BLOG IGORA ĐURIĆA - Игор Ђурић - СРБИ(И)ЈА


©Igor M. Djuric
copyright 2010 by ©Igor M. Djuric Upotreba sadržaja ove web stranice
podrazumeva obavezujuce prihvatanje copyright -a

четвртак, 11. април 2019.

УБИЦЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ!



Проблем српске књижевности лежи у чињеници што она, данас, нит' смрди – нит' мирише: она заудара, понекад, најчешће је неутрална, неосетљива, без утицаја, беспотребна. Додуше, она не би требало да смрди или мирише али би у најмању руку требало да иритира, да се ипак осећа на неки начин, да утиче. Тих начина и утицаја је у правој књижевности безброј.
Књижевним радом су одавно престали да се баве књижевници. Што због чињенице да их има мало, што због факта да их гоне као јеретике. Преузета је српска књижевност, отета, од неких маскираних разбојника који је држе као таоца и непрестано узимају откуп за њу. Притом, увек преваре таоца и откупљивача јер колико год да им се плати они никада сужња не пусте из заточеништва и увек траже још. У међувремену је дошло, код саме књижевности, до појаве стокхолмског синдрома и она сада неће на слободу чак и кад би могла да утекне из казамата, јер не зна шта би радила тако ослобођења.
Срећом, гробља су пуна старе књижевности и на споменицима су исклесани редови који омогућавају да идеја књижевног и уметничког живи, макар и мртва, макар и у сећањима. Српска књижевност живи само као давно умрла. Српска књижевност је као српски дух: постоји само у прошлости.
Ко су отимачи и џелати српске књижевности?
То су они који би по природи својих занимања требали да је бране и чувају. Они који живе од ње и на њен рачун. То су лисице којима је на чување дат кокошарник! То су педофили који раде у дечијим вртићима и школама! То су силеџије којима су на управљање дати затвори! То су криволовци који раде као ловочувари! То су лопови који чувају сефове! То су неписмени учитељи! То су старлете и спонзоруше које на универзитетима предају етику и естетику!
Речју: српску књижевност силују, малтретирају, уништавају и деградирају они који се њоме данас у Србији институционално баве. Они који су узели да је „чувају“. То су хакери који су упали у систем, украли идентитет и сада се около лажно представљају као књижевници и књижевни радници и притом са лажним картицама подижу новац са књижевних банкомата.
Отмичари и убице књижевности јесу и сви они који по библиотекама ждеру на десетине „хитова“, „бестселера“, тај уклети провинцијски средњи слој, они који пуне сале на промоцијама лажно награђених "величина" и орошених „уметница“, а да нису годинама и деценијама прочитали макар једног класика. Затим, убице књижевности јесу и кентаури (Пекићева дефиниција) – они који се њоме баве их хобија и скрибомани који, поред свих мојих симпатија према њима заиста више немају никакве мере.
Тешке речи?! – приметиће неко.
Речи, ове, нису ни тешке, ни лаке, већ су болно истините. Српска књижевност се свела на појединачне покушаје, чак не ни „донкихотовске“. Нађе се, тек, по неки Санчо Панса који каска на изнемоглом и гладном магарцу и који покушава да исправи оно што кваре они на брзим и јаким коњима које хране на државним јаслама.
Поставља се питање: због чега је то тако? Коме је у интересу да српска књижевност буде сведена на ниво ријалитија или неолибералног тржишног концепта?
Прво, основни разлог лежи у институционализацији књижевности од стране оних који не знају, немају талента, нити љубави према уметности али имају користи од ње. Друго, и важније, лежи у чињеници да су такви подржани од оних којима су глобалистичке тежње дале у задатак да се убије дух појединца и народа а најлакше је то учинити уколико уништиш стваралаштво и идиотизујеш књижевност.
Најважније, проблем није материјалне природе и чињенице да се из народних средства оличених у институцији буџета не издваја скоро нити један динар за оно што би се могло подвести под појмом „национална култура“. За стварање, за писање, нису потребна средства. Потребно је само одржавати се у животу и имати снаге да се држи перо у руци. Проблем лежи у чињеници што: кад год нешто заличи на праву, националну а уједно и универзалну књижевност (јер једно без другог не постоји, како својевремено рече Солжењицин) аутоматски на то крену тољагама, иза сваког ћошка, из подрума, из институција, да туку и ударају, да линчују док не утуку тај дашак идеје, духа или генијалности. То чине управо они који представљају официјелну књижевност.
А онда сви игноришу тај линч и праве се да ништа нису видели, чули или урадили. Оно што претекне тољагама званичног књижевног естаблишмента - докусури игнорисање!

Нема коментара:

Постави коментар

Игор М. Ђурић , СРБИ(и)ЈА

www.djuricigor.net , e-knjige i blogovi

counter for blog