Вратите осмех у град!

Пише: Игор Ђурић

         Тако је време дошло, да се човек осети добитником и знатно боље, чак и кад местимично засија сунце иза облака.

*

Не срећем више мудре а насмејане људе. Насмејаних будала има колико вам душа иште. Дочим, добри и мудри људи, којих и онако има мало, нису насмејани. А лепо би било, по некад некога срести, ко се од срца смеши и чији вам је лик милина гледати. Увек човек има разлога да буде насмејан. Није то стање тела и фацијалних мишића, већ стање духа и филозофски став. Боље је около сејати осмех него мудрост, боље је бацати осмех него новац.

Тако је то кад размишљате у 'артију. У животу је другачије. Осмех се увек одлаже за нека друга времена, сматра се да ће их он (осмех) препознати (боља времена) и да ће се дати сам од себе, кад за то дође време. У већини случајева се никад не појави. Остане човек без свог осмеха, остану људи без туђих осмејака. Осмејака као окрајака од целог бића. Од душе.

И док се на уснама, ајде, по некад и код неког појави затитрали враголанко, осмех, нигде, али нигде у Србији данас, не можеш срести и угледати очи које се смеју и срећне су, а то је најважнији део овог размишљања. Очи које се смеју припадају само испуњеним и срећним људима. Уколико се смех са усна не види у очима онда је то лажни и вештачки смех. Онда то није истина.

У очима се може видети све. Боже, како изанђала фраза која већ смрди од многе употребе! Али!, као и све изанђале фразе и рабљена општа места: до бола је истинита-е. Јер фраза је увек била најближа истини. У очима је све: истина, туга, лаж, радост, љубав, мржња, страст, равнодушност... Осмех се мора видети у погледу да би био прави, онај на уснама без њега не важи. На уснама без очију видимо углавном лаж.

*

Недавно сам добио мејл са питањем једног девојчурка, сумњам чак и у пунолетност, и која ме сматра писцем, а које гласи: „Шта тренутно радите?“. 

Било је рано преподне. Како јој искрено одговорити, како бити сурово реалан ван света маште и претеривања те идеализовања уметности и уметника па рећи: „Управо сам срао, па сам морао да перем дупе и да га мажем неким мастима, јер имам хемороиде који ми живот загорчавају а који су узрок нередовног и нездравог живота“?! 

Како то написати? Зар се тако руше идеали младе девојке која би да дадне тело и душу уметности?! И онако их у овом времену има мало, све би да буду фолк певачице и старлете са великим сисама, спонзоруше и намигуше, а идоли су им криминалци и политичари. Њена младост и невиност је нашла за сходно да ми се јави, не као мушкарцу - већ као писцу, не као човеку - већ као уметнику, потпуно платонски и духовно. Желела је да изрази поштовање према књижевности, вероватно много чита и уместо да ми ласка што је прочитала и нешто од мојега рада, ја се спремам да будем суров и да јој огадим и то мало вере у лепоту и духовност. 

Зато сам само отписао и одговорио: „Стварам!“ - и прекинуо даљу комуникацију, да ме због поганих времена не прогласе педофилом. Јер, нема везе то што се нека гимназијалка (ретко, али се дешава) заљуби у твоју књигу и тебе, платонски и узвишено – ново време вели да си педофил, јер она нема осамнаест и ако изгледа као да има двадесет и пет. Ти, са друге стране, изгледаш као да си зашао дубоко у шесту деценију, и ако ти није толико, па им је самим тим и заљубљивање сумњиво. Уколико се, пак, изјасниш да би волео да будеш педер, те да те неко појебе у дупе, сви ће ти одобравати и подржавати те (можда те и придржавати), чак ће ти помоћи да усвојиш дете са којим после можеш да радиш шта год хоћеш. Нико се неће питати је ли малолетно или није?! 

Да, само сам „рекао“ у жицу преко тастатуре: „Стварам!“, ма колико ми нестварно изгледала та реч и појам са својим значењем. По некад лаж више вреди од свих истина на свету, лековитија је, добронамернија, има лепши циљ. Истина углавном боли, сурова је и мало ко хоће да је чује. И, на крају, истина скоро ништа не мења на боље, осим што по некад прекине везе међу људима.

*

 Много ускогрудих и себичних људи около. Не тражим ништа од њих те ми тако ништа лично не ускраћују, али се чудим откуд такви људи у тако великом броју и како могу да живе сами са собом у тако одвратном друштву?! Погубили се идеали чак и у најбенигнијој форми. Људи не гледају даље од тањира и не иду дубље од свога џепа. Не постоји општи интерес, само лични. Без културе општег интереса нема ни цивилизованог и хуманог друштва. Нигде не видим пожртвовања за друге. И када га наизглед има оно је естрадно, за спољашњу употребу. Има, само мало, родитељско-анималног инстикта, па ни то не свуда и у истој мери. Све је евидентније да прихватамо кодексе западне цивилизације и да родитељи бивају љубоморни на младост своје деце. То говори да нас је захватио западњачки трулеж, само, као и све са запада што стигне до нас: у балканској верзији.

Питам се, притом, и што је све мање мудрих старих људи? Макар одређени број, ни пре нису сви били такви. Где се изгуби онај искусни поглед и тихи савет, разумевање према младости и грешкама које она носи? Углавном су стари људи џангризави и себични, данас. Mеђу њима је некада било мудраца који нису показивали страх од смрти него су се радовали да виде младост око себе.

Знам!!!, нема више ни младих паметница и идеалиста. Нема занесењака. Нема младости која заслужује старачку мудрост.  Све је го интерес и политика, општа или лична. Па доказ за то колико смо оболели као нација и оволики број младих људи који желе да се баве политиком.