четвртак, 07. децембар 2017.

ЗЛОЧИН ОВК: УБИСТВО ЉУБОМИРКЕ ЂУРИЋ?


Још се нисмо освестили од онога шта нас је задесило нашим избеглиштвом а већ су, после двадесетак дана, почеле да стижу суморне и стравичне вести из места које смо напустили. Одређен број наших рођака и комшија није хтео да напусти Исток. Рачунали су на то да никоме зло нису учинили, да немају чега да се плаше обзиром да су цео свој људски век провели поштено радећи и живећи. Тешко је рећи шта се тамо заиста догодило осим једне непобитне чињенице: да је већина њих побијена без милости и брутално. Мали број сведока који је преживео оно што се тамо догађало нису били поуздани у сведочењу из простог разлога што су им видици били скучени, што нису имали слободу кретања и што су живели у великом страху. Један од преживелих, причао ми је да је већ после неколико дана почело дивљање по граду, да су куће пљачкане и паљене, да се около пуцало и урликало.


Очевици тврде да се тих првих недеља Италијани из састава КФОР-а уопште нису заустављали у Истоку: пројурили би највећом брзином борним колима и журили да се врате у базу. Шпанци, који треба да преузму одговорност за Исток, касно стижу, и у почетку воде рачуна само о својој безбедности (и касније, додуше). Они ипак воде некакве преговоре са преосталим Србима око њиховог пребацивања на сигурно. Закаснило се са тиме. За то време терористи су могли да чине шта им је воља. Манастир Гориоч је спашен чињеницом да се нашао на списку војно-техничког споразума и да су га већ првих дан запоселе НАТО трупе и тако сачувале. Црква Светог Петра и Павла у центру Истока није била те среће: спаљена је заједно са конаком тада и поново 17. марта 2004.


Сведок о коме говорим је пре одласка свратио у кућу Станоја Љушића, и тамо је последњи пут видео Станоја, Радоја Вулић, Мишка Вулић, Станицу Вулић, Петра Ђурић и Ђурђу Вулић. Микаила Вулића није могао да види јер је лежао у кући, у смртноме ропцу. Њему је тада саопштено да је Станоје успео да стигне до станице милиције у Истоку коју су већ запосели припадници ОВК и да му је речено да је најбоље да се преостали Срби скупе на једном месту како би могли да их  лакше чувају. Окупљени у кући Станојевој су тога дана разговарали о томе где да сахране Микаила који умире. Договорили су се да то учине у дворишту куће а да га пре тога умотају у ћебе. Један од Албанаца који се нашао у близини куће те кобне ноћи рекао је само „да је било страшно, чули су се крици запомагања и кукњава и урликање убица, а онда је кућа изгорела“. 
(КЛИКОМ ОВДЕ МОЖЕТЕ ПРОЧИТАТИ О ДРУГИМ ИСТОЧКИМ СТРАДАЛНИЦИМА У ТЕКСТУ: УБИЈЕНИ СРБИ ИЗ ИСТОКА 1999-ТЕ, УБИЈАНИ СУ ДЕЦЕНИЈАМА!).
Други источки страдалници су убијани поједничано, како је ко и где затечен. Један од сведока је после говорио да је видео лешеве Срба на пијаци уз џамијски зид. Евидентно је да Љубомирка Ђурић није била у кући са осталим Србима јер се њен стан налазио у центру града. Највероватније она није ни излазила из њега и ту је дочекала своје џелате. Непоуздане су приче да је бачена са терасе свога стана (V спрат) јер постоји мала вероватноћа да је после тога тело ношено до сточне пијаце. Тело је пронађено у реци, измасакрирано са много убода ножем у јадну жену.


Синови Филипа Милосављевића и горе поменуте Љубомирке носе тешке ожиљке на души и горка сећања. Јер су кроз њихово породично трајање хтели да их сатру. 1979. године један Албанац је ушао у канцеларију директора предузећа Дубрава и сасуо цео шаржер из пиштоља у груди Филипа Фиће Милосављевић, њиховог оца. Само га је Бог спасао од сигурне смрти. Пројектили из тетејца су били толико силни да су само пробијали тело и то га је спасло. Започето је завршено после неколико година. Њихова мајка Љубомирка, жена тиха и скромна, никоме ни крива, ни дужна, страдала је само зато што је остала у свом родном месту, у свом стану, што је Српкиња, што је мајка. Друге кривице она није имала а зликовцима није било довољно само да је убију већ су несретну жену убадали ножем колико су могли, очигледно и кад је жена већ била мртва. Сличну судбину су имали Радоје и Микаило Вулић. Радоја Вулић, када је имао 14 година, 1941. године, Албанци из породице Реџај су ножевима секли табане. 1999. године су га убили припадници ОВК. Микаило Вулић је рањен 16. новембра 1944. године. Исток је „ослобођен“ сутрадан. И он је убијен 1999. године. Међу убијенима је и мој рођак Петар Ђурић.



О судбини Љупке – Љубомирке, о крајњем исходу, данас знамо следеће: убијена је крајем јуна или почетком јула 1999. године. Међутим, о томе како је провела последње дане живота, када је киднапована и ко је извршио убиство и масакр, скоро да се ништа не зна или се зна поуздано. Зна се да је одведена и убијена код некадашње сточне пијаце у Истоку, на истом месту где су некада партизани стрељали негадашњег председника источке општине и команданта источког четничког одреда Радована Ралу Вулића, заједно са Сталетом Крстић и Радомиром Пумпаловић. 
     Приложене фотографије говоре на који начин је завршила живот ова жена. Њих ми је уступио и дозволио да их објавим њен син Гаврило. На њима се види увиђај извршен над најмање три тела, од којих је једно вероватно тело Љубомирке Ђурић. (Пет дана након постављања овога текста јавила се блиска рођака која је препознала личне ствари Љубомирке Ђурић: прстен и привезак на кључу). По тим фотографијама, УНМИК је очигледно пронашао тело, извршио увиђај и на томе се све завршило. После толико времена њени синови не знају шта се даље догодило са телом несрећне жене. Невероватно је да се после 18 година губи сваки траг иако је евидентно да се не може говорити о томе да се жртва може водити као нестала или да се не зна о њеној судбини. До дана данашњег нико није процесуиран за овај и остале злочине.




    Саветодавна комисија за људска права при УН 12. септембра 2012. године, у саставу Марек Новицки, Пол Леменс и Кристин Чинкин, по предмету бр. 163/09, а одговарајући на жалбу уложену од Љубомиркиног сина Гаврила Милосављевић, од 08. априла 2009. године, у којој се он „жали на недостатак адекватне кривичне истраге“, једногласно „проглашава жалбу прихватљивом“. Иста комисија, која је заседала од 9. до 14. децембра 2014. године, на жалбу Љубомиркиног сина Гаврила Милосављевића, „констатовала је да је УНМИК могао темељитије извршити истрагу“. Неколико дана касније, у презентованом документу, комисија у саставу Марек Новицки, Кристин Чинкин и Франосаз Тулкенс, по истој жалби, констатује да је „жалилац навео да су 1999. године, датума који није назначен, починиоци албанске националности отели госпођу Љубомирку Ђурић из њеног стана у Истоку“.




Истрага је отворена првим унетим документом од 2. априла 2001. године, међутим није дала скоро никакве резултате што се тиче случаја Љубимирке Ђурић. Оно што је интересантно нигде се не помиње увиђај који се овде презентује. Они говоре о томе како су тражили гроб несретне жене и ако је више него очигледно да је сам УНМИК сахранио тело. Тек се у јануара 2005. године појављује сведок Албанац који тврди да је разговарао са Д.К. која му је рекла да је прелази у стан Љубомирке Ђурић, он сведочи да су оне тамо заједно провеле последње дане и да су убијене заједно. Помиње се и сточна пијаца као могуће место извршења злочина. Сведок се више не помиње. Комисија констатује „да истражне радње у погледу случаја Љубомирке Ђурић нису спроведене опсежно као у другим случајевима, те је таква пасивност и пропуст полиције УНМИК-а довело до губитака потенцијалних доказа“, те закључује: „да је дошло до кршења процедуралне обавезе сходно члану 2. Европске конвенције о људским правима“.




То је све што се тиче истраге. Може се разумети, мада је и то тешко разумљиво јер је читава армија војника, полицајаца и истражитеља дошла на Косово и Метохију после нашег повлачења, да се некоме изгубио сваки траг, да једноставно нема никаквих доказа о томе где се налазе остаци неке нестале и убијене особе. Поготову су стравичне размере патње за оне породице које сумњају да су им најближи одведени у Албанију ради вађења и продаје људских органа. Али је тешко разумети да се изгуби траг убијене особе која је пронађена и форензички обрађена (што овде доказујемо). Притом, не зна се коме треба више замерити: да ли странцима које нису много бринули о судбини Срба, најзад нису ни дошли због тога, или нашим државним органима који нису учинили све што су могли да дођу до података, макар онолико колико је потребно да породице сахране посмртне остатке својих најближих.





Не сумњам: све ће се сазнати једнога дана. Некад прође више, некад мање времена док се стигне до чињеница. Уколико неко може да помогне да се до истине (и правде) пре стигне: нека помаже. Оно што никада нећемо знати и што не можемо схватити јесте то како су се осећали сви ти људи док су чекали смрт, па и Љупка. Оно што им је било у души, поред страха, тешко ћемо појмити, осим можда да су се у себи опраштали од својих вољених. Док су чекали смрт, ипак, мислим да нису били у заблуди да ће милости према њима бити. Свесно су изабрали жртву, исусовски, мученички. Њихова ће жртва, међутим, бити узалудна уколико се не потрудимо да сазнамо истину о њиховом крају и њиховим џелатима. А наш грех ће бити: ако ћутимо! 
     Суштина и позадина овога апела је у следећем: желимо да на овај начин алармирамо јавност која ће извршити притисак путем медија и јавних личности на органе ЕУЛЕКСА и Канцеларију за Косово и Метохију, да се на основу снимљених бројева предмета, који су приложени као снимци, макар дође до посмртних остатака како би породица могла достојанствено да их сахрани после скоро две деценије.



2 коментара:

  1. Bog da im da carstvo nebesko,ispastali su zbog vere i srpske pripadnosti ne odricuci se ni jednog nii drugog.Na nama i nasim potomcima da zacutimo ,da ne nacinimo greh neprostivi prema mucenicima,jer nisu bili u becasnoj radnji da ih se stidimo i odricemo ,sada neko daje sebi pravo,sam ga uzima da resi sto i umnije i iskusnije nisu hteli da zaborave i poklone krvlju natopljenu i od Boga datu,neka razmisle i o Lazarevoj kletvi...svaki ko se oseca delom ovoga naroda nad nepravdom prema ovim mucenicima i drugim nepravdama ne treba da cuti.
    Marinko Djuric

    ОдговориИзбриши
  2. Ne treba cutati zbog ovakvih I slicnih zlocina. Stradali su nevini I neduzni civili, zene majke, casne I postene koje nikome nisi naudile.... Vidi se iz priloga kako su mucene I masakrirane. Na took lokaciji na slican nacin stradale su Jos dve zene. Medju kojima je I moja majka. Lepo se vidi da su " strucne" ekipe iz haskog tribunala bile na licu mesta I radile uvidjaj I fotografisale stravicne dogadjaje. Gde su tela zavrsila, gde su ih pokopali Ili premestili ili I ostavili da ih zivotinja raznose do Danas je tajna. Radi see o ekipi haskih istrazitelja is Svedske. Istraga nije sprovedena na profesionalan nacin. Trazicemo nastavak istrage I objasnjenje kome je u interest.da see ne sazna sudbina nasih majki. Molimo sve one koji bill sta znaju da Nam pomognu da pronadjemo ostatke nasih mucenica, nasih majki. Imajte milosti. Njima neka su duse u Raju, a zverima koji su ovakve masakre pocinili neka Gospod Bog sudi I presudi I neka nemaju Mira ni na ovom ni na onom svetu.
    Neduzni nasi ocevi I majke, rodjaci, komsije, prijatelji, stradali od zlocinacke ruke OVK....nikada necemo zaboraviti niti oprostiti....
    Natasa Pumpalovic Scepanovic

    ОдговориИзбриши