BLOG IGORA ĐURIĆA - Игор Ђурић - СРБИ(И)ЈА


©Igor M. Djuric
copyright 2010 by ©Igor M. Djuric Upotreba sadržaja ove web stranice
podrazumeva obavezujuce prihvatanje copyright -a
ПРЕВОДИМ СА ЕНГЛЕСКОГ НА СРПСКИ, И СА СРПСКОГ НА ЕНГЛЕСКИ. ДРЖИМ ЧАСОВЕ ПРЕКО ИНТЕРНЕТА. КОНТАКТ: 065 8124 240 * djura2707@gmail.com I do translations from English to Serbian and vice versa. Contact: 065 8124 240 * djura2707@gmail.com  
 

субота, 14. новембар 2020.

ЕСЕЈ О (ЛИЧНО) ЉУДСКИМ ОСОБЕНОСТИМА И КАРАКТЕРИМА


Уље на платну Горан Пешић

                            ОГРАНИЧЕЊА ОД БОГА ДАТА!

 Или су од Бога узета?!

*

Нису сви људи исти. Отуд, никоме није одузимано или давано, бар би тако требало да буде.

Људи су исти: али у својим различитостима.

Ово су, у ствари, размишљања о неутемељености тезе да су сви људи исти те да због тога морају у правима и обавезама бити једнаки и равноправни.

Поготово је у истини неутемељено да сви људи у животу имају исте шансе у такозваним „демократским“ друштвима.

Сваки је човек обдарен неким талентима и спутан неким ограничењима. И таленти и ограничења могу бити психичке (умни, интелектуални, духовни) и физичке природе. Дакле, човек је лимитиран психо-физичким особинама. Негде је дато, другде је узето.

*

Никада се до краја не зна шта су мане а које су погодности човекове?!

У затворској тучи, крупан човек има предност али ће кроз узани тунел при бекству из тог истог затвора проћи само онај најситнији.

Висок човек је добар за кошарку али није погодан за ров.

У пустињи неће преживети паметнији и лепши него онај који може дуже издржати без воде (па макар би глуп и ружан као ноћ).

Дакле, оно што је од Бога узето можда је управо од самога Бога дато! Али, није исто и равноправно!

*

Отуд су најбољи односи међу људима они који се допуњују путем различитости. Код пријатеља не треба тражити добре особине које ће нам користити већ мане од којих ћемо имати најмање штете. Јер, ко има велике особине тај има и велике мане! Уколико се већ мораш квасити, боље је да прегазиш поток него да те однесе бујица.

*

Када би сви људи били без мане онда би свет био досадно место а сам појам Бога би постао бесмислен.

Људи се не равнају према квалитетима већ према недостацима. Притом, важно је да што мање недостаје у духу.

*

Основ је да смо ми људи пре свега ограничени телом. Наше тело диктира све добре стране али и наше невоље. У нашем телу, такво какво је, обитава наша душа али и наш бол и физичка задовољства. Поред тога, тело диктира и физичке потребе (не нужно и психичке).

На том телу се уочавају прве разлике од човека до човека. Ту се види најочигледније шта је човеку дато а шта је узето. Тако се могу претпоставити и домети. Међутим, много фаталније је ограничење душе. Под душом подразумевамо и остало: интелигенцију, осећајност, личност...

Сваки физички недостатак се може надоместити духом. Међутим, болест душе, недостатак духа или интелигенције, се не може надокнадити лепотом или снагом (ма како често изгледало да није, односно, да је тако).

Ми овде ипак говоримо искључиво о детаљима и финесама када говоримо о узетом или датом од Бога.

*

Није геније онај којему је Бог много дао - већ онај којему је Бог мало узео!

*

Често мора да прође много времена у животу неког човека да би се увидело шта му је дато а шта му је узето. И: јесу ли ограничења дата или му је неограничење узето?!

Тек нека несвакидашња ситуација, трен у току рата или некој другој тешкој ситуацији, у опасности или лепршавом тренутку љубави, покажу ко је какав човек и шта му је дато: ограничење или неограничење?!

*

Зашто Бог даје ограничења човеку у њему самоме?

Да би свет у својој разноврсности био лепши и да би људи могли да воле једни друге. Ми се волимо у разноврсности а презиремо у истости.

За би Бог створио толико различитости флоре и фауне, толике многобројне врсте и родове, да је хтео да сви буду исти и да свакоме буде исто дато?!

Како да се боримо за оно што имамо уколико не можемо да га препознамо кроз оно што немамо?!

Како да помогнемо другоме уколико нисмо свесни да немамо сви исте шансе и изгледе?!

Како да се уздигнемо у поразу уколико не знамо да смо изгубили од онога коме је више дато?!

*

Узето од Бога и дато од Бога је божји дар!

*

Мора бити ограничено, што због форме, што због опстанка, оно што је дато. Неограничено значи хаос; а у хаосу нема законитости; а без законитости нема еволуције; а без еволуције не би било различитости; а без различитости не би било света; а без света не би било Бога!

*

Како би нашли жену, љубав свога живота, кад би све биле исте?!

*

Нису сви људи исти и не треба да буду!

Немају сви људи исте шансе и не требају да их имају!

Свако, такав какав је, има своје место у свету, које није ништа мање важно од било чијег и којег другог места.

*

Сенека:

„Ако ти се чини да је недовољно то што имаш, бићеш несрећан ако и сав свет буде твој“.

*

Вил Дурант:

„...јер геније представља врхунац до којег се једна породица успиње преко талента, и одакле се преко талента генијевих потомака поново спушта до осредњости...“.

*



                                           ПОРОЦИ!

 „Не треба уживање избегавати, него га треба бирати“ – говорио је стоички Епикур.

Ја додајем: исто је и са пороцима – не треба их избегавати али их свакако треба бирати и свести на праву меру.

Код порока је много важнији квалитет него квантитет.

А шта су пороци него непресушна потреба за уживањем?!

*

Данашњи најпогубнији порок јесте политика. Ту страда много људи, најмање они који су најпорочнији: политичари!

Остали пороци су везани за човекове физичко-психичке потребе да се задовољи. И док је, рецимо, дрога велики порок – политика је тешка дрога!

*

Откуд знате да је нешто порок?

Уживате у томе  штети вам – то је порок.

И још приде: не можете да престанете то да радите иако знате да идете у лошем правцу (или: не знате?!).

*

Пороци су ипак пре свега у глави. А после тога изникне чежња.

Без порока би живот био бљутав. Са пороком, опет, живот постане зависан.

Живети бљутаво или као зависник?

А средином се не може. Порок не би био порок када би се могло средњим путем.

*

Највећа заблуда лежи у заблуди да је секс повезан са пороком. То нема везе. Секс је прека потреба која је делимично претворена у порок да би људима било слађе. Отуд и прича о забрањеном воћу.

*

Пороци се деле на супстанце и навике.

Супстанце могу бити различите и уносе се различито.

Навике су заправо лоши поступци без којих (мислимо) не можемо да живимо.

*

Често се греши када се болесни људи поистовећују са порочним људима.

*

Нема човека на кугли земаљској који не робује неком пороку. Докле ће се стићи у томе зависи од тога шта му је од порока запало. Неко не може без слаткиша, други без вискија, трећи без хероина. На крају сви исто заврше, само: неко пре, неко касније.

Неко воли да се коцка а некоме је живот празан уколико не украде нешто.

Неко лаже а неко за себе тврди да је безгрешан – обојица су порочни.

*

Ипак, порок није прави порок уколико исход није фаталан. Отуд на лествици порока углавном при врху стоје наркомани и коцкари. Сваки на свој начин униште свакога око себе својим пороцима (који се често комбинују). После њих следе алкохоличари, па редом.

*

Порочан човек је слаб човек. Он је рањив и често неспособан за борбу. Нема карактера. Нема личности. Води рат сам са собом и нити губи, нити побеђује.

*

Неко је свесно и намерно у пороку. Тако воли, тако му је занимљивије. Не зависи од порока али му се ни са оне друге стране ствари не допадају. Таквим људима се згадио непорочан свет јер је много покваренији и лицемернији од овог прокаженог.

*

Или, како Исус рече:

„Ко од вас није грешан нека први баци камен“.

*

Порок је тврдити да си пророк!

Не треба бити пророк да би се видео порок!

Порочност то ти је проточност!

Мора да тече свако вече!

Кроз грлић било који!

Кроз вене, кроз мене!

Уз мене, из мене!

Кроз иглу, кроз игру!

Из речи, кроз слова, до бола!

*

Много је више порока него што је пророка!

*

Боже, дај ми само да у својој порочности останем човек!

*

Не бежи се из живота у порок.

У порок се иде из бесмисла.

*

Порок није перверзија али перверзија може бити порок.

*

Слатко је пороковати

жене

вино

баханалије

а још је слађе на крају цех платити

и бакшиш оставити

јер порок који не кошта ништа

није од оних порока сласних.

*



                                                  ВРЛИНЕ!

 

Некада су се код жена поштовале врлине.

Данас се код жена поштују облине.

Јер, жена је данас саграђена од атома и силикона.

*

Врлина је у данашњем времену недефинисана категорија. Поремећени су параметри, померене у границе. Поготово што се тиче врлине код жена. Мада се ни мушки нису прославили.

*

Шта је врлина?

То свакако није мана!

Уопште није порок!

*

Врлина није долина

то је од лошега бег

врлина је, дакле, брег!

*

Некада си морао бити добар

да би био врли

данас је довољно само да не будеш лош

много!

*

Скерлић је говорио да Србија има „мане својих врлина“.

*

Аристотел вели да је „човек без врлина најизопаченије и најдивљије биће и најгоре од свих у задовољењу полних нагона и глади“.

*

Молијер је говорио да је „образовање прво стицање врлине код деце“.

*

Миодраг Б. Протић се жалио да је у животу неприлике доживео због врлина а не због мана.

*

Врлина је морал – то је мурал насликан у нашој души, кажем ја.

*

Врлина је волети друге, веровати, искрено приступати, бити одан, храбар, частан, понекад и паметан (мада ово последње није нужно).

Врлина је бити човек међу вуковима!

*

У свакодневном животу, врлина је бити доследан. Довољно је да људи са тобом буду начисто па да те сматрају моралним. Јер, морала има свакаквих.

*

Врлину је у савременом свету победио успех. Није важно како ћеш до циља, битно је само да будеш први. И да немаш милости према онима испод себе. Кад стекнеш моћ нико те више неће питати за врлине и за морал. Ти онда диктираш шта су вредности а околина их безпоговорно прихвата.

*

Данас децу уче да су људи са врлинама: губитници!

А, и, да их не уче: виде то деца и сама.

*

Врлина се сетимо само кад нас неко зајебе, кад изгубимо и зависимо од милости и воље других.

*

О врлинама говоримо оговарајући мане других. Сами себе често стављамо у контекст с врлинама и то обично када чинимо неко непочинство.

*

У својој деци налазимо врлине исто онако како Циганин хвали свога коња!

*

Десет божјих заповести нису врлине.

То су закони.

И, то је проблем са врлинама!

Често мислимо да смо морални само због тога што из страха, или што смо принуђени, поштујемо правила и законе.

А, међу врлине не спадају страх или сналажљивост.

*

 


                                                  ПРОМАШАЈИ!

 Јесам ли више пута у животу погодио или промашио, или се све своди на један промашај или погодак?! Пита се човек!

Другим речима, да ли се живот у потпуности погађа или маши, или су у питању нијансе, разна стања, разни периоди?!

Колико пута човек има права да промаши а да не би промашио цео живот?!

*

Шта је важно у животу када се размишља о томе је ли исти успео или није?!

Да ли се то разликује од човека до човека и од тога шта је свако од нас понаособ гађао у животу и од живота?!

*

Овде, наравно, не може бити речи о породици јер она није индивидуални погодак или промашај обзиром да добра породица не зависи само од једног човека већ од свих чланова породице.

*

Из свега досад реченог ипак се да закључити да живот није само једна мета, коју једним хицем гађаш – па шта ти Бог да – већ је то непрестано гађање – погађања и машења – а колико си погодио зависи од броја погодака најближих центру, то јест, колико си мање промашивао.

*

Због чега сам, онда, ова размишљања насловио „промашаји“, несвесно избегавајући да додам и „погоци“, или макар да их турим заједно?

Шта ја то осећамо у себи када не узимамо у разматрање другу опцију?

*

Чини ли нам се понекад да у животу погодимо суштину али да промашимо много детаља.

Колико детаља? То је веома битно за суштину!

*

Важно је и колико су наши промашаји одлутали ван мете погађали и повређивали људе из наше околине, оне до којих нам је стало?! Једино стало!

*

Је ли овај живот наш?

Да ли је мета коју гађамо нама важна?

Или човек који воли, и вољен је, мора често да гађа у туђе мете не би ли погодио заједнички живот?

*

Негде сам својевремено написао: „промашујући живот погодио сам све остало“ (парафразирајући нечију давно изречену мудрост).

Сада бих додао: промашујући свој живот погодио сам право да живим лепо у туђим животима!

Уколико промашиш све остало, можеш ли уопште погодити живот?!

Уколико погодиш живот, вреди ли то свега другог промашеног?!

*

Ја одлично знам где сам и када сам промашио али исто тако знам да ми тада уопште није било важно хоћу ли погодити. Некада сам и намерно промашивао. Често сам промашивао јер нисам истрајан, јер сам био нестрпљив или сам био неспособан.

*

За своје промашаје признајемо само оно што смо лично верификовали а не оно што су нам други израчунали.

За поготке, пак, мора се водити рачуна шта о томе други мисле и шта нам признају за погодак.

*

Опет, између личног и општег, ствари су компликоване и измешане. Оно што ја сматрам промашајима често се другима чини супротно. И: супротно!

*

Можда само треба гађати непрестано и што више. Тако је могућност поготка већа. Али, тако је и много више промашаја.

Има ли промашаја који не коштају? Вероватно! Али, ако је тако, онда ни мета није била вредна чим су промашаји јефтини.

*

Лично?!

Како ја бројим?!

Како се осећам?!

Не могу даље од онога што сам рекао: погодио сам све промашујући свој живот, туђи погођени животи чине мој живот смисленим и срећним! Са друге стране, њих су погађале моје одапете стреле и моји промашаји. Негде су морале завршити кад су већ испаљене! Они који ме воле спремни су да истрпе.

*



                                              ЗАБЛУДЕ!

 Заблуда је кроз живот много али не коштају све исто.

Има их скупих и јефтиних.

То колико коштају поједине заблуде најчешће зависи од тога колико дуго су трајале и у ком животном периоду су се просветлиле (откриле).

*

Дечије (дечачке) заблуде су најневиније иако степен разочарења није мали.

Младалачке највише боле.

Зреле највише коштају.

Под старе дане почињемо намерно да поспешујемо и гајимо заблуде.

*

Заблуде су најчешће везане за друге људе. Ређе смо у заблуди везаној за себе саме.

У заблуди смо ишто се нашег положаја у друштву тиче (у очима других) – али је и то опет везано за друге.

*

Заблуда је када верујете у нешто (у некога) а испостави се да то веровање није имало основа. Заблуда није када вас неко лаже већ када свесно или несвесно лажете сами себе.

*

У заблуди је кривица и до других али је најчешће кривица у нама (вама) самима.

*

Заблуда нема везе са блудом, мада блуд може да буде део заблуде, то јест, део завере, то јест, део проблема, то јест, део решења (заблуде).

*

Заблуда се не решава (додуше), 

она се не докаже, 

она се не распрши, 

она се не покаже 

– заблуда – 

да би престала мора да се осети!

*

Када се заблуда осети обично следи разочарење. То је дуга прича.

*

Постоје заблудела деца. Заблудели син: најчешће. То је онај који није лош али не зна да буде добар по мерилима заједнице. Он је у заблуди да је његов пут једини могућ за њега, а често га, кад истраје, зову и уметником.

*

Мање-више, човек већину свог бивствовања проведе у некаквим заблудама. Било да су оне свакодневне и неважне, било да су круцијалне и за живот одређујуће.

Живот може бити подношљиво-забаван уз ове прве јер се то често зове и бежање од истине (линија слабијег отпора).

Дочим, са овим другим нема шале. Када стигну на наплату углавном сруше цео живот.

*

Заблуда је када стално мислиш да си у праву!

Заблуда је када мислиш да су други увек у праву!

Заблуда је када мислиш и верујеш да су у праву сви они који мисле као ти.

Заблуда је веровати у добронамерност савета оних који ти нису мајка или отац.

*

Заблуда је несвесно стање. Да си свестан тога не би био у заблуди. Често ни други, они око тебе, нису у стању да увиде и схвате да си ти у заблуди, него те подржавају у томе. Када се заблуда открије (осети), ти исти ти онда говоре:

- Јесам ли ти говорио!

*

Најважније је заблуду открити на време (да, може и то) и одмах према њој поступити како јој следује: признати је и прихватити све консеквенце и одговорности, уколико је твоја заблуда штетила другима, или, уколико си жртва само ти: исправити себе према себи.

*

Уколико си у заблуди када су у питању твоји најмилији онда се потруди да у њој живиш што дуже, по могућности до краја живота.

Ако своје најближе волиш највише на свету, па нормално је да ћеш бити у заблуди што се тиче њих и њихових добрих особина и квалитета.

*

Постоје две врсте заблуда:

- заблуда из осећања; и

- заблуда због лоших или непотпуних информација.

Често се те две заблуде смешају у једну. Онда заиста није лако кад љубав прође и сазнаш оно што ниси знао.

*

У заблуди је свако ко мисли да свет постоји да би људи чинили добро или зло једни другима. Свет постоји и случајно у њему постоје и људи. И, то је све!

*

Заблуда је да постоји нешто важније од живота и нешто извесније од смрти.

Заблуда је да између рођења и умирања, човек може ишта да схвати о смислу и мисији својој осим што може сам себи да призна да је ту и тамо прозрео неку заблуду.

*



                                             БЕСМИСЛИЦЕ!

 Бесмислени живот је честа људска судбина. Бесмислено проведени живот је потпуна бесмислица. Све што нема смисла, уколико није пронађен неки смисао – па макар лажан и неистинит. Бесмислено је говорити о таквим стварима.

*

Како сама реч каже: без смисла!

Није то: нема смисла! Разликује се „без“ од „нема“.

Једино што се због језичких заврзлама и граматике негде изгубило слово „з“.

*

А, нажалост, живот је пун бесмислица. И због њих често не стигнемо да обратимо пажњу на заиста важне ствари. Отарасимо се бесмислица углавном онда када буде касно, када више нема смисла чинити то.

*

Нервирамо се свакодневно због бесмислица. Доживљавамо стрес, разбољевамо се а онда, кад загусти, на њих више и не обраћамо пажњу

*

Свађе међу људима су поготово и најчешће бесмислене. После првих тешких речи и заборави се због чега су оне изговорене – на крају само речи и остану а смисао свађе се потпуно изгуби.

Како су неке љубави бесмислене тако су скоро сви прекиди љубави потпуно и још бесмисленији.

*

Најбесмисленије је насиље. Било какво. Чак је бесмисленије и од филозофирања.

Једино рат има смисла: када се браниш.

И: жртва има смисла – уколико је за другога.

*

Страх је бесмислен. Зато је и свеприсутан код људи.

Када не би било страха онда би било смисла.

*

Смислено – бесмислено!

Дух – тело!

*

Највећа уметност је она бесмислена.

Оно са смислом – то је наука.

*

Бесмислен је сваки покушај стићи до Бога спознајом. Више смисла има у покушају да се смислено схвати бесконачност Васионе.

Бесмислено је не веровати у Бога. На тај начин ти не верујеш у све оно што те окружује и што видиш.

*

Бесмислено је ово писање!

*

Бесмислено је надговарати се и расправљати се  са женом.

Жену треба волети или желети. Најбоље оба у једној.

*

Бесмислено је расипати из шупљег у празно!

Још је бесмисленије веровати да има ишта да се просипа.

*

Бесмислено је политиком се бавити а притом не планирати личну корист од тога.

Још бесмисленије је дизати револуције а не желети личну корист од ње!

Најбесмисленије је веровати другима да нису као ви у политици и револуцији!

*

Бесмислено је желети да будеш неко други!

Још бесмисленије је не признавати да си ти тај који јеси!

Најбесмисленије је, без обзира ко си и какав си, не покушавати себе мењати!

*

Бесмислено је узимати!

Још бесмисленије је враћати!

Најбесмисленије је давати!

Или:

Живот има смисла само онолико колико дајете, колико вам се враћа и колико сте спремни узети од оних до којих вам је стало.

*

Бесмислено је снове сањати!

Још бесмисленије је будити се!

Најбесмисленије је снове у јаву точити!

Или:

Будни сањајте своје снове преточене у јаву!

*

Бесмислено је макар једном у животу не пожелети да будеш орао или вук.

*

Бесмислено је жену питати да ли јој је било лепо!

Још бесмисленије је трудити се да јој улепшаш!

Најбесмисленије је бити са женом са којом ти није лепо!

Или:

Када ти је лепо са неком женом сигурно се и она осећа исто (иначе не би била са тобом).

*

Бесмислено је окретати се!

Још бесмисленије је не освртати се!

Најбесмисленије је заборавити!

Или:

Остави прошлост иза себе али је стално види испред себе.

Јер:

Бесмислено је да те једном преваре!

Још бесмисленије је да те двапут преваре!

Најбесмисленије је да те стално варају!

*

Апсурд је бесмислен уколико није утемељен на искуству!

*

                   

                                       СТРАНПУТИЦЕ!

 Сви друмом – ја шумом!

*

Сви путем само ја крајпуташ!

*

Сто пичака у џаку а ја се ухватим за један једини курац!

*

Странпутица није непознати пут: то је погрешан пут. То није кад неко залута. То је када неко застрани.

Ићи странпутицом значи застранити!

То је ићи литицом али са литице сићи пречицом.

*

Не постоје страндрумица, странречица или странпругица. Постоји само странпутица – а, мало ли је и то?!

*

Са непознатог пута се може изаћи на познат друм. Са странпутице се тешко стиже на прав' пут.

*

Није нужно да ћеш на странпутици бити сам. Обично је ту гужва али свако иде својом странпутицом, сам, за себе и „бира“ правац који му враг показује. Да, странпутица на истом путу има много праваца и сви су погрешни.

*

На странпутицу ће те ретко навести странац. По правилу то је увек неко теби близак, онај који би требало да те са погрешнога пута врати.

И враћаће те са погрешнога пута и помагаће ти да се вратиш – опет твој, никако странац.

Моја мајка је говорила:

- Слађе ми је кад ме мој бије, него кад ми туђи даје колаче!

*

Упамти!

На странпутици никада није онако како изгледа!

 

Знај!

Само донекле је странпутица пут са којег можеш сићи а однекле је то пут без повратка!

*

Не заборави!

Уколико те неко гура или вуче то не значи да ти је непријатељ. Можда те гура са странпутице.

И, супротно!

*

Испред странпутице ваља да стоји натпис: стан' путниче!

*

На странпутици нема путника намерника!

*

На странпутици нема оних који су пошли у шетњу! Странпутицом не можеш шетати.

Са ње не можеш залутати јер си већ залутао. Залутати са странпутице значи вратити се на прав пут.

Странпутицом се не путује – њоме се застрањује!

Са ње се не враћа – од ње се може побећи само скоком у кањон. Па онда при паду: шта ти Бог да.

*

Никога не питај куда и како да идеш странпутицом. Тај пут нема циља па није ни важно како се њоме крећеш.

Увек слушај уколико те неко упозорава да не идеш тим путем. И послушај. Чак и ако тај што те саветује не зна ништа, боље ћеш проћи него да знање и искуство стекнеш на странпутици.

*

Шта чинити када схватиш да си на странпутици?

Пробај да сиђеш што пре! Скочи!

Уколико не можеш?

Пробај да платиш путарину за странпутицу. Ма колико та цена изгледала велика – плати! То је једини начин да се извучеш, мада је питање: хоћеш ли и тада успети!

*

Не постоје карте, нема навигације, џаба ћеш гледати у звезде. Ништа ти неће помоћи јер твој највећи проблем када си на странпутици лежи у чињеници да ти не знаш куда си кренуо, ни где ћеш стићи. Шта ће ти онда мапа пута?

*

Важно је да знаш: странпутица увек има свој почетак али не нужно и свој крај. Странпутица је најчешће зачарани круг. Што не рећи: често је то један од кругова пакла!

*

Никада друге не води са собом својом странпутицом. Већи је то грех него онај који си према себи починио кад си ти пошао. Обашка, не требаш никоме: свако нађе своју странпутицу.

*

Странпутица је пут страдања. Не нужно онога који њоме ходи. Почесто страдају невини и најближи. На крају: сви страдају! Не извуче се ни онај најкривљи иако му се учини да је он неоштећен. То је зато што не зна, јер је на странпутици!

*

Странпутицом крену читаве породице!

Странпутицом крену читави народи!

Странпутицом крене цео свет!

Много људи се не врати са странпутице.

Мноштво људи страда због туђих странпутица!

*

Свако од нас је макар једном у животу био на некој странпутици. Неко је само закорачио, други је мало и домакао. Они најгори су отишли далеко. Разлика међу њима је управо у томе: ко је докле стигао у својим странпутицама.

*

Није сваки човек острво!

Сваки човек је странпутица!

Сваки пут је срећан: исто! Личе једни на друге!

Све странпутице су несрећне: различито. Свака је различита у својој несрећи посебно!

*

                      

                                               НЕСАНИЦЕ!

 

Звучи као збирка поезије.

А, није!

То је доба када се не спије

а још мање сније!

*

Има разних несаница.

Кад не можеш да дочекаш сутрашњи дан – кад си млад.

Или, кад сан неће на очи због свих мрачних мисли овога света – кад остариш.

*

Има несаница лепих, дрхтавих,

Оних које изазива чежња.

Има и ружних, тешких несаница, које изазива брига.

Заљубљена несаница је чежња.

Несаница болеснога је осећај наде и страха, бола и спокоја.

*

Како-год, у коначноме, ниједна бесаница није добра. Сан је потребан човеку исто колико вода и храна. Па уколико глад или жеђ могу бити корисни, исто толико корисна може бити и несаница.

*

Једно је неспавање а друго је несаница. Једно је пити и певати до зоре а друго је лежати у мраку и ројити се свакојаким мислима.

Једно је љубити а друго је маштати о љубави!

*

Несаница је стрепња – мање је страх!

Несаница је сметња – мање је мрак!

Несаница је страдња – мање је нада!

Несаница је гладна – никад није сита!

*

Најтеже су зимске несанице а богами ни јесење нису ништа лакше. Лети је како-тако: можеш изаћи напоље и слушати цвркут птица или саобраћај који се буди.

*

Несанице најтеже падају сањарима. Онима који и будни сањају. За њих је несаница кошмар, буђење, стварност.

Како сањати у несаници?!

Не постоји начин – у несаници се чак не може ни сањарити.

*

Несаница лако дође али тешко оде.

Пут из будног у сан – пут је до слободе.

*

Пијане несанице су много теже од трезних. Пијаноме се мисли збрчкају, свашта му на ум пада. Трезан, чак и збркан, мирнији је у свом не-сну.

*

Постоје и будне несанице. Њих не-снију они неприлагођени за живот.

*

Несанице нису за незналице!

*

Многи мисле да уметници у несаници створе дело. Није истина! Обично тада створе недело!

*

Највећи непријатељ несаничара је тврдоспавач (онај што заспи пре него је глава додирнула јастук).

*

Месечар је неостварени заљубљеник у несаницу. Па покушава, и док спава, да му живот буде јава.

*

Несаница је чекање сна на перону депресије. Чак и да сан (воз) стигне та линија води у кошмар. Из кошмара се онда не може побећи буђењем јер ниси спавао него си бежао од несанице – а, то је кажњиво.

*

Сан је стварање!

Несаница је деструкција!

Сан је живот!

Несаница је неживот!

Сан је регенерација!

Несаница је дегенерација!

Сан је вагина!

Несаница је чмар!

*

Постоји несаница када не спавате а постоји и несаница када не сањате. Подједнако су мучне и опасне по човека. Једна разара тело, друга убија дух.

*

Има несаница са визијом а има и сна без смисла!

*

Има вештачки изазваних несаница: оне се зову „правила службе“.

Има и професионалних несаница: то је онда када дође време да можеш да спаваш колико ти воља а ти се и даље будиш по навици.

Има и старачких несаница: оне се зову „неће ми сан на очи“.

*

Како већ негде написах:

Спијем а не снијем

До снова без основа

Не иде

*

                    

                                            ОГРЕШЕЊА!

 То што си се огрешио о себе – то ти види сам са собом. Али, уколико се огрешиш о друге, онда рачуне мораш сравњивати са Богом. И, другим људима! И, правдом! И, казном!

*

Огрешења о ближње (најближе) су најчешћа и најгрешнија.

*

Огрешити се не значи само погрешити. То једно слово разлике много значи и много тога мења. Грешка ко грешка – свака се да исправити. Огрешење се скоро никад не може исправити. Огрешење се може опростити и то само од онога о кога си се огрешио. И, огрешење се може окајати уколико си се покајао.

*

Грешити – згрешити – погрешити!

Грех – огрешити – огрешење!

*

Грех је, немој!

Грехота је, подај!

Не згреши!

Покај се!

Нико није безгрешан!

*

Огрешење!

Сагрешење!

Опрост!

*

Огрешимо се о оне које волимо: највише!

Неки нас ђаво тера да говоримо и чинимо чак и оно што не мислимо и нисмо хтели.

Огрешимо се и о добротворе. Почнемо да мрзимо њихову дарежљивост исто онолико колико смо љубоморни на доброту других људи!

*

Покајање је много важно да би човек остао човек.

Човек је грешан – добар човек је онај човек који се каје и испашта своје грехе.

*

Грех често са собом не носи конкретно зло дело. Грех је најчешће зла мисао и још гора реч. Па се тек после тих речи и мисли отелотвори и породи зло!

*

Треба разликовати грех од блуди.

Блуд је нешто друго иако га често поистовећују и крсте грехом.

Није исто бити блудни син или грешни син!

Блудник или грешник?!

*

За огрешење су углавном надлежни духовни судови. И, то пре свега лични. Тешко се може наћи који земаљски закон који се бави материјом огрешења. Огрешење ретко напада тело. Циљ огрешења је душа.

*

Опрости Боже, грешио сам!

Опрости Боже, огрешио сам се!

*

Лек за огрешење (лек за грех) је време. Није чак ни мудрост. Само време и искуство које оно доноси (уколико га донесе?!).

Лек за грех је катарза. Болна као и свака што је. Мораш се једнога дана трзнути и сам себи признати:

- Огрешио сам се!

И, искрено се покајати!

*

Није исто чинити грех и огрешити се.

Није!

Мада може имати везе једно са другим!

*

Покајање је излечење.

Грижа савести – знаци излечења.

Симптоми болести – гордост, самољубље, мржња, завист, љубомора, неискреност...

*

Живот, када би се дефинисао, то су огрешења, отрежњења и разочарења!

*

О невине се огрешимо, то је највећа трагика. Ко је крив, о тога се не можемо огрешити – можемо се само осветити.

Та невиност чини да је осећај кривице због огрешења често неподношљив јер нас тада нечија доброта кажњава.

*

Боље је у вези зла погрешити него се о добро огрешити!

*

Грех је лагати!

Огрешење је некога набедити!

*

Грех је блуд чинити жену варајући!

Огрешење је за блуд некога лажно оптуживати!

*

Грех је украсти!

Огрешење је подметнути!

*

Огрешити се а не покајати се и опрост тражити – велики је грех.

И, печат!

И, крст!

*

Огрешење се не може избрисати поклонима, па ни добрим делима, већ само на коленима за опрост молити.

Ако си се о некога огрешио па му дарове носиш да се спереш онда га тим још више вређаш!

*

Онај према коме си се огрешио није увређен већ је повређен!

*

Често се огрешења не могу окајати и нема опроста јер онај према коме смо се огрешили више није међу живима. То су најчешће наши родитељи. Зато ваља имати порода. Да деца наша чине нама исто што смо ми чинили родитељима својим. Па онда, ко је како заслужио!

*

                        

                                                   НАИВНОСТ!

 Наивност то је добродушност.

Само добри људи могу бити наивни.

Нема то везе са интелигенцијом јер смо кроз живот срели много глупих људи који су уз то били и лоши људи (па, и зли људи).

*

Наивност није мана. То је врлина. Наивност је вера у људе и њихову доброту.

*

Наиван човек најчешће у неком тренутку спозна колико га кроз живот кошта његова наивност, па и поред тога он наставља јер сматра да је то једини могућу пут да би он био добар човек.

*

Наивност има своју цену и само су они најупорнији спремни да је плате.

*

Код нас се говори: добар (наиван) и будала – то је исто.

*

Наивност није бежање јер ви не избегавате проблеме и непријатности плаћајући цену наивности. Баш супротно: наивност је суочавање са људима и животом онаквим какви јесу.

*

Наивност је пацифизам. Одбијање узимања у руке оружја лажи и преваре.

*

Наивност је чистота.

Па мала деца су најчешће наивна и чиста у односу на одрасле. Како преварант вара наивка тако одрастао чове вара дете.

*

Већма су наивни мушкарци.

Мање је наивних жена.

Жена, и када је најглупља зна да буде опасна, лукава и препредена.

Мушкарци су углавном сомчине, поготово у женско-мушким односима.

*

Наивност није будализам.

Наивност је вера да доброта тихо и споро увек на крају победи.

*

Наивност је доследност и посвећеност.

Треба имати много снаге и упорности да би човек истрајао на том путу.

*

Колико се само пута у животу човек прави наиван према својим најмилијима. То је оно када створиш слику и утисак да не видиш и не чујеш оно што би створило проблем вољеној особи. То је када намерно изгубиш партију шаха од свога детета или када поверујеш у објашњење за које и затворених очију знаш да није истинито.

*

Наивност није тактика.

Наивност није стратегија.

Наивност није план.

Наивност није програм.

Наивност није име.

Наивност је презиме.

*

Наивност никако није пасивност. То је активни вид отпора. Чак и ако није борба, наивност јесте бунт (али тихи бунт попут штрајка глађу).

*

Најјаднији су они људи који варајући наивне људе мисле да су много способни и паметни. У ствари, они су жртве. Наивност туђа их је натерала да покажу своје право лице. Да су били мало мање покварени не би размишљали на тај начин.

*

Наивност појединца је тешка и скоро неподношљива за његову породицу – јер цену плаћају сви, то се не да одвојити. Људи са стране, па и чланови породице, у наивном човеку најчешће виде неког занесењака који не живи у свом времену и није спреман да се носи са животним недаћама. Породица га ту и тамо разуме али само до времена док деца не стасају и почну да траже своје место у друштву. Тада најчешће за све своје неуспехе оптуже наивног родитеља.

*

Наивност најбоље пристаје ономе који не зависи ни од кога, који је имао среће да се на друштвеној лествици попне до нивоа где је потпуно самосталан. Дочим највише награбуси сиротиња и од других људи зависни наивци – ко и увек.

*

Наивност је љубав. Када волимо спремни смо на све, чак и онда када знамо да радимо противу себе.

Наивност је жртвовање. Често чинимо нешто самоубиствено да би добро учинили другоме.

Наивност је тест. На тај начин сами себе проверавамо и тестирамо а не би увидели колико смо карактерни, јаки и издржљиви.

*

Наиван је сваки онај који мисли да добро побеђује!

Наиван је онај који сматра да је правда достижна!

Наивност је веровати у вечну љубав!

Наивност је полагати наду у велико пријатељство!

И: супротно!

Све што је горе наведено наивност није, у ствари: јесте!

*

Наивни редови, нема шта!

*

                  

                                            РАЗОЧАРЕЊА!

 Разочарења су откровења.

Нису освежења.

Али су очишћења.

И могу довести до оштећења.

Најчешће.

*

Разочарење нема везе са истином или лажима. То је спознаја која може бити права или погрешна.

Разочарење је пре свега лична и унутрашња ствар. Оно се одиграва унутар човека и уколико је право у човеку и остане.

*

Наравно, разочаравамо се у људе.

*

Када се заблуда осети, обично следи разочарење. То је ова прича.

*

Разочаравамо се у некога јер смо о њему имали другачије мишљење и гајили одређена осећања. Без осећања нема разочарења. Уколико се душа није преварила (или се разочарењем вара) то није: то!

*

Када се у некога разочарате то још не значи да сте љути на њега. Јер, можете се разочарати, и то најчешће бива, у оне које волите.

*

Такође, разочарење не мора да има везе са преваром или лажима, још мање може имати везе са поступцима. Разочарење је, пре свега, рушење слике и концепције, очекивања и веровања – о некоме.

*

„Стварно си ме разочарао“ – то није покуда, то је вапај!

*

Разочарење је често изгубљено поверење!

То је уверење у погрешно опредељење!

*

Не разочаравамо се ми због тога што нас је неко лагао (мада има и тога) већ јер смо сами себе лагали у вези некога верујући да нас тај неко никада и ни под којим условима неће лагати и изневерити.

Сами пали – сами се убили!

*

Разочарење, реално гледано, уопште није потребно човеку. Шта ће му то?!

Али, то су осећања (осећаји) и човек мало шта може да промени по том питању.

Мада, од разочарења нема никакве користи. Кориснија је лаж уколико има позитивно дејство на човека.

*

Не можете се разочарати у свакога – већ само у некога или нешто до чега вам је стало или сте мислили да може да вам значи. Веровали сте у нешто што није постојало и што сте тек разочарењем схватили.

*

Разочарење буде и катарза.

То може бити вредна животна школа и искуство које ће помоћи да се такве грешке више не понове.

А, може бити и потпуни крах. Поготово у љубави. Човек може толико да се разочара да више до краја живота не вреди ни Богу, ни људима.

*

Разочарење често одведе у цинизам.

Ређе у анархизам.

Најчешће у нихилизам.

*

А онај (она) у кога смо разочарани?!

Ништа!

Он (она) је тај исти који је и пре био. Чак често није ништа ни крив. Није нас он терао да верујемо у нешто што не постоји.

*

Има ли лека против разочарења?

Нема уколико сте човек! Поготово уколико сте добар човек.

Важно је ипак са које сте стране разочарења. Јесте ли разочарани или сте онај у којега се неко разочарао?! То је као и у другим сегментима живота. Није важна цена која се плаћа већ је битно у којем се рову налазимо у том сталном рату између добра и зла, између истине и лажи.

*

Разочарење је често плод превеликих и нереалних очекивања. Оно је танка линија раздвајања између глорификације и негације!

*

                    

                                        ЉУБОМОРЕ!

 Има људи много љубоморних.

Не због тога што су несигурни у себе већ због тога што нису сигурни у друге!

*

Љубомора је кад волиш!

Љубомора је кад мрзиш!

Љубомора је кад ниси сигуран!

Љубомора је када си сигуран!

*

Већина љубомора је оправдана. На крају испадне да је љубоморник био у праву. Јер превара има чак и онда кад нису почињене. Највише превара се догоди у глави. Нешто мање у души.

*

Сама реч говори све: љубав те мори!

Љубав те дави!

Љубав те гуши!

Тесно је у једном телу души и љубави па се на крају из свега тога изроди мржња.

*

Ноћна мора је љубо-мора!

Због чега не постоји мрзо-мора?!

*

Љубомора јесте неповерење. Али, шта у томе има лошега?! Када вам неко непоуздан тражи паре на зајам а ви због неповерења не дате му, тада за вас не кажу да сте љубоморни већ да сте мудри.

*

Љубомором ви оверавате и обележавате своју територију.

Љубомора је поседовни лист.

Љубомора је борбени став.

Љубомора је најискреније изјављивање љубави.

Љубомором показујете да се нећете лако предати.

Љубомора је људска.

Љубоморном човеку је стало до некога.

*

Када сте љубоморни често сте и љубопитљиви. И нисте истинољубиви. Њушкате као пас трагач – најчешће по погрешним и хладним траговима.

*

У љубомори постоји повећа доза мазохизма.

Љубомора је још чешће чист садизам.

Љубомора никада није плурализам.

Али јесте егоизам.

*

Уколико особа са којом се „волите“ није никада била љубоморна онда будите сигурни да вас не воли. Љубомора јесте сурово изјављивање љубави.

*

Некада смо лажно љубоморни. То је онда део игре. Јер, љубомора у малим количинама може бити укусан зачин и јак афродизијак.

*

Једино горе од љубоморе

јесте

скривати да те такве мисли море!

*

Па и животиње су љубоморне!

*

О природности љубоморе најбоље говори љубомора мале деце.

*

Нема љубоморе само у љубави, мада је ту најочигледнија. Има је посвуда: на послу, у професији, у еснафу, у породици, у згради, у друштвеном животу, међу пријатељима... Има је свуда и увек је подједнако деструктивна.

*

Љубомора више уништава и шкоди ономе ко је љубоморан него ономе према коме је иста окренута. Тешко пати љубоморник. Једе си изнутра, гризе сам себе. Сваки успех супротне стране тај доживљава као свој неуспех и личну катастрофу.

Болесно љубоморне особе су за искрено жаљење. То су тешко поремећене особе којима се живот претворио у пакао и то најчешће без икаквог разлога. Њима се, нажалост, не може помоћи. Највише што се може је разумети их и опростити им.

*

Љубомора је као неки лек или отров. У малим количинама је лековита а у великим смртоносна. Са љубомором треба опрезно: на кашичицу, дозирано.

*

Често нисте сигурни да ли због нечије љубоморе окренуте према вама треба да будете срећни или да се бринете. Јер, чим је љубоморан то значи да мисли како вам у животу иде добро. Па није ваљда љубоморан зато што мисли да сте пропали?!

*

Проблем су опсесивне љубоморе: оне активне, које дејствују. Такве љубоморе су опасне и могу довести до катастрофе и смрти. То су већ болесна стања. Уколико се на време не примете и не делује се превентивно, такве љубоморе заврше у црним хроникама.

*

Дакле, када опсесија води у љубомору ту већ почињу озбиљни проблеми. Често томе нема лека јер су опсесивне особе непредвидљиве и тешко је прозрети шта се догађа у њиховим душама и главама исто онолико колико је тешко дефинисати хаос.

У таквим ситуацијама треба бежати и увек се освртати. Ту разговор не помаже, штавише, само распирује побеснели ум. Тада морају да се укључе друштво и систем. А, систем ко систем, тешко се сналази са теоријом хаоса!

*

Због љубоморе, у љубави треба бити добар политичар а у политици добар љубавник!

*

 

 

Нема коментара:

Постави коментар

Игор М. Ђурић , СРБИ(и)ЈА

www.djuricigor.net , e-knjige i blogovi

counter for blog