. Ми смо ионако непрекидно у рату за Косово већ неколико векова. И сада смо у рату. Треба преживети, то је највжније, и сачувати нешто одакле ће се лакше кренути.
Данас (и јуче, што не рећи) покушавамо решити тај проблем непринципијелно и поданички. Поред тога и недржавотворно. То што смо непринципијелни није само по себи проблем уколико непринципијелност није поданичка и штеточинска. Непринципијелност у своју корист је и пожељна. У чему је реч? Непринципијелност лежи у намери да се промени Устав Републике Србије. Наиме, покушава се избацити Косово из устава али се неће избацити Војводина, шта више, можда ће Рашка област и југ Србије добити неку врсту аутономије. Посебна замка лежи у начину на који ће се устав мењати. Неће бити помена о Косову на референдуму. Народ ће се изјашњавати о неким неважним питањима и о процедури промене устава. Покушаће се протурити промена процедуре, да се убудуће устав мења у скупштини а не реферндумом. А када се процедура промене устава пребаци у скупштину све остало ће бити лако и јефтино изводљиво, јер се ми одавно не уздамо у народну вољу исказану народним посланицима и политичарима. Народну вољу мора спроводити народ: када за то дође време!!! Јер, Србија је ово брале. Ништа се није променило деценијама и вековима.
1947. година, Србија:
Зашто нема меса и млека?
Зато што су сви волови отишли у политику, све краве у АФЖ, а сва телад на пругу!
2018. година, Србија:
Волови и краве су и даље у политици. Телад су у ријалитима.
А, меса и млека има, само народ нема пара да их купи. Међутим, ријалити магови преносе свакодневно поруке: дајте Косово па ће бити пара за млека и меса колико желите!!! Добићете још много рутавих међуножја масних фолк певачица и тражићемо убице истих следећих 20 година – само дајте Косово, по могућству и Метохију. Шта ће нам? Да гину наша деца? Која деца? Нема деце!


Непринципијелни смо и када се говори и о том „реланом стању на терену“. Ми то признајемо само са становишта албанске и међународно непријатељске стране. Признајемо њихово реално стање на терену али наше реално стање игноришемо и продајемо га буд зашто. Када неко од званичника каже да ми можемо говорити да је Косово део Србије али да немамо никаквог суверенитета у Глоговцу и да не можемо отићи у Малишево, треба му одговорити да ни албанске нелегалне власти немају суверенитета на северу Митровице и не могу отићи у Лепосавић. Или, макар нису имале и могле до скоро. Дакле, реално стање на терену је и север Косова и Република Српска, а ми ништа друго не чинимо овим преговорима осим што се одричемо наших предности у корист друге и непријатељске стране. И нећемо то да назовемо правим именом.

На силу ништа не иде. Папир трпи све. На крају остане онако како је написно ван папира: цару царево – Богу божије. Косово је Божје – храмови тако веле. Чији су храмови?

Нема коментара:

Постави коментар