Пише: Игор Ђурић
Петер Хандке је, поред Ибзенове, Бихнерове и Хајнеове, добио и Нобелову
награду за књижевност и узнемирио клупко отровница србо-мрзитеља на свим
меридијанима и паралелама а највише у балканском тамном вилајету.
Лавина мржње према њему и српском народу потекла је и излила се као
канализациони отпад од стране оних који мрзе и који би најрађе у тој мржњи
убијали (и убијали су) а који воле да се представљају жртвама. То је образац
који овде постоји деценијама: сви мрзе а онда Србе оптужују; сви убијају али се
само српски злочини рачунају; и грлати су, грлатији, веома грлати!
Повика на вука а лисица једе месо!
Требали су ти мрзитељи Срба у једном времену некоме али их сада
полако остављају, офирају и ''читају'', што би рекли млади: проваљени су. Лаж има
кратко дејство у историјским али и у људским размерама. Константност постојања
и дух народа не може се градити лажима и преварама. Отуд време Срба на Балкану
и у Европи тек долази. Због система вредности и очуваности наслеђа. Или: неће
бити ни Балкана, ни Европе.
Како само ових дана слабашно звуче и делују фразе о „злочинцима“ и „агресијама“,
о томе како су они ''јадни'' и ''ничим изазвани'' били ''жртве'' Срба и Хандкеа. Мало ко више узима за озбиљно све то а и ако се послужи тиме то је само због локалне или глобалне
политике. Важно је међутим да више нико стварно не верује у све то! Чак и ако
је било некада таквих.
Тек пре неколико година све ово је било незамисливо: да интелектуалац
из западне Европе који подржава Србију (искрено и у сржи) добије овакво
признање. Јер да се не лажемо, Нобелова награда за књижевност је много пута била
више политика него уметност или естетско мерило. Поготову када су у питању
дисиденти. Мада, у неку руку Хандке и јесте дисидент, али први са друге стране
- који је награђен.
Елем, без претеривања ми Срби можемо сматрати ово и својом
наградом. Свакако макар колико и Аустријанци. И уживајмо у томе што наши
мрзитељи пене од беса. Од мржње ће бити само ружнији и још више лошији.
Ако ћемо најправилније: ову Нобелову награду су добили Срби са
Косова и Метохије. То им је признање даровао човек који им је пре тога дао
много: саосећање, подршку, љубав, новац. Међу српским светињама на Косову и
Метохији и хочанском децом, Хандке је пронашао своју душу.
Нешто се значајно дешавало у главама оних који су одлучивали о томе
ко ће добити награду. Најлакше је било, као и до сада, не дати награду Хандкеу.
Ово је сигурно тежи пут који ће захтевати много објашњавања и непријатности. Свакако
знатно више него када су Харолд Пинтер или Боб Дилан били у питању (Боб Дилан: "...Црнци могу осетити расисту баш као што Јевреји могу осетити нацисту, а Срби Хрвата..."). Јер Хандке је симбол борбе
српског народа за правду и истину. Његова тежина и вредност су утолико веће јер
он није Србин. И у томе лежи део историјске величине српског народа: један
Аустријанац од мајке Словенке (што је Жигон започео он је наставио) посветио је
своју борбу за истину баш Србима, као што је својевремено један Хрват и католик
сва своја дела посветио српској књижевности желећи да припада управо њој и да
се слови као српски писац (Андрић). Две Нобелове награде за Србију (од два
српска академика), од оних који изворно нису Срби: мало ли је! А притом све је
то учињено из поштовања, љубави и добровољно, није плаћено или уценом стечено.
Ми Срби нисмо народ који сада мора да измишља веру, нацију или
језик. 800 година духовности и овере идентитета управо обележавамо. То није за
потцењивање и игнорисање ма колико ауто-шовинистички знамо да будемо склони
томе. Зна то и Хандке. Знао је то Иво. И Меша. И Његош је знао. Зна то и Емир. Знају: јер у тих осам векова део је и њихових
идентитета.
Хандке се борио на своју штету. Пркосио је и ишао уз нос моћнима - због слабијега. Ишао је тежим али честитијим путем. Рекао бих: ишао је за
истином. Подржавао нас је о свом трошку. А то није мала ствар у овом свету материјализма
када је већина српских писаца поткупљена и лишена сваког достојанства. У времену
када добар део српских писаца и уметника пљује по властитом народу и својој
земљи, Хандкеови поступци још више добијају на тежини.
Сахранио је Милошевића „знајући
да не зна истину“. Српска фукара у Београду никада му то није опростила.
Део Европе очигледно: јесте! Зато вероватно никада ''није игран'' у Београду. То је
још један доказ да је близу ономе што би се могло назвати Србином јер Срби нису
на цени у своме главноме граду! Зато, наздравље му била ракија коју је попио
поводом награде! Радујемо се, макар ми који јесмо Срби!
Нема коментара:
Постави коментар