ПОКОЉ СРБА У ИСТОКУ - из романа Колона

Пише: Игор Ђурић

ИЗ РОМАНА КОЛОНА - ИГОР ЂУРИЋ

Около су се вили димови у небеса, горело је на сваку страну, чула се понегде пуцњава али је имао среће и никога није срео до куће где су стари људи боравили.

Кад је закорачио у двориште и видео улазна врата широм отворена није се надао доброме. Већ у ходнику му је било јасно да нешто не ваља. Дозивао је. Није било одговора. Ствари су биле испретуране и разбацане. У кухињи је угледао нечије ноге испод стола. Следио се. Пришао је ближе и угледао милу старицу пререзана врата и исколачених очију. Испод ње се црвенела локва крви. Обишао је затим све просторије и у свакој је затицао све страшнији призор. Сви су били мртви, неки заклани, неки убијени ударцима у главу. Некима је из разбијене лобање разазнавао пихтијасти мозак помешан са крвљу тако да није имао своју препознатљиву белину. Крви је било по поду и зидовима. Руке су им биле свезане жицом тако да је крвницима био олакшан посао. И да нису били везани, ови људи нису имали снаге (а можда ни воље) да се бране. У једној руци видео је самртничким стиском стегнуту флашицу са лековима.

Месец је јуније, година господња 1999-а. Последње колоне су замакле има већ неколико дана.

Поприлично мирно је посматрао призор. Прихватао га је као неминовност, као нешто што је морало само тако да буде и никако другојачије. Осећања никаквих није имао у себи. Само је размишљао како и где да сахрани ове људе. Тако је желео да напакости убицама. Међутим, окруживала га је тотална временска и просторна дезоријентација. Иако је знао: шта, никако није могао да схвати: где и како, када, са чиме и има ли сврхе?!

Тако изгубљен, а ипак миран и не паничан, окретао се око себе, тражио нешто. Није био баш најсигурнији шта тражи али му се вероватно чинило да заокупљен нечим има веће шансе да ово преброди. Под таквим утиском, и даље подоста дезоријентисан, пре свега у својој глави, кренуо је из куће напоље, а да се није ни сетио да јадне људе покрије нечим, да макар проба да их намести у нормалан смртнички положај, онако неприродно згрчене и пресавијене. Освртао се око себе по дворишту, као тражио је место где би сахранио убијене а у ствари није видео ништа. Гледао је а није видео. Није се ни плашио, зачудо. Било му је свеједно.

Онда је кренуо и даље, улицом, са нејасном идејом и намером не би ли потражио алат (где??) са којим би ископао раку, иако још није знао ни где  ће је копати, ни како мисли да то сам уради. У ствари ишао је да се више никада не врати у ту кућу. Несвесно је терао себе, било каквим изговором, да побегне од тих закланих људи и од крвавих подова и зидова, најзад од оне бочице са непопијеним лековима.

Да је тада био мало смиренији и разложнији (а памети му у нормалним околностима није недостајало) дошао би и сам до закључка да идеја око сахрањивања убијених нема никаквих основа. Једноставно, није се више имало времена за то. Зар би га ови што кољу нејаке старце и пале све пред собом пустили да копа раку, која би морала да буде много већа од нормалне и још да сахрањује оне које су баш ти исти побили. Па он је и до сада  жив, и имао је среће, ако тако можемо да се изразимо (мада је мало неумесно, признајемо), да тако буде, само зато што још није наишао на никога. Што никог није срео и нико њега није нашао. Само зато. Уопште ништа друго није тренутно важно за чињеницу да је још у животу.

У потрази за алатом који би му послужио за копање (то је он у том тренутку мислио да ради) стигао је до своје старе, камене, куле. У њој ће остати, касније ће се испоставити, до крајњег расплета и скоро до судњега часа (само он то тада није знао, нити ми за сада још не можемо претпоставити, мада све наводи на то да се ништа добро неће догодити).

Баш негде у то време, можда баш у тај час, горе на брду, стари ратници (не стари по годинама него по временској димензији из које долазе, иначе су сви млади, јаки и лепи) плаве косе и браде, подизали су и припасивали са кожним каишевима своје мачеве и копља, тешке штитове и мешине са водом: спремали су се да крену низ брдо, да се спусте и заузму Извор. Јеврем, (не знамо у ком својству је са њима), им је руком показивао правац којим ће се кретати. И сам је био го, само је преко себе нагрнуо вучју кожу. Зјапиле су вучје чељусти са његовог чела.

Ноћ, тог деветог дана, није била мрачна. Гореле су куће, штале, сена, и стварале светлост. Пуцало се и врискало на све стране. Галопирала су крда преплашених коња улицама .

Човек је седео поред прозора и чекао. Видео би с' времена на време групице или појединце како трчкарају тамо амо. Журили су и јурили да што више кућа опљачкају, да што више људи побију.

''Нема вечерас ни оног Методија да буде са мном, мамицу му курвинску и вампирску јебем''.

Те ноћи, ипак, нико није отворио његову стару, дрвену, капију. Нису стигли. Неугледан спољашњи изглед куће можда је утицао на то што су је до сада заобилазили. Прво су на мети биле лепе и богате куће. Ко ће да се бакће са каменом кулом коју не можеш ни да запалиш како треба. А још и сигурно нема ничег вредног у њој. Тај који је живео у њој није неки богаташ чим је век овде проводио. Било како било: преживео је ноћ.

Ратници су се у међувремену спустили на Извор и без икаквог одмора, макар предаха, дали се на посао. Одмах су почели да обарају стабла, пазећи при том да не повреде неко свето дрво без претходног обреда које је изводио свештеник. Онда су оборена стабла тесали и од обрађеног дрвета склапали нешто што би се најприближније могло описати као ''чамац-сплав'', или нека варијанта пловила између та два типа. Очито је било да им то пловило није било потребно за пловидбу, јер су извором могли да плове свега десетак метара а река је сувише брза и плитка за тако тежак чамац. Па зашто га праве и губе време?

Јутро које је управо отерало ноћашњи полумрак није донело очекиваног мира. Како то да се нису уморили? Пир се наставио истим, ако не и јачим, интензитетом. Разлика је само у томе што је он већ, гледајући и даље кроз прозор, могао да види праве људе (не сенке као синоћ), њихова лица, пушке у рукама. Праве људе са правим намерама. У својој хаотичној систематичности полако али извесно приближавали су се и његовој кући. Ускоро ће и она доћи на ред. Појавиће се неко на капији и готово. Удаљеност од своје судбине мерио је димом који се вио од околних кућа. Куће које су гореле биле су све ближе и ближе његовој. По пуцњави и кукњави знао је где су и о ком делу насеља убијају преостале Србе.

Намах одлучи да убице, пљачкаше и паликуће не чека у кули. Нема сврхе да се нада нечему добром а и затворен простор је почео да га гуши. Плашио се. Зато је решио да одмах крене путем према Извору, самим тим и према планини. Касније ће одлучити шта даље. Устао је и усплахирено по соби нешто тражио. Најзад угледа пиштољ, исти онај, и узе га. Изашао је из куће, закључао врата (не зна због чега је то урадио) и пролазећи кроз капију нашао се на улици.

Кроз дим је видео мало подаље групу наоружаних људи у униформама разних боја и типова. Гурали су пушчаним цевима двоје људи испред себе. Човек их је познавао. Били су то његови рођаци и комшије. Скривен у капији сачекао је да прођу. Једном од везаних људи крв се цедила из уста и носа, а око је било затворено модрим колутом који је сваког часа претио да пукне.

Кад су заминули кренуо је сокаком, навише, према извору. Трчао је. Није се освртао иако је имао осећај да га неко прогони.

''Само да се домогнем шуме, само да зађем до краја сокака, само до оне капије....'' – говорио је себи.

Иза једне кривине, поред зида неког, баш кад је трком ту избијао, пред њега се створи Јага. Она је у ствари згрчена седела а он је набасао на њу. Изгледала је спокојно изгубљена и незаинтересована за околину. Изгледала је тако као да се све ово около што се дешава ње апсолутно не тиче. Можда је и била у праву. Човек није имао времена. Узео је руку несретницу и повео је, исто трком, са собом. Она се није бранила и отимала. Чак јој се свидело што јој неко поклања толико пажње. Прихватила је оберучке да он води бригу о њој.

Кад су већ били код последњих кућа, на домак шумарка, из неког дворишта искочи нека жена и стаде пред њих. Човек у њој препознаде старицу којој је ономад помогао, мало или скоро никако, али ипак помогао. То је она што је говорила о пегли и пожару. Гледала га је право у очи, некако чудно, додуше мирно али недефинисано. А онда се сагла и слабачким рукама стала да скупља камење са земље и да њиме гађа Човека и Јагу. Из мирног погледа у очима настаде мржња и срџба. Бесним покретима и колико јој је снага дозвољавала хитала је камење са нескривеном жељом да повреди и убије.

Јага хтеде да јој узврати, инстинктивно, Човек се међутим препречи између њих, па постранице, што даље, заобиђе старицу и даље држећи Јагу за руку. Један камен га погоди у раме, други у леђа. Али, већ су трчали уз брдо и старица није могла да их стигне, нити је тако нешто покушавала. Само је и даље, и дуго после тога, додуше све спорије, посезала за камењем и хитала га у правцу бегунаца. Камење није падало даље од два-три метра од ње. Њој то није било важно. Битнија је жеља и намера него ефекти.

Перунови ратници већ су завршили бродицу и слагали су суво грање по њеном кориту. Са сувим грањем мешали су и по који боров ступац натопљен смолом.

Кад се дохватио Планинског пута Човек одахну.

''Добро је, имамо времена, добили смо на времену, биће забављени пљачком и паљевином још неко време''.

Планирао је да шумом оде до изнад манастира и извиди шта се тамо дешава.

''Видећу након тога шта даље''.

Сели су на земљу да се одморе. Јага је седела  и гледала дим који се вио из Истока. Он је по џеповима тражио цигарете које није имао.

Није важно колико су времена провели одмарајући се. Уопште, није важно много ствари које су овде поменуте. Овде се, сада, тада, сводило све на само једну дилему: живети или умрети. Ако преживиш онда остали детаљи, ток догађаја и слично имају неке сврхе и смисла. Ако умреш, апсолутно је небитно било шта осим те чињенице.

Дао је знак Јаги да крену. Она је послушно устала. На неких двеста, триста метара испред њих стајао је Извор. Лепо се видела вода која излази из стене. Белила се стена из које је иста извирала. Све је то Човек видео већ стотине пута али данас као да му је првина. Никад није обраћао пажњу на детаље.

Није, данас, међутим видео Јеврема кад у тај час помаже словенским ратницима који приносе корпе пуне хране и воћа и слажу их поред сплава.

Можда би и видео да је боље загледао али није могао то да учини кад је испред њега стајао човек у униформи и са пушком упереном у њега.

Скаменили су се и он и глувонема сиротица.

Из шуме изађе затим још петоро, шесторо других.

''Готово је!!''.

- Тако и треба да буде !!! - викну Човек на сав глас, без трунке страха у гласу.

Овај са пушком се изненади од вике, мало устукну, па кад се после једног трена прибра, удари Човека кундаком пушке из све снаге по глави. Овај се и поред ударца није померио с' места. Решио је после дуже времена да нешто одради како треба.

Онда су и ови други кренули да га ударају очито изнервирани његовим дрчним ставом. Чинили су то како је ко стиг'о и са чиме је могао. Гурали су, уз батине, њега и Јагу испред себе, према Извору, не попуштајући ни трен са темпом задавања удараца и увреда. Ови су посртали, падали и наново устајали да приме друге ударце.

Већ су били надомак Извора, можда неких педесетак метара кад Човек тетурајући се дође до једне стене и ту се нађе сатеран у ћошак. Није имао куда одатле. Кад је схватио да је тако, окренуо се, и први пут погледао у очи неке од крвника.

Двојица су стајала испред њега и гледала га такође, и као да су се премишљали шта им је чинити. За то време они други су оборили Јагу на земљу и цепали одећу са ње. Откопчавали су панталоне и гурали се међу њене ноге.

Човек је гледао то и ћутао. Само му је једна суза клизнула низ образ и пала на земљу.

Ратници са Извора немо су посматрали шта се дешава. Један посеже за мачем али му заповедник ауторитативним погледом и одлучним покретом руке даде до знања да ништа не чини. Оштрица мача је склизнула назад у корице.

Очито су хтели да гледа силовање, тако да су га неко време оставили на миру, нису га тукли, само су га сатераног у ћошак посматрали.

Девојку су силовали, она се јадна отимала и покушавала да дозове некога у помоћ, али није могла, нема је, па је само испуштала неке неартикулисане звуке, који су језиво звучали, све док јој један од силоватеља није гурнуо остатке од хаљине у уста и она тада заувек заћута.

Онда су му пришли и почели поново да га туку кундацима и да га шутирају. Он је пао, па се потрудио да последњим атомима снаге поново устане. Окренуо се према крвницима и зарежао. Они устукнуше. Човек је био сав израњаван и крвав. Пљувао је своје зубе. Очито да није било више никаквих изгледа за спас, само да је што лакше да умре. У страху и немоћи опет зарежа. Широм је отворио уста као да је хтео да крикне упомоћ, да прокуне или да се наједи на Бога. Остаде тако разјапљених вилица и убице јасно приметише да се нешто чудно дешава са његовим иначе некад здравим зубима. Два кутњака са стране усница су толико нарасла да су вирила из уста. Лице је почело да му маљави. Нос се претварао у њушку а очи добијале закрвљено-плаву боју. Сад је страх захватио убице и силоватеље. Не прође ни трен а вук прескочи преко њих и трком бржим од источког ветра отрча у шуму. Спасио се Човек. Један од оних што су силовали Јагу извади пиштољ, гурну себи цев у уста и опали. Од страха се уби. Други побегоше различитим странама главом без обзира.

Како се све ово догоди?! Да му није Јеврем помогао, научио га да се претвара у вука....... да није..... Али, нажалост... није било тако.

Не. Није се Човек претворио у вука. Остао је човек. Кајао се и наплаћивао свој грех.

Јагу су и даље силовали. Чинили су то више чина ради него што им је то представљало задовољство. Њега су тукли кундацима и ногама. Псовали су му српску мајку. Нису га питали је ли за шта крив или није. Псовање српске мајке била је њихова аргументација и пресуда. Псовањем српске мајке најзад су задовољили своја људска и грађанска права.

Кад им досади, или се уморише, престадоше да га туку, неки су припалили цигарете, већали су шта да раде, журило им се у град, плашили су се да неко не побије остале Србе без њих. Онда један приђе, извади пиштољ, онај што су га од Човека узели, исти онај што је Пријатеља прецизно и брзо усмртио, репетирао је оружје, спустио цев на Човеково чело и повукао ороз. Ништа се није чуло. Метак је отказао, вероватно се навлажио онда кад је бежећи пао у бразду. Човек погледа у убицу, па диже поглед према небу и рече:

- Хвала ти.

Други метак је опалио.

Пуцањ који је одјекнуо као да уби жељу осталима да наставе са силовањем. Један који је у том тренутку био између Јагиних ногу придиже се, закопча панталоне, па стаде да се осврће око себе тражећи нешто. Кад је угледао један повећи камен, крену према њему, тешком муком га подиже и из све снаге њиме удару Јагу по глави. Размрскао јој је лобању као да је змија а не божије створење. Остала је тако да лежи, раскречених ногу и отворених уста из којих је текла крв.

Убице су уз смех и галаму кренуле пут Истока разгледајући Човеков пиштољ.

Тек кад су замакли, заповедник словенски пусти ратнике да приђу телима. Један од њих приђе Јагином беживотном телу па прво покри њену голотињу остацима њене хаљине а онда је узе у руке и понесе према Извору.

Четворица других спустила су Човеков леш на дрвена носила и тако су га пренели према чамцу. Кад су га тамо и спустили, преко оног сувог грања, Јеврем приђе, попе се на чамац те уви Човека вучјим крзном (као што је то учинио и са Милојем пре неки дан). Затим је изашао и отишао до Јагиних остатака који су лежали у близини. Извадио је из недара оштар нож, дугачкога сечива и почео њиме да сече и комада Јагино тело. Резао је удове и ломио коске, а месо је слагао у корпу поред њега. Кад је завршио, остаде му само глава у рукама и он ју потури на врх котаре. Узе корпу са остацима девојке и однесе је према чамцу.

Два ратника су затим утоварила на чамац мешину напуњену суром и све оне корпе са храном и воћем. Онда су исечене делове Јагине разбацали по целом чамцу.

Јеврем је пришао са запаљеном бакљом и потпалио суво грање на коме је лежао Човек. Одгурнули су запаљени чамац да плута водом.

Ватра је однела скоро све.

Заповедник је поставио страже око Извора да се демони не врате у воду.

Јеврем је кренуо пут планине у лов на људе.

Исток је изгорео.