Пише: Игор Ђурић
''Сад сам почео да играм футбал. Налетео сам на посебно друштво. Основали смо клуб ''Подгор сокак''.
Из дневника Ратка Костића, око 1925. године (на слици трећи с' десна)
*
Играли смо лопте као што смо ишли у филм.
Дакле, нисмо играли фудбал или ишли у биоскоп.
У Истоку смо играли лопте у којем си имао право да даш гол, чак и са
друге стране стативе, кад лопта оде у корнер. То се најчешће дешавало када би
играли викторије: само на један гол, три на три. Стативе су нам често
биле школске торбе, цео свет је био наш када би набавили југопластикин полуфудбал,
често смо играли боси, најжешће смо играли против Шиптара, још жешће за паре.
Имали смо стадион (какав-такав) али смо га увек звали једноставно: игралиште.
Најчувенија ванинституционална игралишта су још била: Лојза, Трговиште, Грабља,
Код фабрике, школско, увек вруће гостовање на Палаћару, и најзад терени код
пијаце. Револуцију у нашем игрању лопте представљало је постављање уличног
осветљења у граду. Тако је и осветљен део улице који иде према болници, у
близини наших кућа. Дочим, нашу улицу, најпрометнију у граду (због фабрике и
рибњака) и најмногољуднију никада нису осветлили, јер била таква какав је била,
то јест, није сада ни важно. Елем, тада бисмо до касно играли фудбал на улици која
је била у то време неоптерећена што се тиче аутомобила, поготово ноћу.
Фудбалски клуб Напредак се прво звао Подгорац или Подгорје, око тога не
могу да се сложе они који нешто знају о томе а оних који се сећају тога времена
има све мање, а и памћење им је све слабије. И није му лоше ишло ни са тим
именом, које год да је исправно. Али је некоме у револуционарном заносу пало на
памет да се име промени па тако и би. Нисам могао да тачно утврдим тачан датум
када је основан фудбалски клуб јер су се лопте играле вероватно много пре
званичног формирања али се 1932. година слови као званична година званичног почетка
лоптања. 1930. године је основана Сеоска
соколска чета Исток. 1934. године је основан Источки спортски клуб, као и Црвени крст Исток, Пододбор удружења четника Исток, Народна одбрана Исток.
Лопте су се пре
рата играле на ледини подно Гориоча на некадашњем имању Раке Вујадиновића. После рата се
игралиште, које, како рекох, никад нисмо звали стадион већ увек и једино:
игралиште, преселило код Чауша према Доњем Истоку. Због тога су они из Доњег
Истока вазда имали добре лопте. Шћућуре се у своје кукурузе и чекају. Кад неко
пребаци преко гола у кукуруз, а то се врло често дешавало, они је здипе и беж'
ка своме селу. После је морао и милиционер да дежура у кукурузу док траје
утакмица.
У тај исти
кукуруз су најчешће бежале и судије, али богами и гостујући играчи. Признајем,
тешко је наватати судију кад је кукуруз висок. Како су се утакмице најчешће
одигравале кад је видљивост била добра а кукуруз мали тако су се и судије
трудиле да не иритирају превише домаће навијаче и играче и углавном су „свирале“
како треба. Сем кад је била крупна пара или интервенција са врха у питању. Е,
онда је нешто мало и црно трчало по њивама лево десно а руља је то мало и црно
пратила у стопу. Биле су брзе те судије, кад данас размислим. И нису били
злопамтила. „Поједе“ добре батине а опет га ево следеће недеље. Дакле, поред
тога што су били брзи, били су и издржљиви.
Најгоре су у
Истоку пролазиле помоћне судије. Они су имали ту проклету заставицу са којом су
их не мало пута тукли по глави и леђима. Друго, они су најближи публици. Аут
линија је на нашем источком игралишту била удаљена од жице и публике непун
метар. Могао је да му удара шљаге ко је хтео. Ипак, они су углавном добро
„махали“ па су тако и пролазили.
Због недостатка
трибина и могућности вијања по њивама и ливадама наши играчи нису волели да
играју у већим градовима: Пећи, Митровици. Тамо су око стадиона биле трибине и
ниси имао куд а батине су батине, свуд исте осим ако те не бију Цигани. Услед
тога и многих других разлога Напредак се увек држао нижег ранга такмичења и
игралишта у окружењу око којих је имало места и простора да се бежи. Често се
пред таква гостовања није могао скрпити тим. Нико није хтео да иде (рецимо у
Гораждевац). Знају шта су радили на свом игралишту овима код којих сада треба
да иду: па им се не иде. Нису били наивни.
Официјалне боје
клуб није имао. Како је која управа долазила мењала их је. Ако су Срби водили
клуб, а то је најчешће било тако јер је Напредак
српски клуб онда су клупске боје зависиле од тога за кога навија председник
клуба. У кратким периодима кад би се Шиптари по комитетским линијама увукли у
клуб боја је била црвено-црна, као застава републике Албаније.
Касније је
игралиште и ограђено, направљене су свлачионице са тушевима, клозети, и
настрешнице за резервне играче и делегате. Бригу о опреми и објектима је водио
Пушкаш. Нико му име ни презиме није знао, сви смо га звали: Пушкаш. Често би
играчи искористили Пушкашеву непажњу па би дрпили опрему: дресове и копачке, а
да би у њима могли да оду на сабор или игранку. На сабор у копачкама и:
ђене-ђене. Добре су да се игра коло по трави и земљи. Али, кад уђеш у неку салу
где се одржава игранка а у копачкама онда се клизаш као по леду.
У време кад се
фудбал не игра, ноћу дакле, под настрешнице или на траву игралишта приводили
смо женске – руку на срце: доста ретко.
Одлазак на
утакмице Напретка био је нека врста
психолошког третмана. Дођеш, наслониш се на жицу, извичеш се и испсујеш судијама
и противничким играчима све до дванаестог колена и после си десет дана миран.
После утакмице
играче би водили у градску кафану Кореник,
у центру вароши, на ручак. Ми клинци би се покачили по прозорима кафане, са
црквене стране, и чежњивим погледима гледали како играчи умачу хлеб у гулаш,
једу купус салату и цевче Пећко пиво,
сањајући да ћемо и ми једног дана бити на њиховом месту.
Пре рата,
непосредно после оснивања Подгорја тај клуб је био стециште
фудбалских пионира тога краја. Мало је оних који данас памте да су тада за
источки фудбалски клуб играли: Миле Ћирковић, Ратко Костић, Стијепо Куљача,
Љубо Ајданић, Димша Ајданић, Радоња Вујошевић, Рако Вујадиновић, Пуцо
Мартиновић, Саво Кусовац, Миша Милосављевић, Блажа Мутавџић, Милан Љушић, Љубомир
Пешић, инжењер Олег (Миша) Чистов, и многи други. Овај последњи се у дуелима
против пећког Дукађинија „сударао“
против земљака Аркадија Николајевича Тјапина, који је пре Великог рата био
фудбалски репрезентативац Царске Русије.
Имао је Напредак своје успоне и падове, своје резултате који се памте и добром, и
у лошем. 29. марта 1953. године победили су Црвену
Звезду из Ђаковице са 1:0. После
недељу дана губе од Трговачког из
Пећи са 5:2. Следеће године, Првог маја 1954-е, на празник, пред много публике,
Напредак губи од Лаба из
Подујева са 3:2 у веома неизвесној утакмици. После две недеље игра велику
утакмицу и у такмичењу за Куп Маршала
Тита побеђује Јединство из Пећи са 8:3. 1964. године Напредак је изубио од Локомотиве
2:4. Средином априла 1966. године, баш када је Партизан победио Манчестер
са
2:0 (Хасангић, Бечејац), Напредак је са Рударом из Митровице
играо нерешено 3:3. Задњи успон, догодио се осамдесетих кад смо играли Куп
утакмицу против Трепче, и нешто
касније против пећске Будућности,
коју, да смо победили, требало је да нам дође „на ноге“ сплитски Хајдук. Нисмо победили, наравно.
ЧИТАЈ: ВЕЛИКИ ОДМОР У ИСТОКУ
Нема коментара:
Постави коментар