BLOG IGORA ĐURIĆA - Игор Ђурић - СРБИ(И)ЈА

ИГОР ЂУРИЋ - БЛОГ
BLOG - IGOR ĐURIĆ
©Igor M. Djuric
copyright 2010 by ©Igor M. Djuric Upotreba sadržaja ove web stranice
podrazumeva obavezujuce prihvatanje copyright -a

субота, 11. мај 2019.

Бувља пијаца: Тужио Стеван Стану да му је нашла ману!



Бувља пијаца је место где за мале паре можете купити вредну ствар која на нормалном тржишту не кошта и не вреди ништа. Место где се можете искрено обрадовати скоро за џабе. Мало је таквих места на свету, скоро да их нема, јер је свет направљен и створен тако да се човек може радовати и обрадовати само ако то добро плати. Зато је Бувља пијаца место пријатних изненађења, место одакле се можете вратити кући поносни на себе. Бувља пијаца је једина пијаца где нема бува али где се оне могу купити за мале паре – под условом да се тога дана налетите на исте. Бувља пијаца је место где робу не можете платити по набавној цени јер би то значило да не треба да платите ништа. Бувља пијаца је свеприсутна, има је свуда око нас, чак и када је не видимо: она је ту. Бувља пијаца је једино место за трговину коме се тепа и које има надимак: бувљак. Бувља пијаца је стање духа, интелектуални ниво, уметнички сензибилитет. Зна се ко обилази Бувље пијаце. Зато је непријатељство Зелене и Бувље пијаце – „на нож“ и „до задњег метка“. То је мржња исконска и рат до истребљења. Управо због те различите духовне вокације. Бувља пијаца је универзална и космополитска – у најбољем смислу тих речи. Зелена пијаца је провинцијска и паланачка – не нужно у негативном контексту.
Бувља пијаца, такође, јесте место које вас враћа у детињство. Враћа вас у најлепше дане, у младост, у време када сте се заљубили и први пут пољубили. Она вас подсети на неке драге особе, оне којих више нема. Угледате неки предмет, неку ствар, ситницу, са којом вас сећање повезује са неком давном сеном. Сетите се свега: детаља, контекста, реплике, осећања. Не траје дуго: али је осећај евидентан.
Опет, Бувља пијаца није место материјалне вокације. Чак ни продавци на тој пијаци, макар већина њих и они прави, нису ту ради зараде. Они су ту из потребе и ритуала ради. И, заиста, кад некад видите шта све људи продају, и по којим ценама, схватите да не могу много или уопште зарадити. Неки од њих чак и не воле да продају робу јер не би, у том случају, имали чиме да изађу на Бувљак неки други дан.
Да се разумемо! – ја у Бувље пијаце не рачунам оне велике и комерцијализоване Бувљаке где долазе професионални трговци који откупљују и продају стару робу, циљно траже књиге, слике, намештај, оружје, накит - антиквитете. Ја под Бувљом пијацом подразумевам  само оно што се продаје игром случаја, сада и никад више, нешто што је „како дошло тако и отишло“, оно што више никоме не треба, што је добијено џабе, нађено или украдено, и што се нуди на прикрајцима правих пијаца, по депонијама и на периферијама, некад једноставно на картону постављеном на тротоару.
Момо Капор пише о овој теми, на овај начин: „Бувљак – то је преподневни коктел за оне које никада не позивају на коктеле! То место је пословни простор за незапослене, последњи излаз за оне без излаза, полигон за младе лопове, одскочна даска за будуће милионере, обећана земља за колекционаре бесмисла, завичај за оне што су изгубили родна места, лек против усамљености за усамљене, нада за оне без наде...“.

Сумњам да сам макар једном за задњих двадесетак година обилазећи бувље пијаце прошао поред неке ствари, неког предмета (мање је вероватно поред неке књиге, јер су се књиге палиле а крало се из куће оно што је могло да се прода или да се користи - шта ће лоповима моје књиге?) која је некада припадала мени и мом дому. Осетим по некад, на први поглед, интимну ситуацију са неким предметом. Осетим енергију. Емоцију. Видим га осветљеније но што су други предмети око њега. 
     Углавном, то је објашњиво, јер видим исте предмете који су ме окруживали у детињству и младости: украс, лампу, слику, порцелан итд. Исти су, да будем јаснији, по облику, форми, произвођачу и години производње. Али!, има неких, не често и не много, који као да хоће да ми кажу да су баш из моје куће попљачкани и да су чудним, господњим и животним, путевима дошли до дотичне бувље пијаце и поново се срели са мном. Искрено верујем да је тако и заиста сам осетио јаку синергију поновног сусрета и емоцију која се не да вештачки створити. По сличној теми, немачки нобеловац Гинтер Грас, написао је: „Сви комади које сам пронашао или купио имали су нешто заробљено у себи“.



Своју библиотеку употпуњујем на различите начине. Највише куповином, а, затим, и поклонима. Купујем по књижарама али и на бувљацима.
Нове књиге купујем са пуно пажње. Оне су скупе а ја немам довољно пара. Обашка, ово ми је друга библиотека, јер је прва изгорела у родном Истоку, па морам много тога да надохнадим. А, имао сам и трећу, али сам добар део те треће морао да оставим у стану, у Њујорку, кад смо се селили, јер нисам знао куд би са њима а транспорт је дебело премашивао њихову вредност, па сам одабрао само мени важне и драге књиге. Због тога водим рачуна да узимам само наслове до којих ми је стало или који ми требају. Поклоњеним књигама „не гледам у зубе“ али чињеница је да људи који ми их поклањају знају по нешто о мени: ни ту не пролазим лоше. Не пролазим лоше са квалитетом, са квантитетом нисам баш најзадовољнији. Најмање држим до критеријума када купујем књиге (врло често и стрипове) на Бувљаку. Те књиге су углавном јефтине и старе па тако често купим неке књиге које у нормалним условима и околностима не бих ни купио.
Нисам хтео, само, о овоме. Хтео сам, успут, да кажем нешто и о томе како је тежак пут књиге до читаоца, како људи мало читају и како треба да прођу по некад и деценије па да неко узме и прочита неку књигу. Наиме, преко половине књига које купујем на бувљацима и поред тога што су неке штампане и пре једног века нико није прочитао. Препознаје се то на много начина и искусан читалац одмах схвати која књига није читана, нити отварана даље од пете стране. Најчешће се то препозна по спојеној хартији на врху страница, које нису исцепане јер је штампарска машина негде прескочила. Скоро сам морао да расцепам пола страница једне књиге која је штампана 1958. године и која је, судећи по печатима, била власништво градске библиотеке једног већег града у Србији. После пола века књига је расходована а да је нико није прочитао. Реч је о градској библиотеци из Ваљева и књизи Роберта Гревса „Хомерова кћи“.
Књига штампана на енглеском језику „The Daltons” од извесног Чарлса Левера, издата 1852. у Лајпцигу, од прве до последње стране била је нераздвојених страница на врху књиге. Тада су се књиге тако и продавале: тек би купац резао стране. Све сам то морао пажљиво лењиром да раздвајам. Купио са је за „једну жваку“ – књигу коју преко 150 година нико није ни прелистао, а, о читању ни да не говорим (једино ако није читао сваку четврту страницу). На online маркету старих књига достиже солидну цену (ја, као, нећу о материјалном већ о духовном: али проверавам тржишну вредност – лицемер!).
Наилазим, такође, и на књиге у којима је остао библиотекарски картон за евиденцију: сем генералија, колоне задужења и раздужења читалаца су празне.
Да нико није прочитао неку књигу познаћете и по канапу за обележавање стране (пантљика): кад је стављен кроз средину књиге па је крај поново враћен у књигу доказ је да је од паковања у штампарији књига остала неотварана. Познаће се и по хрбату који није излизан. По прљавим и чистим странама види се докле је се стигло са читањем пре прекида и које су стране прескакане.
У књизи која је била вољена и читана увек се нађе неки траг претходника. Неко је подвлачио редове који су му се допали, други се потписао на почетку да би обележио своје власништво, неко, пак, на крају констатује кад је завршио са читањем, доста њих запише мисао на маргини, неко је заборавио писмо или слику, неко је оставио цвет да се осуши и пресује. Најлепшу старост доживе књиге на којима је неко написао име вољене особе. Такве ствари се поверавају само најбољим друговима и особама од поверења: а књига то свакако јесте. Свака књига. Тако је на књизи, коју сам за ситну лову купио на Бувљаку, а реч је о роману Моме Капора „Фолиранти“, која је пре „бувље судбине“ била у власништву Народне библиотеке „Вук Караџић“ на Новом Београду, и која је похабана и видљиво доста читана, једна девојка написала на задње две стране следеће речи:
''Затварам се у своју јазбину
и слушам како Милан (ЕКВ)
поносно просипа своје речи
можда, можда музика лечи!
Или је то само заблуда,
али боље и заблуда него...
Сешћу и свирати катедралу...
Мислићу на готско време
на госпође у широким хаљинама,
не, то је барок. А зар је то важно?!
Утонућу у топле звуке гитаре и
по ко зна који пут величанствено
побећи.
Људи, речи, смех – то уме да боли!!!
Чекам да прође
док музика цвили
Узгред, ово је јако добра
књига
Искрено, болно лепа
Мима није дуго чекала да
открије лепоту живота, она (лепота)
је лежала у њој. Можда је тако
са сваким од нас, али немају
сви шансу.
Мома је дочекао
20-ету и сазнао
колико дан уме да буде
леп!
Доћи ће!
Знам да хоће!
Само треба звати
звиждати свој сигнал,
своју песму''.

У потпису:
Девојка у периоду
адолесценције
кад ти се све чини
тако лудо, шашаво зајебано!

Посвета на књизи „Неке ствари и остало“ од Жака Превера:
„Сада је већ дубока ноћ. 15-ог новембра. Мале лампице у мозгу упалиле су се. Сутра је 16.11. 1987. Датум ко датум. Можда ће у њему бити кише, можда ће бити хладно али ипак то је дан обележен бројевима и значи да је рођење обележено њиме.
Додирни благо своје лице. Не треба да га гледаш у огледалу. Замисли нешто лепо. И нека то нешто постане жива жеља.
Воли те на твој 19 рођендан, Јасна.
ПС
Ово су тако лепе песме“.
(написано латиницом, писаним словима)
Неко је напунио 19 година (када сам ја имао 19 година) баш на дан моје Славе, Ђурђиц. Најлепше године и лепа посвета. Добра су она деца која су поклањала једна другима Жака Превера.
А, у књизи „Педагогика“ од Јесипова и Гончарева коју је штампала Просвета још 1947 године, на првој страни је написано мастилом: Вера Арсенијевић, суплент, 4. VIII 1947, Београд.
На задњој страни и унутрашњој задњој корици, пак, пише:
„Зечје село – Анђа
за руке – нега
Јекић Душанка I/1: Карактер му није дозвољавао да оспособљава другога, кад сам није оспособљен тако да би могао своје знање другоме да преда.
Мени: Па ја сам све лепо рекла а ви кажете није добро а кад је друга поновила оним редом како је у књизи ви сте рекли „добро је“ а мени сте рекли „није добро“!
Очигледно се јадала књизи и говорила пером њој оно што није смела да изусти јавно. Књига је добар друг.

Често на Бувљој пијаци набасам и на старе новине, часописе, стрипове...
Из старих новина можеш више сазнати о садашњем времену него из актуелних и ововременских. Када после тридесет – четрдесет година поново узмеш новине из тадашњих времена тек онда схватиш шта се тада дешавало, схватиш то у правом светлу, шта се дешава сада – и то ти је много јасније, увидиш све са неопходне временске дистанце, паметнији си и упућенији, без емоција и лоших утицаја. Све се то већ догодило и ти си последице осетио на властитој кожи, па ти старе новине могу помоћи да схватиш узроке (кад знаш последице много је лакше). Можеш да разумеш зашто је до нечега дошло и због чега си морао да добијеш по грбачи. То уопште није мало и неважно.
Још од када сам почео да распознајем свет, са пет - шест година, у сећање ми се урезао „Политикин забавник“. Доношен је сваког петка у нашу кућу. Прво старијој браћи, а после и мени. Ја сам га касније редовно читао од корица до корица. На крају крајева, баш уз помоћ „Политикиног забавника“ сам и научио да читам. Данас, на Бувљој пијаци увек купим тај забавник (под условом да је старији од тридесет година). Већ имам пар стотина бројева. Највише волим  бројеве из периода 1971 – 74. Реално, и ако су тада доношени у кућу ја нисам могао да их читам са три године. Волим и бројеве око 1977 – 78 јер се из тог периода већ сећам нечега, али кроз маглу, па уживам кад се читајући нечега присетим. Верујте, враћам се тако у детињство и лепо ми је. Тако сам у једном од тих каснијих бројева нашао свог друга из детињства који је покушавао да путем огласа у „Политикином забавнику“ мења неке плоче.
И, данас, такве, старе забавнике читам од првог до последњег слова, од „Веровали или не“ па све до тих фамозних огласа за мењање плоча, салвета, значака, који су ту поред писама читалаца, питања са одговорима и адреса за дописивање. Задња страна је резервисана за кратки Дизнијев стрип у боји: Мики Маус или Паја Патак. Стрипови који су се налазили у средини били су комплетни (а, не као данас када се један стрип развлачи на десет бројева и има га само на пар страна у средини). Фантом, Мадрак, разни хероји и тајни агенти, некомерцијални вестерн стрипови... „Политикин забавник“ је увек, такође, имао квалитетну кратку причу и репортажу. Бувља пијаца ме враћа у детињство, рекох већ.
Купио сам на Бувљој пијаци и много других стрипова (на стотине): Стрипотеке, Алан Фордове, Екс Алманахе, Микијеве Алманахе, и многе друге стрип ревије које су са мање или више успеха излазиле у тадашњој Југославији. Тако сам се поново дружио са мојим омиљеним јунацима: Бобом Роком, поручником Блуберијем, Команчом, Модести Блејз и Кортом Малтезеом.
Укоричене бројеве „Нин“-а из 1974-е године користио сам радећи на роману „Клинички живот“ (не много, али јесам). Поклон од Бувље пијаце се не одбија. Те укоричене часописе добио сам када продавац са бувљака није имао да ми врати неки ситни кусур. Ево дела онога што сам написао уз помоћ бувље пијаце: (Устав из 1974-те и свадба под шатором (која се догодила касније) су мени, да се метафорички и хипотетички, то јест реторички, изразим: јебали мајку. Од тих кључних догађаја све је кренуло наопако по мене и моју земљу. Између та два догађаја десило се метастазирање. Развила се фатална болест. По моју земљу и мене, то јест. Све друго су последице: та два догађаја, у две различите деценије догођена главни су узроци смрти и пропасти). (Те године (1974) млади из СФРЈ масовно одлазе у Афганистан, Пакистан и Индију по јефтине неркотике и изгубљени смисао. Они који нису имали могућности за таква путовања а имали су склоности ка лаким и тешким дрогама исте су у Београду могли купити Код Коња, у Инексу или у кафани Коларац. Сатови, углавном руске Ракете са дванаест рубина, навијали су се свако вече у исто време пред почетак централног Дневника. У штампи и у медијима врло често се спомињу речи или слогани типа: либерализам, техноменаџерство, стабилизација, инфлација, лични доходак, основна организација удруженог рада, комисија за испитивање порекла имовине, морално политичка подобоност, УСТАВ, АМАНДМАН, одабир по кључу. Самоуправљање је, те године, добило на значењу: теоретски и практично - нико није знао ни да га објасни, нити да га примени. Прилично популарна и успешна је била позоришна представа Весели дани или Таралекинова смрт. У Москви се срели Брежњев и Никсон, Тито проћаскао са Шмитом. У Немачкој Светско првенство у фудбалу: наши потонули. Рено-12 могао да се купи на кредит. У Загребу се догодила тешка железничка несрећа. У моди били шпијунски романи, филмови, афере, фељтони. Откупна цена пшенице износила 1,70 динара. Чкаља је досезао врхунце популарности, одмах иза њега Иво Андрић. Кардељ (који и није био нарочито популаран али се то тајило) је скокнуо до Египта. Тито је Београд почастио оредном Народног хероја. У Порторику на Светском првенству у кошарци Југославија узела сребро. Прасетина коштала око 12 динара по килограму живе ваге. Турци газили све пред собом на пропутовању кроз земљу са својим скупим мерцедесима и циглама на гасу. Камате на девизну штедњу биле 5-10% на годишњем нивоу. Сифилис је у цивилизованом свету постајао статистичка грешка, трипер је стављен под контролу а и популарне пицајзле су се качиле још по буџацима где су се војници и теренски радници празнили и нешто мало по Студењаку. О хив-у није било ни помена. Те године су биле право време за љубав. Пјер Карден посетио Београд. По иностраним медијима провејавала информација да се на деоници Оријент експреса кроз нашу земљу дешавају силовања па су маторе странкиње нахрлиле да путују тим возом. Афера Вотергејт доживљавала свој врхунац. Мухамед Али нокаутирао Формана у Киншаси а то је могло да се гледа на првим нишким колор телевизорима који су те године почели да се производе. Њихова сународница Линда Ловелас после филма Дубоко грло била неко време најпопуларнија Американка. Најбољи филм приказан те године је свакако био Кум, други део. итд.).
Ништа мање нису интересантни ни текстови укориченог часописа „Дуга“ из 1987. године. Тога се већ сећам по мало, имао сам скоро двадесет година. Био сам у војсци баш те године. Јест, читао сам пуно књига али за часописе нисам имао пара. Бувља пијаца се потрудила да ретроактивно исправи ту неправду. Тако сам сазнао да ништа није тако старо као Косово, ништа није тако актуелно као Косово. Азра је издала албум „Као и јучер“. Косово је угрожавало стабилност СФРЈ. Милошевић је рекао да од Димитрија Туцовића до данашњих дана, прогресивни људи у Србији су се борили да албанска народност у Србији буде равноправна у сваком погледу. И, док сам у горе поменутим „НИН“-овима из 1974-е године читао о кампањи да се Устав усвоји, „Дуга“ (87) преноси текстове кампање да се тај Устав промени. Требало је да се деценију и по штампају разне новине и часописи па да Срби схвате како су насамарени. Брана Црнчевић је кроз уста Ђорђа Неготинца проговорио да Срби не могу мрзети друге народе јер, доказано је, да других народа и нема.  СИДА је постала баук тога доба. Секс није. Једна девојка пише редакцији: „Имам 18 година. Водила сам љубав са својим дечком преко фармерица. Могу ли остати у другом стању?“. Бард српског новинарства, тада још виталан, Предраг Милојевић жалио се читаоцима да није у потрази за изгубљеним временом, већ за недостигнутим: „Све ми се чини да у реци времена које ме носи нећу стићи до обале“ – закључује прво перо српског новинарства свих времена. Словенци су нам уваљивали рачунаре „СОКОЛ-Т“, брзине 4,7MHz и РАМ меморије 256Kb. Уз помоћ Драгоша Калајића сазнајем да на дну доларске новчанице, испод пирамиде и троуганог ока Великог Архитекте Универзума стоји натпис на латинском: NOVUS ORDO SECLORUM, што у преводу значи: „нови вековни поредак“. Исти човек, на другом месту тада је писао: „Новоконпонована музика ствара човека који има нео-примитивну вољу за моћ и то двоје ће преселити Југославију из Европе на мапу Четвртог света, као иделану колонију за лихварску и над-националну, капиталистичку, експлоатацију“. У то време, сазнајемо из тих старих часописа, страни туристи у Југославији жалили су се да у  клозетима хотелских соба скоро никада нема тоалет папира („Пантићу – сееррооњо!!!“). Богдан Тирнарић Тирке (ослољавам га по надимку и ако нисмо заједно чували овце, из простог разлога што ни један од обојице никада није чувао овце) је писао о Душану Прелевићу и његовој књизи „Баш Челик“ али и о Жики Стрипу, помињући његове књиге „Покераши“, „Спавачи“ и „Јавне птице“. Фабрика „Параћинка“ је призводила жвакаће гуме „Жвазбука“. За опрему ђака првака, те 1987. године, требало је спремити десет милиона динара. Љубиша Ристић је хит у Будви. И, Шербеџија. Из тамошњег фељтона сазнајем да је кнез Милан јурцао за удовицом са дететом Лепосавом Новаковић и нудио јој брак. Радио је, дакле, све оно што је касније пребацивао сину Александру. Текстови који говоре о економској ситуацији у земљи могу се слободно данас прештампавати. За „Дугу“ тада пишу: Игор Мандић и Борислав Пекић. Часопис се бави и мемоарима Игмара Бергмана „Латерна магика“ у којима славни режисер између осталог говори да је веома рано открио да се лажима може много постићи... и пошто је имао бујну машту успео је да се развије у изузетног лажова... проблем је настао касније, када је схватио да више није могао да раздвоји шта је лаж а шта истина, шта је стварно а шта измишљено. Научио сам да се ритуал пијења чаја у Сахари састоји из три сипања и испијања: први – горак као живот, други – лак као смрт, и, трећи – сладак као љубав. У Љубљани су се, те године, сусрели српски и словеначки писци да поведу дијалог о будућности словеначко – српских односа. Дијалог се претворио у монолог сваког од присутних. У СФРЈ, која је пред распадом, у том тренутку се вози око 150.000 службених возила. На задњој страни, последњег броја те године, и последњег укориченог броја, налази се приказ антологије „На вр' села мога“ Милорада Кецмана, и стихови:
„Тужио Стеван Стану
Да му нашла курцу ману.
Суд донео решење:
-Да се понови јебење“.
„Јебење“ је почело после пар година.
Ха, неко ће рећи: није то било тако давно. Треба узети у обзир следеће (кад меримо шта је давно а шта блиско?!): у том тренутку, 1987, још постоји Варшавски пакт, Чаушеску влада Румунијом, Берлински зид стоји на своме месту и нико не сања о крвавим ратовима који предстоје. Уз почетне звуке арије „Барселона“ коју изводе Фреди Меркјури и Монсерат Кабаље ми заправо тада мислимо да корачамо у срећнију и светлију будућност.
Ове сам часописе могао наћи и на другом месту, по архивама и библиотекама – опет чујем глас злобника и скептика иза себе. Јесам ли?! Али, да судбина није одиграла партију покера са Бувљом пијацом, да ли би (и, зашто би?) некада тражио баш ове старе новине, до који сам дошао и које су дошле до мене?! Не!! – никада не бих.

На унутрашњиј страни једне књиге из 1905. године налазим следећи запис руком: ''Радомир Трајковић, студент медицине, одлично, славни хирург; човек који живе људе претвара у мртваце, научник који се рађа само једном; пливач који прелази 100 м краул испод 3 минуте. Рођен 1923 а испустио своју млађахну душицу у цвету младости 2014''. Copyright by (nečitko) Maksimilijan fon Erenrajh.
На задњој страни је написано:
''Ноћ... На хирушком, белом столу
Лежи голо, живо, бледо биће
које тихо јауче у свом страшном болу
и дрхтаво тело немоћно миче''.
Одломак из хирушке песме ''Слепо црево''
                        

Нема коментара:

Постави коментар