петак, 16. децембар 2016.

БУЛГАКОВ, ЦЕНЗУРА И МИГОВИ-29


                  БУЛГАКОВ, ЦЕНЗУРА И МИГОВИ-29

„Као што у такозваним приликама бива, сваки је схватио ослобођење као укидање оног што њега лично тишти“.
Слободан Јовановић, Вођи Француске револуције, БИГЗ 1990, стр. 46

Булгаков, тада још млад и непризнат писац (признат није био ни када је добрано остарио), послао је роман издавачу. Убрзо након тога издавач га је позвао, одушевљен и озарен рекао му:
- Књига је генијална!
- Значи објавићете!? – био је срећан Булгаков.
- Таман посла. Ја сам породичан човек, нећу да ме хапсе – одговорио му је искрено издавач.
Стање у српској уметности, култури и међу интелектулацима, те и питање цензуре, описао је професор Мило Ломпар следећим речима: „У култури је последица то што се појачавају унифицирајуће тенденције политичке коректности. Политичка коректност објективно омогућава интрументализацију културе, јер доводи у питање битни постулат модернистичког духа – субверзивност. У данашњем свету не можете бити субверзивни у уметности уколико желите да будете присутни... Унутар главног тока јасно је назначено а рубове не смете додирнути, док у дозвољеном простору можете говорити шта хоћете. Тако је обиље шанси у уметности присутно тамо где је уметност безопасна, а апсолутна рестриктивност ступа на позорницу која показује опасне теме“.


Михаил Булгаков је у писму влади СССР-а, 28. марта 1930., између осталог написао следеће: „Борба против цензуре, ма каква она била и уз какву год власт стајала, мој је списатељски дуг, као што су и позиви на слободу штампе. Ја сам ватрени поборник ове слободе и сматрам да уколико би неки писац наумио да доказује како му она није потребна, био би попут рибе која јавно сведочи да јој вода не треба“.
После једног таквог писма, чак је и Стаљин нашао за сходно да лично позове Булгакова, те 1930-те године, а поводом молбе писца да оде у иностранство или добије посао. Тито је, дочим, само два пута јавно прозвао писце: Бранка Ћопића и Драгослава Михајловића, помешавши овог другог са Михизом („Што, богаму, хоће тај Микиз?“). Када би којим случајем данас васкрсао Црњански и нешто рекао о стању у Србији, или написао писмо о цензури, Вучић би га на само једној конференцији за штампу прозвао двадесет пута, таблоиди би га разапели а полиција позвала на информативни разговор због сумње да је горе поменутог Ћопића гурнуо са Бранковог моста (и ако је седам година пре тога већ био мртав). То је данашња слика и прилика Србије која ће бирати председника и добити ''мигове'' на поклон.
Нови председник Србије ће највероватније долетети на ''миговима-29'', које ћемо добити од Руса. Биће то онај исти човек који скупоцене књиге држи на свом радном столу окренуте према онима са супротне стране стола, како ствари сада стоје, ти ''мигови'' стижу у јеку предизборне кампање следеће године. (В.С.Караџић: „Иза вука и лисица фука“).
Наравно, нормална Србија неће имати свог кандидата. Опозиција хоће, али то није Србија о којој говорим. Проблем српске политичке сцене огледа су у томе што су сви актери, власт и опозиција, остаци бивших режима. Тако да оно што Јеремић и Јанковић данас добијају по носу путем прљаве кампање само је жетва онога што су посејали док су били на власти. Све ово што се данас догађа само је наставак онога што су они започели.
Углавном, са ''миговима'', или без њих, најебали смо свакако. Није све у економском оправку, чак и да га има - а нема га. Најбољи пример за то је економски опоравак Немачке тридестих година, када је Хитлер, исто тако вољом народа, дошао на власт. Подигао је индустрију, упослио људе, направио ауто-путеве. Знако како се све завршило. И увек ће се тако завршити, мање или више трагично, кад год један човек помисли да је изнад народа и државе.
Није све у опоравку индустрије и капиталу. На пример, време када се у свету и Енглеској захуктава индустријска револуција и када ова постаје империјалистичка сила (поробљавајући и пљачкајући народе и државе), је оно исто време које Чарлс Дикенс описује у својим делима. Присетите се, прочитајте књигу или погледајте филм, да видите како су живели обични људи у време када индустрија цветала.

Најгоре у свему је што се Србија економски не опоравља и не индустријализује чак ни у бајкама браће Грим (а, не, мислили сте да ћу да се насанкам па да поменем ''браћу'' Андерсен – Ханса и Кристијана). Ми се само задужујемо и продајемо јефтину радну снагу, док се стечена вредност износи напоље. Неко ће рећи да другачије не може. Не знамо ми то, док искрено не пробамо. Чак ћемо и те ''мигове'', који ће утицати на председниче изборе, добити на поклон. Толико смо ''јаки'' да не би могли сами да их купимо. (Ипак, обећавам позитиван текст о влади ако стигну. Уколико стигне и систем БУК, поред тенкова, биће одато и признање са моје стране). На крају, кад стигну ''мигови'' и изаберемо председника, остаће нам опет оно што је Драгче понудио пријатељима при просидби (серија ''Мој рођак са села''). И дугови. Да нисмо економски ''напредовали'': макар не би било овог другог. А на оно Драгчетово смо већ навикли.

Нема коментара:

Постави коментар