Пише: Игор Ђурић
Прво тражиш: све или
ништа!
На крају схватиш да је
боље: ишта него ништа.
Прво је кад си млад.
Друго: кад више ниси.
Између „све“ и „ништа“
срећан је онај који је уграбио „ишта“.
„Све“ је бесконачност.
„Ништа“ је ништавилост и
нематеријалност.
„Ишта“ је духом осетљиво
и материјално измерљиво.
„Све“ је сан.
„Ништа“ је смрт.
„Ишта“ је живот.
*
Ослободити се жудње о
другоме, туђему, недозвољеноме и недоступноме – значило би бити спокојан и
блажен. Тек тада се човек може посветити страствено неком послу или некој
особи. Тада се ствара и створи. Све те жудње, све то туђе, све недоступно и
забрањено најчешће је сексуалне природе. У малом проценту и код тоталних
духовних и психичких деформација може да буде у питању и материјално.
Ослободити се свега тога најлакше се може из љубави али је и та љубав стрес
који не да мира телу па је само класична замена у питању.
Када човек жуди, онда је
неспособан да се потпуно преда нечем другом: осим жудњи. Када човек жуди, рањив
је и подложан утицајима. Када човек жуди, карактер му слаби а он је углавном
невољан да се одупре изазовима. Кад, ретко, жудњу оствари, онда је разочаран и
празан. Рекох да је већина човекових жудњи сексуалне природе и да се
остваривањем неке од њих човек грдно разочара. Углавном смо жудели за
непостојећим, за нечим фиктивним што је постојало само у нашој глави. Јер сласт
потраје кратко (некад је и нема, услед силне жеље човек изгори) а онда истога
гризе савест и осећа се глупо што је толико времена жудео за нечим тако лажним
и неважним.
Проблем жудње је у
следећем: кад се ретко оствари, човек је празан јер се иста остварује готово
увек касно или у невреме, кад више није важно, кад су прошле године у којима је то много више
и суштински било важно. Као двадесетогодишњак имаш двадесетогодишњакиње а жудиш
за четрдесетогодишњакињама – супротно, кад напуниш четрдесету: имаш своје
вршњакиње али жудиш за двадесетогодишњакињама.
Жудим јер блудим
Блудне су жудње
Увек
То је човек
Жеља неиспуњива
Страс' неизлечива
Жудња забрањена
Забрањено је
Човеку најжудније
И то увек
Најблудније...
*
Идеју ''харема у једној
жени'', (која је можда Монтењова, а можда и није, потпуно неважно, али сигурно није идеја Милета Китића) – ја сам
остварио у животу. Сан је постао јава. Имати све жене света у једној – скоро је
немогуће доживети, сан је свакога мушкарца и привилегија веома малог броја људи.
И није само харем у
питању. И све друго је ту, поред харема: породица, пријатељство, партнерство.
Али и харем као најважнији. То је то: наћи у једној све, не тражити у свима
једну. То су две алтернативе, два правца. Не можеш бити срећан у многима ако
ниси нашао срећу у једној.
У почетку се не зна шта
си нашао и шта је тебе нашло. Заљубљеност најчешће нема везе са љубављу.
Заљубљеност је усплахиреност, чак хормонална појава. Љубав је дугорочан процес,
стање духа, рационална ствар (у суштини). Заљубљеност оде брже него што је
дошла. Љубав је постојана и најчешће смо је свесни после много времена: кад
положи све испите и прође све тестове које јој живот постави.
Између љубави и
свакодневног живота јесте: секс. И све што иде уз то – јер секс није само
коитус. Секс је једна целодневна игра, начин живота, ишчекивање, скривање,
откривање. Наговештај. Свакодневне активности. Без доброг секса нема велике
љубави. Дочим, понекад, може бити доброг секса и без љубави али је то само: на
мах.
Идеја ''харема у једној
жени'' се остварује кад схватиш да ти више ништа није потребно од женског рода
поред оног што већ имаш. Кад схватиш да немаш више неиспуњених жеља (при овоме
најмање мислим на чисто ''техничке'' жеље). Та идеја је остварена оног тренутка
када као мушко осетиш спокој, мирноћу, ширину. Када вртигузи не могу да ти
скрену пажњу са онога што је теби важно.
Харем у једној жени.
Све жене у једној глави.
Све су као једна и к'о
ниједна.
Свака је иста и
различита.
Само су ретке вредне и
праве. Као и код мушкараца: само су ретки вредни љубави и подавања. Мушкарци и
жене који ''се нађу'' морају бити робови једно другоме, у једној игри у којој
се тачно зна кад ко преузима улогу роба, то јест: господара.
Љубав је, онда, једнога
дана ту, и ти схватиш да си спреман да даш живот за вољену особу без трунке
премишљања. Она ти тада постаје мајка, сестра, роб, господарица, комшиница,
љубавница, најбољи пријатељ... и, видите, то није само ''харем у једној жени''
– то је ''читав живот у једној жени''. Онда може спокојно да се умре: кад дође
време.
Нема коментара:
Постави коментар