Пише: Игор Ђурић
Некада није важно од кога је метак отпослат већ је битније коме је тане
намењено. Важно је ко са које стране зрна стоји. Убица може бити свако – мета
вредна пажње само онај одабрани. Није важно ко пуца, већ у кога се пуца.
Не убија се увек само убијени. Чешће се убија оно што он представља.
Отуд и заблуда убица да се може убити идеја. Отуд и јалов посао оних који
пуцају у дух нечега што ће се из смрти родити.
Међутим, једно је сигурно: Човек је увек са једне стране танета, врха,
онога што лети напред према Човеку. Ретко се кад Човек нађе са одапете стране,
иза, код отпале чауре, код отпада, код бесмисла. Једино кад брани земљу или
част.
Висока је цена када се из смрти роди нешто веће и јаче. Никаква утеха
није када смрт више шкоди убицама него убијеноме. Јер, то су узвишене и духовне
ствари које немају везе са болом и жалом најближих, оних који жале свога и
којима је свеједно што је смрт њиховог милог почетак краја његових џелата.
Смрт је бесмислена ако убије страх, то јест, постигла је циљ ако породи
страх. Парадоксално? Да! Али: истинито. Смрт служи да уплаши људе и постаје
уплашена када то не постигне. Смрт убије саму себе ако људе ослободи од страха
и породи бунт. Ако не породи страх, онда треба тражити одакле се хтело
усмрћивањем плашити. Треба је тражити
тамо где је и живот. Нож је увек поред погаче.
Живећи поред моста који уместо да спаја служи раздвајању, Човек се
морао научити да се треба пазити са које ће се стране метка наћи. Оно што Човек
није могао схватити јесте да се један метак може упутити истовремено из више
цеви и са више страна, а да притом његова путања буде извесна и мета иста. Човека је збунило што је један метак дошао са различитих страна.
Мрачан је то град где мост раздваја обале а одапета танад спајају Човека
са људима. Неће тај град још дуго ако настави тако. Не због моста који
раздваја, већ због зрна испаљеног да споји оно што је Човек мостом раздвојио.
Чини се да је боље било док смо преко пушчане цеви градили мостове који
ће спајати две обале а раздвајати људе од нељуди, него кад смо мастилом
нацртали мост да преко њега могу сви а преко пушчане цеви само неки, одабрани.
Човек!
И, докле смо дошли? Дотле да није важно ко је са које стране моста –
већ ко је са које стране цеви. Можда је тако увек и било у тој Светој
проклетињи где реке не спајају извор са ушћем - већ раздвајају земљу од неба.
Али, оно што се сви ви, драги моји, (и ја са вама), данас морате упитати јесте
неопходно а просто је и једноставно: са које сте данас ви стране цеви? Када то одлучите, знаћете и са које сте стране моста. Знаћете да ли вас тај мост
спаја или раздваја од Човека!
Нема коментара:
Постави коментар