BLOG IGORA ĐURIĆA - Игор Ђурић - СРБИ(И)ЈА

ИГОР ЂУРИЋ - БЛОГ
BLOG - IGOR ĐURIĆ
©Igor M. Djuric
copyright 2010 by ©Igor M. Djuric Upotreba sadržaja ove web stranice
podrazumeva obavezujuce prihvatanje copyright -a
Игор Ђурић. Рођен 26. јануара 1968. године у Истоку. Писац. Објавио: Збирку песама „Недовршене песме“, 1997; Роман „Колона“, 2005; Збирку прича „Источке приче“, 2009; Збирку есеја "Метохија и Косово", 2010; Роман "Клинички живот", 2012; Збирку прича и песама "Источке приче - сентиментална историја једне вароши", 2014; Роман ''Време злих пастрмки, 2016; Роман "Девети круг Светог краља - изопачено време велике деветке", 2017. Заступљен је у зборницима, збиркама, штампаним медијима и присутан на интернету. Одсутан из свих институција, интересних група, партија и организација.  
 

недеља, 30. јун 2019.

ЗБОГ ЧЕГА СЕ СРБИ МЕЂУСОБОМ МРЗЕ?!


Уље на платну: Горан Пешић

Није можда ово време (а можда и јесте?!) када мржња међу људима доминира, већ је ово време када технологија омогућава да се та мржња (кроз ружну реч и још ружније дело) лако и масовно шири и буде брзо доступна. Иначе, људи ко људи, увек су се без разлога мрзели, макар исто колико и данас то чине.
Можда и грешим?!
Оно што ипак не могу да схватим јесте: откуд у људима толико порива ка мржњи и потреба за ружним речима и делима према потпуно непознатим људима, случајницима најчешће?
       Откуд оволико негативне енергије, оволико зла, оволико нетрпељивости?
Откуд мржња по принципу „ништа лично“ када мржња једино може имати некаквог смисла уколико је индивидуална и из личних разлога? Једино се тако донекле може разумети.
Ширење мржње своје зведзане тренутке доживљава експанзијом друштвених мрежа и њиховом доступношћу чак и функционално неписменим људима. Данас скоро свако може да отвори налог на фејсбуку, твитеру или блогу. И, углавном може да пише шта год хоће. Уколико на фејсбук ставите слику лепе али наге жене админстратори ће вас блокирати али зато можете да сејете ружне речи и да ширите мржњу колико год вам је воља. Дочим, ширење глупости је неограничено и пожељно.
Српски народ и грађани Србије данас не пропадају због економске кризе, Косова или беле куге: овај народ изједа међусобна мржња. Српски народ пропада јер много слуша и говори ружне речи, јер мрзи, чини се никад као сада. И то: мрзи се међусобом. Мрзи се због политике или места рађања, због висине плате или пензије, позиције у друштву, лепоте или интелигенције. Најчешће се Срби мрзе без икаквог разлога. Мислим да данас ни један цивилизовани народ на свету нема у својим редовима толико самомрзитеља као што то имају Срби.
Е, сад, да би ишли у корак са друштвеним мрежама и остали медији  не буди лењи: телевизија, новине! Свуда се сеје мржња. Мржње има посвуда и на другим местима: на улици, на плажи, на паркингу, у аутобусу, у цркви, у болници. Где год застанете и ослушнете чућете руже речи пуне мржње. Скоро никад лепу.
Додуше, лепу реч ћете на српским медијима, мрежама, улицама или трибинама  чути о животињама, Хрватима, Русима или Американцима, чак и о Албанцима – само да Србин нешто лепо каже о другом Србину, комшији, рођаку, куму, колеги – то скоро никада нећете чути... Према непријатељима смо перверзно снисходљиви а наспрам моћних смо пуни „разумевања“.
У Србији се подједнако мрзе и они који су успели и они који су пропали, и богати и сиромашни. Најчешће мрзимо оне слабије од нас: који не могу да нам узврате. Кад више не знају шта да мрзе код себе и међусобом, Срби се онда поделе: па једни кажу да више нису Срби и мрзе ове што су то остали, а ови им узвраћају истом мером. Чак и језик мржње, који је исти, називају другим именом.
Да будемо јасни: нећете чути лепу реч Србина о Србину уколико та реч нема цену, ако није продата и неће бити наплаћена. Уколико није улизивачка. Уколико није издајничка. Уколико није рајинска. У Србији су од Срба према Србину лепе речи резервисане само за моћнике.
Невероватно! Још нисам стао пред касом, шалтером, у реду за сладолед, а да не чујем макар неку ружну реч. Најчешће: много ружних речи. Па се после чудимо што се више не смејемо и не рађамо, и што бежимо одавде.
Србија је једина држава на свету у којој је дозвољено да чак и они који нису Срби а живе у Србији говоре ружно о Србима који живе у Србији и још због тога напредују и богате се.
У Србији данас не можеш бити човек са именом и презименом. Можеш бити само  категорија коју ће неко мрзети и која ће некога мрзети: власт, опозиција, дошљак, староседелац, звездаш, партизановац, четник, партизан, грађанин, сељак, мушко, женско, запослени, пензионер, плавуша, црнка, верник, атеиста, интелектиалац, радник, професор, ђак... Чак и у оквиру саме „категорије“ мрзе се међусобно. Уколико, пак, ниси ништа од горе побројаног то те не спасава од мржње: мрзеће те и мрзећеш јер ти разлог није потребан и лако је доступан.
Мржњом децу васпитавамо а после се чудимо што нису добри људи и што нас не воле као родитеље.
Мржња не може донети ничега доброга а више штете нанесе ономе који мрзи него ономе који је мржен. Али: само штету доноси!
Оволико мржње и ружних речи – колико данас има у Србији – никоме и ништа не могу донети доброга!!! Ни мало: доброга!!! Само: зло!!!
Зато, морамо у себи потражити васпитања, љубави, солидарности и трпељивости. Ако нађемо: успели смо!!!
Ружна реч није добра а без доброте нисмо људи. Ни звери. Јер звер не мрзи. У својим најближима (па онда концентрично и према свима) морамо гледати оне које не познајемо. Па уколико волимо оне који нам по правилу могу учинити највеће патње (јер нико не може да те повреди као твој најближи) а због чега би мрзели људе које никада нећемо срести и са њима разговарати?!
Лепа реч не кошта ништа – ружна реч нам душу разједа и чини нас физички ружнима.
Ајде, да прилагодино целу причу српском менталитету: нема смисла волети некога кога не познајемо и без разлога али је глупо мрзети некога чак и са разлогом уколико је тај разлог бесмислен и имагинаран. 
Не требамо се на силу и без разлога волети али се морамо обавезно због менталног здравља нације: не-мрзети!!!

Нема коментара:

Постави коментар