Пише: Игор Ђурић
Да је, којим случајем, било могуће
да се Лајбниц у својој Теодикеји (Теодицеји) неким филозофским времепловом могао бавити стањем у Србији, као филозофским и
теолошким проблемом, он никако не би порицао да је стање у Србији зло и лоше,
али би се трудио да докаже да би неко друго могуће стање било још горе од оног
у којем је земља. И, да је зло наш слободни избор - нас слободних људи.
Питање које је основа теодицеје (теодикеје) као
гране филозофије и теологије јесте: откуд постојање зла у свету који је створио
добри Бог? Одговор лежи у следећем: Бог је толико добар да је даривао слободу
избора свим људима, да чине добро или зло по слободној вољи.
Климава теорија брани климаву ствар.
Ш'чим имам - с'тим климам. А, и, Лајбниц је одавно мртав и није имао филозофски
времеплов. Да се ми, ипак, држимо Гранда и Пинка.
*
„Говорећи,
дакле, да ствари нису добре услед саобразности некој норми доброте, већ просто
Божјом вољом, изгледа ми да се сва Божја љубав и сва Његова слава уништава, а
да се то и не схвата, јер зашто Га хвалити због онога што је учинио, ако би Он
био једнако вредан хвале чинећи и супротно? Где би била Његова праведност и
Његова мудрост када би он имао само неку деспотску моћ, када би произвољна воља
заузела место разборитости и када би се, у складу са дефиницијом тирана, правда
састојала у ономе што је угодно најмоћнијем?“.
Лајбниц
*
''Што се
тиче доброг и злог, ти изрази не означавају ништа позитивно у стварима уколико
их посматрамо саме по себи....... Јер једна и иста ствар може у исто време бити
и добра, зла и неутрална. На пример, музика је добра за меланхолична човека,
лоша за ожалошћена, али неутрална за глувака''.
Спиноза, Етика
*
Данашњи апсолутистички светски поредак изједначава
категорије: мислити (о) зло-у и чинити зло. На тај начин се полако и поступно
филозофија и религија изједначавају са друштвеним и правним законима. Сада
постаје кажњиво и мислити. Било је тога и раније, у диктатурама разних врста,
али се то данас легализује као хумани закон. А забрањивати размишљање, па макар
и о злу, није хумано. Чак и погрешна филозофија је и даље филозофија. Сада се,
међутим, тежи да филозофија која није „политички коректна“ буде законом кажњива.
Мислити зло је морални прекршај. Чинити зло је физички и
кривични прекршај. Неки мислиоци сматрају да чињење зла према тиранину, или
тиранима, чак и није злочин. Ако закон буде одлучивао о моралу и етици, онда
долазимо у опасност да филозофија и религија (читај: идеологија) преузму улогу
законодавну. Не би се то први пут догодило у људској историји: да судија уједно
буде проповедник и џелат. А то не може и није добро. Јер, постоје морални,
етички, друштвени, обичајни, али и биолошки закони. Нисмо сви исти и људски је
имати право на различитост, али и право на став о тој различитости, какав год
он био.
*
Уместо да када нам је у животу лепо,
кад уживамо и кад смо срећни, да се тада препустимо задовољству због тога, ми
стално страхујемо да ћемо остати без те среће па смо тужни, уместо радосни. И
што нас задеси већа срећа то смо више уплашени. Плашимо се своје среће: плашимо
се времена и могућности да останемо без ње.
Човеку никада не можеш удовољити -
помисли Бог.
*
Воде се некакве расправе, нешто у вези телесног кажњавања деце, и томе
слично, и тако даље. Нисам чит'о. Добар део тих ликова знам к'о стару пару.
Јебали би се за малу пару. Прво нека направе макар по једно дете, па после нека
одлучују хоће ли их кажњавати или неће, хоће ли им дати прутићем по дупету кад
заслуже или желе да одгајају размажене идиоте. Мада, за добар део њих не знам
како да као педери и лезбејке уопште
направе дете. Као, против су да дете повучеш за уво али су за то да дете
усвајају дајгузи.
Мајка би ме доватила и шаком и
прутом. Не често, само кад добро заслужим. Знао сам да ћу добити батине ако
крадем или лажем. Отац ме никада није ударио. Говорио ми је кад нешто згрешим:
„Удараћеш ти сам себе, једнога дана, ако наставиш тако“. Научио сам да не лажем
и крадем и тога се држим до дана данашњег. И, да, често пожелим да изударам сам
себе због онога што се укоренило у мени а отац ми то батинама није избацио из
главе на време. Деда је, пак, често поручивао: "Налетећеш на рутав нос". Што би значило: чак и да те родитељи не туку - тући ће те живот!
То што не смемо да бијемо своју децу,
то и могу да схватим. Али то што више не смемо да помилујемо туђе дете које вас толико мами да га уштинете за румени обрашчић јер вас подсећа на време када је ваше дете било мало (ризикујући да нас оптуже за најгоре гнусобе), е, то,
је већ чист идиотизам. Сећате се онога: кад са два прста ходате по телу малог
детета и говорите „мрњау, мрњау“, или, „иде буба-мара нема где да спава, тражи
креветић, гили-гили-гић“, а дете се церека и чека када ћете поново то да
урадите. Сада не смете да додирујете малу децу, па она остану жељна нежности,
али их од малена учите у вртићу и школи да је педерастија нормална ствар.
Научите их и да је нормална ствар да девојчица са шеснаест година, која изгледа
као да има двадесет и две а тако се и понаша, да кад год не научи лекцију или
не уради домаћи задатак оптужи професора за сексуално узнемиравање и педофилију
и ако на журкама... да не лајем. Погано време.
Нема коментара:
Постави коментар