Пише: Игор Ђурић
Кад дође рат (или га неко „доведе“ мимо наше воље, а тако
најчешће бива) страдају сви: људи, животиње, природа, грађевине. И: свако на
свој начин. Кад дође рат: дође и страдање. Ретко је коме рат: брат. То само
тако, по некад, изгледа и лепо се римује зарад пословице.
У рату страдају и животиње, па и
краве. Најчешће настрадају због меса, јер војска 'оће и мора да једе. Свуда
около лута пуштена стока јер углавном неко од некога бежи па је пуста на „слободу“ а онда се и дивље звери
острве на њих. Чак се и пуштени пси, после неког времена, окураже па кидишу на
марву. (Сећам се источких улица након почетка бомбардовања: разна стока је
ходала, било је више марве него људи, посебно ми је остао у сећању бат
поткованих коња по асфалту, у мрклој ноћи без струје). Ова, о којој пишемо,
страдала је јер се сама и по својој вољи прејела (нико је није силио на то),
али није се прејела детелине како је за очекивати кад је папкарска марва у
питању, већ се најела сасвим друге и њој, у нормалним условима, недоступне
хране.
Ова наша крава, а не знамо јој ни
име, мада неки тврде да се могла звати Гаља, најела се белог пшеничног брашна:
а то није добро за било којег преживара, па ни за њу. Пшенично брашно се залепи
за желудац а крава не може да прежива па почне да копни и вене до коначног
угинућа. Стока не умире она угине ('гине). Само, поставља се питање, како једна
крава, још у ратно време, успева да се наједе белог брашна и то скоро па типа
500?!
Овако је то било. Увек, у овим
нашим ратовима, неко бежи а неко остаје – пошто ми углавном водимо грађанске и
међусобне војне. Бијемо се међусобно ма где да се задесимо. Бијемо се и бегамо.
Оставимо куће празне или их неко после нас „испразни“. Како било: куће остану
саме и отворене.
Па тако, и у тим условима, 'оће
живинче да уђе у кућу, да изе и оно што не треба да се је' (не јеђи оно што се не је). Знатижељно је то, и оно
полуди од рата. Наилазили смо у ратно време на таке ствари. Умало не
пострадасмо од бесног пса који је уш'о у собу а неко је после затворио врата,
па је тај тако ту седео ко зна колико времена без хране и воде. Једном наиђосмо
на краву (опет: крава) како у дневној соби једне куће брсти свежањ немачких
марака. Непоједених није остало ни толико да се посвађамо око њих.
И ова наша је тако беспослено
шуњала по полу-напуштеном селу, и раније је то чинила (по пуном селу), напасла
би се по врзинама и међама, па би се сама предвече вратила кући. Овог пута
шуњала па се дошуњала до напуштене куће и отворених кућевних врата. Лепо ушла,
наишла на оставу и из дрвеног буренцета се лепо најела белог пшеничног брашна.
Што је најгоре није знала колико је доста већ је јела док није стигла до дубине
до које није могла да допре својом њушком. Ту су је нашли, кући прутом натерали
и тамо се убрзо разболела. Узрок болести се одмах констатовао, ускоро су
уследиле и фаталне последице. Није се имало куд, морао се звати марвени доктор.
У ратно време ретко су се
прегледали и људи али овој крави је било века. Кад је дотични ветеринар
прегледао пацијента (који више није могао ни да стоји на све четири ноге), само
је погледао преко својих наочара, одмахнуо главом и рекао:
„Нема ту шанси, једино да се проба
инфузијом које ја немам, али ни тако не очекујте бог зна шта“.
Кад су већ вагали да ли да се
коље или не, решише ипак да покушају пронаћи ту инфузију. Нож је чекао спреман
и наоштрен. Али, ратно је време било, престала је још пре рата свака испорука
санитетског материјала – чак и за људе, а камоли за стоку. А те инфузије је
ваљало, како је објашњавао ветеринар, макар једна кофа пуна.
Растрчао се домаћин и власник
знатижељне краве на све стране, свуд где му је пало на памет да тражи кесе са
раствором за инфузију. Преко везе, ипак, у болници набави две-три, свега.
Пријатељи пронађоше још по неку, најзад је узето и до шлогиране ујне која се
тих дана осећала нешто боље, па јој нису требале баш толике залихе. Би како би:
напуни се једна кофа.
Крава је лежала у шљивику, памте
очевици, са све четири ноге окренуте према небу. На једну шљиву, баш ону испод
које је лежала несрећна „милка“, окачили су кофу пуну инфузије
коју су цревом за ракију уз помоћ повеће игле спровели до вене пацијента.
„Успе веома ретко“ – вајкао се ветеринар и уједно
припремао на најгоре знатижељну околину.
То је био тај један од оних
ретких случајева. Један од стотину. После неколико сати придигла се на клецаве
ноге. Помогло је, дакле. Никодинова крава је преживела рат. Да ли је касније,
кад смо побегли, преживела и „мир“?! – е, то већ не знамо.
Мора да постоји неки режисер на
овоме свету (кад се већ нашао писац) који ће осликавајући у филмској причи
ратно стање снимити и сцену у којој нека крава лежи у шљивику, са подигнутим
ногама према небу и заковрчене главе из које вири исплажени језик, а кроз
ракијско црево из кофе окачене на грани тече инфузија до игле која ће јој
спасити живот. Горе на небу чује се хук авиона највеће светске силе икад скупљене
а која бомбардује домовину болесне краве.
Нема коментара:
Постави коментар