КАКО СУ АЛБАНЦИ УБИЈАЊЕМ СРБА ОСТВАРИВАЛИ СВОЈА ''ЉУДСКА ПРАВА''!

Пише: Игор Ђурић

ИЗ КЊИГЕ – ''КОСОВО – ВЕЧИТИ РАТ'', ИГОР ЂУРИЋ (ЧИТАЈ НА ОВОМ ЛИНКУ ЦЕЛУ)

У књизи Задужбине Косова налазим тужну историју моје породице: 1898. године три кћери Радоја Ђурића, из села Истока, Арнаути, отеше из очеве куће. Радоје је подигао тужбу у Пећи али ништа није урађено по тој тужби. Радоје је био богат и моћан човек на челу једне велике породичне заједнице, у то време. Како ли су тек били угњетавани они слаби и сиромашни, они усамљени и из малих породица?

Сеобе и бежаније Срба са Космета нису престајале од 1389. године и у континуитету трају до дана данашњег. Само су сеобе мењале некад темпо и обим, некада и облик. Једном је то бивао масовни егзодус, колоном и за кратко време, а некад се тај процес дешавао у дужем временском периоду и константно. Континуитет сеоба је, наравно, проузрокован континуитетом терора. Да би постојале и сеобе, и терор, кључно у свему је што су Шиптари константно имали ''спонзора'' за тако нешто јер сами нису то могли, нити смели. Друго, кад год би били сатерани у ћошак, углавном недостатком помоћи са стране, одмах и као по правилу стали би да кукају и туже над својом злом судбином и ''несносним угњетавањем од стране Срба''. Тако би убрзо нашли савезнике углавном регрутоване од стране српских непријатеља. Још је једна ствар временом постајала очигледна: увек међу делом српске популације долазило до ''разумевања'' за ''патње'' Шиптара и до осуде ''српског угњетавања''.

Методи терора крџалија, мухаџира, качака, затим балиста, и на крају ОВК, у потпуности су исти, само се временом мењала средства (напредовањем технологије) којима су се служили ти бандити. Углавном се убијају цивили, отимају и силују жене, скрнаве се цркве и манастири, раскопавају се гробља, убијају (жандарми) полицајци из заседе. Као што је крџалија у мраку пре много година нападао усамљену српску породицу негде у неком метохијском селу, тако је и терориста ОВК исто радио. Само је различита пушка била у истим рукама. Ударао се слабији, увек уз сигурност да не може вратити. Ударало се на образ. Ударало се на част. Ударало се на живот. Кад би се узвратило: ударало се на сва звона о српском угњетавању ''недужних'' Албанаца.

Можда је најбоље упоредити ондашње извештаје руског конзула Ивана Степановича Јастребова са скорашњим дешавањима и слика ће бити куд и камо јаснија. Шта говоре његови извештаји? После Берлинског конгреса настаје побуна Шиптара, Срби беже а Порта подржава Призренску лигу а Лига слуша Порту. Данас НАТО формира такозвану Косовску владу и та влада слуша НАТО, Срби су побегли или беже. Шиптари убијају, силују, пљачкају. Турци не реагују. И данас Шиптари убијају, силују и пљачкају а НАТО не реагује. Шиптари нападају Плав и Гусиње. Турци то коментаришу као ''ненамеран'' напад а у ствари оружјем помажу исте. Данас Шиптари нападају Македонију а НАТО им помаже. Или, као кад је пред рат ОВК нападала српске државне снаге. Даље, извештава Јастребов, „који Шиптар неће на Црногорце мора да плати за то новцем“. Као код ОВК. Када се страни конзули жале због терора Шиптара над православним и католицима Муфтар паша их правда говорећи „да је то излив огорчења Шиптара због Гусиња“. Олбрајтова је казала после бомбардовања „да схвата да има злочина Албанаца али да разуме ту њихову потребу за осветом“ (излив ''потреба''?!). Чим се сусретну са српском или црногорском војском, пише Јастребов, „Албанци беже пљачкајући у том бегу све испред  себе“. ОВК. И могло би овако још дуго правити паралеле.

Арбанашка национална и људска свест се у време турске владавине формирала на темељима некажњеног чињења злочина над Србима. Они су тада научили да могу чинити злочине и да не буду кажњени за то. И никада неће више то заборавити и избрисати из колективне свести, на жалост историјски догађаји ће им ићи на руку да им се такво понашање и исплати. Многи непријатељи и окупатори Срба и Србије ишли су им на руку у том науму. Прва тачка ''бесе'' закључене од арнаутских првака из вучитрнске казе 1907. године а донете под притиском и претњом реформи из Стамбола гласи: „Нико не сме чинити зулуме до идућег Митровдана“. Ово све говори о стању тамошњих и тадашњих Срба. До тада, и после тога, Арнаути су чинили и могли да чине зулуме али, ето, у овом периоду дају ''бесу'' да неће. То у извештају Министарству, исте године, пише Ракић који на другом месту додаје: „Досадашње искуство са бесама арнаутским учи нас сумњи“.

Понављам, како су увек пролазили некажњено за злодела, тако би увек кад би их која власт довела у ред стали да се понашају у духу синдрома ''малог детета којем се узела играчка''. Кад би им се забранило да некажњено убијају, жалили су се и кукали над својим угроженим правима. Међутим основно право које они кроз векове траже јесте право на слободни и некажњени одстрел Срба. Француски путописац и новинар Жорж Толис који је пропутовао Стару Србију каже: „Стара Србија је уз Јерменију најнесрећнија земља на свету“. О Арбанасима пише: „Они из Дебра убијају да краду, они пак из Ђаковице убијају из лудог фанатизма, они из Пећи убијају из задовољства, они из Призрена убијају због својих рђавих нагона, а они из Тетова убијају да опробају своје карабине“.

На сваки покушај успостављања каквог-таквог реда, или макар и вербалне заштите Срба и других мирних становника Космета, Шиптари су одговарали терором. Тако 1890. године, у јуну месецу, убијају српског конзула у Приштини Луку Маринковића. 1903. године у Митровици убијају руског конзула Григорија Степановича Шчербина. 1920. године у Паризу убијају и Есад Пашу Топтанија, јединог поборника сарадње са Србима.

Ево још једног примера и доказа о константној и цикличној употреби терора од стране Шиптара. На скупу у великој Мехмед-пашиној џамији у Призрену 1907. године Арбанаси из Љуме захтевају да се приступи истребљењу Срба. Милан Ракић је сазнао да су Љумани тражили „....да збор одреди један дан кад сви Арнаути треба да устану на оружје и изврше општи покољ Срба...“. Он о томе обавештава, у извештају од 22. августа 1907. године, заступника министра иностраних послова Краљевине Србије Андру Николића. Ракић у истом извештају наставља: „Али остали Арнаути, желећи да бар форму сачувају, били су противни таквом решењу питања, и најзад је утврђено: да се Срби убијају по нахији, али тајно и не масама, него појединце“. Више је него очита паралела са 17. мартом 2004. године и доказ континуитета организованог насиља Албанаца над Србима. Скоро сто година касније остварила се жеља Арбанаса из Љуме и обистинила слутња српског конзула.

Слична је претходна и хистерична одмазда после априлског слома 1941. године. И она по свему подсећа на догађаје из 1999. и 2004. године. Или групице бандита иду редом убијајући и пљачкајући, или руља креће у линч и паљевину. И тада 1941. године паљене су цркве и куће, пљачкане су и цркве и куће, и тада је разбијен ћивот са моштима Светог Јанићија у Девичу. Убијено је 14 свештеника. Само је у Дреници првог дана терора убијено 90 Срба. Чак су и избегличке колоне 1941. и 1999. године пратили војници исте стране земље. И 1941. године преко Руговске клисуре, и 1999. године преко Савиних вода, српске мученике прате италијанске трупе. Пјер Пеан, француски новинар, пише десет година након те 2004. године: „У линчу је учествовало око 50.000 Албанаца са Косова. За три дана је убијено 19 особа и рањено 954, око хиљаду кућа је сравњено са земљом, као и 34 цркава и манастира, међу којима су и споменици светске културне баштине, попут цркве Богородице Љевишке у Призрену“.

У кратким периодима функционисања закона на Космету Шиптари су као по правилу одмах на друге начине скретали светску пажњу на себе. Чим је дошло до ослобођења Космета 1912. године, па после и 1918. године, одмах је почела пропаганда о наводним српским злочинима. Баш као и пре 1999. године. И тада су у свету доказани непријатељи Србије дизали галаму о ''злочинима'' над народом који већ неколико векова уназад ништа друго не ради него чини злочине према Србима и који је етничким чишћењем променио етничку структуру Космета. Газета шћиптаре која је излазила током двадесетих и тридесетих година прошлог века, готово је свакодневно писала о наводним злочинима и масакрима над Албанцима на Космету. Хасан Приштина испред Косовског комитета, 1929. године прилаже меморандум Друштву народа у којем наводи да „је један милион Албанца обесправљено у краљевини Југославији“. А према попису из 1931. године у Југославији је живело око 330.000 Албанаца. Иначе су увек волели да заокружују те цифре о броју Шиптара на Косову. Не пратећи тај тренд, албански католички свештеници Штефен Курти, Луиђ Гаши и Ђон Бицаку, предали су у Женеви Лиги народа захтев у коме се тражи да се регулише правни статус за 800.000 Албанаца на Косову.

Иначе је тај тренд ''напумпавања'' цифара актуелан до дана данашњег у албанској, и делу западне, литератури. Миле Бјелајац и Гордана Кривокапић-Јовић у књизи Српска историографија и свет анализирају књиге које су написане по овој теми, у свету. Између осталих и књигу Ренеа Лукића. На страни 270. може се наћи следећи пасус: „У приказу косовског проблема као и увек, подаци о броју становништва драматично варирају, што је код Ренеа Лукића (L’Agonie Yougoslavie 1986-2003) више израз свеукупног метода који се непрекидно примењује, него омашки или непоузданости извора. Када говори на нивоу статистичких података, позивајући се на статистичке изворе, он наводи да на Косову има 1.500.000 до 1.600.000 Албанаца (стр. 90-91), али када говори о бруталним догађајима као што је ''истеривање'' Албанаца и сл. од стране Срба, он говори о 2.000.000 припадника албанске нације (стр. 99). Када се говори о Србима који су напустили Косово у претходним деценијама, при том нема никада говора о неком њиховом истеривању, веће цифре се проглашавају најцрњим српским национализмом, мање се такође виде као сумњиве, минимизирају се и подаци и цела ситуација се карикира“.

Исти аутори, у истој књизи, анализирају и књигу Ноела Малкома Косово: кратка историја, публицисте и предавача на Кембриџу, који иде толико далеко да чак негира постојање Сеобе Срба 1690. године. Он тврди, на ''научној методи'' да та сеоба уопште није постојала и да је и она измишљотина српске пропаганде. Међутим, он у једној другој бесмисленој лажи и пропагандној конструкцији у истој књизи каже да је Косовски мит настао код Срба тек у 19. веку, да је и он чиста пропаганда, нешто измишљено, и тако је несвесно Србима уделио највећи комплимент, како то могу само незналице и тенденциозне битанге. О чему је реч? Ако је Косовски мит у Срба заиста настао у 19. веку, онда су Срби најдаровитији и најгенијалнији народ на свету. Они су дакле успели да спевају сву ону силу народне мудрости, прозе и поезије, тек за неколико година и да одмах ''омогуће'' да Вук то прикупи. Јер ако је мит настао у 19. веку онда је та поезија настала тек мало пре него је то Караџић прикупио и послао у свет. Срби су, надаље, ваљда, успели тајно да измисле тај дух, ту свест, те цркве и манастире, фреске, та гробља, те топониме. Кажем, остаје мало нејасно како је то један народ могао да учини тек за неколико година 19. века? Највећи борац за српско Косово је Вук Стефановић Караџић (наравно и велики Његош). Он је сакупио доказе о чему је српски народ певао у ропству. Ајде да видимо шта су други народи певали кроз векове? Да видимо њихову народну поезију у том облику и обиму? Ако су по неку песму и по-арбанашили, топониме ни до дан данашњег нису успели арбанашити. Топонимија је јако српско оружје у одбрани Косова. И што се тиче Велике сеобе, Ноел Малком нам иде на руку својом тенденциозношћу: уколико није било те сеобе, него је то још један српски мит, онда су Срби староседеоци у Војводини те отуд нема места никаквим ревизионистичким намерама (мада, Милорад Екмечић каже да „та сеоба није створила српску народну заједницу у Јужној Угарској, него је само ојачала“).

Чињеница је да су први светски терористички акти какве данас познајемо у савременој историји почињени управо од стране Албанаца 1912-1913, и да су били потпомогнути из Албаније, Аустроугарске, Италије и Бугарске. Ти терористички акти су основа и темељ за настајање качачког покрета (само на територији Истока после 1918. године било их је 4500) као војног крила Косовског комитета 1918-е. Као што је из тога произашао и Бали комбтар 1942. године и Друга призренска лига 1943. године а који је био основа за стварање, прво косовског пука ''Регимента косова'' у новембру 1943. године а затим и средином 1944. године 21СС дивизије Скендербег. Командант те злогласне дивизије обергрупенфирер Аугуст Шмитхуберт, који је стрељан у Београду 1947. године, казао је једном приликом: „Војник Албанац у напад одлази само дотле док не нађе нешто што може да отме или украде“. Ова дивизија је поред Косова учинила масовне и тешке злочине у Црној Гори (Плав, Велика), Срему и Семберији (села Гук, Ватровци, Јамена, Босут) и Босни (Урожиће, Забрђе, Вршани, Тутујевац). Зар речи немачког официра и деловање дивизије не подсећају на извештаје Јастребова пола века пре тога?

              Српски непријатељи већ дужи временски период знају која је најслабија и најболнија српска тачка. Знају ахилову пету српског постојања и опстанка. То је Космет. Зато су одвајкада ту ударали и ту изазивали немире а увек су у Шиптарима имали поузданог партнера за то. Арбанашка мржња према Србима чинила је то да су се они удруживали са свим и сваким само да би остварили своје циљеве. Прво су служили Турцима, па Аустријанцима, затим Италијанима, Немцима, ратовали су у саставу хрватске и босанске војске у задњим ратовима, најзад данас су у служби Американаца и Немаца. Можда у последње време и исламских фундаменталиста оличених у Ал Каиди Осаме Бин Ладена и такозване Исламске државе. Божица Ж. Славковић у докторској дисертацији Политичке, економске и културне прилике на Косову и Метохији 1929-1941, пише: „У време османске власти, Албанци су као повлашћен народ, били су заштићени у односу на хришћане на Косову и Метохији. Геополитички оквир био је обележен односом снага између великих сила пре свега аустро-руским супарништвом на Балкану које је доминирало расплетом Источног питања, што је додатно подстицало међуетничке сукобе. Албанци су Аустроугарској требало да послуже за остваривање њених планова да после заузимања Босне и Херцеговине 1878. преко Старе Србије прошири своју контролу над читавом европском Турском, све до Солунског залива. Албанско питање добило је европске оквире у последњој четвртини 19. века, са конституисањем националног покрета и дефинисањем циљева, што се појавило као нови чинилац у равнотежи снага не само између великих сила већ и суседних балканских држава. Призренска лига је захтевала на Берлинском конгресу стварање Велике Албаније у чијем би се саставу нашла четири вилајета, Косовски, Јањински, Битољски и Скадарски, чиме би се поништила територијална проширења Србије и Црне Горе у ратовима са Турском 1876-1878. АустроУгарска је имала своје претензије у подршци Албанцима преко којих би успела да раздвоји Србију и Црну Гору а самим тим и да преко Косова и Метохије продре у Македонију. Италија је настојала да парира постојећем аустроугарском утицају међу Албанцима, зато што је желела запоседање целокупне Јадранске обале. Аустро Угарска је зато сматрала да би требало придобити Албанце у Старој Србији да та област не би припала Србији или Бугарској у случају рата. Српска држава је покушала да придобије Албанце помажући устанке 1910-1912, а њихови успеси су убрзали склапање Балканског савеза. Међутим и Аустроугарска се залагала за помоћ Албанцима“.

Увек су знали на коју карту треба да одиграју и добијали могућност од српских непријатеља: за то. За време Турака то је карта мухамеданско-османлијске солидарности. У време Аустро-угарских трвења са Србијом: то је тежња те силе да спута Србију. За време Немаца и Италијана то је фашизам и нацизам. За време комуниста то су полазишта ''марксистичко-лењинистичка''. Од деведесетих они кобајаги инсистирају на ''демократским принципима''. Затим постају пешадија НАТО пакта. Данас опет очијукају са верским фанатизмом и нарко картелима.

Њима, Албанцима, стране силе такође константно кроз историју разним међународним или домаћим актима помажу да остваре своје циљеве. Турци са својим хатишерифима стално потврђују њихове привилегије, Аустријанци их својим актима соколе да се одупру Србима, Италија и Немци својим актима стварају Велику Албанију. Комунисти, и то наши српски, својим актима потпомажу да се што више Срба исели. И на крају данашња међународна заједница својим актима признаје етничко насиље и чишћење.

Комунисти их помажу и ако су Албанци заклети непријатељи било каквог покрета отпора и сарадници окупатора: махом. Када је примао делегацију са Косова, коју су чинили углавном Албанци, у пролеће 1945. године, после побуне у Дреници где је и када је страдало око 2000 бораца НОП-а и око 2000 било рањено, Тито им је рекао да „он зна да су скоро сви били на страни окупатора али да их неће позивати на одговорност“. Широм Београда и Србије, у то време, виорили су се пешкири на крстачама стрељаних Срба који су погубљени зарад неке непостојеће колаборације. Тачно годину дана пре тога, Џафер Дева пише писмо Хитлеру у којем нуди 150.000 бораца за борбу против партизана. Када је Тито изговарао ''речи разумевања'' према шиптарским бандитима, управо у то време око Кочевог рога, Зиданог моста, Трбовља, Кочевја, Похорја, Клагенфурта, Марибора, итд. Титови партизани стрељају без суда и било каквог ''разумевања'' неколико десетина хиљада Срба, јер су били у четницима. Светозар Вукмановић Темпо се обраћа окупљеним Албанцима на једном скупу, неколико година после рата, речима: „Нисте ме баш слушали кад сам вас позивао на борбу и ја вам то тада нисам замерао“.

А, о томе колики је допринос Шиптара партизанској борби и чиме су они заслужили то Титово и Темпово ''разумевање'' најбоље говори део из књиге Књига о Косову, Димитрија Богдановића, у којем он говори да током целог Другог светског рата, не рачунајући сам крај, против фашизма у редовима партизана није било више од стотинак Албанаца: У првој половини 1942. године, све до јесени, на Косову и Метохији није било оружане борбе; тек у јесен сe формира Главни штаб за Косово и Метохију и први албански [шиптарски] одред "Зејнел Ајдини" [око 70 бораца албанске народности], затим Шарпланински народноослободилачки партизански одред, који je у јануару 1943, односно у априлу 1943. прихватио делове разбијених реорганизованих албанских одреда "Зејнел Ајдини" [који je тада имао 35-40 бораца Шиптара] и "Емин Дураку" [око 30 бораца]. Шарпланински одред, састављен од Срба, Црногораца и Албанаца имао je у то време око 220 бораца. Од априла 1943. на Косову и Метохији [заправо, на Шар-планини] je делегат Врховног штаба и ЦК КПЈ Светозар Вукмановић Темпо, тако да je учињен напредак у организовању оружане борбе против окупатора, али су капитулација Италије у септембру 1943. и немачка окупација читаве области знатно отежали и погоршали прилике. Балистички "Косовски пук" [Regjiment i Kosovеs], формиран крајем те године, извршио je низ тешких злочина на овој територији, масовна убиства у Призрену, Косовској Митровици, Пећи и приштинском логору. Овај пук и друге балистичке јединице ангажовани су не само у борбама на Косову неко и против НОВЈ у суседним областима као и против HOВ Албаније, која je управо тада са доста успеха настајала у Албанији. У току 1944. године формира сe већи број партизанских одреда и батаљона, али су све ове јединице са територије Косова и Метохије биле претежно састављене од Црногораца и Срба, а у мањем броју од Албанаца [Косовара]. Штавише, они су дејствовали углавном ван територије Косова и Метохије и нису били у стању да сe успешно супротставе немачким и бројним, добро наоружаним балистичким снагама, и да тако обезбеде већи размах НОБ-а у овој области. До извесног преокрета долази средином 1944, када сe и Албанци у већем броју почињу одазивати, па сe формира осам косовско-метохијских бригада мешовитог састава.

6. марта 1945. године одлуком НКОЈ-а године донета је одлука којим се забрањује повратак расељених Срба. Апсурд!!! Док сви досељени из Албаније остају на Космету. Према попису становништва из 1931. године године на Косову и Метохији је живело 180.170 (32,6%)  Срба и  331.549 (60,1%) Шиптара. Тада се значајно ремети етничка слика Космета која је уочи рата била у односу скоро пола-пола, јер је један део Срба насељен а један део Арбанаса расељен већ помињаним мерама и уговорима. Однос власништва земљишта по катастарским књигама је и тада увелико на страни Срба. И то ће се мењати после последица примене ''Закона о ревизији аграрне реформе'' из 1945. године, па и поред тога у мешовитим срединама Срби ће и даље бити власници већих површина земље. Отуд, због скучености и беземљаштва, Шиптари почесто прескупо плаћају српску земљу, што Србе мотивише да продају и оду у мирније крајеве где ће за те новце купити три-четири пута више.

Зар се нешто слично том комунистичком акту није догодило и Кумановским споразумом, где се у тачки 3. став 3. каже ко све мора да напусти Косово и Метохију: „Снаге СРЈ укључују сво особље и организације СРЈ и Републике Србије са војним способностима. То укључује редовне војне и поморске снаге, наоружане цивилне групе, њима придружене паравојне групе, ваздухопловне снаге, националну гарду, граничну полицију, војне резервисте, војну полицију, обавештајне службе, савезно и републичко министарство унутрашњих послова, локалну, специјалну полицију, јединице полиције за сузбијање нереда и антитерористичке јединице и све друге групе или појединце које као такве означи командант КФОР-а“. Другим речима: сви радно и војно способни мушкарци и жене имају да иду напоље и да се више никад не врате. Јер има мало тих који не потпадају под неку од набројаних категорија. На пример ''наоружане цивилне групе'' или ''војне резервисте''. Па по нашим законима ми смо били сви војни резервисти. Да не говорим о великом броју владиних службеника. А, и командант КФОР-а може да именује било кога као непожељног. Као што су комунисти забранили повратак избеглима, тако су међународне снаге омогућиле да дође до расељавања. Тим актима, и претходним бомбардовањем, скоро је 300.000 Срба отишло са Космета.

Непријатељи, како горе рекох, већ дуже времена знају за српску ахилову пету. Барски надбискуп Гијом Адам пише француском краљу Филипу VI, 1332. године писмо у коме каже да се „о Албанцима размишља као о фактору унутрашње нестабилности српске државе“ (Књига о Косову, Д. Богдановић, стр.27). Албанска емиграција, после 600 година, у јулу 1939. године добија инструкције од министра спољних послова Италије, грофа Ћана, у којима се наводи да треба да се интензивира пропагандно-верска активност и да се створи тајна војна организација која ће сарађивати са италијанском војском када за то дође време. Тај исти Ћано пише у свом Дневнику следеће: „Морамо успавати Југословене. Али касније, наша политика мора да се живо позабави Косовом. То ће одржати живим један иредентистички проблем на Балкану, привући пажњу Албанаца и представљати нож уперен у кичму Југославије“.

У изводима из Зборника докумената Априлски рат 1941. књ. 1, Београд, 1969. на једном месту стоји: „У разговору, који је имао са грофом Ћаном 23. јануара 1940. године, Павелић је тражио од Италије 30.000 људи, који би упали на Косово и изазвали нереде“. Дакле и Павелић схвата где је најлакше изазвати нереде и напасти Југославију, иако је са његове позиције усташтва логичније било да тако нешто уради у Хрватској. Будући поглавник НДХ међутим има више поверења у Шиптаре као непријатеље Срба него у своје Хрвате. Треба истаћи да Аустро-угарска преко својих повереника током 1914. године помаже и припрема Ису Бољетинца да подигне устанак на Косову.

              После рата, од 1945. године па на даље, наставља се са хистеријом против ''велико-српског хегемонизма'', понајпре понављајући мантре о „злочиначкој“ краљевини Југославији која је ''расељавала Шиптаре и досељавала Србе'', па до преувеличавања улоге Шиптара у борби против фашизма и нацизма а која није била присутна ни на симболичном нивоу – баш супротно до краја су у највећем проценту бранили нацизам, па се на крају оптужује се Ранковић да је чинио невиђене „злочине“ према Шиптарима, изврће се истина о томе да је у истину он био комунистички полицајац који је затварао све подједнако, Шиптаре бројчано више јер их је било више и били су у константној побуни од Дренице 1944/5. године, када се уводи војна управа, па до 1999. године.

Колико је Албанаца било заточено на Голом отоку или којем другом комунистичком логору??? Вероватно нити један. То је најбољи доказ кога је терорисао Ранковић. У земљи где још тада нису биле залечене ''голо-оточке'' ране, где су писци и интелектуалци само због једне обичне алузије одлазили на вишегодишње тешке робије, где се због запеване песме ишло у букагије, организатори и учесници антидржавних шиптарских демонстрација 1968. године прошли су са по једном годином затвора и то њих деветоро?!? „Што се тиче догађаја на Косову и Метохији, мислим да се те ствари сувише драматизују, да није баш онако како то неки замишљају... Ријеч је о једној групи која је нахушкала један мањи дио омладине и студената који су разбијали излоге, као што то чине и на Западу, или готово у свим земљама. Мало ко нема таквих случајева. Шта ту сада треба драматизирати? Према томе, тамо се ништа трагично није догодило“ – изјављује Тито а Политика преноси 1. децембра 1968. године, поводом шиптарских демонстрација. Занимљиво је, наравно, поред негаторског и минимизирајућег става, и то да Тито каже: ''Косово и Метохија'', што ће убрзо бити укинуто. Назив Метохија ће бити избрисан, мора се и то рећи, уз благослов српских комуниста.

А, и да је вршио неку репресију, која се горе помиње, чини се да је био у праву, јер мало после његове смене крећу масовне антидржавне демонстрације. Као што после Титове смрти креће други талас масовних демонстрација, 1981. године године. Нема код њих ништа случајно, нити ишта свето. Тадашњи Епископ рашко-призренски, Павле, у свом извештају Синоду (Архив Синода, ф. V, Бр. 12/1967), пише: „Стални проблем је исељавање нашег живља са целог Косова и Метохије. Темпо тог исељавања као да је у овој години био нешто мањи, али тенденција за исељавање и разлози за то остали су исти, може се рећи да су чак појачани. Додуше после IV пленума и настале реорганизације Службе безбедности износе се озбиљно и оваква тумачења исељења Срба са Косова и Метохије: То је изводио Ранковић и његова клика како би исељавањем Срба добили аргументе против Шиптара! Колико он у том расељавању има заслуга а колико бројни други чиниоци, сада још не знамо. Оно што знамо то је да после IV пленума изношене кривице Ранковића и других чинилаца Службе безбедности приписују се у овим крајевима Србима уопште, те је од тада стање још теже и озбиљније“.

Између два рата, и у време рата, крчка у главама комуниста и чека повољан политички тренутак да се Космет преда Албанији. У документу који је на увид јавности дао Владета Кошутић 4. марта 1989. године у Београду а који је открио Вук Винавер, може се видети како ништа није почело од јуче (мрачне деведесете) већ процеси трају (и трају) и кулминирали су данас у време када је Србија изродила најнеспособније људе у својој историји. Поред непријатеља са стране, у редовима Срба је увек било анационалних креатура које су биле спремне да ураде све зарад личних интереса. Било их је, ето их и данас: по Скупштини, у власти, у медијима, у невладиним организацијама. Има их и данас, било их је и јуче. Дијалог се води у Москви 19. априла 1947. године између Едварда Кардеља, Станоја Симића и Владимира Поповића са једне стране и Стаљина те Вјечеслава Молотова са друге:

Стаљин: Каквог су порекла Албанци?

Кардељ: Они су потомци Илира.

Стаљин: Тај народ изгледа да је доста заостао и примитиван.

Поповић: Али су врло храбри и верни.

Стаљин: Да, они могу бити верни као пси, то је одлика примитиваца. Код нас су тако били верни Чуваши. Руски цареви су их узимали за личну стражу... А како су се Албанци нашли на тој територији?

Кардељ: За време Турака запосели су тај крај, а део становништва денационализовали.

Стаљин: Како то да примитиван народ успе у томе? Чиме се то објашњава?

Кардељ: И околна племена су примитивна, као на пример Црногорци.

Поповић: Не, нису они денационализовали Црногорце. У тим крајевима живели су Срби.

Стаљин: Вот какој! (Смех)

Кардељ: Код нас, на територији Косова и Метохије има и данас више Албанаца него Срба. Ми мислимо касније, кад се још боље повежемо са Албанцима, да им уступимо те територије.

Стаљин (То му је било врло мило): Врло добро, то је правилно.

То је варијанта: страна сила, непријатељски став околних народа и српски изроди (не мислим овде на Кардеља већ на остале присутне од којих се нико не буни). Тако се одвајкада радило. А ми мислимо да присуствујемо нечем новом. Не, све је то прежвакано и испљувано већ неколико пута. 1928. године, на IV конгресу КПЈ у Дрездену, одлучено је да се Косово и Метохија после разбијања Југославије прикључе Албанији. Што се то није догодило можемо да захвалимо Стаљину који је ту идеју југословенских (и српских) комуниста после рата одбацио, пре свега због тога што је тај предлог био у пакету идеје да Албанија и Бугарска буду седма и осма република у СФРЈ, што њему није одговарало. Комунисти су били спремни да зарате са Американцима и Енглезима због Трста, али су са друге стране оберучке, капом и шаком, нудили Косово Албанији?!

У записима 13. и 16. фебруара 1915. године, у свом дневнику краљ Петар I, нехотице врло кратко и јасно објашњава читав проблем који Србија и Срби имају са Албанцима кроз векове антагонизма. Увек инспирисани и помагани од стране силе која тренутно бива српски непријатељ они нападају Србе за туђ грош, пљачке ради своје, и својим главама плаћајући. И увек су ту неки странци, плаћеници, који се касније представљају невиним албанским жртвама. „Арбанаси упадоше поново у Србију. Опет аустро-бугарски марифетлук. Али то не мари кад јим то једино задовољство чини. А платиће скупо“. (13. фебруар 1915). Међутим, како видимо, краљ Петар, тада већ о годинама, није много бринуо о политичком језику и коректности. Кратко јасно: ''платиће скупо!''. И док год Албанци знају да ће платити скупо са њима се могло живети, само су тада били мирни. Чим спознају да ће проћи јефтино, ето ножа у леђа кад је најтеже. „Наша је војска синоћ ушла у Врањиште. Арнаути су ужасно прошли. Скоро јим неће пасти на памет да поново нападну Србију! Њихов вођа Хасан бег који је руководио овим упадом, једва се спасао на коњу преко Дрима. С њима је било много коњаника за које мештани веле да су били странци. Већина их се подавила скачући с коњима у Дрим. Јутрос у зору почела је борба око Ђарисанија“. (16. фебруар 1915)

У књизи владике Атанасија Јевтића Страдање Срба на Косову и у Метохији (1941-1988) могу се наћи управо докази и паралеле о терору Шиптара који никада не престаје, о ''спонзорисању'' терора и о константном исељавању. У књизи се констатује да одмах после капитулације 1941-е креће масовни и хистерични терор уз благонаклоно гледање Немаца на то и уз покушаје Италијана да колико толико држе ситуацију под контролом. Зар то није иста ситуација од 1999. и 2004. године када су Немци окретали главу и бежали а Италијани се, ето, трудили колико су могли. Пале се цркве и куће, пљачка је невиђена, убијају се људи где год се затекну. Терор се наставља и после 1945. године сада са другим менторима, са комунистима, који не покрећу ни један кривични поступак, баш као и УНМИК, и који својим актима забрањују повратак расељеним лицима. Изјаве сведока из књиге владике Атанасија се могу апсолутно односити на данашње стање, само ако се занемаре датуми. Ништа се није променило. По Јевтићу у време Другог светског рата убијено је неколико десетина хиљада Срба и исељено око 100.000. И опет, када држава покушава да функционише они кукају о грађанским правима, у време Ранковића, и опет свет и Београд верују лажима. Цео овај документ у виду књиге проткан је описом терора и исељавања, убијања и силовања, раскопавања гробова и рушења надгробних споменика, паљења и пљачкања цркава и домова, без обзира јесу ли на власти Немци, Италијани или комунисти. Или, додао бих ја: УНМИК и  КФОР.

И најзад исти сценарио од 1990. па до 1999. године, где се ''грактало'' о угроженим људским правима и ''злочинима Милошевићевог режима''. Али нико да објаснио како то да је ''жртава'' на Космету све више и више а да ''злочинаца'' скоро и да нема. И, као и данас, и тада се међу Србима јављали они који су подржавали такве приче из разних разлога. Пре свега су идеолошки разлози у питању. Од Димитрија Туцовића који је, уз помоћ Косте Новаковића и Милоша Требињца, нападао ''великосрпски хегемонизам'' и ''злочине'' над Шиптарима у Борби и Радничким новинама, преко комунистичких апаратчика Срба („Наш општи став био је да се Косово уступи Албанији, и то због уједињења са Албанијом“, Милован Ђилас, Момчило Ђорговић, Верник и јеретик, страна 138.), па до данашњих представника невладиних организација, скоро се ништа није променило у вокабулару напада на Србе. Једина је разлика што је Димитрије Туцовић погинуо бранећи своју земљу, док ови данашњи пљују по своме народу из удобних и амнестираних дезертерских фотеља.

Чувени Милош Минић, на седници ЦК СК Србије, која је одржана у мају 1981. године, поводом шиптарских антисрпских демонстрација на Косову нашао је за сходно да дискутује (по тој теми) на следећи начин: „Догађаји на Косову су дубоко забринули свакога у Србији, исто онако као што су забринули и све наше људе у осталим републикама. Али су ти догађаји охрабрили и српски национализам. Стога је изузетно важно за Савез комуниста Србије да се повуче јасна граница између ове забринутости најширих редова наших људи, у којој се изражава снажан и српски и југословенски социјалистички патриотизам, и српског национализма и шовинизма који у садашњем моменту напада на читаву албанску народност...“. Тако је много година касније Наташа Кандић изјавила поводом шпекулација о убиству шесторо српске деце у пећком кафићу Панда, да су јој „Албанци говорили да убиство у “Панди” није починио нико од њих и као један од доказа навели то што су полиција и војска започеле потрагу за починиоцима 17. децембра, три дана након убиства“. Како год да  окренеш: по овој матрици Срби су криви, чак и за властите смрти и погроме над њима, а пошто матрица ''добро ради'' она се користи скоро у истом облику и обиму - читав један век.

Александар Ранковић је једном испричао Добрици Ћосићу (Пишчеви записи 1981-91, стр 20.) следећу причу: „У акцији прикупљања илегалног оружја на Косову, 1956. године, прикупљено је 26.000 пушака, стотине митраљеза и бацача, два топа, хиљаде револвера и много муниције. А на Брионском пленуму 1966, због тог прикупљања оружја, оптужен сам за терор над Албанцима на Косову и Метохији“. То је деценијска, да не кажем вековна, матрица понашања Албанаца на Косову, и њихових помагача из Србије и извана. Чак и када се прикупља нелегално наоружање, забога и топови, то се све приказује као терор над њима.

Димитрије Туцовић у свом памфлету Србија и Албанија на једном месту пише: „Буржоаска штампа је тражила истребљење без милости, а војска је извршавала. Албанска села, из којих су људи били благовремено избегли, беху претворена у згаришта. То беху у исто време варварски крематоријуми у којима је сагорело стотинама живих жена и деце“. Примећује се да се овај текст ни по чему не разликује од фразеологије и општих места о којима сам говорио у овом тексту. Шта можемо закључити из ове реченице (што већ нисмо закључили из сличних које су претходно навођене)? Па, најмање две ствари: да су Албанци благовремено напустили села и да су у тим напуштеним селима изгорела деца и жене у варварским крематоријумима!!! Карнегијева комисија, међународна комисија која је оформљена 1913. године са задатком да истражи злочине у балканским ратовима, користила се истим методама и речником. Ето образаца по којима су касније радиле невладине организације, а пре њих комунисти, а између њих медији са запада и код нас. Ову књигу Димитрија Туцовића, нове комунистичке власти штампаће одмах након рата, 1946. године у Загребу, у тиражу од 25.000 примерака. За паметног доста.

Радош Љушић и књизи Време суровости пише: „...од 1920. године Загреб и Љубљана оптужују Србе да у Јужној Србији заводе страховладу. А било је то време страдања српског живља од арнаутског ножа, пушке и угарка, било је то време када су јужносрбијански Срби плаћали данак и Арнаутима и својој држави...“. Тридесетих година прошлог века, по истој матрици, наставља се пропаганда. 
       Божица Ж. Славковић у докторској дисертацији Политичке, економске и културне прилике на Косову и Метохији 1929-1941, наводи такве примере: „Х. Хоџа истиче да је ''великосрпска буржоазија вршила исељавање Албанаца примењујући све методе погрома''. Shqiperia e ri је извештавао да се Арбанаси ''прогањају, хапсе и убијају од власти'' и да због ''неиздрживоти живота'' у Југославији одлазе, а српске власти ''посматрају ову емиграцију и помажу је''. Напомиње да су ''донекле успели да разбију компактност албанске масе, Косово није било више онакво као што је било пре 15 година, више од 200.000 Арбанаса је напустило своја огњишта''. Овај лист је сматрао да ''Београд има намеру да насели напуштена албанска огњишта са људима прикупљеним са коца и конопца''. Besa од 26. јануара 1933. извештава да су се ''због великог страдања и напада који су се вршили над Арбанасима на Косову многи иселили, па је тако десет емигрантских породица са Косова и десет из Пећи дошло у Албанију''“.

О коминтерновском анти-српству овако пише Добрица Ћосић у писму Споменки Хрибар, 1986. године: „Сви су стари и прави комунисти, од Димитрија Туцовића до Александра Ранковића, Марка Никезића и Мијалка Тодоровића – идеолошки мазохисти; између српског и југословенског, свагда и у свему ће бити за југословенско, и за ''југословенско'' погазиће и истину, и правду, и достојанство своје и свог народа, сматрајући то светом дужношћу комунисте ''велике'' и ''угњетачке'' нације; српски комунисти ће бити први који ће свако заступање националне правде, слободе, интереса свог српског народа која није на ''партијској линији'' оквалификовати као ''великосрпство'' и ''национализам''“. Све што ће потоње невладине организације и поједине политичке партије, од деведесетих па на овамо, изговорити и радити у основи је наставак анти-српске политике коју је прописала и водила Коминтерна. Давно је то почело. 
      Овако је деспот Угљеша Мрњавчевић писао у повељи помирења са Византијом, о Душану Силном: „...прогласивши себе самодршцем Србије и Романије... неправедни мач против сасвим недужних дизао, и недостојно отимао ромејску слободу и уставност онима, који су се у њој родили, одгајали и одрасли, па и у област божјих ствари потезао неправду... присвајајући себи одлучивање не само о људским него и о божанским стварима, па је створио неканонски саморукоположеног патријарха и, дрско отргнувши не малобројне митрополије од саборне Христове цркве припојио ономе, због чега се и десило, да је настала не мала схизма...“. (Грчке повеље 263-5).

Друго-србијанци и анти-српске невладине организације заиста и настају по тој матрици али и кадровски који их воде су потекли из редова бивших комуниста. Славољуб Ђукић, на страни 133. књиге Политичко гробље, пише: „Повратком у политику, Латинка је промовисана у идеолога и покретача такозване друге Србије, једног малобројног дела невладиних организација које су све зло на простору некадашње Југославије искључиво виделе у ''великосрпском, агресивном национализму''. Рат, распад заједничке државе, сва злодела, геноциди и освајачка својства, све је то стављено на душу Србије. Најекстремнији су одобравали независност Косова и бомбардовање Србије, све оно што су светски моћници тражили од Србије у покоравању које је ишло до суровог понижавања народа. Ударну песницу невладиних организација махом су чинили бивши комунисти, или деца некадашњих утицајних комуниста. Међу њима је најекстремнији био Хелсиншки комитет, на челу са Соњом Бисерко, која је својевремено имала поверљиво место у југословенској дипломатији“. Уколико правилно читам између редова, ''поверљива места'' у дипломатији била су места шпијуна и сарадника УДБА-е. У истој књизи, само на страни 137., наводе се речи Коче Поповића изречене римској ''Републици'': „Рођен сам у Србији, али себе не сматрам више Србином... Срби су остали на културном и цивилизацијском новоу на којем су се налазили пре сто година“. Срби су се налазили тамо где су их Коча, и другови, оставили. И док су Коча, и другови, Србе гурали у задруге, одузимале им вишкове земље и пољопривредних производа, фабрике и радионице, док су Коча, и другови, Србима пропагирали комунизам – Коча, и другови, су живели на Дедињу, имали куће у Дубровнику, играли тенис и живели као капиталисти. Због тога и таквих су Срби заостали, ако јесу, због Коче, и другова. Иза сваког ''принципијелног'' Србина, од Константиновића до Коче, и другова, стајала је по једна некретнина на хрватском приморју.

Што се тиче ''мондијалистичког'' Београда и идеологије ''друго-србијанаца'' то је исти ментални склоп оног дела Београда из времена немачке окупације када је на 270.000 становника било око 9000 немачких доушника у самом граду. Тај Београд и Радио Б92 само неколико месеци пре бомбардовања Србије 1999. године штампају памфлет књигу Петрита Имамија Срби и Албанци кроз векове која перфидно у виду ''српских демократских бубрега'' продаје ''албанска националистичка муда''. Све је испитано, прочитано, лепо и коректно исказано, али су Албанци увек у праву. Када наводи изворе који говоре у корист Срба онда се увек наводи да су у питању ''просрпски оријентисани научници'', кад се говори о арнаућењу онда су Арнауташи најгори олош – јер су Срби наравно, а када се говори о силовању и отимању жена онда се констатује да је већина тих жена добровољно бежала за моћне Арбанасе, а када се говори о пописима у питању су сви Словени а не само Срби, је ли. Наша Борба у јуну месецу 1996. године, пише: „Оно што траже Aлбанци данас и услови у којима они живе на Косову, слика је Србије и свих нас у свету, срамота и тешко разумљива сваком нормалном и цивилизованом човеку“. Треба нагласити да је та 1996. последња година мира и заједничког живота.

Станко Церовић, вели за Време, 2012. године: „Као на узалудно трошење огромне енергије у кошмару из кога не могу да се пробудим. Кад се историја мало убрза, онда је свака акција појединца узалудна. Углавном, мислим да нијесам много погријешио у процјенама, али сам на то потпуно равнодушан; чак ми је помало гадно, иако не могу то себи да објасним. Понекад мислим да су зато стари Грци, у својим градовима у којима су сваки час избијали грађански ратови, забрањивали људима да остану неутрални. Замисли: "Ако хоћеш да живимо скупа, мораш да изабереш страну; сад ћемо сви да полудимо, да правимо злочине, сви знамо да то не ваља, али тако мора да буде јер су тако одлучили богови, и немој нико да покушава да нас заустави." Видиш, може бити да се тако људи после лакше помире. Од када су се завршили ратови на подручју бивше Југославије, да ти право кажем, најодвратнији су ми они који су се тада, заједно са мном, борили против рата (можда одатле оно гађење над тим лажно моралним ангажманом?), а сад то наплаћују и све раде да продуже то ратно стање, јер знају да је њихова слика тада била најљепша. Кад год их чујем, повраћа ми се. Ни тада их нијесам цијенио, осим пар најближих пријатеља, знао сам са ким имам посла, и међу нашим људима и разним западним хијенама, али историја вас обдари сапутницима каквим хоће, ту нема спаса. Најгора је ова помисао: можда смо их заслужили?“.

Привилегија је бити на списку непријатеља тих сподоба. Мера поштења неког човека одсликава се у количини оптужби које се добијају од тих креатура. Ако си против њих: на правој си страни. Ако су против тебе: близу си истине. Оне су систем вредности за ништарије, према њима се мери ко је колика вуцибатина. Њих се гаде и њихови послодавци а нити једна није лепа: духовно. Физички изглед није важан. Ипак, оне су те које се свакога јутра морају стати испред огледала.

Није угњетавање људских права разлог зашто су Шиптари дигли побуну. Они су буне увек дизали. И под турском влашћу (у време младотурске реформе) и под српском (1913.) и после 1918. године када је требало неколико година да се униште све качачке банде. Када је фашизам био на издисају они су дигли буну у Дреници 1944/45-те. Нису само ''угрожени'' и ''јадни'' Албанци прелазили границу деведесетих година да се ''боре за слободу'' против ''диктаторског режима''. Па само  је у периоду 1947-1948 забележено 615 граничних инцидената а у земљу је требало да уђе (а били су ухваћени, што значи да је број био већи) 675 диверзаната. И готово да није било године када није било на десетине тих граничних инцидената. Зар и ово не доказује континуитет намере. Славољуб Ђукић је у књизи Политичко гробље у вези шиптарских демонстрација 1968. године, лепо приметио: „да је побуна настала у време губљења раније моћи УДБА-е, када је Косово стицало изворну аутономију и да већ тада покрајину воде махом албански кадрови и да се исто поновило 1981. године, после Титове смрти и усвојеног устава којим су покрајине безмало присвојиле права република“. То је још један смер доказивања како њих нису интересовала људска права и аутономија већ искључиво етнички чисто Косово и Велика Албанија. Они су подизали буне када су имали најмање разлога за то, то јест, кад им је главни разлог био да се ситуација не смири те да тамо сви живе мирно и равноправно. Они се буне 1945., 1968., 1981., када се ствари позитивно крећу у правцу остваривања њихових права. И, они желе то да прекину јер то њих не интересује. Међутим, како примећује Ђукић, док их је Тито тукао и убијао, свет се није много освртао на то због спољнополитичких констелација. Када су решили да сруше Милошевића и окупирају Србију ''сетили'' су се људских права Албанаца.

Према тврдњи Бранка Мамуле, тадашњег начелника генералштаба, сати су били у питању па да Албанци масовно али организовано провале у слабо чувана складишта територијалне одбране и покупе наоружање, око 70.000 дугих цеви, минобацача и топова, у време демонстрација 1981. године. На срећу, војска је у последњем тренутку, располажући обавештајним подацима о намерама демонстраната и њиховог водства, синхронизованом акцијом преузела те слабо чуване магацине. Тако је рат одложен осамнаест година.

Правдајући злочине Шиптара над Србима после јуна 1999. године поједини међународни званичници (сама Олбрајтова) говорили су како је тешко зауставити освету једног ''напаћеног и угњетаног народа''. Шта је са српским правом да поравна вековне рачуне? Хоће ли то схватити икад макар онај део српског народа који све кривице приписује Србима. Пјер Паен у својој књизи 'Праведни рат за мафијашку државу тврди да је Олбрајтова главни ратни јастреб и да је бомбардовање Србије: њен рат. „Она је одлучила да уђе у рат већ у пролеће 1998, а можда и раније“, каже он. Тада се није знало да ће се догодити Рачак. Или се знало!!!

Нисмо ми измислили овакав крај или почетак краја. Проблем Космета је вековни проблем. Ми смо само део тог процеса. Ово што смо ми доживели можда је увод у епилог. Можда је почетак кулминације косметске драме започео са словеначким бананама. Банане из Словеније послате шиптарским демонстрантима су „предјело“ за главно јело - бомбе НАТО снага. Између тих банана и бомби, као и пре и после тога, ништа се случајно није догодило на Космету и скоро ништа није исто са оним што нам се сервира као истина. За геноцид и етноцид над Србима на Космету подједнако су криви турски хатишерифи, Мусолинијеви и Хитлерови декрети, банане из Цанкарјевог дома, томахавци из Бриселског дома, продане српске протуве и ми: ако ћутимо истину.