BLOG IGORA ĐURIĆA - Игор Ђурић - СРБИ(И)ЈА


©Igor M. Djuric
copyright 2010 by ©Igor M. Djuric Upotreba sadržaja ove web stranice
podrazumeva obavezujuce prihvatanje copyright -a

петак, 05. април 2019.

Парадокс: Ђинђићев споменик и америчко бомбардовање




''Стара'' јеврејска пословица вели да је боље кад Руси заврћу гас него кад га Немци пуштају.
*
 Мајстори смо да ствари поставимо парадоксално, а после да губимо време и енергију око тога. А, што рече професор Зец: „Кад уђете у погрешан воз, све станице кроз које прођете су погрешне“. Али, мене интересује парадокс, па се бавим таквим стварима и пролазим кроз те погрешне странице. Парадокс везан за дупли стандард – ако вам је лакше. Ту покушавам да пронађем законитост, цикличност и оправданост критике коју износим доказујући да нисам тек пуки хејтер.
На пример. Подизање споменика Зорану Ђинђићу. Није питање: ко треба да га подиже, већ је питање да ли уопште треба да му се подиже споменик. Зоран Ђинђић једноставно није имао времена да заслужи споменик. Он чак није ни победио Милошевића, већ је то учинио Коштуница. На власти је био исувише кратко, са много лоших сарадника, тако да није стигао ништа важно да уради, осим што нам је у наслеђе оставио те сараднике да опљачкају и оглодају све што им је било на дохват руке. Уједно су се дружили са криминалцима који су га на крају убили. Његово политичко наслеђе? Извините, од када се то подиже споменик за тако нешто?!  
Вожд је подигао устанак, Коџа га је довршио, кнез Михаило је узео кључеве од градова, кнез Милан је донео самосталност Србији, краљ Петар Први је ослободио јужне крајеве, краљ Александар је направио Југославију, Милошевић, Караџић и Младић су створили Републику Српску, Коштуница је победио Милошевића. Шта је то велико урадио Ђинђић па да му дижемо споменик преко пута капетан Мишиног здања који је, мисли се на Мишу Анастасијевића исто тако много дао Србији за разлику од Ђинђића?
Или!!! Сребреница. После двадесет година Немци и даље уцењују Србију. А они, Немци су почели да растурају Југославију четрдесетак година после холокауста, што је и довело до рата и злочина на просторима бивше СФРЈ. Ако је Сребреница геноцид шта су онда милиони људских живота нацистичке Немачке? Ако се Сребреница памти и данас, због чега се холокауст не помиње?
Или!!! Демократске тековине САД и Европе. Прво су говорили да се републике СФРЈ морају разграничити према постојећим границама и да Срби у Хрватској и Босни, не могу добити аутономију. Па су после говорили да републичке границе нису важне и да Косово мора бити независно јер Албанци неће да живе са Србима. Па су онда говорили да север Косова не може бити самосталан и ако тамошњи Срби не желе да живе са Албанцима, то јест, да су границе Косова неповредиве. Па су онда говорили, и ако Срби из Републике Српске не желе да живе са муслиманима и Хрватима, Босна мора да остане целовита, итд. итд.
Или!!! Кажу: Американци су велики инвеститори у Србији! Нема везе то што су нам пре тога направили десетине милијарди долара штете. Богами су ''инвестирали'' поприлично и пошто су нам ''пријатељи'' више су ''инвестирали'' него у друге земље. Дејвид Килкулен, бивши аустралијски официр, извео је следећу статистику: НАТО је за 78 дана, 1999-те године извршио 19.484 ваздушна налета у бомбардовању Србије. У Либији 2011. године тај број је за 215 дана износио 9.700 удара. У Авганистану у току трајања целе кампање (која још траје) било је 6.500 удара. У Сирији и Ираку заједно - 2.796. Испада, по Килкуленовом мишљењу, да су Срби били ''опаснији'' од Ал Каиде, Исила, Ал Нусре и свих осталих терористичких организација заједно?! ''Уложили'' су такође и око 50.000 пројектила и око 15 тона осиромашеног уранијума.
Најзад, колико нас заиста ''поштују'' говори и следеће, о ''конструктивним геноцидима'' које спроводе САД и њени сателити можете прочитати у књизи ''Политика геноцида'' чији су аутори Едвард Херман и Дејвид Питерсон. Оно што нас овде интересује из те књиге јест истраживање које се бавило тиме колико су амерички медији користили реч ''геноцид'' у односу на број жртава. Резултати истраживања су следећи:
Однос броја мртвих према коришћену речи (термина) ''геноцид'':
Ирак: 86.000 мртвих према једном коришћењу речи ''геноцид;
Руанда: 250 према 1;
Конго: 317.697 према 1;
Дарфур 256 према 1;
Босански муслимани: 69 према 1;
Косовски Албанци: 12 према 1.
Преведено, то је значило да је било потребно да буде убијено 300.000 цивила у Конгу, или 86.000 у Ираку, да би амерички медији само једном поменули реч ''геноцид'', док су са друге стране на сваких 12 страдалих Албанаца, ту реч понављали поново и поново. Већ код 690 убијених муслимана у Босни амерички медији су употребили реч ''геноцид'' 10 пута. Да би у случају Конга то исто урадили требало је погинути 3 милиона цивила у тој земљи или око 1 милион Ирачана.
А убијених Срба? Колико треба да се убије Срба да Американци једном помену реч геноцид? 20 милиона! Али, нема нас толико! Ко нас онда јебе, они су ''пријатељски'' пружили руку а то што смо мали народ то је наш проблем.
Или!!! Треба да се уведе смртна казна за педофиле. Али камо смртна казна за оне који су убили децу у Клечки и Батајници. За ове задње, убице из Батајнице, простире се црвени тепих кад дођу у Србију. Милица Ракић је живела у Батајници.
Или!!! Насиље у породици јесте проблем. Отац, углавном, туче жену и децу. И, то се догађа. А шта ћемо са насиљем над децом кад немате да им дате да једу, да им купите одећу и обућу, да их школујете, да им нађете посао, да их лечите? Шта је са насиљем над децом ако им стално преко медија говорите да је педерлук нормална ствар?

Или!!! Пре неколико година у Ираку је у једном нападу терориста убијено око 200 цивила. Ни једне ирачке заставе на мрежама. Али смо сви били Шарли Ебдо.
Или!!! Платити медијима из државе касе стотине хиљада евра за кампању превентивних прегледа за откривање малигних обољења а после вам закажу скенер за 6 месеци.
Или!!! Страни капиталисти се субвенционишу из државне касе, и онако већ пребогати, а децу лечимо СМС-овима.
Има и претеривања у тражењу парадокса. Рецимо, поскупљење меса. Људи без разлога кукају, то јест: хејтују. Није баш тако црно. Ето, Јоргованка или Бајатовић (и њима слични) могу за своју плату месечно да купе неколико тона меса. Ајте, молим вас, па ко може да поједе толико месо?!
Како рекох: парадокс!!! Шта сам ја схватио проучавајући парадокс? Па најмање две ствари. Прво, не можеш бити јебан а да ти не уђе. И друго: не можете бити мало или много - трудни. Ни мртви. То је већ треће.


Нема коментара:

Постави коментар

Игор М. Ђурић , СРБИ(и)ЈА

www.djuricigor.net , e-knjige i blogovi

counter for blog