Игор Ђурић - рођен у Истоку (Метохија) 1968. године. Писац: романи, песме, есеји, књижевна критика, путописи, сатира, блог, колумне, политичке анализе (аномалије), теорија књижевности, историја књижевности, завичајна књижевност, афоризми, све...  
 

понедељак, 21. март 2022.

РУСИЈА - УКРАЈИНА: сецирање кинжалом!

 Пише: Игор Ђурић


Украјински и западни медији јављају да Русија споро напредује у борбама против Украјине и да се заглавила у рату који не може добити.

Истина је да тренутно највећа украјинска војна сила која их држи у животу јесу цивили на које Руси неће да пуцају.

Наравно, западњаци не желе да се суоче са истином и не схватају фазе у којима се тај рат одвија. Тренутно се врши прегруписавање руских снага и довлачење технике, очигледно је сада: освајаће се град по град, али само у циљу свих циљева - заокруживања остатака украјинске војске на истоку земље. Русија није употребила скоро ништа од новог наоружања: тенкова, авијације, ракета, дронова, електронског ратовања, итд. Руси могу да наставе овај рат бомбардовањем и ракетирањем а да ни једног војника више не помере ни за метар.

Најважније је, ипак, да овај рат неће добити онај који побеђује на фронту (а Руси и ту добро стоје) и онај који у овој фази ратовања буде уништио више непријатељске технике и људства већ онај ко буде способан да у најкраћем року надокнади губитке. А, то је, зна се: Русија (чак и да ратује са много моћнијим непријатељем и да има много више губитака).

Питање је дана када ће се у остацима украјинске војске осетити недостатак муниције, делова, горива, људства. Како ће им запад дотурати гориво: цистернама преко равнице?! Руси систематски уништавају фабрике и постројења, магацине и центре за обуку, командне центре и системе везе, радаре, аеродроме, итд. Уколико Украјинци мисле да ће рат водити без свега тога а са преносним (ручним) системима против тенкова и авијације које ће им можда послати запад: грдно се варају. А, опет, и то им треба допремити а притом утећи руској авијацији. У каквом је стању украјинска армија и њена врховна команда говори чињеница да им Руси већ трећи пут погађају касарне пуне војника. После месец дана рата они и даље спавају по касарнама?! Замислите да смо ми НАТО чекали по касарнама?!

Мало је познато да су, на скоро истом месту где се данас воде борбе, у чувеној Курској бици 1943. године, Немци фактички победили. Нанели су Русима веће губитке и у тенковима и у људима. Њихов, немачки, пораз се састојао у томе што они нису били у могућности да попуне јединице људством и техником а Руси јесу и то врло брзо. Тако ће бити и сада!

Најзад, рођаци, чак и да је истина о руским губицима о којима говоре Украјинци и западњаци (а, није): на Берлин се не креће без жртава. То знају Руси, а знају и Немци. А, Украјина је једино место на свету (тренутно) где раме уз раме марширају националисти, ционисти и нацисти против Руса.

Свашта се може чути и прочитати ових дана од разних стручњака у Србији и свету. Неки стручњак са запада је прозборио о томе какао Руси остају без муниције. Један, наш, вели да је украјинска војска успела да се консолидује и да се сада организовано повлачи. Други, још паметнији, каже да хиперсонично оружје није ништа посебно и да је то извикана ствар.

Ови са запада се спремају за рат тако што поручују својим грађанима да се мање греју, да мање возе аутомобиле и да мање једу меса. Тако ћемо – веле – победити Русе. То је исто као што поручују Украјинцима да гину што више јер ће тако Руси трошити муницију и на крају због недостатка исте изгубити рат. Или: да позовете гладну децу Африке да у знак протеста што су гладна – штрајкују глађу.

Да појасним: на истоку се поново води рат Словена против фашизма. Овога пута неофашизам предводи Америка а Немачка је силом прилика уплетена. У свему овоме најмање је важна Украјина.



Силе зла су се ујединиле против преостале слободе остатка света. Да би се успело у науму прво треба сломити Русију која је тренутно једина кадра да се одупре отелотворењу ђавола у виду Америке и њених сателита.

Уколико Русија успе да издржи и не поклекне – све ће се променити у међународним односима и констелација снага ће бити другачија и верификована печатом победе. Можда ће се поново појавити нешто што ће заличити на међународно право и неприкосновеност суверенитета. Ако ништа друго а оно ће се поново успоставити хладноратовске интересне зоне које ће омогућити макар делимичну неутралност онима који је буду хтели. Макар да се вратимо на начело: „уколико си на страни наших непријатеља онда си против нас“; а не као што је данас: „ако ниси са нама онда си против нас“.

Ако нам је за утеху, Америка је као империја своје прве зубе поломила на Косову и то су сада први знаци старења и пропадања. Ово што се сада догађа у Украјини само је ехо косовских догађаја: напад на суверену земљу без одлуке УН, насилна промена власти, окупација дела територије – и све то под истим изговорима и са позиција моћи.

Сада се види колико је била кратковида политика Америке која је сматрала да се више никада неће појавити силе у свету које ће моћи да јој парирају.

Велика је разлика између силе у опадању и силе у настајању!

Русија и Кина сада наплаћују вербално-пропагандне бланко чекове које су Американци пустили 1999. године у Србији и на Косову. И доста о томе како је тада бомбардована Југославија! Бомбардована је Србија!

Другосрбијанци и проНАТОвци у Србији, ови што су данас против Русије а на страни Украјине, исто су тако били против Срба, ономад, кад је Крајина падала и постајала (U)Крајина. Важно је њима увек бити на страни нациста. Што се тиче неопредељених Срба (по питању овог рата), ствар је проста: погледајте само ко је против Русије и запитајте се желите ли бити на тој страни?! На основу оних који нападају схватићете ко је онај који је нападан.

Све битке против српског народа у СФРЈ је водио НАТО. Ако је коју и добио то свакако није заслуга Хрвата, Бошњака и Шиптара. Зато Србин мора бити против свега што НАТО пропагира и ради. Зато ја навијам за Русе. И знам да ће победити. Ипак! Мора се признати: на појединим бојиштима Украјинци се мушки боре. И Немци су се мушки борили 1943. године на том истом месту заједно са СС дивизијом Галиција а против Црвене армије. Зна се како се завршило!

Што се тиче навијања?!

Неважно ми је ко је у праву: ја сам на страни Русије, јер сам тако на својој страни. После 1999. године мене више није брига за принципе. У последњој деценији прошлог века нас Србе су ови са запада научили да међународно право не постоји.

1 коментар:

www.djuricigor.net , e-knjige i blogovi

counter for blog