ПРЉАВА КАМПАЊА О КОСОВУ!

Пише: Игор Ђурић

ИЗ КЊИГЕ – ''КОСОВО – ВЕЧИТИ РАТ'', ИГОР ЂУРИЋ (ЧИТАЈ НА ОВОМ ЛИНКУ ЦЕЛУ)

Енглески писац и нобеловац Харолд Пинтер рекао је у време бомбардовања Србије: „Када је подметнута бомба експлодирала у улици Олд Комптон, господин Блер је то назвао варварским чином. Када касетне бомбе експлодирају по српским пијацама и разносе дечија тела, кажу нам да је то учињено у име ''цивилизације'' а против ''варваризма''“. Деветнаест земаља је учествовало у бомбардовању Србије а због отимања Космета. Скоро све су по први пут после Другог светског рата покренуле своје војне машинерије зарад неког магловитог циља који им и није био важан колико је било важно показати лојалност према Американцима, па и Немцима. Отуд и толико ситних и лешинарских помагача из окружења, који су ''као'' представљали неки демократски свет а Србија то тада и по њима није била. Албанија је демократски свет а Србија то није: хвала лепо и нека хвала. 
      Деветнаест држава је морало да се скупи да би се разбио Србима ''Косовски мит'': Белгија, Канада, Чешка, Данска, Француска, Немачка, Грчка, Мађарска, Исланд (исландски рибари су били посебно забринути по питању људских права на Космету и у Србији), Италија, Луксембург, Холандија, Норвешка, Пољска, Португалија, Шпанија, Турска (са њима је и почело на ''Пољу Косову''), Велика Британија и Сједињене Америчке Државе. ''Мало'' је било и то, па су припомогле у статусу савезника и све суседне земље, неке као Албанија директном агресијом копненим снагама, а друге, као Македонија, Хрватска, Бугарска, Босна и Црна Гора - индиректно. Већина тих народа, на скоро исти начин, су припомагали агресоре на Србију и 1914-е, и 1941-е, па је се тешко отети утиску да су сада у праву ако је већ историја доказала да тада нису били - јер Србија је у оба светска рата била на страни ''добрих момака''.

Поштено: зар све ово не изгледа сулудо, да би било истинито и основано?! Зар се у свету нигде не дешавају неправде које би покренуле оволику машинерију осим на Космету?! Зар свакодневно не чујемо вести које су стотинама пута горе и крвавије од оних косовских-исфабрикованих па нико прстом ни да мрдне?! Та, сада, 2015-те године, море избеглица бежи из ратом захваћених домова. Зар та хистерична „планетарна експлозија човекољубља“ (Д. Ћосић) на Косову никоме није изгледала извештачено? Понављам: зар стварно све ово не делује мало сулудо?! Мени делује. Јер знам. А знам из више разлога. Живео сам у Метохији, осетио на кожи све недаће које је рат донео, упоређивао оно што сам читао и чуо са оним што сам видео и осетио. Знам макар делић за разлику од оних који не знају ништа а труде се да ми свакодневно ''соле памет''. Труде се да ме убеде како сам искључиво ја крвник и злочинац, а не уједно и жртва, и то мене који сам истеран из свога дома, којем је тај исти дом опљачкан и спаљен и мене који бих био убијен кад би само ногом крочио на своју бабовину и у свој завичај. Мени су књиге запалили, много књига, али ми нису памћење тиме избрисали, напротив.

Али, да би се организовала и скупила сва та сила од земаља и људи морала је да се поведе кампања огромних размера, како би се пред јавним мњењем утемељила оправданост агресије на једну суверену земљу. Невиђен медијски рат, мноштво лажи које су биле толико невероватне да је свет у њих морао поверовати (нико није могао да верује да је могуће измислити такве глупости па су самим тим изгледале реалне): концентрациони логори, масовна силовања на трговима и пред публиком, медицински експерименти над Албанцима, стрељања стотина хиљада цивила, гасне коморе и много још чега. Матрица је јасна: свет је већ знао за холокауст требало га је поново подсетити, али сада са другим актерима. Ханс Кристијан Зеиге публициста и новинар је за немачки радио у току бомбардовања изјавио: „да је НАТО сатанизацијом Срба десет година припремао јавност за рат“. Мислим да је по том питању, по питању медијске припреме јавног мњења дотичних земаља за бомбардовање Србије из којег је директно произашло отимање Космета, најбољу дефиницију правог стања ствари дао тадашњи ''демохришћански'' посланик у Бундестагу Вили Вилмер. Он је казао: „Никада до сада се није десило да тако мали број људи лаже толико много људи, и то на суштински начин , као у погледу рата на Косову“. Тим Џуда, вели (''The Serbs'', стр. 86): „Многи Косовари су успешно убедили многе људе на Западу да питање Косова заиста спада у домен људских права. У ствари то није случај. Реч је о суштинској борби два народа за исто парче земље“.

Шта се све говорило о Србима у свету тешко је просечно информисаном човеку и замислити. Из обилног материјала који сам ја проучио (а који је само мали делић свега што је изречено или написано),  ја у овој књизи износим само мрвицу. Колика је та мрвица схватиће они који прочитају књигу. Неке од изјава иду толико далеко по бестијалности и поганлуку да представљају чист пропагандни-нацизам и продукт болесних умова. Поставља се само питање: зар је степен манипулације људима достигао толики ниво да више нема смисла говорити о било каквим људским вредностима и слободама? Говорило се о Србима као разбојницима, убицама, силеџијама, первертитима, садистима, дупеглавцима, агресорима, варварима, болесним умовима, народу који треба побити, којег треба бацити на колена, збрисати са лица земље, затворити у карантин. Немачки министар војни Рудолф Шарпинг говорио је о „расецању трудница и печењу нерођених беба“, говорио је о „новом начину клађења српских војника где се кладе који је пол детета па после расецају трбух трудним Албанкама ваде фетус и тако утврде ко је добио опкладу“. Говорило се да српски војници систематски силују све женско и мушко на шта наиђу, али да жене држе после затворене по неколико месеци да би родиле српску децу, а да албанске мушкарце силују полицајци заражени ''сидом''. Желим да већина од вас не прочита све то. Били би сте дубоко поколебани у сваки систем вредности цивилизованог света. Опет, са друге стране, држим, ако ћутимо ми признајемо индиректно то за шта су нас оптуживали за разлику од неких који све то мазохистички прихватају и директно. Ради илустрације, за почетак, пренећу само делић онога што се могло чути и прочитати а касније у току књиге сусрешћете се са још много сличних примера.

Ово је скинуто са интернета а представља избор из књиге Зорана Петровића Пироћанца ''Избрисати српски вирус'', много пута и на много места су већ коришћени ови цитати али мислим да им је место у овој књизи, на самом њеном почетку:

- „Требало би да бомбардујете Србе“, Папа Јован Павле;

- „Срби су народ без закона и вере. То је народ разбојника и терориста“, Жак Ширак;

- „Молим да се ватра небеска обруши на Србе“, опат Пјер, француски свештеник-хуманитарац;

- „..што се Срба тиче...То је данас један болестан народ“, генерал Жан Кот;

- „Срби нису нарочито паметни... српска се деца неће више смејати“, Лоренс Иглбергер;

- „Срби тргују људским органима својих жртава како би обезбедили новац за свој рат... требало би ђаволски да бомбардујемо Београд“, Пол Џексон, уредник листа ''Калгари сан'';

- „Ми бисмо требали да Србију осудимо на карантин, све док се вирус који они носе не избрише“, Давид Гомперт из Бушове администрације;

- „Србе треба бацити на колена“, Клаус Кинкел;

- „Срби су злочиначки дупеглавци“, Ричард Холбрук;

- „Зауставите Србе. Одмах. Заувек“, Маргарет Тачер;

- „Нема мира док Србија не буде војно поражена“, Срђа Поповић, адвокат;

- „Уосталом, босански Срби су за нас увек били и остали само банда разбојника и убица“, Јохан Фриц, директор ''Ди пресе'';

- „Срби су дводимензионални народ са тежњом ка простаклуку... Животиње користе своје ресурсе знатно сређеније него ови наопаки створови, чија припадност људској раси је у великом закашњењу...“, Питер Јустинов;

- „Србија је несумњиви агресор“, Јосиф Бродски;

- „Предлажем да се српској деци забрани у школама учење националне поезије“, Ролф-Дитер Клуге директор универзитета Тибинген;

- „Срби су немилосрдни људи, спремни заклати ножем, што могу захвалити свом словенском пореклу...“, Франсоа Кремио, француски војник;

- „На несрећу, нисам побио све Србе...“, Томислав  Мерчеп;

- „Нека се Срби подаве у сопственом смраду“, Хелмут Кол;

- „Водићемо против Срба рат- дипломатски, економски, политички, пропагандни и психолошки“, Џемс Бејкер;

- „Ово је борба између добра и зла, и НАТО неће дозволити да зло надвлада“, Вилијем Коен;

- „Рат против Срба није више само војни сукоб. То је битка између добра и зла, између цивилизације и варварстава“, Тони Блер;

- „Срби спроводе терор и силују албанску децу“, Бил Клинтон;

- „Србе треба спокојно бомбардовати, јер ће све брзо заборавити...“, Џејмс Шеј;

- „Прошле недеље имали смо деветоро убијених Срба, ове недеље - осморо. То је јасан напредак“, Бернар Кушнер.

И заиста, та кампања је до тада била невиђена и у размерама и у садржају. Француска јавност је, на пример, путем докторских дисертација и медија била обавештавана „да је потпуно јасно да су Срби желели да Хрвате и Словенце преведу на православље“ – (Franncois Grumel). Гебелс од тада више није синоним за медијско манипулисање масама. Гебелс може полако у историјски заборав. (Када сам ово говорио на једној трибини у Њујорку, тадашњи конзул Србије, рекао ми је: „Знате, мало је незгодно да упоређујете Гебелса са администрацијама Америке и Немачке“. „У праву сте - одговорио сам му - Гебелс је ''мало дете'' за њих“). Елем, исписане су нове странице историје које би се могле подвести под појам: медијски геноцид.

Славољуб Ђукић је у својој књизи ''Политичко гробље'', такође прикупио неколико индикативних момената прљаве кампање која се водила против нас:

- „Министар информисања Словеније Јелко Кацин, јавно је признао (тек 2007) да је 1991. обмањивао јавност лажним подацима о ''зверствима српске ЈНА''“ (стр. 316);

- „Загребачки професор Светозар Ливада тврди да је доласком Туђмана на власт ''организована наука за етничко чишћење'' којом је доказивао рушилачко присуство Срба у Хрватској. Препоручивани су глосари којима се треба служити. Као што се некада говорило ''жидо-комунисти'', коришћен је термин ''србо-комунисти''. Бернар Кушнер коме је Србија честа мета, изјавио је (2003) да је Ричарду Холбруку и њему Алија Изетбеговић, на питање зашто је лагао о ''српским логорима и истребљењима'', признао да је тиме желео да присили међународну заједницу да реагује“ (стр. 316);

- „Угледни амерички недељник Њусквик је писао о тродневном силовању младих муслиманки, привезаних жицом за ограду, да би затим биле посуте бензином и живе запаљене! Сугестивношћу оваквих слика и телевизијских конструкција свет је био толико ужаснут да би, према речима једног страног новинара, пацифисти Запада са задовољством примили вест да је на Београд бачена ''атомска бомба'': ''Тако и треба'', рекли би“ (стр. 317);

- „Лист La Gaushe (10. Фебруар 1993) писао је о српским екстремистима ''који су користили силовање као ратно оружје у својој политици етничког чишћења''. Штампана је карикатура са српским војником уз потпис: ''Могу да вам набавим мртву бебу на крсту или ископане очи, што исто тако није лоше''. Канадски лист Weekly Word News објавио је текст о Србину, из Босне, који је сисао крв 5000 својих жртава са вампирским очњацима! Изнесена је и тврдња да српски специјалци добијају по 30 центи за свако убијено дете“ (стр.317);

- „Генерални секретар Уједињених нација Кофи Анан тврдио је да седници Савета безбедности да је један Србин приморао старца Муслимана да једе џигерицу свога унука“ (стр.317);

- „У политичке подвале укључени су и средњошколци... Марта 1990. светска тема била је такозвано тровање школараца албанске националности, помоћу супстанце убачених у вентилационе цеви... И овакве бесмислице налазиле су простор у водећим западним медијима... Нико се није питао како је могуће да у истој школи, где су ученици српске и албанске националности, ''помоћу гасова у вентилационим цевима'' жртве буду само млади Албанци?“ (стр. 463);

- „Међународна јавност је, међутим, искључиво је извештавала о прогону и етничком чишћењу Албанаца, са монструозним конструкцијама, од којих се ледио људски разум. Немачки новинар Ерик Ратфелдер чак је ''открио'' да је у лето 1998. само у Ораховцу убијено 567 Албанаца, а међу њима и четрдесеторо деце. (Истине ради, у лето 1998. године у Ораховцу су страдали Срби, њих неколико десетина, међу њима је било и деце, већина је убијена, мада део њих никада није пронађен. прим. И.Ђ.)... Лудилу лажи није било краја. Пред почетак бомбардовања, Вашингтон износи податак о пола милиона несталих Албанаца. Хавијар Солана је изјавио да се на Косову не могу видети мушкарци између 30 и 60 година. Штампа описује групна силовања ''у присуству родбине'' (Немачки новинар Франц Хуч је сведочио доцније у Хагу да су ''албанске жене нудиле причу о силовању и продавале за новац)“ (стр. 464);

- „Енглески дневник The Sun пљеска бомбашима: ''Гађајте их као псе!''. На питање ''бомбе или не'', Славој Жижек (Left Review) одговара: ''Још нема довољно бомби''... Соња Бисерко, председница београдског Хелсиншког комитета, невладине организације чији се програм ослања на доброчинство и бригу о угроженим људима, недела је видела само на једној страни. У тексту под насловом ''Како очистити Србију'' (Њујорк тајмс, 9. мај 1999), аутор Блејн Харден, тврди да се Соња Бисерко састала са Медлин Олбрајт, и од ње тражила да Вашингтон озбиљно размисли о окупацији Србије, да државно руководство подвргне јавном суђењу које ће Србе присилити да се суоче са злочинима, да Запад преузме све медије у Србији и уведе строгу забрану ширења ''екстремног српског национализма'' (стр. 475).

А, на Косову се није догађао нити део онога што су говорили и писали на западу. Ратни профитери су се богатили. Анти-ратни профитери су се богатили. НАТО је убијао са великих висина. На земљи у страдали Срби и Албанци – подједнако.

Француски сатирични лист ''Шарли Ебдо'', који је касније доживео судбину да муслимански екстремисти побију скоро целу редакцију, доносио је поспрдне и морбидне карикатуре о Србима и српским војницима, који силују, убијају, пљачкају. На једној карикатури, српски војници на Косову разочарано констатују ''да више нема шта да се силује''.

Слободан Антонић, у књизи ''Милошевић – Још није готово'', наводи сличне примере:

- „Рецимо, по извештају Роја Гатмана из Босне (New York News, 2. август 1992.) – а Гатман је за то извештавање добио Пулицерову награду (1993.) – ''српски освајачи држе два концентрациона логора'' у којима се ''лешеви спаљују у крематоријумима и претварају у сточну храну''.The New York Times, 24. јануара 1993., помпезно објављује вест да је у Босни откривено 135 концентрационих логора са 70.000 логораша ''које држи Београд''. исти лист, 9. јануара 1993., објављује да су Срби, као део програма етничког чишћења, силовали укупно 20.000 Муслиманки, док Washinton post, 13. јануара 1993., износи цифру од чак 50.000 силованих и 100.000 убијених Муслиманки и Муслимана. Suddeutsche Zeitung нам приповеда потресну причу извесне Азизе, коју су Срби јавно силовали ''на стадиону у Мањачи'', пред 1500 људи. Једино што у Мањачи нема и никад није ни било никаквог стадиона. У јануару 1993., Tagesthmen, без икаквих ограда преноси тврдњу Штефана Шфарца, посланика ЦДУ, да Срби ''поново обављају експерименте над људима, као што их је у Трећем рајху чинио Менгеле'', тако што српски гинеколози, по концентрационим логорима ''усађују босанским женама чак и псеће ембрионе'';

- „Одводе их у концентрационе логоре“ – Билд, 1. Април 1999;

- „Српске вође је изабрао српски народ. Није јасно зашто би они (српски народ) требало да буду поштеђени да окусе патњу коју је он (Милошевић) наносио својим суседима“ – Вилијем Пфаф , Internationat Herald Tribun, 31. мај 1999; (Овај цитат говори о плиткоумности и глупости, или тенденциозности и неоснованости, иступања западних политичара и новинара. Глупости, али и о: ароганцији! Зашто? Прво, ако је српске вође и Милошевића изабрао народ, како се каже у тексту, онда он није био диктатор, како су га представљали и због чега су га рушили. Друго, ако је оправдано казнити један народ, онда смо и ми имали исте аргументе и исто право да казнимо Албанце као народ, за све патње које су нанели српском народу. Они нама, у ствари поручују: јачи има право да кажњава слабијег, како сте ви Албанце, тако ћемо ми вас. То је западна демократија).

- „Ми смо у рату са српском нацијом и свако ко се шета Београдом треба то да схвати. Дванаест недеља хируршког бомбардовања никада не би преокренуло Србију. Хајде да видимо шта ће дванаест недеља мање хируршког бомбардовања учинити. Дајте шансу рату. Желите ли у педесете? Ми ћемо вам дати педесете. Желите 1389? Можемо да створимо 1389, такође“ – Томас Фридман, Тimes; (Шта је ово до позивање да се убијају српски цивили?! Они немају права да нам говоре о ратним злочинима, како немају право да говоре о геноциду Хрвати и Муслимани који су као усташе побили преко милион Срба! Поред тога, нити једне ''злочиначке'' српске новине нису писале овако како су писале ''демократске'').

- „Српски цивили су ти који Милошевићу омогућавају да остане на власти, тако да они морају преузети део одговорности“ – Сузан Сонтаг, New York Times, 3. мај 1999;

- „Смрт српских цивила јесте цена која се мора платити када народ стане иза вође криминалца“ – Anthony Lewis, New York Times, 29. мај 1999;

- „Стратешко бомбардовање српских градова треба да покрене најреалистичније Србе да поново размотре своју подршку самоубилачкој Милошевићевој политици“ – Бжежински, Le Monde, 17. април 1999;

- „Надам се да ће ваздушна кампања, чак и ако не примора Милошевића да нареди својим трупама да напусте Косово, толико опустошити његову привреду, толико уништити животе његовог народа, да ће му они одбити послушност и збацити га“ – Џо Либерман, NBC, 25. април 1999;

- „Огромна већина Срба под утицајем је нарочито злоћудне врсте национализма. Ухваћена у стисак заблуда, мржњи, културе рата и смрти друштва које је све ратоборније, која се не противи Милошевићевој елиминационистичкој политици или је, чак, подржава, учинила је себе законски и морално некомпетентном да управља својим пословима, што њу претвара у вероватну и трајну претњу за друге. Њихова земља се мора ставити под надзор, а они који су подржавали злочинце, што је висок проценат српског становништва, треба натерати да схвате своје грешке“ – Даниел Голдхаген, The Guardian, 29. април 1999.

Пјер Пеан, у књизи ''Косово – Праведни рат за стварање мафијашке државе'' између осталог пише:

- „У интервенцији НАТО-а на Косову постоји један елемент који нико не може оспорити: ракете и бомбе нису изазване материјалним интересом. Њихов карактер је искључиво хуманитарни: овде су посреди принципи, права човека којима је дат приоритет чак и у односу на суверенитет држава. А то напад на Свезну Републику Југославију чини легитимним чак и без мандата Уједињених нација“ - Васцлав Хавел, Монд, 29. април 1999., ''И ја се осећам као Албанац'';

- „Ми смо постигли успех на Косову, јер је то била морална ствар“ – 14. јун 1999., Тони Блер, Њузвик, ''Нови морални крсташки рат'';

- „Алијанса на Косову је успела јер је њена ствар била праведна“ – Медлин Олбрајт, 14. јун 1999. године, Волстрит журнал (то је дан када сам у колони напустио родно место и Метохију);

- „Када будемо сазнали истину, она ће бити суровија него што можемо поднети јер југословенске снаге спроводе на Косову етничко чишћење какво су нацисти вршили 1930. или 1940.“ – Јошка Фишер, Монд, 12. април 1999.;

- „Није Милошевић тај који убија, који пљачка, који пали куће оних који на Косову имају ту несрећу да нису Срби него то чине војници регрутовани из српског становништва. Стога, апел да се не жигошу Срби у целини треба схватити као ''негационистички говор''. До сада смо слушали овакве говоранције: ''холокауст, то је Хитлер и SS Waffen'', а у суштини немачки народ је тај који је омогућио геноцид, јер је прихватио и оживотворио идеју о истребљењу Јевреја. Србе у целини морамо сматрати колективно одговорним за почињена чудовишна злодела на Косову, која се могу поредити с нацистичким истребљењем Јевреја. Дати реч једном Србину, дакле, значи дати моралну подршку геноциду“ – Жан Пол Гуте, Шарли Ебдо, 5. мај 1999;

- „Читајмо само неколико тренутака неке новине, а онда реч ''Косовар'' заменимо речју ''Јевреј''. Милошевићеве трупе врше погроме, разарају села, убијају људе, протерују јеврејске жене и децу у логоре... Пошто нема Јевреја, Милошевић тамани Албанце“ – март/април 1999-те, Филип Вал, директор Шарли Ебдоа (којем ће саборци ОВК из Исламске државе побити целу редакцију после 15 година);

- „Главне црте српског карактера су: тврдоглаво понашање, необуздана завист, склоност ка раздору, неслози и поделама, инфантилан однос према вођи, покорност, страх од јачега и суровост према слабијем, потпуно непоштовање времена које објашњава синдром прошлости, несавладив нарцизам. И оно што можда највише забрињава: склоност Срба да уживају у својој патњи, граничи се са мазохизмом“ – Лорен Жофрен, новинар листа Нувел обзерватор, март 1999.

Много пре авиона и крстарећих ракета, пре осиромашеног уранијума и касетних бомби, новинарска пера и њихове камере почеле су да убијају Србе и Србију. Космет је полигон на коме су испробане нове технологије: технологије лажи и технологије убијања. Сваки ''томахавк'' послат на Србију  морао је бити медијски оправдан  наводним српским злочинима. Космет је постао највеће позориште трагедије на свету. Позориште апсурда. Милион статиста изашло је на бину. Авиони НАТО-а осветљавали су позорницу. Цео свет је уживо посматрао премијеру представе. Представа још траје само са много мање публике но тада. Космет дакле улази и у историју и теорију ''театра''. „То је било зато што западна јавност више није доживљавала Србе као људе. Од почетка ''друге фазе ваздушне кампање'', Србија је толико упорно и широко ружена, да је НАТО убрзо могао да је до миле воље разара, а да се ником због тога ништа не пребаци. У том жалосном послу ратног хушкања учествовали су готово сви делови друштвених елита у САД и ЕУ“. – пише Слободан Антонић у књизи ''Милошевић - Није још готово''.

О ''конструктивним геноцидима'' које спроводе САД и њени сателити можете прочитати у књизи ''Политика геноцида'' чији су аутори Едвард Херман и Дејвид Питерсон. Оно што нас овде интересује из те књиге јест истраживање које се бавило тиме колико су амерички медији користили реч ''геноцид'' у односу на број жртава. Резултати истраживања су следећи:

Однос броја мртвих према коришћену речи (термина) ''геноцид'':

Ирак: 86.000 мртвих према једном коришћењу речи ''геноцид;

Руанда: 250 према 1;

Конго: 317.697 према 1;

Дарфур 256 прем 1;

Босански муслимани: 69 према 1;

Косовски Албанци: 12 према 1.

Преведено, то је значило да је било потребно да буде убијено 300.000 цивила у Конгу, или 86.000 у Ираку, да би амерички медији само једном поменули реч ''геноцид'', док су са  друге стране на сваких 12 страдалих Албанаца, ту реч понављали поново и поново. Већ код 690 убијених муслимана у Босни амерички медији су употребили реч ''геноцид'' 10  пута. Да би у случају Конга то исто урадили требало је погинути 3 милиона цивила у тој земљи или око 1 милион Ирачана.

А било је стварних проблема. То нико нормалан не може да спори. И требало их је решавати пре свега демократским приступом и методама. Али и силом. (Радомир Путник, официрима Прве армије у Врањској Бањи, 1912. године: „Са Арнаутима и лепо, а и силу употребити кад не помаже лепо поступање“). Као што раде све нормалне и стабилне државе на свету када се суоче са тероризмом. Демократске потенцијале ми нисмо имали у довољној мери и ту нам је била потребна помоћ. Нисмо је добили. Силу смо имали али нам нису дали да је за добробит грађана Космета употребимо. Они су је употребили. Силом су нас одвикавали од силе убеђујући нас да није добро употребљавати силу. Ако је НАТО бомбардовао српске градове из ''хуманитарних разлога'', онда су и Срби бомбардовали шиптарска упоришта из истих побуда. Ако бомбама може да се утерује хуманост онда је то – то, и за свакога исто.

Вековни сукоби и неразумевања између Срба и Албанаца кулминирали су крајем прошлог века. Распад СФРЈ и ратови које је тај распад изазван споља донео нису могли заобићи ни јужне српске територије. Осећало се на све стране да несрећа куца на наша врата. Признајем, ни откуда није било искреног гласа разума. И Срби и Албанци су били уплашени. Тај страх код Албанаца су искористили непријатељи српске државе оличени у шиптарским терористима и њиховим помагачима да интензивирају сукобе. Сукоби су били узрок а не последица. Сукоби су били намера вешто испланирана и обилато потпомагана са стране. Тај страх покренуо је Србе у неке непромишљене акције и када оне нису биле потребне а са друге стране парализовао је неке акције које су биле потребне и очекиване а нису се догодиле или се бар нису догодиле на време и уз потребну жестину. У доброј мери корумпирани државни апарат није имао квалитета (због десетогодишње негативне селекције кадрова која је вршена искључиво по партијској линији и која, на жалост, није престала до дана данашњег) ни знања да се истински ухвати у коштац са проблемима и да искрено приступи пројекту интеграције Албанаца у државне и друштвене  структуре. Искрено, они то нису ни хтели, али то није оправдање за непокушавање. Није био државни апарат ни спреман да покаже снагу и озбиљност државе кад се зло заметало, на самом почетку.

Шиптарски терористи финансирани нарко-новцем и организационо-логистички (па и материјално) помагани пре свега од Немаца и Американаца, проценили су исправно по њих, да је дошло њихових ''пет минута распада СФРЈ''. Схватили су да се ''њихов'' проблем Космета мора решавати у пакету растурања СФРЈ и грађанско-верских ратова који су вођени као последица тог распада. Убеђење Шиптара да треба да дигну буну појачавала је подршка споља и велика помоћ у сваком погледу. Нису Шиптари ти који утицали на расплет косметске кризе. Они су само пиони, само топовско месо неких већих сила, али су имали среће, и улизивачког потенцијала, да се интереси тих сила поклапају са њиховим тежњама.

Срби су пак осећали да се ствари неће повољно одвијати по њих. Имали су већ искуства са северо-запада и ратова који су тамо вођени. Сатанизовани и медијски растргнути, али и физички опкољени а са унутрашњим непријатељем, они нису имали никаквог маневарског простора. Врло често ни довољно памети да не наседну на провокације. Нису имали ни правог вођства. Срби су све то осећали али су били уморни већ а Србија није имала довољно демократског потенцијала којим се могло макар нешто још покушати пре рата. На крају, у Србији је некима, баш као и данас, било већ ''мало Косова преко главе''. Дефетизам и дезертерство су узимали маха и имали су јако упориште у одређеним политичким структурама, пре свега у Београду.

Сад је јасно да се рат није могао избећи, да је он планиран дуго пре икакве кулминације кризе, да је све било изрежирано - без обзира на то, ради наше моралне сатисфакције требали смо да покушамо, али искрено да покушамо, сва могућа решења. Али то је могло бити урађено доста пре него су кренули окршаји. Кад су сукоби почели, Србија више није имала никаквог, ама баш никаквог, маневарског простора, никакве тактичке резерве, нити стратегијског положаја, за било шта осим за оно што је већ било припремљено и изрежирано. Није га имала, тог простора, из много разлога, пре свега из неискрене жеље појединих актера да се дође до мира и закамуфлираних крајњих циљева. Наиме, Американце уопште није интересовало стање људских права. Они су водили своје ратове. Ако је веровати мемоарској књизи Момира Булатовића, Милошевић је после Дејтона хтео да стави тачку на све сукобе и да буде кооперативан са ''западом'' и Американцима. Питао је шта треба да уради СРЈ, и он лично, који су то услови таксативно набројани, да се испуне по сваку цену, да се најзад успостави мир и скину санкције. Ворен Кристофер (Питер Галбрајт, по другом аутору) је на то питање одговорио: „Ви изгледа још увек нисте схватили. Нема посебних услова које ћемо вам задати а ви их испунити. Потребно је да увек, на сваком месту и сваким поводом урадите оно што се од вас очекује“. Спољња политика балканских народа сводила се на испуњење захтева америчке администрације. Ко је то беспоговорно чинио, бивао је амерички савезник. Ко је глумио независност стављен је на стуб срама и разапет на крст. Они који су претендовали да смене Милошевића и његову политику, у Србији, могли су такође само на тај начин то учинити: беспоговорним извршавањем налога Америке и Немачке. Они су у доброј мери то и чинили, као што чине до дана данашњег.

Ни Албанци нису желели мирно решење. Таман да им је испуњен сваки захтев, они би и даље желели рат и етнички чисто Косово. Бјелајац и Кривокапић у књизи ''Српска историографија и свет'', на страни 98., пишу о неуспешним покушајима српских власти да започну дијалог са Албанцима: „После Ћосића, Албанци поново одбијају Милошевића. Медијска блокада и сатанизација Југославије иде им на руку. Они се опредељују за улогу ''жртве'' и онда када покрећу терористичке акције и када развијају сепаратистичку герилу“.

                                                  кликом увећај слику

Кренули су тероризам, смрт и оспоравање права једној сувереној држави да се на сопственој територији супротстави тероризму. Славољуб Ђукић у књизи ''Политичко гробље'' на страни 463., пише: „Оно што је у демократским друштвима третирано као тероризам, на Косову је проглашено легитимним ослобођењем од терора. Сепаратиста Ричард Мек Лорен, који је 1995. обзнанио ''Независну Републику Тексас'', на три процеса у Америци је осуђен на 121 годину затвора. У исто време, према тврђењу Мирослава Лазанског, у Тирани се 1995. Осама Бин Ладен састао са Хашимом Тачијем, Рамушом Харадинај  и Салијем Беришом. Све су то знали Американци“. Наша страна често и незграпно делује, (мада ништа жешће него су се америчке службе обрачунале са ''сепаратистима'' у Тексасу), јер је шиптарски тероризам специфичан, он је комбинација тероризма и гериле, бандита и паприкара, то је побуна широких размера у коју је милом или силом укључен добар део народа. Врло често је немогуће одвојити цивиле од наоружаних побуњеника јер су стално измешани и делују из насељених места па често страдају и једни, и други. ОВК је, донекле, и била формација наоружаних цивила. Врло често терористи и свесно жртвују цивиле јер су тако научени од својих помагача са стране желели да створе слику страдања народа. И успева им то. Али, уверили смо се касније да Американцима и Немцима уопште није било важно када је украјинска војска бомбардовала властите градове, и свој народ, из свих расположивих оруђа: тешке артиљерије, вишецевних ракетних бацача, касетним бомбама (Луганск), авионима и хеликоптерима. Урбане комплексе Доњецка и Луганска сравњивали су са земљом уз стотине цивилних жртава а да никога није било брига, док су пред бомбардовање Србије за сваки срушени албански зид извештавали са лица места.

У сукобу који се распламсава страдају и Срби, полицајци, војници и много, много  цивила. Терористичка ОВК убија много цивила на обе стране: и Србе, а много више Шиптаре. Свет о српским жртвама ћути, игнорише их али зато све друге жртве приписује српском терору. Онда све редно: Рамбује, Рачак, бомбардовање... све по плану. Ђаво је дошао по своје. Имао је доста шегрта, па му није било тешко.

На крају, било је и жртава у том рату. Било је и ''невиних жртава'' како то воле да кажу силници како би оправдали своја дела. Као да постоје оправдане жртве. Било је и ратних злочина и пљачке. Било је свега што носе ратови од када је века и  света. Били су на удару  подједнако и Срби и Албанци, уједно су подједнако у том рату били  крвници и једни, и други. Само су Срби више пострадали јер је српских непријатеља било много више. Процентуално су Срби страдали десет пута  више: око 1% Срба са Космета је погинуло, према 0.16% Албанаца. Бројчано скоро подједнако. Ту су и цивили у централној Србији који су страдали од НАТО бомбардовања.

Није дакле кључно питање: је ли било патње и смрти? Већ је најважније питање: ко је довео до ситуације рата која неминовно доноси безакоње и патњу? Зар није постојало другог решења тог такозваног ''демократског света'' осим распламсавања рата? Жртве иду на душу ''Милосрдног анђела'' (Или: Операција ''Савезничка сила''; или: Операција ''Племенити наковањ''). Јер да неко себи да за право да са другог краја света силом решава проблеме у једној сувереној држави, оспоравајући право тој истој земљи да своје проблеме са тероризмом решава силом - то је заиста апсурдно, али и са катастрофалном последицама. Нема томе логичне утемељености ни у праву, нити у здравом разуму. То питање је поготову актуелно данас, зима 2016-те године, када друмовима Европе крстари на стотине хиљада избеглица из Африке и Азије, а после интервенција Америке и неких земаља западне Европе, у њиховим земљама?! Понављам по стоти пут: Србији су по питању проблема Космета биле потребне ''добре услуге'' и мирољубиви напори, па чак и дипломатски притисци према свим странама у сукобу, а не ратно хушкање, на крају и само учешће у рату, у међуетничком рату где две стране полажу право на једну територију, и то на страни једне од зараћених страна - сепаратистичкој.

Наравно, те услуге су требале бити искрене и поштене а не оне које су нуђене у Рамбујеу и које су представљале фарсу ради стварања привида да се жели мирно решење. Сву си  знали, од политичара до медија, да ни један Србин неће потписати споразум из Рамбује-а. Тада! Данас би се очигледно нашао такав. Какво време - такви и Срби! Тај споразум је и писан тако да не постоји ни минимум шанси да буде прихваћен од српске стране. Тада! Славољуб Ђукић је у књизи ''Политичко гробље'' поводом тога написао на 467. страни: „То су били преговори са ''пушком упереном у главу'', узми или остави, рат или капитулација, ''пољуби ме у дупе или ћу те убити'', како је енглески писац Халорд Пинтер дефинисао америчку политику коју је тумачила Медлин Олбрајт. ''Ако Срби прихвате споразум, нема бомбардовања, ако га одбију, биће га: I am sorry'', поручила је Олбрајтова. Амерички аналитичар Обрад Кесић тврди да је Клинтон својој делегацији изјавио да, ''стављајући се у Милошевићев положај, нити сам не би потписао споразум какав је уручен''“. Најзад, тамо преговора није ни било. Делегације су биле одвојене и предат им је готов докуменат који је требало аминовати или одбити.

Ибер Ведрин у разговору са Пјер Пеаном, 22. новембра 2012. године каже у вези Рамбујеа: „Робин Кук и ја смо били заговарачи политичког решења, док је Тони Блер био за рат. Од самог почетка најратоборнија је била Медлин Олбрајт, која је Милошевића поистовећивала са Хитлером. Њу чак није радовало ни постојање ''Контакт групе'', а још мање значај који јој се придавао. Ламберто Дини, италијански министар спољњих послова, желео је да учини све што је могућно да се избегне ескалација. Што се тиче Игора Иванова, Руса, он је понављао: ''Ја сам овде да бих вас спречио да поведете рат''. То га није спречавало да мрзи Милошевића. Што се тиче Јошке Фишера, Немца, он се стално разапињао између нас – Робина Кука и мене – и Медлин Олбрајт која га је неизоставно позивала чим би показао склоност према политичком решењу. И тада би му говорила: ''Поново постајеш левичар''... Заиста смо покушавали све да задовољимо Медлин и да не попустимо Косоварима који су непрекидно истицали све веће захтеве. Нисмо било спремни да идемо преко аутономије“.

Нико, нико, не може да правда тај срамни акт агресије!!! Нити у свету, нити овде код нас. Ма колико се и тамо и овде трудили то да чине! Урадили су управо оно за шта су нас оптуживали и казнили: употребили су силу и терор према слабијој страни. Наравно, овај проблем се може посматрати са различитих страна. То је проблем дефиниције. За нас је ОВК терористичка организација а за ''њих'' је ''ослободилачка војска'' (читај: ратни савезници). За нас је Ал Каида терористичка организација, за њих је била неко време ослободилачка војска а сад је терористичка организација. Бар се у нечему данас слажемо. Зашто нисмо могли да се сложимо око ОВК? Из истог разлога због којег нису могли да се сложе и са Русијом. За Русе је чеченски тероризам ''тероризам'' а за запад је то ''борба за  слободу''. Као што становници Доњецка и Луганска за њих никако нису борци за слободу - већ терористи, а за нас управо: супротно. Разумем ја све то. По том принципу се поводи и такозвана ''међународна правда''. Да су Немци победили у ''Другом светском рату'' (као што су победили у ''Другом светском миру''), уместо у Нирнбергу, судило би се у Москви и у Лондону, и не би се судило немачким генералима већ Жукову и Монтгомерију. ''Међународно право'' је право јачега. ''Хашки трибунал'' је трибунал јачега и то нема везе са истином и правдом. Да смо ми моћна нуклеарна сила, Блер, Солана и Бајден, би били ухапшени на аеродрому ''Никола Тесла'' и одмах одведени у затвор, када су ономад долазили у Србију.

Ни све жртве нису исте. Зависи ко вас убија. На основу тога зависи на којој страни ћете бити. УНИЦЕФ је објавио истраживања Питера Пелета и Ентони Арнова у коме се каже да „деца (у Ираку) испод пет година умиру двоструко више него што је то био случај 1989, и да није тако, пола милиона деце више било би живо крајем деценије“. У емисији америчке телевизије ЦБС ''60 минута'', 12. маја 1996. године, новинарка пита Мадлен Олбрајт:

 „Лезли Стал: Чули смо да је пола милиона умрло. Мислим, то је више деце него што је убијено у Хирошими. И, знате, да ли је све вредно тога?

Мадлен Олбрајт: Мислим да је то тежак избор, али мислим да је вредно, вредно тога“.

Сада, после свега, па и тада у релевантно време, мене највише запањује плиткоумност западних режисера и њихових шиптарских статиста, те њихова заблуда да тако лако, лажима и голом силом, могу суштински да промене ствари и да из колективног памћења и духа српског народа у истину могу да избришу Космет?! Зар је могуће да ико од њих мисли, да ће се ико од нас стварно одрећи Космета?! Зар су то могли да поверују само на основу иступања одређених протува из Србије које би се за новац и лагодности одрекли и властитих родитеља, који би попљували порекло и име?! Нису ваљда на основу тог узорка помислили да су Срби толико пропали?! Разбацане кости петовековне отоманске владавине, уходане стазе преко албанских врлети и јуначка одбрана српске границе на планинама према Албанији 1999-е, нек им је увек на уму као доказ и упозорење.

Мора се од почетка. Од човека до човека, од лажи до лажи, све истином до истине, од рова до рова. Морамо се наравно суочити и са својим грешкама, злоделима и заблудама. Нема нам друге, чека нас дуг и мукотрпан пут и да парафразирам Черчила: пуно суза, зноја и крви. Великих истина овде нећете наћи. Нећете их наћи нигде, јер истине не постоје без нијанси и позиције са које посматрамо на њих. Можете пронаћи тек по коју чињеницу, моје виђење или тумачење, што као човека који се родио и живео у Метохији до 1999-те, што као писца који је рођен тамо и који ''књижевно'' пише о догађајима, никако историјски - за шта немам ни знања, ни звања. Овде наступам као човек који је ''одабрао'' страну: рођењем. Овде износим лични став, сећања, и оно о чему сам читао и размишљао. Овде наступам и као борац за српску ствар и уопште ми не пада на памет да перем руке од тога. Срамио бих се својих потомака када би било другачије. Кад човек боље размисли: истине и нису више потребне - потребна је борба.

                               КАКО СУ ЛАГАЛИ О КОСОВУ

   

Тих дана (јесен 1998 – зима 1999) су Клинтон, Блер и Шредер говорили о стотинама хиљада убијених Албанаца. Шредер је изјавио да обавештајне службе сумњају да су „српске снаге извршиле егзекуцију над десетинама хиљада албанских цивила“. Рудолф Шарпинг немачки министар војни је изјављивао да је пре НАТО интервенције са Космета протерано око 600.000 Албанаца. Он је на конференцији за штампу 16. априла 1999-е изјавио и следеће: „Ако се, на пример, прича да једној убијеној трудници изваде плод из тела да би га испекли и онда поново положили у расечену утробу; ако се чује да се систематски расецају удови и главе; ако се чује да се том главама после игра фудбал, онда себи можете представити да се човеку преврће желудац“. То је правдајући агресију говорио Шарпинг. Тога није било нити ''систематски'', нити спорадично. Главе и удови су летели у тракторским колонама, касније, када је НАТО погађао те исте Албанце које је дошао да ''брани''.

Рудолфом Шарпингом и његовим доказаним лажима су се бавиле и неке немачке телевизије (једино се наше телевизије и наши новинари не баве ни са чим везаним за тему о којој говорим). На немачкој телевизији НДР (NDR) говорио је Хенинг Хенш, човек који је био у посматрачкој мисији ОЕБС-а на Косову и који је био на лицу места у насељу Ругову где се одиграо окршај српских снага са ОВК. Шарпинг је немачкој јавности после три месеца показао слике направљене тада, у погрешном светлу и ради манипулације јавног мњења које ће послужити као оправдање да се Србија бомбардује. У емисији се говори да је Хенинг Хенш „пуно размишљао у последњих тринаест година о томе како је постао део приче у којој је читава немачка преварена“ – каже он. „Ругово је био типичан пример за политичко понашање“. Он је као полицијски службеник видео пуно тога, још пре тог 29. јануара 1999. године у косовском насељу Ругова али тако нешто још никада – према његовим речима. Шарпинг је неколико месеци касније користио слике снимљене на лицу места као доказ маскара Срба над недужним албанским цивилима. Шарпинг је на конференцији за штампу рекао следеће: „Слике јасно показују масакрирање од 29. јануара у близни Ругове и доказују да је план протеривања Косовара још у јануару започет“. Хенш који је са колегом направио те снимке каже да оне по њему нису доказ за масакр већ супротно, да су доказ о томе да су вођене борбе. „Могло се приметити да је то сукоб и ништа друго“. Те слике су, међутим, требале да послуже као разлог да НАТО што пре нападне Србију. „Када сам у Скопљу видео да Шарпинг показује слике и представља како су ''зли Срби'' побили ''добре Албанце'' помислио сам да он није скроз ''чист''. Ово су слике које Рудолф Шарпинг није показао, није показао албанско оружје, ни њихове ознаке ОВК, ни чланске карте њихове организације, као ни њихову муницију. Нема говора о масакру и колико год то изгледао непријатно то су били војни сукоби“. Шарпинг је такође тада лагао о томе како су настале фотографије и о томе ко их је снимио: „Један официр који се сада налази на лечењу услед психичких проблема насталих због сцена које је видео“. Новинари су на питање министарству одбране који је официр у питању добили одговор: „Да ни један официр министарства одбране тада није био на Косову и тамо правио снимке“.

Немачки ''Канал 1'', 2011. године приказује документарни филм ''Лажима је почело'', који говори о медијским манипулацијама немачких политичара која су требала да послуже да се јавно мњење припреми да Немци крену у бомбардовање друге земље. Филм почиње обраћањем Герхарда Шредера немачкој нацији у којој је обавештава да је НАТО започео бомбардовање Србије како би се спречило кршење људских права и избегла хуманитарна катастрофа. „Овај филм показује како је од првог дана рата на Косову народ био преварен“ – кажу аутори филма. „Овај филм такође приказује како су чињенице лажиране и измишљене, како је манипулисано и како су лагали“. „Људска права за косовске Албанце. Мотив или изговор?“ – питају се аутори. Приказује се снимак на којем Шарпинг објашњава зашто је Немачка ушла у рат. Он говори: „хуманитарна катастрофа, 650.000 избеглица, и огроман број мртвих које не можемо да избројимо“. „Огроман број мртвих пре бомбардовања?“ – питају се аутори филма. „ОЕБС-ов извештај за март 1999-те године каже: на целом Косову 39 мртвих. Одакле онда хуманитарна катастрофа?“. Немачки генерал при ОЕБС-у Ханиц Локваи каже да хуманитарне катастрофе није било пре бомбардовања. Американка Норма Браун говори у камеру: „До почетка НАТО бомбардовања није било хуманитарне кризе. Људи су напуштали своја села кад би се српске снаге сукобљавале са ОВК а онда се враћали назад. Сви су знали да ће до хуманитарне катастрофе доћи када почне НАТО бомбардовање“.

Немачко министарство одбране, непосредно пред почетак бомбардовања добија извештај са терена који се склања од очију јавности: „Протеклих дана, није било већих оружаних сукоба. Српска војска је ограничила своја дејства на рутинске операције контроле“. Џејми Шејн говори у филму: „Рудолф Шарпинг је обавио сјајан посао. И не само Шарпинг, него и канцелар Шредер и министар Фишер су били сјајан пример политичких вођа који обликују политичко мишљење“. Аутори затим наводе неколико примера перфидне пропаганде. Шарпинг на немачкој телевизији тврди да Срби на приштинском стадиону држе концентрациони логор за Албанце, и не само то он даље наводи да Срби скупљају родитеље и наставнике и стрељају их пред децом, да Срби на својим вратима исписују слово ''С'' да би српске снаге знале где да улазе и убијају, а где не. Аутори филма нису успели да пронађу нити једна врата са исписаним словом ''С''. А показују и да на стадиону нема трагова постојања логора. У камере говори извесни Кељменди, који није напустио Приштину и чији стан гледа на стадион. Он каже да никаквог логора тамо није било. Јошка Фишер виче: „Никад више Аушвиц!“, а поменут генерал Локваи одговара следећим речима: „Овде бих морао да се смирим јер је упоређење Аушвица и ситуације на Косову – чудовишно. Као Немац морам да се стидим због оног што су немачки министри урадили. Обичан Немац би завршио пред судом када би на овакав начин обезвредио Аушвиц“.

У филму се даље говори и о већ наведеном селу Ругово и понавља слична прича о злоупотреби слика и лажима Шарпинга. Један Албанац из тог села сведочи пред камерама да су борбе трајале неколико сати. Надаље се говори и о такозваној операцији ''Потковица'' као о потпуној измишљотини. Измишљањем те операције било је важно доказати да су Срби имали план етничког чишћења пре НАТО бомбардовања. Мирослав Лазански пише у ''Политици'', 2007. године: „Мислио сам тада да је то због оног "др", али крај једног другог јуна, оног 1999, донео је и сусрет мог авганистанског познаника др Спасова са вицеадмиралом Томасом Вилсоном, шефом америчке војне обавештајне службе ДИА. Наиме, адмирал Вилсон је 29. јуна 1999. у пратњи Бредлија Кнопа, официра ДИА за Европу, стигао у Софију да са шефовима бугарских тајних служби, генералом Аспаруховом и др Спасовом мало погледају тај српски план "Потковица". Који су Бугари преко министарке Михајлове претходно "увалили" Јошки Фишеру и немачким тајним службама. Па је немачки пуковник Карл Гинтер фон Кајдаси из војне службе МАД све забрљао, јер је дао плану име "Поткова", а то је хрватска реч. Срби кажу "потковица". Они из немачке тајне службе БНД су напросто полудели, министар одбране Шарпинг се залетео, Фишер се избламирао, Вили Вимер их је обојицу позвао да поднесу оставке, немачка штампа их је разапела због преваре. Али, план "Потковица" је испунио очекивања. Немачку јавност требало је убедити у потребу бомбардовања Југославије, Немачка је због историје била тај кључни фактор у Европи, сви остали су слушали. Колико се историја понавља?“.

У документу који је јавности представио Шарпинг приложена је фотографија као доказ а на којој пише да је начињена у априлу 1999. Значи после почетка бомбардовања. Какав пропуст? Ради се о селу Рандубрава. Шаип Реџепи из тог села говори у камеру следеће: „Мештани су напустили село 25. марта, након ваздушних напада. Увече, око 20 часова, добили смо наређење од ОВК да евакуишемо село. 26. марта, више није било људи у селу, све смо их одвели у село Мамуш. Тек тада су Срби почели да нас гранатирају. Били смо војници ОВК, бранили смо се, али безуспешно. Било нас је 120 војника из четврте чете 129. бригаде ОВК“. Иста прича се прича, а о доказивању плана ''Потковица'', и са селом Санховићи. То село чак и не постоји већ се ради о селу Петерштику. Потпуно исти пропусти са датумом слике и хронологијом. И ту је Шарпниг превазишао и самог себе. Наиме у наводној реализацији плана ''Поткова'', пре бомбардовања НАТО-а, Срби су ушли у наведено село и сравнили га са земљом тако што су, цитирам: „палили свеће на крововима кућа а онда одвртали у подрумима славине од гаса“. Невероватно!!! Аутори филма консултују ватрогасце и добијају одговор: „на тај начин је немогуће запалити кућу јер је гас тежи од ваздуха“. Уједно, а то није пало на памет ауторима филма: то би било једино насеље на Косову, које је било гасификовано. До дана данашњег на Косову није гасификована нити једна улица. На крају, филм показује, немачко министарство одбране, после неколико година признаје: „План ''Потковица'' није постојао“. Зар је то тада било више важно?.....

... Јирген Елзесер је сакупио неке од ''бисера'' бестијалности тога доба, и сачувао их као подсетник на време када су истина и морал умрли у такозваном ''западном свету'':

- један представник америчке администрације каже 4-ог априла ''Њујорк тамсу'': „Могло би бити педесет Сребреница на Косову“. Према тада ''важећим'' пропагандним цифрама око 350.000. Најбоље је лаж на лаж – тако се прва ''доказује'' истином а друга доказује првом;

- телевизија АБЦ, 18-ог април: „Већ су могле бити погубљене десетине хиљада младића“;

- Стејт департмен, 19-ог априла: „нестало је 500.000 Албанаца а страхује се да су побијени“;

- француска телевизија ТФ, 21-ог априла: „према НАТО-у 100.000 до 500.000 људи се воде као нестали. У ствари треба се бојати да су их погубили Срби“;

- ''Ди Пресе'' из Беча, 18-ог маја: „Срби су наводно усмртили 100.000 косовских Албанаца“;

- бечки ''Штандард'', 7-ог априла: „три месеца је дивљала разбојничка солдатеска... У истинском крвопролићу страдало је око 800.000 људи“.

- британски министар Робин Кук: „29-ог марта 1999-те Срби су у једном селу на југозападу Косова стрељали 20 учитеља пред очима њихових ђака“. Прво: у педесет косовских села тешко је сакупити 5 учитеља а друго: како то да деца иду у школу ако су сви протерани са Космета и рат около бесни? Најзад, ко то иде у школу у таквим ситуацијама какве се описују о овим реченицама, говори се о егзодусу, геноциду: а деца и наставници су у школама?;

- ''Берлинер Цајтунг'', 30. март: „Руговина кућа у Приштини сравњена је са земљом“.

- ''Шпигл'', 12. април: „Улица пред Руговином кућом делује упадљиво празно. Тек после дугог звоњења Ругова отвара“.

- ''Франкфуртер рундшау'', 18. јун: „Косово је презасићено масовним гробницама“;

- ''Шпигл'': „На Косову се потврђују најгора страховања, дан за даном откривају се нове масовне гробнице“;

- Дејвид Гацен, портпарол британске владе: „Веома је тешко да се именује укупан број, али је јасно да се показује битно гора слика него што смо очекивали“;

- ''Тагесцајтунг'', 19/20. јун: „Број масакара и убистава на Косову изгледа премашује најгора страховања последњих месеци“;

- Бернар Кушнер: „11.000 зверски убијених Албанаца“.

Захваљујем господину Јиргену Елзесеру, у своје име, и у име српског народа, овим путем што води битку ''против ветрењача''- за истину. ...

...Ненси Дурхам, новинарка Телевизијске мреже ЦБЦ направила је потресну репортажу о осамнаестогодишњој припадници ОВК, која се прикључила овој формацији да би ''осветила млађу сестру коју су убили српски војници''. Пошто је прича имала одјека, ова новинарка је решила да се врати у јуну на Косово и да уради наставак приче. Када је стигла код куће девојке која је ''светила сестру'', дочекало ју је непријатно изненађење: сестра је била жива и здрава. Бесна, направила је репортажу под називом ''Истина о Рајмонди: војник УЧК лаже за циљ''. У тој репортажи новинарка је изнела шта је Рајмонда Рачи говорила: у септембру 1998. изјавила је да се придружује УЧК, у децембру исте године да је њена сестра имала срећу што је умрла за Косово и да ће она учинити исто, у јуну 1999. године Рачи је прво рекла да је мислила да јој је сестра мртва; после тога је изјавила да су другим девојкама Срби убили сестре; најзад, да је све то била пропаганда УЧК“. (''Време'', број 456). Новинарка Ненси Дурхам је доживела критике и непријатности због тога што исправила причу и изнела истину...

...Међутим, лажима и антисрпској хистерији не користе само ''измишљени мртви'' него се репертоар проширио и на друге облике тортуре. Ово су само одвојени примери, таквих сличних има на хиљаде. Дајана Џонстон у свом тексту ''Колективна кривица и колективна невиност'' наводи и овакав пример: „Ребека Чембрлен и Давид Пауел у листу ''Филаделфија Инквајер'' 24. маја 1999-те пишу у репортажи са Косова под НАТО бомбама и у том тексту описују ткз. ''Српски систем силовања''“. По њима, та силовања Срби организују на трговима великих градова. Становнике на силу скупљају на те исте тргове и приморавају их да гледају групно силовање над својим су-народњакињама??!!?? А данима пре тога тај исти лист и скоро сви листови и медији у САД објављују да Албанаца више нема на Космету, да су сви протерани, да су градови пусти. Као магијом, стотине хиљада људи се премешта према потреби: некад су у избегличким камповима у Албанији и Македонији, а некад по градовима, селима и трговима Косова...

...Патрик Бал (Patrick Ball) је за потребе Хашког трибунала написао документ под називом ''Политика или паника – Бекство етничких Албанаца с Косова март – мај 1999''. Цео ''докуменат'' има за циљ да докаже како НАТО бомбардовање није имало никаквог утицаја на то што су Шиптари напуштали своје домове. Никаквог!!! У том спису он тврди како је користио само документе са албанске стране, а највише оне руком писане на самој граници у релевантно време, и то највише код прелаза Морина. Даље, постоје и анкете, обично на узорку од око 1000 испитаника, где, то и сам аутор признаје, анкетирани одговарају на питања униформисано, сви исто, као по наредби.

Ево једног примера какав је ''докуменат'' Хашки трибунал узимао за ''релевантан доказ злочиначког удруженог подухвата''. У том папиру, на страни 14. пише: „Највећи број избеглица с Косова у било ком тренутку током сукоба ушао је у Албанију 27-28 марта, када је више од 62.000 људи прешло границу током 48 сати“. Како рекосмо, да су главни докази спискови писани руком, а то су документа граничара са Морине, онда да видимо како су то они могли да изведу. Ако је за евидентирање једног избеглице било потребно само 1 минут, то је 62.000 минута, или преко 1000 сати. А није могло само за минут завршити један упис, већ је требало 5-10 минута. Дакле у питању су хиљаде сати потребних да се сви они попишу, на самој граници, у неописивој гужви, ноћу, по лошем времену. Чак да је било и неколико пунктова, а није их могло бити много јер је то мали прелаз, па опет су били потребни дани да се такви спискови направе руком, поготову са људима који су тврдили да су им сва документа одузета. Физички је било неизводљиво направити документе за 48 сати, на које се позивају аутор и тужилаштво. То значи да су спискови прављени накнадно. 2015-те године, у августу месецу, када је у Србију нахрлило на хиљаде избеглица из Сирије, Авганистана, Ирака, итд., уз велику ангажованост људи и добру организацију, уз сва савремена средства, без пресије рата и бомбардовања, српске власти су успевале да у року од 24 часа евидентирају око 2500 људи, и то у условима када они нису прелазили само на једном месту, већ су долазили са различитих страна и стрпљиво чекали у камповима да буду евидентирани.

Следећи навод из поменутог документа гласи: „Према бројним изјавама избеглица, припадници српских паравојних снага су им дали само неколико минута времена да спакују ствари и напусте домове“. Обзиром да се у овом документу наводи како је протеривање Албанаца извршено у неколико фаза, а да је прва фаза била најмасовнија, поставља се опет питање: колико је било потребно људи у тим ''парамилитарним снагама'' па да обиђу све албанске домове, ''да свима дају неколико минута'', итд? Или је и ово доказ да је било другачије: тако масовно и истовремено покретање морало је бити организовао. Албанци су се покретали из више разлога: из страха колективног и појединачног, али и зато што их је неко преко њихових канала организовао. Не спорим да је било и једног и другог. Да би Срби обишли све албанске куће, или већи део, било би потребно на стотине хиљада људи и на стотине хиљада сати.

Ево још једног сведочења из горе поменутог ''хашког'' списа: „Напустили смо Ђаковицу 28. или 29. марта, јер смо се бојали. У Ђаковици су подметани пожари и догађала су се убиства... Отишли пре него су стигли до моје куће. Мушкарци су одлазили пре жена, али су касније отишле и оне... Отишли смо у Маглице, где смо остали четири дана. Међутим, у Маглицама је било на хиљаде људи из Ђаковице, па су нам сељани рекли да идемо јер су се бојали да не буду гранатирани... Зато смо се вратили у Ђаковицу... Пронашао сам камион чији је власник био Албанац, укрцао сам се у њега и тако отишао. Моја супруга је била пред самим порођајем, па сам је оставио у болници. Чуо сам да смо добили девојчицу“. Шта би непристрасан посматрач могао да закључи из овог сведочења, које је било ''релевантно'' за Хаг? Прво, да су отишли пре него су српске трупе стигле. Друго, мушкарци су отишли а оставили су жене и децу: што је невероватно. Пре ће бити да мушкарци нису ни били у својим кућама већ у формацијама ОВК. Треће, сељани из Маглица се плаше да не буду гранатирани, они дакле седе у својим кућама и не планирају да их напусте, иначе што би страховали ако се спремају да беже?! Најзад, они се без проблема враћају у Ђаковицу, траже камионе чији су власници Албанци (нису дакле још ''попљачкани и побијени''), сведок оставља жену у породилишту где добија ћерку. Зар у једном ''геноцидном чину'', како је представљана српска страна тамо, има места причи о болници, трудници и порођајима? Зар по пропаганди то дете није требало да заврши ''на српским бајонетима''?

Ненад Љ. Стефановић, тада новинар ''Времена'', пише из Приштине 15. јуна 1999-те године: „Тај 15. јун неко ће памтити као историјски датум по томе што је главни град Косова остао без југословенске војске и полиције. За Србе са Косова 15. јун остаће највероватније упамћен и као датум после кога њих више није било у Пећи, Истоку, Дечанима, Ораховцу, Ђаковици... По пространом хотелском холу по читав дан су се мували клинци, махом Албанци, нудећи своје знање неког страног језика страним новинарима. Један од најупорнијих био је момак из Качаника, који је на прилично добром енглеском наступао отприлике овако – ''ја сам из Качаника и говорим енглески, могу да вас одведем тамо и испричам све што се у мом граду догодило''“.

Шта овде ''боде у очи истину''? Ако је само делић онога што су говорили западни политичари и новинари о масакрима и геноциду који су починиле српске снаге: истина – откуд онда клинци Албанци у хотелу ''Гранд'' тога јутра када српска војска и полиција још напушта Приштину? Откуд су се створили, ако су сви ''побијени'' и ''протерани''? Како то да се у ''спрженој земљи'', у граду где је извршен ''масакр'' и ''покољ'' клинци шетају слободно и нуде своје услуге? А, како видимо: Срба више нема. Срби су отишли или одлазе док се албански клинци мувају по приштинским хотелима.

Има неке логике и у следећој поставци, са којом се мора озбиљно рачунати: ми ћемо напустити Косово и Метохију а ви онда удрите из све снаге по Србима, без опасности да убијете нас које ''браните''. Мала је то цена да се Косово отцепи од Србије и очисти од Срба. Да Албанци нису напустили Косово, НАТО би морао бити много селективнији при избору циљева и начину гађања, па би и онако мали ефекти бомбардовања били још мањи. Не би то НАТО чинио због тога што жали Албанце већ због јавног мњења у својим земљама. Најзад, у пропагандном смислу оправдања бомбардовања колоне избеглица су биле веома корисне и у неку руку незаобилазни медијски декор.

Касније се појавио и један летак, мислим на суђењу Милошевићу, чија се садржина састоји у позиву Ругове и ОВК да Албанци напусте своје домове и склоне се од бомбардовања. Ја у његову веродостојност сумњам, наиме, на врху летка је грб ОВК а на дну потпис Ибрахима Ругове. У садржају летка Ругова позива Албанце да напусте своје домове јер ОВК не може да их заштити. То је мало вероватно. Партија Ибрахима Ругове и водство ОВК су били у константном сукобу, више је ОВК убила Руговиних људи него српске снаге. Осим тога Ругова је имао своју терористичку и паравојну организацију ФАРК. Моје је мишљење да је летак дело неке службе, није искључено да је у питању нека страна служба, али и може бити и наша.

У свом сведочењу у Хагу, Ив Ен Прентис изјавила је следеће: „Више пута нам је речено... обичним цивилима – етничким Албанцима... саопштено да је њихова патриотска дужност да оду јер цео свет гледа на Косово и да свако ко се не придружи егзодусу на неки начин не подржава албанску ствар... Лидери ОВК су им рекли да је њихова патриотска дужност да се придруже егзодусу, да напусте Косово, да буду виђени како напуштају Косово...“.

ЧИТАЈ ОВДЕ: РАЧАК - КАКО СУ ЛАГАЛИ?!

ГЕНОЦИД!? (КОЛИКО СУ АЛБАНАЦА ЗАИСТА УБИЛИ СРБИ?)

СИЛОВАЊА АЛБАНКИ НА КОСОВУ – СИЛОВАЊЕ ИСТИНЕ