ГЕНОЦИД!? (КОЛИКО СУ АЛБАНАЦА ЗАИСТА УБИЛИ СРБИ?)

Пише: Игор Ђурић

ИЗ КЊИГЕ – ''КОСОВО – ВЕЧИТИ РАТ'', ИГОР ЂУРИЋ (ЧИТАЈ НА ОВОМ ЛИНКУ ЦЕЛУ)

Гардијан, 24. јун 1999. године: ''Кук обећава да ће убице платити; сцене масовних убистава оправдавају НАТО, каже министар спољних послова''. Никада Кук није показао сцене масовних убистава. Поводом спекулација о броју убијених Албанаца, то јест о броју лешева који ће бити пронађени, први су се огласили шпански патолози који су послати да врше обдукције тих ''масовних злочина''. Они се враћају пре времена јер масовних гробница једноставно није ни било. Наравно било је мртвих, водио се стравичан рат. Али мртвих на свим странама, и најважније, мртвих од којих је већина страдала после почетка бомбардовања. Наравно било је и убијених цивила (знало се већ за Суву Реку, Подујево и нека друга места где су убијени албански цивили, али је и тада било исто тако убијених и српских цивила) – али  геноцид?! Али десетине и стотине хиљада мртвих због којих је Америка организовала Милосрдног анђела (или: Операција Савезничка сила; или: Операција Племенити наковањ)?! Од свега тога ништа. 

Миодраг Б. Протић, човек који је видео света и који је свет доводио у Београд и Србију, пише у својој аутобиографској књизи Нојева барка: „Међутим, крајњи релативизам у документовању тог насиља проузрокује нелагодност и страх: на почетку рата (као casus beli) жртве су процењиване до 500.000; па око 100.000; по његовом завршетку око 10.000; најзад после вишемесечног истраживања међународне комисије стручњака ''пронађено је укупно 2.108 тела убијених на Косову уопште, у индивидуалним и групним гробовима'' – саопштила је пред Саветом безбедности Карла дел Понте, главни тужилац хашког трибунала! Та последња цифра, иако не коначна, бар сто или педесет пута мања од почетних, прекида говор о ''геноциду'' над Албанцима: нигде масовних гробница! Али изазива тешка питања и плаши играњем убијеним – не само убијањем, потврђујући да већ дуго не живимо у Лајбницовом ''најбољем од свих светова'', нити поштујемо истину да ''интерес који заслепљује једне отвара очима другима'' (Ларошфуко)“.

„Па где су ти лешеви?“- питају се Макс Синклер и Џеред Израел у тексту Манипулација мртвима од 11. новембра 1999. године. У тексту шпанског Ел Паиса - Срби нису криви од 23. септембра 1999. године, један од шпанских патолога каже: „Рекли су нам да идемо у најгору зону на Косову. Да треба да се припремимо за преко 2000 аутопсија. Да ћемо да радимо до краја новембра. Резултат је био веома другачији. Нашли смо само 187 лешева, и сада се враћамо“. На крају је испало да је и од тих пронађених лешева преко стотину њих из КПД Исток који су НАТО авиони бесомучно бомбардовали. Добар део од пронађених лешева шпанских патолога били су жртве НАТО-а. 

Настаје гужва у Вашингтону, Бриселу и Хагу. Где су  лешеви? Дел Понтеова изјављује Ројтеру 10. новембра 1999. године да је батаљон судских патолога Хашког трибунала ископао за шест месеци 2.108 лешева али није дала одговор: ко су убијени? И обећала је да ће сигурно наћи још. У тој гужви нико не стиже да је приупита зашто је њена претходница Лујза Арбур дала оставку баш оног дана када су први НАТО војници кренули на Косово? Да се није тражило од ње нешто на шта она није била спремна а Карла јесте? Само питам. 2.108?! Геноцид?! Обећала?! 

Али гле још једног ''чуда'' и од тих 2.108 које је ископала Карла у оптужницу ставља само око 600, од којих је око 550 према самој оптужници и Дел Понтеовој убијено ПОСЛЕ ПОЧЕТКА БОМБАРДОВАЊА а 45 пре почетка, дакле као повод бомбардовању. Не треба напомињати да је тих 45 - оних истих 45 из Рачка. Карла је дакле врло вероватно ископала више Срба него Албанаца. И подигла оптужницу против српских генерала и руководиоца пре него је и знала колико ће мртвих бити, осим оних из Рачка?!?! Бомбардовање није дакле започело због масакара и убистава већ је започело да би се све то касније догодило.

СЛУЧАЈ РАЧАК - ЧИТАЈ ОВДЕ

Карла зове у помоћ и Американце. Стиже ФБИ. Марко Лопушина у књизи ФБИ и Срби наводи податке о томе: „Група од 66 агената ФБИ на захтев Хашког трибунала дошла је на Косово да помогне при расветљавању ратних злочина. Том приликом Крис Виткомб портпарол ФБИ је рекао: ''Трибунал је тражио да водимо истрагу на седам локација у потрази за доказима који би потврдили изјаве албанских сведока о ратним злочинима . Операцију започињемо у Глоговцу''. Агенти ФБИ су брзо прешли у Ђаковицу, Пећ и Приштину“. У реду. Шта су нашли? Где је извештај? Можда они, питам се ја, и нису дошли да траже доказе - већ да уништавају доказе? Али, ово је већ ''теорија завере'' тако непопуларна у београдским кулоарима. Можда одговор, ван ове теорије, треба тражити у речима Ричарда Гвина у Торонту стару од 04. новембра 1999. године: „До сада ни једна масовна гробница није пронађена на Косову, упркос четворомесечном раду истраживачких тимова међу којима су били и експерти ФБИ и канадске полиције“. Ову констатацију додуше поменути новинар износи са дозом горчине и разочарења, који провејавају у тексту и између редова. Ни он није срећан што нема више мртвих. Канадски режисер Гарт Причард одлази на Косово у намери да сними филм о ископавању масовних гробница али се враћа необављенога посла, пошто је обишао пар десетина локација на којима није пронађено ништа. Он о томе, по повратку и говори, али га мало ко слуша.

Сматра се (упоређујући више извора) да је у периоду од марта 1998. године до марта 1999. године у сукобима на Космету погинуло око 2.000 људи (овде су урачунати убијени српски војници, полицајци, као и убијени терористи, да не буде забуне због несклада у вези поменутог извештаја ОЕБС-а који наравно није коначан и комплетан јер су српске власти из необјашњивих разлога избегавале било каквих контаката са ОЕБС-ом, осим оних неопходних а Шиптари нису давали податке онда кад терористе нису могли да подметну као цивиле или кад своје злочине нису могли да припишу Србима). Је ли њих можда Карла ископала? Од тог броја је Срба око 650 а остало су Албанци. Јесу ли нас бомбардовали да би Албанце заштитили да не убијају Србе? Колико је Срба било у тих 2.108 ''жртава геноцида горег од Хитлеровог''?

Даље: само за првих два месеца од доласка НАТО снага на Космет убијено је и отето (читај сви су убијени) око 2.045 Срба. Али они нису били жртве које треба помињати и ако простим бројањем дођосмо до цифре веће од жртава које је пронашла Карла и даље неке ствари нису јасне. Је ли и Србе ископала Карла? Најбоље можда осликава право стање ствари парадигматична изјава италијанског новинара  Умберта Томазија коју сам нашао у његовој књизи Косово - црна рупа Европе: ''Како веровати људима који су доказали да после сваке битке умеју да манипулишу лешевима, додајући постојећој гомили друга тела која су ископали из километара удаљених гробова''. Он овде мисли на ОВК а Карла на њену жалост то није исто могла да уради. Можда би тако решила проблем. Обећала је да се нада да ће бити боље на пролеће. Не знам што до пролећа, ваљда је чекала ''боље време''?!

Да наставимо где смо малочас стали. Канадски генерал Луис Мекензи у листу The global and mail а у тексту ''Где ли нестадоше сва та тела'' од 9. новембра 1999. године пише: „Од кад је рат завршио, а после више од четири месеца истраге коју је спроводило 15 екипа патолога из различитих земаља, међу њима је била и Канада, многобројни Европљани се питају: ''где су сада ти лешеви... Истражено је 150 од наводних 400 гробница. (и то оне за које се сматрало да су ''сигурне'', прим И.Ђ.). Међународни кривични суд за бившу Југославију масовном сматра сваку гробницу у којој је закопано више од једног тела... до дана данашњег није откривено ни 500 тела а на стотине њих је било укопано у индивидуалне гробнице (и не зна се ко су ископане жртве, прим. И.Ђ.)... Тимови форензичара су изражавали  своје негодовање и нервозу прелазећи а једног случаја за који су кружиле приче о зверствима на други а да при том ни на једном од означених места нису успевали да открију никакве доказе који би потврдили првобитне наводе којима  су се руководили“. 

Слободан Милошевић је у својој завршној речи после извођења доказа оптужбе такође цитирао генерала Луиса Мекензија и његов текст од 6. априла 2004. године из канадског дневника Несенел пост: „Све информације које су послужиле као покриће за бомбардовање Србије испоставиле су се као тешки фалсификати... Од наводно 100.000 сахрањених у масовне гробнице, пронађено је око 2.000 и то припадника свих етничких група, укључујући и оне који су очигледно погинули у рату, учествујући у борбама“. У истом тексту, под насловом Бомбардовали смо погрешну страну овај канадски генерал пише: „Од интервенције НАТО 1999-е године Косово је постало престоница злочина у Европи. Трговина белим робљем и проституција су у порасту. Покрајина је постала најбитнија тачка дроге на путу за Европу и Северну Америку. Циљ Албанаца је да очисти све неалбанце, укључујући и представнике међународне заједнице, са Косова и да се на крају повежу са Албанијом у циљу постизања велике Албаније. Није било никаквог геноцида тамо“.

                                                      кликом увећај слику

Према подацима мисије УН на Косову је до фебруара 2005. године пронађено 4.019 тела, од којих је идентификовано 2.122. Према евиденцији Црвеног крста од јануара 1998. године до краја 2000. године на Косову је нестало 3.272 особе из свих етничких заједница. Колико је Срба међу неидентификованим лешевима? Колико је Срба међу несталима? Колико међу идентификованим? И колико је међу тим убијеним: ко убио? Колико су убили Срби? Колико је убио ОВК? Колико НАТО? Колико је нагазило на мине, колико је умрло природном смрћу? Колико је страдало у обрачунима наркодилера? Колико је убијених у међусобним разрачунавањима кланова и крвних освета? Колико је страних плаћеника међу мртвима? Да ли пише на сваком лешу да су га Срби убили? Колико је у ствари од тог броја убијено после доласка НАТО трупа? На крају, колико је лешева ископаних а неидентификованих а који се воде као нестали?

И зашто се овај број (горе поменути подаци били су приступачни око 2003/04) после десет година повећао? Како је то било могуће да неко ''нестане'' после толико времена, када обично одмах сви пожуре да пријаве нестанак, јер желе да сазнају о судбини својих? Ко то чека десет година (или седам, осам) да би пријавио нестанак члана породице? Према томе, број несталих који фигурира у разним извештајима и подацима може да значи нешто, али и врло мало при коначном утврђивању броја страдалих, јер ако имамо скоро 2.500 неидентификованих онда се са правом може сумњати да је добар део њих са тог списка несталих и да постоји вероватноћа да су то Срби. Такође према подацима мисије УН од уласка КФОР-а убијено је 1192 Срба, 593 припадника других националности и 790 несталих особа (читај ''убијених'' и читај ''Срба''). Па? Је ли ових 2.575 побројано у горњој цифри?

ЖУТА КУЋА - ЧИТАЈ ОВДЕ 

Хјуман Рајтс Воч има своје виђење ових недоследности, а које сам нашао на сајту Американ радио воркс. Они на тим страницама  констатују „да је на Косову убијено најмање 10.000 Албанаца али је нађено само 3.000 лешева (али не констатују ко су убијени, то јест чије су лешеве пронашли истражитељи, прим И.Ђ.) јер су Срби поучени искуствима из Босне (којим искуствима? прим. И.Ђ.) САКРИЛИ остале лешеве“. Сада ми се још више чини сумњивим морбидно ископавање лешева на Косову и терање истих за Батајницу, Петрову Гору или Рашку. Али и са свим гробницама пронађеним у Србији број се није променио, према горе наведеним извештајима, само што су неки ''нестали'' тада постали ''убијени''. Можда ово треба да поткрепи изјаве истражитеља и њихових 577 лица са оптужнице? Колико су поуздани људи из Хјуман Рајтс Воча говори и податак са исте странице да је у периоду од доласка НАТО трупа на Косову, по њима, убијено 300 (?!) Срба. Испада да сам ја лично познавао скоро половину свих убијених! Желим овде подвући, од почетка кампање, преко бомбардовања, па до послератног периода – када се схватило да се не може више манипулисати са огромним бројевима, јер су неки људи на терену и виде истину - та цифра од око 10.000 убијених Албанаца све време је фигурирала као најпожељнија и ''најдоказљивија'', и није се стало са кампањом док се најзад после петнаест година није ''намакла'' управо та цифра!

Дик Марти у свом извештају о трговини људским органима на једном месту пише следеће: „Питање које, са хуманитарног становишта, остаје најакутније и најосетљивије, јесте питање несталих лица. Од преко 6000 случајева несталих лица у евиденцији Међународног комитета Црвеног Крста, приближно је 1400 пронађено међу живима (подвукао И.Ђ.), док је 2500 тела пронађено и идентификовано. У већини случајева реч је о жртвама албанске националности... Још увек се не зна судбина 1900 лица несталих током сукоба (од којих су две трећине косовски Албанци). Овом броју треба додати готово 500 лица несталих након доласка КФОР-а 12. јуна 1999. године, од тога је око 100 косовских Албанаца а приближно 400 неалбанаца, већином Срба“.

Поред тога што су сви они нашли приближно исти број лешева, и што се међу манипулацијама уочава да се најчешће исте жртве воде и као убијени и као нестали, сама чињеница да је око 400 Срба нестало само у време првих месец дана од доласка КФОР-а потире и доказује као лажну цифру Хјуман Рајтс Воча о томе како је само 300 Срба убијено у том периоду. Али, обратите пажњу и на следеће: 1400 људи је пронађено међу живима! Може се догодити да се изгуби неколико људи, па се пронађу после, али пронаћи толики број живих међу онима који су пријављени као нестали није ништа друго него доказ како се манипулише са бројкама када је Косово у питању. Све што су могли да ''стрпају'' међу нестале, убијене и силоване, Албанци су то и чинили. У број страдалих они су убрајали и живе, и убијене од Срба, и уморене од ОВК, погинуле од НАТО бомби, погинуле у офанзивама на албанско-српској граници, погинуле у међусобним мафијашким и картелским обрачунима, и умрле природном смрћу током низа година, пре и после рата – и, наравно све су то приписивали ''српском терору''. У томе су их помагале међународне организације и неке невладине организације у Србији. 

Отуд се не треба чудити кад Фонд за хуманитарно право изнесе податке да је број жртава следећи: НАТО агресија само 750 жртава – 450 цивили, 300 војници и официри – када су српски губици у питању. Косово: 13.500 – 10.800 Албанци, 2200 Срби, 500 Рома. Они имају бројеве, имају толико и лешева, али само једна ствар мањка тим подацима – половину од тих жртава нису убили Срби, а добар део уопште није ни убијен. Треба поново истаћи важну чињеницу: највећи број убијених од стране српских снага јесу припадници ОВК који су погинули у борби. Треба само погледати структуру тих жртава – пол и старосну доб - и није проблем утврдити да је већина њих војно активних мушкараца. Има наравно и цивилних жртава али никако у броју и обиму како жели да се прикаже. Јер, све што се могло доказати доказно је: остало су шпекулације и подметања.

РАТНИ ЗЛОЧИНИ СРБА: ШТЕЛОВАЊЕ ДОКАЗА! - ЧИТАЈ

Википедија, и то она хрватска, износи следеће податке: „Рат, који је трајао готово три године, има најнесигурнији и најупитнији број жртава од свих четири Југославенских ратова јер дуго није било никаквих прецизних студија или анкета које би могле утврдити точне бројке. Број мртвих Албанаца је упитан, али било је неколико процјена смртности. До краја 2001., на Косову је ексхумирано 4.400 лешева Албанаца. До 2004., пронађено је и предано УНМИК-у додатних 836 лешева Албанаца која су пронађена по скривеним масовним гробницама у Ужој Србији. Лешеви су превезени из Косова у Србију у камионима са уграђеним хладњаком те покопани у гробовима у мјестима Батајница крај Београда, Петрово Село и Бајина Башта. Број свеукупних мртвих Албанаца у рату сеже према неким процјенама и до 12,000 (Ланцелот студија) и 13,000 жртава.Према Влади Србије, службено је само од албанских напада убијено или нестало 3,276 особа, не укључујући нападе НАТО снага, од 1998. до сијечња 2001. Од НАТО напада је према службеним српским изворима убијено 114 полицајаца и 462 војника. Број мртвих цивила од НАТО напада је и даље упитан, но процјене сежу од 1.200 до 5.700. С друге стране, НАТО је објавио да је од зрачних напада могло погинути највише 1.500 цивила. Процјене укупног броја мртвих према овим податцима сежу од 10,000 до 20,000 мртвих. Фонд за хуманитарно право (ФХП) направио је досад најопсежнију и најпрецизнију студију о том сукобу, те је евидентирао свеукупно 13,472 жртве на подручју Косова од сијечња 1998. до просинца 2000. Та невладина удруга, која је објавила податке у листопаду 2008., је навела да од тог броја Албанци чине 9,260 (68 %) а Срби 2,488 жртава (18 %). 470 особа су припадници других националности а засад је 1,254 жртава неутврђене етничке припадности. У тај број нису укључене жртве изван Косова, тј. у Ужој Србији и Војводини тијеком НАТО интервенције. Када би се додале (најмање 1,200 погинулих цивила, 462 војника и 114 полицајаца) добила би се бројка од око 15,300 погинулих“.

Шта можемо закључити из успутне анализе овог текста? Пазите, и да су подаци тачни, процентуално, у односу на број становника однос жртава изгледа овако: Албанци – 0.5%; Срба : 0.8%. Даље: 4400 ексхумираних и 836 пронађених у Србији. Је ли то 13.000, или, како сам добро збројио: 5236?! Наташи Кандић фали још око 5000 ексхумација, чак и да ове већ учињене прихватимо за тачне. Следеће јако индикативно: за 1254 жртве се не зна које су националности. Ма, ајте молим вас?! То су, или Срби, или страни плаћеници? Треће варијанте нема. Пошто су највероватније Срби и неалбанци, онда проценти којима се горе барата не вреде ништа. Јер ''признатих'' по горњим цифрама Срба је 2488. Припадника других националности је 470 (и њих су убили Албанци). Најзад ових 1254 чија се националност ''не зна'', испада да је ОВК убио, дакле према наводима Наташе Кандић и хрватске ''википедије'', око 4212 жртава. Однос убијених Албанаца и Срба је дакле 5236:4212, или у процентима од укупног броја становника Албанаца је убијено 0.2%,  а Срба 1.4%. Овако огољено баратање цифрама је морбидно али верујте нисам га нити ја, нити српска страна, први започели. Око тог лажног пребрајања је све и започело и по лошем кренуло. Кад смо већ кренули, да наставимо у истом смеру, од тих 5000 убијених Албанаца, више од половине су убили – Албанци. Читај: ОВК.

СИЛОВАЊА АЛБАНКИ НА КОСОВУ – СИЛОВАЊЕ ИСТИНЕ -  ЧИТАЈ

Међутим, оно на шта посебно треба обратити пажњу јесте следеће: од када су дошле међународне трупе, у јуну 1999. године, нестало је око 100 Албанаца (дакле, нема им ни трага ни гласа, убијених а непријављених је много више). Ко их је киднаповао и убио? Српске снаге су се повукле и највећи део Срба са њима. Значи да је ОВК и у присуству НАТО снага убијала и Албанце. На ово мало ко обраћа пажњу. Ако су то чинили у присуству НАТО-а, колико су онда припадници ОВК убили Албанаца у безакоњу НАТО агресије, или током неколико година пре бомбардовања када су контролисали велики део територије Космета? Ако верујемо овој статистици, ОВК је на свака четири Србина - убила по једног Албанца. Тако лако можемо доћи до спознаје колико је Албанаца убила ОВК, и НАТО, а који су после приписани Србима. Ако је ОВК за тако кратко време отела 500 људи о којима се ништа не зна (а, свакако их је било неколико пута више, што Срба, који су убијени и пронађени, што Албанаца чија смрт се није пријављивала због разлога које ћемо навести у наставку) – колико је онда ОВК усмртила људи за 3 године колико је рат интензивно трајао и колико је њих евидентирано као жетве српског терора?

Све ово доказује следећи пасус из истог извештаја Дика Мартија: „Када је реч о поменутим нестанцима, ваља напоменути да су многе албанске породице са Косова које су изгубиле неког од својих најближих након 12. јуна 1999. наводно пријављивале раније датуме нестанка, пре такозваног ''преломног датума'', из страха да би њихови најближи могли бити означени као ''издајници'' националног интереса кажњени од стране ОВК. Значајно је и то да косовски закон о компензацији за породице ''мученика'' изричито искључују лица преминула након доласка КФОР-а. Што се тиче закона о компензацији за породице несталих лица, који је још увек у фази расправе, декларисани став косовских власти јесте да такав закон треба да се односи само на случајеве нестанка пре 12. јуна 1999. Овакав став јасно демонстрира сву осетљивост теме несталих Албанаца, која је присутна до дана данашњег. Лов на ''издајнике'' често служи као маска за крваве међуфракцијске обрачуне унутар ОВК, те за прикривање злочина почињених од стране припадника и сарадника ОВК“.

На основу претходних реченица лако се може закључити да су албанске жртве убијене од стране ОВК вишеструко веће од цифара којима се барата и да су све те жртве приписане Србима – ако због ничег другог а оно због евентуалне компензације и пензије. Зато су у спискове ''страдалника'' гурани сви. И убијени, у умрли и погинули у међусобним мафијашким разрачунавањима, и живи. Они међу собом сматрају да су Албанци страдали од руке ОВК: издајници. Зато се ћути о правом броју тих жртава. Колико је онда непријављених случајева? Колико је лажно пријављених случајева пре 12. јуна и после тога а да би се остварило право на компензацију и избегао печат издајника? 

Зашто рећи да је члана ваше породице убио ОВК, када тиме губите све: безбедност – јер ће доћи да се свете, пензију, и најзад: бришете печат издајника уколико прећутите. Колико онда може бити случајева да су Албанце убили припадници ОВК а да су они приписани Србима? 500, 1000, 1500, 2000? Свака од ових цифара је могућа, најреалније је између 800 и 1000. Волфганг Кауфман, један од посматрача ЕУ на Балкану, у својој књизи Посматрач тврди да само Рамуш Харадинај ''на својој души'' носи преко 200 убијених Албанаца. Сви ћуте и једној врло важној ствари: колико је Албанаца завршило на столовима приручних клиника за вађење органа ради трговине. Свакако не мали број? Коме су они приписани ''на душу''? Ако је 20.000 Албанки пријавило, или су пријављене, да су силоване, онда се треба упитати како су пријављивана убиства?

КАКО СУ АЛБАНЦИ УБИЈАЊЕМ СРБА ОСТВАРИВАЛИ СВОЈА ''ЉУДСКА ПРАВА''! - ЧИТАЈ

Шта треба подвући, тешка срца и у страху да се не огрешимо о праве жртве којих је било али несразмерно у мањем броју него је представљено. Као и код ''компензације о убијеним и несталим'' (закон који регулише права жртава, и који тренутно важи на Косову), тако је једна чињеница утицала и на број жена које су пријавиле силовање. Прво је наравно то чињено ради пропаганде али је после дошло и до практичних последица те пропаганде. На Косову се око 20.000 жена пријавило да је силовано. Знате ли ви шта значи 20.000 силованих жена? То значи да данас у Србији слободно живи и креће се на десетине хиљада силоватеља и зликоваца! Па то је недопустиво! Ко је успео и стигао у тако кратком времену да силује толике жене, кад војска и полиција нису контролисале велики део територија, кад је бомбардовање било непрестано. Најзад, ако су сви побегли: откуд забога толики број жена? Где сам ја то живео? Међутим, Скупштина Косова усвојила је 2014. године измене и допуне већ постојећег Закона о статусу и правима погинулих бораца, инвалида, ветерана, бораца ОВК-а, цивилних жртава рата и њихових породица. Допунама и изменама тог закона тзв. ''косовска скупштина'' је обухватила и особе силоване током рата на Косову, којих према њиховим подацима има око 20.000. Нацрт закона предвиђа пензије од 300 еура за особе силоване током рата, а жртве ратних силовања могу поднети захтев за остваривање права у року од пет година. Биће их, дакле, још.

Генерал Милош Ђошан у својој књизи Од агресије до трибунала, на страни 385. пише о својим искуствима, које је стекао као члан комисије за нестала лица, о томе како су Албанци уз помоћ међународних бирократа правили спискове несталих: „На једном састанку Заједничке комисије у месту Рударе, коме је присуствовао и представник МКЦК из Београда, уручили су нам књигу са именима око 3600 несталих на Косову и Метохији. ''То је списак свих несталих на Косову, без обзира на националност'' – рече госпођа Клич, Францускиња из Швајцарске, испред Међународног Црвеног крста... Већ први, летимичан поглед, потврдио је моја страховања. Нико од четворице мојих несталих војника није био уписан у ту књигу, па самим тим није био ни ''нестао''... Загледајући мало боље, видео сам, да је највећи број Шиптара, од тога преко 95% мушкараца, нестао или последњи пут виђен 11., 12. или 13. јуна 1999., када је КФОР дубоко загазио у нашу земљу, а моја јединица већ била у Нишу“.

РАСЕЉАВАЊЕ СРБА СА КОСОВА КРОЗ ИСТОРИЈУ - ЧИТАЈ

Постоји још један елеменат својствен албанској заједници а који је могао послужити ако средство за манипулацију. У руралним пределима, поготову на територији Дренице, као и у брдовитим пограничним областима, многа насеља, на стотине хиљада људи, били су издвојени, сопственим избором, из било каквих административних и државних токова. Било је великих насеља и области где српска нога није крочила деценијама. Нису се пописивали, нису гласали, нису пријављивали рођења (то у мањој мери јер су се трудили да добијају дечије додатке) али поготову смрти нису пријављивали. Они би умрле, од старости или болести, или убијене у њиховим међусобним разрачунавањима, сахрањивали по својим обредима и нису то пријављивали никоме. 

Ако су и чинили то су радили тим неким њиховим паралелним органима, у примитивним условима, са неким свешчицама које је било лако фалсификовати. Када су деведесетих глумили да имају паралелну државу, лечили су се у квази-болницама од стране приучених техничара, од којих многи нису завршили не средњу школу а камоли факултет а представљали су се као доктори са дипломама те тзв. државе. Живели су у својим затвореним заједницама покушавајући да избегну сваки додир са државном администрацијом. На стотине и хиљаде умрлих природном смрћу они су без проблема могли да пријаве као убијене а поготову као нестале у време сукоба. То нико није могао да проверава, а они који су могли то нису баш ни хтели да чине, нешто посебно. Јер да су хтели, могли су да установе, да је у периоду од 1997. године до 2001. године највероватније  40.000 до 50.000 Албанаца умрло природном смрћу, те да се смо у тој чињеници могу пронаћи узроци недоследности због чега су из године у годину ''проналазили'' лешеве, нестале и силоване, којих у почетку није било толико.

Најзад, макар је једна четвртина (најмање) тих ''цивилних жртава'' међу Албанцима страдала у офанзивама на карауле Кошаре и Морина (неколико стотина), те на Паштрику у време операције Стрела. Само је на Паштрику и рејону карауле Горожуп крајем маја и почетком јуна погинуло између 400 и 600 терориста (неки говоре и о 800 мртвих). Где је укњижена та хиљада убијених Албанаца? Где се уклапају они који су јуришали дрогирани на српске специјалце и падали као муве, а не би ли отворили пут НАТО пешадији да уђе на Космет? Постоје индиције да се тим несретницима кроз храну давала стимулативна средства, или кроз разне таблете, а да они нису били свесни шта се са њима ради. Наши војници сведоче да су јуришали као луди, да су ишли право на цев и да су погођени, откинутих удова и даље желели да иду напред, урличући као звери. Где су укњижени остали терористи који су нападали војску и полицију и тако страдали?

Сви они који су страдали у анти-терористичким акцијама 1998/99. године, што оставише кости пре покушајима да илегално пређу границу са товарима наоружања? Само је у периоду јул-септембар 1998. године, у периоду када су разбијане терористичке банде, страдало око 1000 наоружаних терориста. Све њих су разни плаћени ''експерти'' и још плаћенији ''душебрижници'' стрпали међу цивилне жртве Милошевићевог ''геноцида. Где су укњижени Албанци, њих 109, које су НАТО авиони убили бомбардујући бесомучно њихове тракторске колоне у два наврата, 14. априла и 13. маја? Где је побројано неколико десетина Албанаца из затвора Дубрава које су побили НАТО авиони? У који списак страдалих Албанаца су стављене десетине и стотине убијених припадника ФАРК-а, паравојне формације Бујара Букошија и Ибрахима Ругове, која је требала да буде пандан ОВК и која је такође организована и наоружана уз помоћ Немачке, а које су припадници ОВК немилосрдно убијали па чак и саме вође те паравојне формације Ахмета Краснићија, убијеног 1998. године и Тахира Земаја убијеног заједно са сином и братом 2003. године? Рат између ове две оружане формације Албанаца је однео на стотине живота: где су они уписани? Где су укњижени они који се воде као убијени и нестали а данас живе у западној Европи и Америци, па и на самом Косову, или ратују за исламске фундаменталисте широм света? Ево избројасмо скоро хиљаду Албанаца које нису убили Срби, само у задњем пасусу а који су лепо укњижени у албанске жртве током рата? Где су сви они побројани, коме на душу стављени, ко је суђен због тога? Одговорићу вам: побројани су у спискове жртава тзв. ''српског терора''.

ПРЉАВА КАМПАЊА О КОСОВУ, УВОД У БОМБАРДОВАЊЕ! - ЧИТАЈ

Према подацима изнетим у Белој књизи (Београд, 2003. године) државних органа Србије, у периоду од доласка НАТО снага на Космет па до 23.августа 2003. године, албански терористи су извршили 6571 напад, од чега је 5962 на Србе а 207 на Албанце. Тако је убијено 1206 лица а рањено је 1319 . Отето је 1146 (читај: ''убијено''). Скоро да је са истим подацима изашао Координациони центар маја 2003. године, а такође слични подаци су презентовани и у Меморандуму владе СРЈ о спровођењу резолуције 1244. од јуна 2000. године.  Тако да је према непотпуним подацима до 2003. године убијено скоро 2500 Срба, али Хјуман Рајтс Воч их није пронашао. Њима не пада на памет  да помену ни око 2500 цивила, претежно Срба, које је бомбама убио НАТО. Најзад, у ту цифру нису побројани нестали који нису пронађени ни до дана данашњег.

Министарство одбране Југославије је 2000. године изашло са следећим подацима: Само у првој години НАТО окупације је учињено скоро 5000 терористичких аката, у којима је убијено 1027 лица, од тога су 902 Срби. Рањено је 955 (898 Срба) и киднаповано 945 (869 Срба).  Већ у новембру месецу 2000. године убијених је 1055, рањених 1045 а отетих 1022 лица, углавном и већином Срба. У мају месецу 2001. године, сви подаци појединачно иду на преко 1300 (убијених, рањених и отетих). У првој години НАТО окупације дневно је гинуло или нестајало по 10 људи, углавном Срба.

Хјуман Рајтс Воч се ''прославио'' и са извештајем под насловом По наређењу: ратни злочини на Косову. Цитираћемо само делове и коментарисати успут: „Иако поуздани подаци тек почињу да испливавају на површину, УКУПАН БРОЈ жртава у рату на Косову је још увек непознат и постао је предмет велике расправе“. (Дакле постављена је одступница у оној синтагми УКУПАН БРОЈ и сада може да се пише даље и било како јер ''укупан број'' може значити ''било шта'' и ''било кога'', прим.И.Ђ.). „У свом истраживању Хјуман Рајтс Воч је забележио (како је забележио? прим. И.Ђ.) 3.453 убиства које су починиле снаге српских и југословенских власти, али је тај број сасвим СИГУРНО МАЊИ (знају људи и ко их је убио и да их има још, видовити, прим. И.Ђ.) од коначног јер се до њега дошло само кроз 577 интервјуа“, (а тако је дакле забележено, прим. И.Ђ.).  Значи тако ради Хјуман Рајтс Воч: иде по Косову и пита људе, па бележи, и најзад зар се број интервјуа не поклапа са Хашком оптужницом??? прим. И.Ђ.).

Настављају они ''извештај'': „У исто време тај број није сасвим сигурно онолико висок како су тврдиле власти неких од западних земаља када се спекулисало бројкама од 100.000“. Лепо. А, са којим бројкама је тада спекулисао Хјуман Рајтс Воч? И да ли би Србија била бомбардована да је светско јавно мњење знало да је до 24. марта страдало неколико десетина цивила и неколико десетина терориста?! Јер и да су тачни ови извештаји не може се више лагати и скривати чињеница да је већина људи на свим странама страдала после почетка бомбардовања или од самог бомбардовања, сем Срба који су подједнако страдали и пре, и после, и за време бомбардовања. Ово је важно, јер ја оспоравам наводне разлоге бомбардовања. НАТО је отприлике на сваког албанског цивила страдалог до 24. марта 1999. године убио око 50 српских и албанских цивила. Педесет за једнога, је ли вам то познато?

Али, наставља се извештај: „До јула 2001. Међународни суд за ратне злочине ексхумирао је око 4.300 тела ЗА КОЈЕ СЕ ВЕРУЈЕ (верују људи? прим. И.Ђ.) да су жртве незаконитог убијања српских снага“. Али ми смо већ говорили о томе да ексхумирано тело ништа не значи ако се детаљно не каже ко је убијени, ко га је и када убио, под каквим околностима и да је УН такође слично написао у извештају, али и да наводи да је тек око 2.000 идентификовано (до тада), али и кад се идентификује тело мора се утврдити на који је начин страдало и ко га је убио, другим речима: то што је неко ископан ништа не доказује, ни то што се утврди ко је ископан и даље ништа не доказује о томе ко га је убио – у време и пределу где је свако свакога убијао. Затим, је ли то ХРВ ископавао мимо мисије УН?

КАКО СУ ЛАГАЛИ О КОСОВУ - ЧИТАЈ

Даље се каже: „Најважније је да ПОСТОЈЕ докази (који??? прим. И.Ђ.) да су српске снаге прикривале доказе и уклањале тела (ето дођосмо до Батајнице итд. прим. И.Ђ.) као што је постмилошевићевска власт ПРИЗНАЛА у лето 2001“, (дакле нису истрага и докази у питању - него је неко нешто ''признао'', прим. И.Ђ.). Па се онда даље набрајају места одакле су тела ''сакривена'' и то сва она места о којима су ''грактали'' пре бомбардовања а где после нису нашли то о чему су говорили, али и нека где су се евидентно нашла, па тако није јасно зашто из неке гробнице фали десет тела а остала су ту?! Шта је овде најбитније и шта руши све моје тврдње и тврдње свих људи у свету који мисле исто? Ако се кроз Батајницу и Петрову Гору, Бајну Башту или Рашку, докаже да је тих 700 људи стварно сакривала српска власт, онда више неће бити ограничења у ''пумпању'' цифара. Онда можемо комотно да се вратимо на ону од 100.000 убијених. Онда је све дозвољено. Зато је била ''потребна'' Батајница свима - осим Србима. (Али, шта ћемо са масовним гробницама где су покопани Срби, на територији Албаније, које помиње Дик Марти, тврдећи да српски тужиоци имају чак и сателитске снимке?!?). И нека служи на част онима који су је створили, ма ко они били и ма како је створили, јер број пронађених лешева ништа драстично неће променити право стање ствари, ти људи су се већ водили као ''жртве српског терора'' и евидентирани су у коначним бројкама страдалих или несталих. 

Најзад, најважније, ти људи су убијени после почетка бомбардовања, тако да разлози за почетак истог нису постојали - већ је све било лажно и исконструисано! И, наравно, потребно је процесуирати и казнити убице и оне који су сакривали и одвозили те лешеве. Мада, слажем се са констатацијом Војислава Шешеља у Хагу, када је сведочио у ''Случају Милошевић'': „Свако ко тврди да је господин Милошевић имао план да премешта албанске лешеве са Косова у унутрашњост Србије, лагао је. То сам апсолутно сигуран. То могу главу да положим на пањ. Ја сам вам изнео пример Албанца Дибрана Дибранија који је погинуо на Косову, тамо уредно и регуларно сахрањен, обележени гроб, а онда је неко и његов леш ископао да би био нађен, како се зове оно место на Дунаву, Мачков камен, како ли се већ зове...?“.

Сличан по садржају и методологији рада али много обимнији и уопштенији јесте и извештај који је потписала Верификациона мисија ОЕБС-а на Косову али за који није баш најјасније ко је све учествовао у писању и какви су им истински мотиви а који је насловљен Косово - како виђено тако речено – анализа стања људских права на Косову од октобра 1998. до јуна 1999. Сам наслов после површне психолошке анализе говори какви су мотиви и домети аутора. Они брже-боље самим насловом дају до знања да ће рећи ''само оно што су видели''. На крају се испоставља да су написали само оно што су други чули од некога ко је ''видео''. Већ у предговору Лујза Арбур нам отклања све дилеме и потпомаже  мој став о медијским манипулацијама те јој се на овај начин захваљујем. Она каже у предговору: „....насиље на Косову је било ужасно; разарања су се још једном обрушила на обичне људе.... Људи широм света су били запањени МЕДИЈСКИМ ИЗВЕШТАЈИМА (подвукао И.Ђ.) о злочиначком понашању које је узимало маха“. Дакле овом реченицом Арбурова нам у ствари појашњава слику о томе како је стварана ''истина'' и како су се нашла оправдања. Никакви судски извештаји, никакве озбиљне анализе, рад агената на терену: само медијски извештаји. Она је разумела у чему је суштина. Она је нашла за сходно да управо то каже у првим реченицама иначе кратког  предговора.

Кафић ''Панда'' у Пећи - анатомија медијског злочина - ЧИТАЈ

Кажем, методологија је слична као код Хјуман Рајтс Воча, то су углавном искази ''очевидаца'', врло ретко, самих жртава. Анализа почиње историјском ретроспективом и сам тај почетак говори о тенденцији Верификационе мисије. За њих историја Косова почиње 1878. године стварањем Призренске лиге. Што се тиче демографских кретања етничких група по њима значајне су оне које су почеле 1912. године када су Срби из других крајева насељавали Косово а у исто време, по њима, Косово је напустило око (sic) 500.000 Шиптара?!? После оваквог увода намећу се две алтернативе као закључак: или ништа не знају или су тотално тенденциозни. Трећег нема.

Каже се даље да су хуманитарне организације процениле да је до њиховог доласка истерано око 300.000 људи и да су се десили запањујући масакри, али ништа више од тога. Само констатација: било је масакара. Па кажу даље, сад су већ стигли на Косово: „Средина јануара, 45 људи међу њима и деце - било је побијено у Рачку. Они су углавном убијени изблиза, ватреним оружјем“. Тако ради ОЕБС-ова комисија. Никада после тога нису објаснили како то да деце нема у извештајима патолога. Затим нам дају до знања: „Непристрасност је у темељима рада по питањима људских права, па је један од императива Одељења за људска права да се његов рад доживи као непристрасан“. Ко о чему: курва о поштењу - војник о скраћењу. Па онда даље све по реду: добровољци и плаћеници (баш су се ти обогатили ако су примали  војничке плате од државе Србије, касниле су по годину дана) из целог света у српским редовима, паравојне формације. Ништа о муџахединима, нема потребе. Па сетно и са дозом романтике о ОВК: „У почетку ОВК се састојала од малих сеоских јединица које су често биле организоване око једне породице и којима је основни задатак одбрана села“. Само не рекоше име села. Да није можда Меделин?

Па опет 20-30 страница по систему ''рекла-казала''. Па опет Рачак. Па онда једна реченица која се отргла и која је морала бити речена али савим неприметно, стидљиво и на крају: „За време присуства ОЕБС-КВМ на Косову, међутим, најчешће се радило о појединачним убиствима“. Па онда исказана сумња да је ОВК ликвидирала своје неистомишљенике у редовима Шиптара, него да то може лако да буде масло паравојних јединица и српских цивила, тако су им бар говорили Шиптари из Пећи и околине. Баш бих волео да видим тог Албанца који ће рећи истину да их је убила ОВК, само да га видим. Па опет Рачак. Чим нема шта да се каже што би одржало темпо одмах се помене Рачак. Па онда описи, описи, описи... али и поред списатељског талента до 24. марта врло штуро и мало, скоро ништа што би само назначило на масакре, а, о геноциду и да не говоримо. О потреби хуманитарног бомбардовања: ни говора. Па опет клевета на рачун покварених Срба ''који крију лешеве које су побили''. Много је убијених, казали су им да има и ту и тамо, све сведок до сведока, и свуд, много али не могу да се нађу јер су их Срби сакрили између осталог и у окна рудника Трепча. Па опет уопштена места: ''рекао'', ''видео'', ''чуо'', ''неки човек'', ''неки људи''.

У анализи они признају да је највећи „број убијених међу младим и за борбу способним мушкарцима“, али не, нису они страдали у борби, него су их српске снаге убијале да се не би евентуално борили. По овом извештају би требало све заслуге одузети припадницима ОВК, јер они се нису борили, чим нема страдалих у њиховим редовима. Зашто је полиција државе Србије, која је оптуживана за брутално истребљење цивила, пунила затворе ухапшеним припадницима ОВК? Зар није било логичније (по тој логици), ако јој је то била намера, да прво побије терористе, па онда и цивиле, а не да ове прве хапси и процесуира? Јер терористу треба прво разоружати, па привести из шуме у затвор, па повести истрагу. Зар није било лакше убити их на лицу места?! Ако је српска полиција систематски све пред собом убијала кога је то онда ДОС пустио из српских затвора? Нелогично ми је да неко систематски убија цивиле а не ликвидира онога који пуца на њега и убија га - него га хапси и приводи?!

ОСИРОМАШЕНИ УРАНИЈУМ - ЧИТАЈ

Колико је терориста погинуло у борбама и јесу ли они икад одвојени у бројци од цивилних жртава? То питање треба поновити, колико је пута потребно. Треба само пребројати имена погинулих по споменицама и споменицима ОВК и књигама које су написане у вези тога после рата, па упоредити са укупним бројем жртава. Наводни број цивила жртава би драстично опао а још кад би се тај број упоредио са српским цивилним жртвама онда би НАТО могао да полако спрема авијацију па да ретроактивно избомбардује Шиптаре. На крају крајева са тим проблемом се суочио и Хаг па је Милошевић оптужен на крају за убиство неколико стотина албанских цивила, тачније 577, највише мушкараца у војно способном добу (аутор намерно подвлачи неколико пута исте чињенице, И.Ђ.). Додуше, пребројавајући по тачкама оптужбе, дакле уопштеним подацима о броју убијених, долази се до цифре од 797 убијених. Када се у прилозима преброје убијени поименице долази се до цифре приближно од 603 именом записане жртве али су ту придодата 26 имена затвореника из КПД Дубрава за које се сумња да их је НАТО побио (такође касније повучено из оптужнице Милошевићу и генералима), тако кад се одузме тај број, Милошевић и Србија су оптужени за ''невиђена зверства гора од холокауста'' бројем од 577. НАТО политичари су говорили о неколико стотина хиљада убијених када су започињали бомбардовање. Чеченски терористи, који су за запад ''борци за слободу'', су само у једном дану убили приближно толико руске деце. Али ни овде није крај јер по оптужници из Хага од тих 603 имена само 45 из Рачка су убијена пре бомбардовања а осталих 558 по њиховим наводима су убијени после почетка бомбардовања. Па ја не знам за шта су нас кажњавали онда? За нешто што смо тек требали да урадимо?! Ако су Срби злочинци а Шиптари невине жртве због којих нас је НАТО бомбардовао, како то да данас на Космету скоро да нема Срба, сви су протерани или убијени а наводне жртве се слободно крећу чак и по Србији, лече се у Београду, ваде документа по унутрашњости, пролазе кроз Србију пешице, слободно, на емигрантском путу у ЕУ)? Ако је НАТО донео слободу, од чега данас, 2015. године, преко те исте Србије, беже Албанци?

Разлози за бомбардовање Србије су сви од реда лажни, то јест, све су то подметнута кукавичја јаја. О томе ја говорим не оспоравајући праве жртве. Али, није било десетине хиљада мртвих, није било геноцида, није било масовног погрома док није почело бомбардовање, није било холокауста, није било организованог силовања, на крају, а у ствари, на почетку, није било ни стрељања цивила у Рачку него је доказано да су се ти људи борили са пушком у руци против регуларних снага једне земље. Било је злочина и убистава, наравно, ни један рат до сада у историји човечанства није вођен а да при том није било жртава. Чим ратом настане безакоње, шљам исплива на површину. Сећате ли се какав је хаос настао у Њу Орлеансу после торнада кад је настало пљачкање, убијање и силовање због немогућности локалних власти да одржавају ред? Рат сам по себи доноси злочине, нико ту није измислио ''топлу воду''. Али су злочини чињени са обе стране, и то сразмерно много више са албанске а процентуално немерљиво више. Ја чак овде ни једног тренутка не узимам у обзир преко две хиљаде цивила погинулих у централној Србији. И, злочини су настали кад је већ кривац пронађен и бомбардовањем кажњаван за њих. Дакле и Достојевски може да се преврне у гробу, Американци су поставили ствари на следећи начин: прво казна - па тек онда злочин.

Суштина кампање владиних и невладиних организација, одређених јавних личности, квази-политичара и одређених медија и њихових спонзора са стране, јесте управо та да се скрене пажња са главног питања и проблема, а о којем ја овде пишем, а то је: је ли НАТО имао стварних и оправданих разлога, поткрепљених међународним правом, да нас бомбардује и окупира и да нам данас отима део територије у наставку своје акције, је ли било масовних убистава и протеривања пре бомбардовања, или је цела та конструкција око ''хуманитарне катастрофе'' лажна и имала је за циљ да оправда агресију, окупацију и одузимање дела територије једне суверене земље? Данас са свих страна вичу: ''треба се суочити са злочинима'', из простог разлога да би се замениле тезе и да би се у колективној подсвести српскога народа створила слика да су нас заиста бомбардовали са ваљаним и поштеним разлозима и намерама и да нам за казну  треба одузети Космет.

Хоћемо, суочићемо се са свим злочинима, али и са свим кривцима: јер највећи злочин који се десио на Космету јесте злочин стварања хаоса, безакоња и потпуног урушавања система и институција које је изазвало бомбардовање а које је довело до смрти, паљевина и свега другог. Највећи злочин је мешати се у унутрашњи сукоб једне земље, помажући једној страни против друге, поготово  сепаратистичкој страни. Понајвећи злочин јесте манипулисати истином и тиме скрнавити стварне жртве.

КО ЈЕ И КАКО СТВОРИО ОВК / UQK? - ЧИТАЈ

Зашто данас, толико година после бомбардовања и окупације Космета, макар не поставимо нека питања, кад одговоре већ дуже времена знамо? Потребна су нам та питања, да би мозак покренули са мртве тачке нефункционисања, да би се пробудили и мало поразмислили над нашим судбинама које у задње време прихватамо крајње фаталистички. Примили смо и прихватили оптужбе које су послужиле за оправдање, али само бланко оптужбе. Хтели би смо да видимо са чиме располаже конкретно оптужница, па да се мало и бранимо. Да видимо, стварно, јесмо ли толико били криви да смо заслужили бомбардовање и сатирање. Овде наравно мислим искључиво на догађаје везане за Косово и Метохију, никако за друга дешавања и друга ратишта. О томе нека говори ко зна, али ако су нас бомбардовали ретроактивно или превентивно, или да нас казне за неке пређашње грехе, требали су тако и да кажу.

А шта ће нам докази? Па ми ваљда знамо истину. Ми смо живели и живимо овде. Ваљда знамо за сваког понаособ је ли крвник, паликућа и пљачкаш?! Је ли убица?! Можда, 'ајде, не знамо сви баш сваког, али знамо засигурно јесмо ли СВИ убице или нисмо. Знамо макар за себе, ако смо искрени, а ништа нас не кошта искреност кад останемо сами или кад као ми данас немамо више ништа да изгубимо. Нас убеђују да смо колективно криви, да смо организовано кренули да сатремо и са лица земље збришемо Шиптаре. Управо у то покушавају да нас убеде из Вашингтона, Хага, Брисела и Београда. Ако јесмо: хоћемо доказе, хоћемо одговоре на питања, хоћемо сами да поставимо питања. Пазите: ми тврдимо да смо криви, али исто или мање од других. Ми тврдимо да се несрећа увезла споља, да је несрећа све нас захватила као бујица и да ми прости и једноставни људи једноставно у неким тренуцима нисмо могли да јој се одупремо, пре свега из страха. Ми тврдимо да је било свега и свачега, свега онога што рат донесе са собом, али тврдимо да је то било по систему ''ко кога ухвати'' и то кад је већ бомбардовањем настало безакоње а не никако зато што су једни испланирали да униште друге. Зато што смо ми испланирали да уништимо Шиптаре - то није истина!!! За њих нисам сигуран - то нека виде они.

Сви кривци су кривци са именом и презименом. На свим странама. Хоћемо да нам се одговори кад је, ко је и колико људи убио. Хоћемо макар приближно, наравно да не може свакоме, да се каже име и презиме, и жртве, и крвника. Па да се пребројимо и да се судимо, и на крају да схватимо јесмо ли праведно, или не бомбардовани, и окупирани. Забога, у ратовима на просторима бивше Југославије убијено је преко 100.000 Срба! Па нису се ти људи само-убили. Неко их је усмртио. Па кад нас лепо убеде да је тако морало бити, да се наше жртве не рачунају и не кажњавају, онда да се измиримо са западним светом, да му опростимо бомбе и мртве - јер забога заслужили смо. До тада, док нас не убеде, бићемо упорни стално ћемо постављати питања на одговоре које знамо и које смо видели.

Кад избије грађански рат, као код нас после распада СФРЈ, који је уз то, да ствар буде гора, и верски-грађански рат, или кад избије буна као на Косову (јер на Космету није било грађанског рата него рата државе против тероризма и буне) и то терористичко - сецесионистичко - исламско - фундаменталистичка буна финансирана нарко новцем, онда је, тврдим: највећи злочин када трећа страна или сила стане на нечију страну, или што је још горе организује све, потпали фитиљ, гурне нож у руке, па се после неког времена јавља као посредник и душебрижник. Што би рекао један немачки новинар: „Швабе су на Косову потпалиле ватру а Јенкији су дошли да је гасе бензином“. Највећи кривци за сваког мртвог на Космету јесу управо они који су због својих интереса потпиривали, чак, организовали рат.

Ипак, бомбардовање једне суверене земље, у Европи, крајем 20 века - зар то не заслужује макар нека питања и неке одговоре, сада кад имамо и временску дистанцу, и документа, и сведоке? На крају крајева кад имамо и видљиве резултате те хуманитарне интервенције, и кад се полако назире епилог који открива стварне циљеве и намере појединих актера. Зашто? Зашто су нас бомбардовали? Да се спречи хуманитарна катастрофа и геноцид? Да се спречи или заустави? Ето простих питања. Је ли постојала хуманитарна катастрофа и геноцид пре бомбардовања? Јесу ли систематски убијани и протеривани албански цивили пре бомбардовања? Ако јесу: где и колико? Ако нису: шта је спречавано и заустављано?