Пише: Игор Ђурић
Недостаје ми укључени комшијски радио избачен на прозор од куће и појачан „до даске“, у недељу пре подне, баш у оно време кад се пролеће полако преваља у лето. Хармоника ситан вез везе. Поздравља се и честита тамо некоме нешто. Дан је сунчан, леп. Релаксирајућа мирноћа зрачи из људи: нико нигде не жури. Још се није ни трећа кафа попила. Неки су већ четврту ракију сипали и мезете сир. Башта се риља. Најбоље се башта риља кад свира радио на прозору.
Сад, неко ће рећи: какве су ово глупости и како тако нешто може некоме да буде важно?! Мож' да бидне - ал' не мора да значи. Ко није имао лепо детињство таквоме и не може да буде важно. Поготову значи онима који после лепог детињства нису имали лепу младост. Или: они који су морали да беже са кућнога прага и да оставе свој радио на милост и немилост другима.
Радио је био лампаш, углавном Космај, Порторож или неки сличан. Онда су гастарбајтери почели да доносе радио са касетофоном и транзисторе „на батерије“. Неки од тих касетофона су имали „две главе“. На истим смо преснимавали прве касете које су, иначе, биле реткост. Транзистори су, пак, углавном били без батерија јер су биле скупе.
Ипак, радио на прозору – о томе смо почели. Од раног пролећа до касне јесени већи смо део дана проводили напољу: у дворишту и летњим кујнама. Летње кујне су била места где смо обављали све: кували, ручавали, седели, спремали зимницу, пили кафе, понекад и преноћили на старом отоману у ћошку. Двориште је било подељено на „иза куће“ и „испред куће“. Иза куће смо држали свиње, пернату живину (као да постоји „не-перната“?!) а испред куће је углавном била башта са поврћем и воћем. Волели смо да нам та башта стално буде пред очима.
Радио је радио. И крчео, и шуштао, губио сигнал кад је било најбоље и најинтересантније нешто на њему (или: са њега). Било је то време „добрих“ радија. Давали су само досадне вести. А не као ови данашњи. Кад остане укључен до после подне онда смо слушали преносе фудбалских утакмица. Тек касније, много касније, набавили смо звучнике (и то: како ко) које би избацили на прозор уместо самог радиjа. Кад се баш скроз закасни са искључивањем па он дочека вече укључен онда се слушало Весело вече.
Радио не радио – свира ти радио - говорили смо весело један другоме.
Иако су на таквим радио апаратима пичили само народњаци, а ја их никада нисам нарочито волео, тада, у тренуцима „прозора са радиjом“, није ми сметало. Није то било „слушање“ музике него једна емоција и атмосфера. А сада је све то, као што се да приметити, и лепа успомена.
Шта симболизује одврнути радио на прозору? Жељу и потребу да своју радост, опуштеност и припадност поделите са другима, у овом случају са ближњима. Радио није постављен на прозор да би се нешто чуло са њега већ да би се у околину пустила атмосфера са њега. Звуковима хармонике са радија ми смо међили наше двориште, а уједно, и отварали широм свима врата истог. Јер, код нас се дворишта нису никада ограђивала до краја и скроз. Увек се остављала капијица између два дворишта, и са једне и са друге стране, у ствари, остављана је на онолико страна колико је било комшија у додиру. Није нам требала улица да би стигли једни до других. Лажем, нису свуда постојале капије – на неким местима био би направљен басамак за прескакање.
Постојао је и „радио на њиви“, далеко од куће. Додуше, тек од времена када су поменути гастарбајтери почели да доносе транзисторе „на батерије“. Кад се крене пут њиве онда се забаци мотика на раме а на држалицу од мотике се прикачи транзистор (који се налази у црној кожној футроли са рупицама код звучника) – свира ти радио док идеш на њиву а ти праћен музиком и весељем идеш да радиш: милина. Док се њива окопава радио је искључен, чека се да дође време ручку да би био поново укључен. Батерија је вазда фалило и биле су скупе па су се штеделе. Тако су они који су излазили лети на планину а под условом да су имали исте: њих укључивали само двадесетак минута дневно и то да чују вести.
Није се радио износио на прозор увек када смо у дворишту. Не!!! Морало би да буде испуњено неколико услова па да би се то догодило: дан мора да буде леп и сунчан, субота или недеља, може и празник - важно да се не ради, пролеће или јесен (у лето се радио износио веома ретко и то само рано ујутро и недељом). Постоје и нека правила: када неко у комшилуку „пусти“ радио са прозора онда остали то не чине. У комшилуку се слушао један радио са прозора – па ко први уграби да га пусти тај ће се слушати цео дан. А, и, није било важно пошто се слушала само једна станица па различити укуси нису могли да дођу до изражаја: Радио Београд. И та нам је била доста.
Када се радио поквари онда смо га носили код мајстора „да му промени лампу“. Да, сви ти радио апарати су били популарни „лампаши“.
Ја сам у млађахним данима волео да држим укључен радио поред кревета васцелу ноћ: ноћни програм је био квалитетан и пуштала се добра музика. Лампе које су сијале кроз рупичасту шпер плочу на позадини радија уливале су ми својом топлотом некакав спокој. Као да је тај радио био мој анђео чувар који је бдио нада мном док сам ја спавао.
Кад когод од родбине, не дај Боже, умре, онда се радио неко време није пуштао, то јест није се износио на прозор што му дође на исто, јер, руку на срце, ми и нисмо много пуштали радио ван прозорског штока. И комшије су се саосећале па ни они неко време не би то чинили а онда би стидљиво и мало тише почели да износе радио, мада би прво дошли као да питају: смета ли то. Обзиром да смо се двориштима углавном међили са рођацима, ближим или даљим, онда се и то сводило на исто и само би блискост рођачке везе одлучивала колико ће радио ћутати. Најближа родбина покојника, пак, не би укључивала радио до четрдеснице. Они задртији чак ни до године дана. Тиме су околини доказивали у коликој су жалости, па ви сад видите колико је тај радио био важан.
Најлепше се једе у дворишту када са прозора свира радио. На асталу, или пању, се стави што-год од хране, у једном тањиру па сви захватају кашикама или виљушкама из њега. А мајка онда каже: Донеси из баште лука и парадајза. Ти сиђеш неколико метара и бираш. После се на дворишној чесми из које куља хладна вода то опере: и то је то. Исто се дешава и када наиђе комшија: док мајка тура кафу а отац износи ракију, ти за то време у башти бираш мезе које ће бити придодато обавезном сиру: лук, парадајз и краставац. Треба још само мало соли. Седељка може да почне. А, радио: пичи ли пичи.
Имућнији варошки шмекери знали су одврну радио у својим аутомобилима (или, аутомобилима рођака који су пристигли из иностранства), ама, то је до позних година била реткост. Отворе они тако врата и гепек па пусте радио „до даске“. Опет, с' времена на време, упале ауто да чују како ради мотор и да допуне акумулатор. И нису то радили само у дворишту – јок море!!! Где год им се укаже прилика и паркирају се они пусте радио: на улици, на сабору, испред предузећа где раде, на фудбалској утакмици. Паркирају кола поред жице која ограђује игралиште па се укључи радио. Углавном се слушају преноси других утакмица или се пусти некакво Село весело. Власник аутомобила и његов најбољи пријатељ седе постранице крај отворених врата и прате утакмицу. Нађи им се, обавезно, и по неко пиво у рукама.
Када се изабере једна станица на радију она се никада, или врло ретко, не мења. Радио се затим само укључује или искључује, већ према потреби и нахођењу. И, премешта се са ветрине до прозора и назад. Најслушаније емисије, поред поменутих и преноса утакмица јесу Поздрави и честитке.
Нешто касније ти радио-апарати су имали и уграђене грамофоне. Нисмо много вајдили од тога. Фалило је плоча а најчешћи квар на грамофону је било ломљење игле. Скоро сви грамофони у улици нису радили јер им је била сломљена игла а никоме није падало на памет да је тражи и мења. Шта ће ти то када имаш радио. Данас, на телефону мога сина има више меморисане музике него што је тада цео град заједно имао плоча.
Најлепше се чуо радио са прозора када прођеш кроз стари део Истока, кроз Љуг. Кад га јутарње сунце умије а река која протиче, хладна и чиста, кроз њега: освежи, није било лепшег дела Истока. Тада, неко, на прозор старе и камене куле избаци радио, поред постељине која се проветрава, а звук допре до свакога ћошка, сваке хоклице, сваког филџана кафе и шишета ракије, сваке дрвене капије и каменог зида – е, тада је најлепше проћи кроз Љуг. Нисмо се много разликовали од других људи. Били смо исти к'о и свуд: добри и лоши, поштени и непоштени, али је радио на прозору у таквим данима чинио да свакако будемо озаренији и срећнији, и, што је најважније: опуштенији - него други и на другим местима.
Нема коментара:
Постави коментар