уторак, 21. август 2018.

СЛУЖЕЊЕ СОТОНИ


Из романа ''Тенци'':
Онда је угледао силуету, па и свежу хумку испод ње. Чинило му се да је земља на хумци црња од ноћи, тамнија од свести. Ваљда је то било више питање мозга него стварних боја. Јелена је стајала на самом гробу и када је упалила свећу, Игор К. примети да на себи има црну свилену хаљину, више спаваћицу, а, и да је свећа црне боје. Вид му се привикао на мрак па је и најмањи извор светлости, попут те свеће, чинио да ствари види много боље него што би иначе. Испод те хаљине није имала ништа на себи, то је било очигледно по брдавицама које су стрчале и претиле да пробију свилу и жбуна међу ногама који је као памук подигао меку тканину. И ту се еротика и романтика завршавају. Крст са гроба је био извађен и наопако пободен. Тек тада је Игор К. схватио какву је глупост направио што је дошао ту. Беше касно.
Јелена му је пружила чашу.
- Пиј!!! – наредила му је.
Поред гроба се још копрцао обезглављени певац.
Одбио је. Није инсистирала. Испила је до краја, са усница је потекла густа као крв црвена течност, бацила је чашу, легла на гроб, раширила ноге и позвала га:
- Дођи, опаши ме, јарче мој свети!!! Наби ми га на овом светом месту!!!
Зачудо, и поред стрха, то га је узбудило. И одмах заболело и поред аналгетика. Повређени и увређени уд се дигао и Игор к. је већ осетио да нешто цури са њега. Још крви. Рана се поново отворила.
- Дођи, дођи!!! – викала је Јелена и ширила ноге.
Док је спуштао панталоне до колена, тада први пут примети да нису сами, да су ту још неке силуете на околним гробовима, које их немо прате, као споменици, мирни и тихи. То се дало претпоставити. „Да одрадим тај стан, па да се губим“, рече себи Игор К. са неком чудном самоувереношћу у себи, која га досад није красила. Ипак, питао је:
- Ко је још овде?
- Дођи, заради стан и уживај у слатком греху што га пружа служење Сотони!!!! – стењала је и хистерично викала, врпољила се по гробу, растурила је свежу земљу са њега, држала се за напако насађен крст, већ сва прљава и рашчупана.
Легао је преко ње, болно га је жарило доле, покушао је некако да продре у њу помахниталу а да га не боли, али није ишло. Она га је зграбила рукама и ногама и навукла се на њега сама. Не зна у којој мери је продро у њу јер му је бол мутила свест. У позадини, у магли чуо је некакво мрмљање и разабирао тек по неку реч.
...иже јеси... деца твоја...путем зла....
Јелена је вриштала на гробу, њу је узбуђивала сама ситуација не његов уд. Када му је у том дивљању приближила уста осетио је мирис крви из њих. Тада је био сигуран за садржину пића које је искапила. Још се и даље надао да је то крв оног обезглављеног петла који се више није копрцао.
...срцима влада хаос... теби Сотоно...
Не зна колико је трајало то мучење, ти покушаји секса. Јелена, изгледало је, у једном трунутку беше на врхунцу, цичала је и вриштала, кад је осетила да се његова сперма просипа у њу, она као да је неко спустио прекидач: ућутала је као заливена и смирила се. Тада га је са видљивим гађењем одгурнула од себе. Пао је постранице, лицем према земљи и гробу. И даље је чуо иза себе оно исто мрмљање.
....дај нам оно што имаш... дај нам надљудску моћ...
А онда је чуо како се силуете и сенке иза њега покрећу, како постају живи људи. Њих неколицина је скочило на њега и почели су да га шутирају и ударају чим стигну. Викао је:
- Молим те Јелена, немојте!!!
- Нисам ја Јелена, ово је само тело те кучке коју знаш!!! Ја сам Лилит, а ти си црв који ми служи и слуга док год си жив!!!
Тукли су га толико да бол више није осећао. Онда је крајичком преостале свести чуо Јелену:
- Немојте више, доста је, немојте!!!
Је ли то нечег људског остало у њој или оргије нису завршене, о томе Игор К. није могао да мисли?! Није мислио ни о чему. Само је хтео тишину да може да ћути. И заспи. Није био крај! Један му је од њих, онако обесвешћеном и пребијеном свуко панталоне држећи их за ногавице. Онда су га један по један силовали, неколицина њих. Осећао их је налеђима али га није болело. Осетио би само врућу сперму како би који од њих свршио.Тада га више ништа није болело. Чак га је спопала и нека милина, на кратко, пре него је изгубио свест. Бол на другим местима је достигла свој врхунац и после тога више није било бола. Биће га после. Онда је настао мрак. Сањао је.... Одрани и испечени дивљи вепар, црвене и хрскаве коже, трчао је поред реке. Ударци огромним каменом по темену и челу нису могли да га умире. После сваког ударца, само на трен, вепар је добијао људске обрисе лица. Познатог лица. Само на трен. До новог замаха и ударца. Застао би за часак, низглед ошамућен, мењајући главу из вепровске у људску и супротно и упитно га гледао (са оба облика): „Зашто ми то радиш, због чега ме удараш?”. И као да ће сваког тренутка пасти а онда би тетурајући наставио да дроби белутке под својим јаким папцима. Настављао је трк по чистом и глатком речном камену. Вода је била бистра и брза......
.......Гробари су га нашли ујутро, без свести, голог на растуреном гробу. Био је пребијен, силован, прљав. Градом се брзо прочула вест. Пребачен је у болницу, где је примио инфузију, неке лекове и где су му саниране повреде. Уд је био наново повређен, чмар растурен. Поред пишања, болно му је постало срање и смејање. Надао се, макар толико, да су му уснице повређене од ударања. За дупе је знао, тога се сећа по мало, поготову оних врућих млазова. Након неког времена, као испребијану и силовану курву, за коју никога није брига, послали су га на кућно лечење, што је еуфемизам за избацивање из болнице. Полиција је била са њим још у амбуланти. Узели су опет некакву изјаву, колико је он био спреман да је дадне. Онда су му казали да ће морати ових дана да дође на саслушање, да га не приводе оваквог, има много тога да објасни у вези последњих двадесет и кусур сати. Као да су рачунали, знајући га, да нема куд, тако да нису предузели мери обезбеђења. А он је, непосредно после тога, у таквом стању и такав, морао да бежи јер су га чекале још суморније вести и вези убијеног рођака: пресуђено му је, траже га ћелаве главоње у црним аудијима и џиповима. Игор К. се најзад комплетно осећао онако како треба да се осећа свако из његове генерације, исте оне која није хтела да се бори за своје парче неба и своје вредности. Ето.

Нема коментара:

Постави коментар