уторак, 27. децембар 2016.

КАКО СМО ИШЛИ У ЈНА, или: смрт са укусом војничког пасуља!


КАКО СМО ИШЛИ У ЈНА, или: смрт са укусом војничког пасуља!

Прво идеш на регрутацију. Узму ти ципеле, па у папучама ''Југопластика'' бежиш у град. Увече ти запале ''бицикло'' или ''гитару''. Сутрадан скидаш гаће пред комисијом. Сви су волели да добију ''ауто-јединицу'' а добијали су ''брдско-планинску'' пешадију. Схватања су била несхватљива а обичаји сурови. Било је то време када је, поред импотенције и педерлука, највећа мушка срамота била бити неспособан за војску. Људи су тражили везе, подмићивали регрутне комисије, не као касније за ослобађање, већ за печат: СПОСОБАН! Сматрало се, поготову у провинцији да неспособнога за војску неће хтети ни једна девојка. Било је то сурово - али је тако било. Као да је човек крив због чињенице да је болестан и неспособан. Данас су девијације отишле у потпуно супротном смеру и још су несхватљивије.
Правиле су се испратнице у војску. Једино код Срба: кад идеш. Код других је било логичније да се веселиш кад се вратиш. Али, то нам је у генима, ми и у рат идемо певајући. У великим шатрама окупљали су се сви они који ће се после окупљати и на свадби. Испијала се ''војничка чаша'' па даривао новац или смо паре гурали у џеп кад се опраштамо од регрута.
Пред одлазак добијаш више савета него новца:
Деда: ''Вежи коња 'де ага каже''.
Отац: ''Немој да ме обрукаш тамо''.
Мајка: ''Једи више чорбасто и носи дугачке гаће''.
Старији рођаци: ''Немој да се сагињеш за сапун док се купате, фикнуће ти га неко''.
Комшије: ''Седи у мензу увек поред Шиптара, даваће ти сланину''.
Зет: ''Чувај се пицајзли и трипера, кад излазиш у град''.
Онда:
„Мој Милане, кад у војску пођеш, немој моју капију да прођеш...“.
Та песма беше обавезна кад се војник пратио у војску. Кад будући војник крене пут аутобуске или железничке станице, друм би био заузет по ширини: родбина, комшије, другови, другарице... Некад би се вијорила и застава. Обавезно флаша ракије окићена цвећем или пешкиром. Горе поменуту песму лепо и духовито је анализирао Милован Данојлић у књизи ''Драги мој Петровићу''.
Певало се још:
''Кад у војску ја полазим, и зелено поље газим...''.
Затим:
''Довиђења друштво старо, нек вас ова песма теши, чувајте ми моју драгу, још је млада може да погреши...''.
Кад се запева:
''Ој, другови јел'вам жао, растанак се примакао...'' – сви би ударали у плач, док збуњени регрут маше из аутобуса са флашом ракије у руци.
Обично би се преседало у Београду, па би обилазили рођаке и земљаке у ''Студењаку''. Имали би доста пара и пуне торбе хране и ракије, па је радост била обострана. Пре тога су нас на аутобуској станици сачекивали улични фотографи. Фотографи на аутобуској и железничкој станици у Београду који сачекују регруте из провинције и сликају без питања, па онда ваде блокче да дају потврду о плаћању и да узму адресу где ће послати слике. Сећате ли се тога? Добар део нас је имао као успомену тај исечак из парагон блока, потврду да смо платили фотографије које никада нећемо добити. И ако смо већ у првим писмима из војске упозорили родитеље да ће слике стићи.  Фотографислаи су без питања а онда су заскакивали збуњене дечаке који не би знали шта их је снашло. Ако би се који побунио, знали су да буду дрчни и да припрете, наравно до неке границе. Није то било као данас. Није било на силу, већ на жваку. И ако су углавном били одрпани и офуцани, имали су причу. И знали су да регрути имају по неку цркавицу у џепу, јер је то било време испратница у војску. Сви би даровали будућег војника неки динар. Умело је то да се сакупи. Међутим, није ни тим фотографима било лако. Знали су да налете на пијане регруте, нису предвидели да родбина иде иза њих, не ретко би завршили разбијене главе и поломљеног апарата.
Чим би стигли у касарне: започињала је ноћна мора. Од стреса не би ишли данима у клозет. Прво заједничко купање, немилосрдно шишање уз обавезно питање: ''Какву фризуру желите?'', задуживање опреме (коју ће ти већ први дан покрасти и бићеш уплашен због тога а  касније ћеш схватити да никада никоме није фалило опреме за раздужење), упознавање са основним војничким знањима: намештање кревета, гланцање чизама, слагање униформе пред спавање ''под капу'', редарство, пожарство. Већ си и чистио клозет четкицом за зубе. Кад одбијеш пушку и руке ти упију мирис уља, којега ћеш се тешко отерасити, схватиш шта у војсци значи бити ''гуштер'' и шта значи да се цев сија ''ко пасја муда на месечини''.
Креће, затим, стројева обука (и она друга, у зависности од ВЕС-а), бесмислено и безбројно понављање истих радњи до изнемоглости, безброј ''остава''. ''Маршевски'' и ''стројеви'' корак, и: ''Главу горе, погледа право, то за јаја није здраво''. ''Левим и десним крилом'', ''атомски с'лева и десна''. Сањаш дан када ће доћи ''заклетва'', да видиш своје најмилије и први пут изађеш у град. У међувремену си већ научио да разликујеш ''ћату'', ''десетара'' и ''стажу'', знаш разлику иумеђу ''гуштера'' и ''џомбе'', знаш ко су ти ''класићи'' (''гене-и'') а ко ''земе'', и научио си да кажеш: ''Дозволите да се обратим''.
Онда би нам долазили на заклетву, оморни и изгужвани од целодневног путовања, али пуних торби меса и колача, а ми би на трен заборавили тешку обуку са опасним оруђима и на кратко опет постајали мамина и татина деца. Наравно, приупитали би дали су стигле слике из Београда и увек добили исти одгoвор: Које слике?. Причаћеш им како сте се зезали на заклетви уместо ''и у тој борби даћу свој живот'' – говорили ''твој живот''.

Бићеш хронично гладан, уморан и неиспаван, и уверићеш се у неоснованост мита да ће ти војници муслимани давати сланину. Маренду ћеш листити брзином светлости а пиво са наполитанком у кантини биће ти права послатица. Научићеш шта су ''СМБ-куглице'', а шта ''СДО пакети'', шта је ''дрнч'' (за пушку и за јело), шта је по ''Пе-еСу'' а шта није, шта је ''ГИНА'', а шта ''Ка-Пе-еС'', шта је ''узбуна'' а шта ''терен''. Научићеш да на питање цивила ''Колико вас је у касарни?'', или, ''Колико имате тенкова?'', одговориш: ''Довољно!''. Више се нећеш срамити у купатилу, слободно ћеш се сагињати за сапун и водићеш праве мале ратове у борби са пешкирима. После заклетве ћеш се повремено опијати кад одеш у град, ако имаш дозволу ''до двадесет четири'' и новца, и срушићеш још један мит: онај у брому у храни и чају, јер ћеш схватити да на тебе то не делује и да би могао да га набијеш комарцу у око, а не некој девојци.
Већ ти јутарња гимнастика и ''фазанов лет'' неће тешко падати, кад једнога дана угледаш на писти младу, тек пристиглу, војску. Ниси више ''гуштер''. Сада добијаш право да у мензи викнеш: ''Пријатно најстарија!'', и да преко писте запеваш: ''Стара кука легла испод дајца, два гуштера чешкају му јајца''. Међутим, и даље ћеш чекати писма ко озебо сунце, и сам ћеш у својим писмима писати глупости, дочекаћеш нову годину уз алкохол и телевизију, ићи ћеш на ''редовно'' и ''викенд'', ћебоваћеш ''гребе'' и ''друкаре'', побити са цивилима у граду, бројаћеш све ситније и ситније, док се једне вечери не вратиш припит из града (преко ограде) и винеш кроз ходник: ''Сииитнооо! Џејмс Бонд!!!''. То ће значити да ти је до скидања остало још недељу дана: 007. Већ си спремио цивилку, коју си пробао већ педесет пута. Ноћ пред одлазак бићеш тих. Око тебе ћеш чути шапутања: ''Он је нула-нула-ноћ''.

Опрему за раздужење добићеш ујутро комплетну од ''класића''. Када се будеш поздрављао са ''гене-има'' заклињаћете се се међусобно на доживотно пријатељство. Углавном се више никада нећете видети. Оно, сусретали смо се у потоњим ратовима на различитим странама, ми деца ''братства и јединства'' и ЈНА. Убијали смо се међусобно са укусом војничког пасуља у устима. Јеби га, заклели смо се да ћемо давати туђе животе.

Нема коментара:

Постави коментар