РАСТКО ПЕТРОВИЋ – ДАН ШЕСТИ

 Пише: Игор Ђурић

Човечанство ће нестати. На свету неће више бити ниједног човека. Земља ће се вртети пуста и трула кроз просторе.

Дан шести

Растко Петровић је човек који слободом ништа није стекао и који се у слободу није вратио чак и када из ње није ни одлазио. Разлог томе лежи у чињеници да је он појам слободе сводио на лично (личне изборе) и уметничко (лични израз) а живео је у времену великих историјских догађаја где се војевало за народне и државне слободе и велике циљеве. Расткова идеја борбе је била нешто друго. То је била жеља да буде оно што заиста јесте.

Роман Растка Петровића Дан шести имао је своју чудну и турбулентну историју (као и његов живот) и о томе се мање више доста тога зна (где треба да се зна и ко треба да зна, дакле да не помињемо Дединца и Кона, Ристића и компанију). Тумачења овог дела су разна и углавном погрешна. Као, уосталом, тумачење било којег дела вредног пажње. Растко Петровић спада у групу великих уметника и књижевника који су у свом времену били несхваћени а у каснијим периодима бивали су потцењени. Од свога народа био је одбачен, али није био ни први, нити једини. То може бити само доказ величине.

Растко Петровић је у свом роману демонтирао једну народну епопеју на мноштво личних судбина и цртица (овде се више мисли на епопеју као велико и историјско време него као књижевну форму и дело). Свео је еп о боговима једне историје на лирски исказ о људима једног времена. Он је државну идеју расклопио до нивоа идеје породице, породицу је свео на човека а човека је описао кроз патњу. Он не види рат око себе, он само види патњу појединца. Он не верује да људска патња може породити велике и историјске догађаје али зна да историја није ништа друго до збир најчешће невидљивих и безимених индивидуалних патњи и страдања.

Не, није он на рат гледао „другим очима“ (како неки говоре о овој књизи) већ је све то видео „правим очима“, онако како уметник једино и може да га види. Био је део безимене масе а желео је да деловима те масе дадне лик и име. Без обзира што је за Растка модеран уметник у ствари секс а секс је за њега пол а пол је за њега оно за чим он трага – писац се није бавио искључиво сексом мада је ово роман о половима. Ово је роман ауторовог трагања за полом (сексом). Уз опаску да је Растко у том трагању био храбрији као уметник него као човек.

Није Растко Петровић рат описао „другим речима“ (различитим од већина својих савременика) већ је он о рату говорио гладног језика, празних црева и пуних јаја. Глад је епопеја. И студен је епопеја. И ваши су епопеја. И мртви коњи су епопеја. И живи костури од људи су епопеја. И: голгота! За њега Албанска голгота није епопеја већ зверско позориште у животу у природи. Остало је само епилог неминовног – остало је слава. Растко не бежи од те опште и народне славе, не омаловажава је, једноставно, он говори о себи а не о народу. А, ваљда је и он део тог народа?! Народ је сам о себи проговорио када није имао снаге и храбрости да штампа ову књигу у време опште националне еуфорије и да врати великог писца у земљу одакле је потекао и где је желео да умре кад је еуфорија минула а комунизам стигао.

Књига је за Петровића важнија од данашњице (значи: и уметност), поготово је важнија од стварности коју је креирао рат (који не зависи од човека а мало и од људи, то јест, народа). Људи само започну рат али после више не могу да га контролишу. Могу само да пате и преживе. Албанска голгота која је уследила уз мало среће донела је тежак, угласти сан, готски, с торњевима, сталактитима и химерама што се снева на грудима уморног сневача којега ујутро чекају планине пуне снега и љутих Арнаута.

     Растко Петровић у свом роману природу и људе посматра очима сликара а догађаје слуша ушима музичара – па све то записује у књижевност као песник. Он је гледао очима човека: у човека који пати. Други су гледали и видели: народ у судбоносном чину. Разлика је између личног и општег али се на крају све сведе на историјско јер време нема времена за човека већ само за историју. Да би се чуо и глас човека  постоји књижевност и писци попут Растка Петровића.

Он на догађаје о којима говори гледа: одоздо! Сеоба Србаља (било која, па и она преко Албаније) гледа се: одозго! Његови видици су сужени јер му је шира слика већ унапред била позната. Јер, он је човек који је у средишту огромне жене и он је мушкарац који свет посматра очима те исте жене. Он свет описује чулима жене. Он на мушкарце, ратнике, децу, све гледа осећајем женскога.

А, у Дану шестом жена је заклана, силована, жена је курва, жена је делија-девојка, жена пати у порођајним мукама. Мушкарци их силују, децу им праве. Када то не чине мушкарци су страховито лепи.. лепши од жена. И жена и крава на нови живот доносе на свет исто. То вели Растко кроз говор својих јунака. Он презире женску потребу да се служи мушкоме. Он жели да лично и сам буде слободна жена. Он види само лепоту мушкога. Међутим, и мушко и женско рађа жена у сузама и болу. Ту, дакле, нема разлике. И све има женски облик: људи, планине, патња, снег, олуја... Због тога Растко пати: он би да и мушки, ти лепи Аполони, могу да буду равноправни са женама: да могу да роде, да могу женски да трпе.

Скоро нико од Петровићевих јунака не воли живот. Као код Достојевског. Код њега ретко ко воли да живи и приличан број њих размишља о томе како да се само-усмрти. Можда и зато што је у животу, по њему, све женско: сав рат, у таквом случају, све што се збива, труљење, проливање крви, сва ова мука и вапијање, није ништа друго до циклус женствености у природи... Ово није рат људи, није такмичење људи, већ циклус женствености...

Жена Растка Петровића је, дакле, огољена мноштвом детаља, оних које уочава само љубитељ курви или хомосексуалац. Фасцинација курвањским детаљима доводи до повраћања. Код њега не постоји пол (мушки, женски) код њега егзистира секс (мушки, женски): размишљала је како јој ноге почињу другачије него код њега, и како свршавају другачије. Трудећи се да га сустигне и да уравна корак са њим, мислила је на то. Бити другог секса. Шта значи бити другога секса главна је Расткова дилема и централна тема ове књиге за оне који ће знати да је прочитају на прави начин. Кога буде интересовао само садржај, само радња ове књиге, томе ће се књига неће ни допасти.

Хомосексуализам Растка Петровића у његовом књижевном изразу доказ је да та прича не мора бити огавна и огољена како се данас о томе говори и пише. Она не мора бити ни јавна, она се може свести на лично, на лепо, на уметничко. Када описује мушку лепоту Расткова поетичност реченице зна да буде суптилнија од поетичности израза Милоша Црњанског. Он је, дакле, своје дилеме уздигао на ниво уметности, као и многи велики уметници пре њега. Он своје патње претвара у лирику а своје дилеме у врхунски стилски обликоване реченице. (Дочим, Милош Црњански се није баш најпоетичније изражавао о педерлуку Растка Петровића оптужујући га да му је предлагао непристојне радње које је Црњански одбио претећи). 

Није све у овој књизи лишено националног и епопејског али је Петровић то покушао и успео да претвори у симболе, да и то обуче и спасе од студени и смрзавања. Вук Растка Петровића (вучица) је гладан и олињао али и даље спреман да закоље. Као и Србин тога доба (Српкиња). Он се повлачи супротно од српских војника – он се враћа ка Србији. Коњ Растка Петровића умире са људима (са народом, део је народа), у снегу и леду, гладан, уморан и рањен. Коњ умире на путу, дорат или шарац, свеједно је, српски је то коњ и њега желе да затру заједно са онима који те коње тимаре и товаре. И, жао је Растку коња. Колико и човека. Зато он не описује галоп српске коњице која јуриша на непријатеља већ пише о смрти верних коња на планинама које су делиле живот од смрти и без којих је галоп са исуканим сабљама немогућ. Вук и коњ: словенска митологија! Ту се, и на тај начин, Растко чеше о себи омиљеним темама и дотиче националне теме. Широка словенска идеја је тек довољна Растку да себе пронађе у националној идеји

Само књижевни слепац не може приметити да се у свакој реченици ове књиге писац бори са унутрашњим ломовима и потрагом за својим идентитетом (полним). Зато и није хтео да вређа национални дух таквим приступом. Он се клони свога народа из поштовања према њему. Он зна да нешто није у реду са њиме и жели да то исто разреши сам са собом кроз велику књигу. Петровић је велики писац па он своје физичке и духовне падове и болести доживљава кроз своје дело подижући их на пиједестал. Он нас не замара са неважним детаљима он нам даје уметност. Од њега се друго и не очекује, он друго и не нуди.

Некад, пре извесног времена, написао сам у свом Дневнику, под датумом 09. децембар 2009. године: Читајући ''Африку'' Растка Петровића закључујем из његових редова да није важно: јеси ли белац међу црнцима, већ, да ли си човек међу људима?! Није њега Сима Пандуровић без разлога назвао највећим Црнцем међу нашим песницима (очито не мислећи да је баш реч само о његовој поезији у збирци Откровења). Шта бих онда овде и за крај додао и допунио: Читајући роман Дан шести Растка Петровића схватио сам да није важно да ли си мушки секс са женском душом већ да ли човек у било којем сексу!

(Растко у овој књизи помиње и мој Исток: хвала му на томе!).

*

ЂОРЂЕ БАЛАШЕВИЋ - Песник паорског срца

 

Пише: Игор Ђурић

"Ja neću imati s kim ostati mlad ako svi ostarite

i ta će mi mladost teško pasti..."

Arsen Dedić

*

*

Поднаслов нема никакве везе са суштином текста који следи. Једноставно, свидело ми се. Што да не?! У питању је Ђоле, све је дозвољено у границама естетског, поетског, филозофског, и најважније: у границама доброг укуса.

*

Онога дана када сам ја добио прве симптоме од те исте болести је преминуо један од највећих српских песника ових поднебља, свакако највећи у последњих пола века: Ђорђе Балашевић.

Нисам грешком, из незнања или нехата написао: песник!

Да, песник! И: један од највећих.

У новијој српској лирици он је макар једно копље испред осталих, поготово оних из академија, удружења и антологија.

Многи се неће сложити са мном, пре свега због не-песничких конотација везаних за контроверзе око неких Балашевићевих иступа а који немају ама баш никакве везе нити са његовом поезијом, нити са његовим националним опредељењем.

Он је био свој. Око тога су се лепили неспоразуми и контроверзе. Ако желиш да будеш свој онда мораш да будеш спреман да платиш велику и скупу цену и тешко да имаш места за компромисе. Уколико му шта замерам то је управо чињеница да је понекад знао да буде непринципијелан када су компромиси у питању и недоследан када их јесте или није чинио. А можда је једино тако и могло бити, можда га нисмо довољно и на прави начин разумели?! Што се тиче поезије: ту је све чисто као суза. Ту нема непознаница, ту нема дилема, ту нема компромиса и то је најважније када је Ђорђе Балашевић у питању.

Један други велики српски песник последњих десетлећа желео је својевољно и добровољно да буде део једне друге националности па самим тим и књижевности (за то ће неки злобници неосновано оптуживати и Балашевића), желео да буде део једне друге културе, а ја га ипак сматрам српским песником. То је Арсен Дедић. (Док сам лежао у болници, неколико дана после обољевања, прочитао сам да је преминуо његов брат Милутин). И не помињем га случајно баш на овом месту и овим поводом. Пре свега, није случајно, због контроверзи које је су изазивале Балашевићеве изјаве и оно што је говорио на концертима а за које мислим да су најчешће погрешно схватане и да су део ширег контекста.

Чак и када га нисам разумео или када нисам схватао због чега нешто сасвим непотребно говори сетио бих се „багрема ломљених“ и ја као дете и (некакав) песник Метохије нисам хтео нити смео ништа да замерим детету и песнику равнице јер су његови видици и хоризонти пространији (мене су ограничавале Проклетије, фигуративно и физички).

Чак и да није тако, ми морамо поштовати туђе речи изборе и ставове (принципијелно, а лично имамо могућност да будемо селективни, и сам сам то) јер само тако онда имамо право да одамо почаст и другим изборима других људи попут Меше Селимовића, Иве Андрића или Емира Кустурице. Оно прво мени није по вољи често али се трудим да узмем од тога оно што је најбоље: уметност.

Откуд доброг укуса у претходим речима?

Претходне речи су нужност која је била неминовна за јавну личност тог калибра и са којом Балашевић није имао везе али са којом се сусретао за живота. Његов јавни живот ван уметности јесте био под притиском одређених проблематичних тумачења и то се не може прећутати чак ни у оваквим приликама, без обзира колико све то има реалних утемељења. Већина тога "проблематичног" није имала додирних тачака са његовим животом, његовом уметношћу, његовим друштвеним ангажманима - али је утицала на неке људе и однос према песнику. Чињеница је да су се многи, са различитих идеолошких и националних страна трудили да злоупотребе и искористе његово име.

Неки лупетају ових дана да је он у ствари био Словен у души и да се тако и понашао. Није! Он је велики уметник, па тек онда Србин, православац (написао је много лепих стихова који су одисали традицијом и вером), Лала, Новосађанин, Југословен, светски човек, космополита у најбољем смислу те речи, принципијелан борац за мир и правду, за једнакост међу људима, онај који са друге стране није полагао на веру и религију као такву без духовне и етичке позадине, који се трудио да превазиђе нацију (понекад трапаво) али који је својим делима увеличао свој народ, који је признао да је у политици дебело погрешио, итд.. У свему томе, он често од шуме није видео дрво (дрвеће) али он свакако није од оних ко је секао дрвеће и ломио багрење. Он је, забога: песник! Човек широког обима прихватања и давања. Уметник! Њега не можете у калуп осим оног жига који је добио рођењем и из којега се не може као ни из своје коже.

Он је отац хаџије и противник верског фундаментализма било које врсте, он је  био пријатељ данашњег патријарха српског и исто колико и бискупа католичког. Он и има различитих крви у својим венама и дужност му је била да их све испоштује јер то је за њега представљало богатство а не хендикеп. Њега, са друге стране, није лако сврстати у неки табор и схватити финесе његове животне филозофије.

Велики српски песник је писао и певао. Певањем нам је своју поезију презентовао на лакши начин (ко још чита данас поезију?!), разастирао је ту поезију пред наше ноге и у наше душе. Уз његове песме ми смо расли, стасавали, плесали са будућим мајкама наше деце. Певао је поезију, песмама је оплемењивао музику. Писао је велике романе у неколико стихова, створио најсложеније књижевне ликове у пар строфа.

Колико сам само пута певао његове песме? Не знам ни сам?! У средњој школи на приредби поводом дана школе уз гитару сам отпевао песму Еј, жао ми коња уз видно згражавање шаролике публике која није знала о чему је реч. У војсци сам зарадио књигу и наградни излазак у град јер сам са бине отпевао Рачунајте на нас. На радним акцијама ништа нисам физички радио јер сам свирао и певао, између осталих, и његове песме. Чекао сам нове године, ђускао на журкама у Студењаку, певао пијан и загрљен са непознатим сватовима на свадбама, славио рођење детета. Знам вероватно већину његових песме напамет. И већина њих је везана за одређени животни период, важне догађаје и емотивна стања. Његове песме, хронолошки, то је мој лексикон... он је део мог живота, и моје породице, и мојих пријатеља... оженио сам, најзад, попову кћи...

Само генијални и аутентични таленат је могао да ниже тако лепе и у својој једноставности дубоке и широке стихове са толико лакоће која је разоружавала и после које није остајало места за полемике и критике. Осећања су се таласала, сваки дамар би се померио, песма је кроз вене струјала у оном правцу где је била послата: да нас расплаче, узбуди, насмеје, разгали, сети, замисли, баци у размишљање или раздраганост... да нас заљуби...

Многи истрошени новинари писали су му ових дана још истрошеније некрологе. Без душе, неталентовано, без емоција, без припадности. Незграпно су користили његове стихове мимо мере и потребе, понављали општа места, избегавали непријатне теме. Нису волели то што је радио (пре свега), нити разумели (што је мање важно), није био део њихових живота (најважније). А о Балашевићу је довољно и ћутати уколико немаш шта рећи. Поготово: уколико немаш шта искрено рећи.

Поред Бранимира Штулића и већ поменутог Арсена Дедића, Ђорђе Балашевић је знатно утицао на моје схватање уметности, поезије, музике и на моје касније животне изборе као и на друштвене навике и систем животних вредности. То је било прихватање једног животног и културног обрасца који је био обогаћен њиховим различитостима у истој уметности и у њиховим друштвеним ангажованостима. Они су били део моје лектире исто онолико колико су испуњавали моје потребе за музиком и забавом. Са неким стварима се нисам слагао, неке нисам прихватио али ми путоказ свакако јесу били. Наравно, било је још много других и озбиљнијих утицаја који су формирали мој дух и моју личност, много озбиљнијих писаца и књига, али и горе поменути песници и музичари су веома важни у мом животу.

Одузело би много времена и било би на овом месту и овим поводом посве непотребно и сувишно набрајати детаље из његове биографије, библиографије и дискографије, говорити о томе када је која песма стизала мој живот. Ово је сасвим лична ствар и лични текст који ће бити дат на увид јавности и око којега нећу водити никакве полемике. Довољно је рећи да је прва песма коју сам научио свирати на гитари била његова Прва љубав.

Волим га и као глумца. Ако ћемо право, он је код мене рангиран по следећој вредносној скали: песник, глумац, певач. Оно што је снимио као глумац или редитељ такође је обележило наше време и обојило атмосферу.

Још истог дана по објављивању вести о његовој смрти канио сам се да напишем нешто о њему (свакако не овако слабашно) али сам се разболео и провео 19 дана у болници (отуд можда и те слабашности мојих мисли). А није да ми није Ђоле тих дана падао на памет. У другој и лакшој фази опоравка, када је криза прошла, сетио сам се да је отишао и да је на пут кренуо са сличног места где сам се и сам налазио па сам повремено с телефона слушао његове песме. Ето, помислих, по први пут и у болници.

Не треба од туге правити науку, он је био, отишао али ће и остати. Само му време и људи морају наћи право и његово место. Ово на којему га званични културни комесари и друштво сада постављају: није адекватно и примерено његовом имену. Његово место је узвишеније и мора бити тачно адресирано: то је српска књижевност. Он је песник, није песник паорског срца (није само то или је то најмање) – он је велики песник који превазилази атаре српске културе, он је велики песник ових простора и изгледа да је био довољно мудар за живота па није спаљивао већ је мостове градио. Некада и тамо где им није било место али су свакако служили за прелазак, макар и на погрешну страну. Али, да није тако, можда ја као Метохијац не бих имао права да га данас својатам као да ми је род рођени (а исто чини и неки Далматинац). Нисам ја баш за братство и јединство али јесам за уметност... поготово за српску поезију када се надалеко чује... брацо, деране мој...

 

 

 

БЕОГРАДСКА АРЕНА – БОРБА ЗА ЖИВОТ!

          Пише: Игор Ђурић

 

Овај текст ће бити кратак и лишен великих мисли и мудрих закључака. Говориће емотивно о чињеницама.

Примљен сам у Арена-ковид болницу у веома тешком стању, са обостраном упалом плућа и параметрима који нису обећавали. Једва сам дисао. Послат из Инфективне клинике, нисам знао шта ме чека. Био сам уплашен због претходних искустава са локалним ковид амбулантама и онога што сам видео на Инфективној клиници. Али, мени је било само важно да се докопам кревета и да ми по могућности неко помогне.

(Моја супруга је већ била у Арени и преживела је све што и ја)!

Довезли су ме амбулантним колима са Инфективне, примљен сам у Арену, обавили су ЕКГ снимање, уградили ми браунилу и повели ме пут собе и кревета. Ходајући, уплашио сам се самог изгледа унутрашњости, ширине спортске хале, боксова у којима леже стотине пацијената, рефлектора на своду.

Када су ме сместили у кревет, последњим атомима снаге схватио сам да сам на месту где ће ми се помоћи колико год то буде потребно и уверио сам се у то у данима тешке борбе који су предстојали када сам падао у тешка стања они су ме увек извлачили.

Деветнаест дана су се лекари и медицинско особље несебично, пожртвовано и професионално борили за моје здравље и мој живот (поготово је било тешко у првим данима кад је требао обуздати болест). 24 сата дневно, 7 дана у недељи, био сам под сталним надзором и контролом, пратили су сваку моју реакцију, реаговали и на најмање промене, благовремено давали терапију, проверавали проток кисеоника, мерили сатурацију, Д-димер, ЦРП, шећер и температуру. Али не само мени, то су чинили и осталима, још 400 пацијената у болници.

Највећу заблуду људи треба разрешити: Арена није Сајам!

Шта је најважније подвући: Арена није болница, није јој то била намена када је грађена а ради све што раде и најопремљеније болнице, и чини се исто толико ефикасно. Лако (није лако, теже је, али ту постоје веће могућности) је радити у супермодерно опремљеним болницама, са опремом последње генерације. Треба знати и умети лечити људе на војничком кревету и уз потпуно отежане услове, уз младе и неискусне момке и девојке који долазе са свих страна да ту раде јер људи вазда недостаје и где треба импровизовати. 

      Отуда није чудо што ми се дух ваљевске болнице из Првог светског рата често јављао у мислима, више као парабола него као фактично стање. Овим, наравно, не желим да потцењујем рад тих других болница где су пацијенти у много тежем стању и где се шаљу из Арене кад више ту нема помоћи, и где су битке теже и са неизвеснијим крајем али хоћу да подвучем да све оне информације о стању и параметрима код пацијента које вам дају екрани изнад модерних болничких постеља у сваком тренутку, медицинско особље у Арени мора да одради и сакупи ручно и на стари начин и то они и чине.

Десетине лекара под водством доктора Богдановића, уз надчовечанске напоре доктора Аце Јанковића, доктора Макевића, докторке Тање, докторке Ане и свих осталих, листом, којима се извињавам што нисам био ажуран да напишем њихова имена, под скафандерима, без воде и хране, свакога дана, сваком су пацијенту посветили потребно време и пажњу и то неколико пута на дневном нивоу, и ноћу. Чинило ми се да неки од њих знају лично сваког пацијента, поготово оне најтеже. (Овим путем се извињавам што нисам био у могућности да наведем имена свих лекара и медицинског особља који су тамо радили за време мога боравка јер смо се првих дана водили велику борбу за моје здравље па нисам ни обраћао пажњу али сви они заслужују да се помену и да им се изрекне захвалност).

Медицинско особље, техничари, сестре и лаборанти, већина њих фактички још деца, раде као да су тридесет година у епидемији: брзо, без страха, добро, ефикасно. За најкраће могуће време подмирују пацијенте са терапијама (треба прикључити стотине инфузија у што краћем року) а онда у току дана тај рад, нега и брига наставља се без престанка: захтеви нервозних болесника који мисле да су само они ту, терапије, хитне интервенције, пражњење посуда, чишћење оних који не могу да устану, вожња колицима до тоалета.

Службе које раде анализе крви, снимке рендгеном и остале сличне послове, узимају стотине узорака дневно и све буде готово за неколико сати.

Наравно, има и гужве, и нервозе, и непријатних ситуација, и грешака – али, заиста, у најмањој могућој мери обзиром на услове и обим посла.

Оно што је важно у овој причи: ничега не недостаје! Свих тих инфузија, раствора, бочица, лекова, завоја, игала – има онолико колико је потребно (а троше се невероватне количине на дневном нивоу). Неке од нас који смо били у тежој ситуацији лечили су са лековима који коштају око 1000 евра по ампули. Ниједног тренутка није долазило до бојазни да ће било чега недостајати. Има и спасоносног кисеоника у довољним количинама иако је много људи прикључено и троши се веома много.

Ту су и остале службе: они који брину о хигијени (тешка борба у не-условима), о исхрани (храна је била одлична и обимна, довожена из Студењака, мада сам ја почео да једем тек после десетак дана, до тада су ме редовно хранили инфузијама), о дезинфекцији – сви они раде онолико колико је то могуће али не мање од тога.

Јер, Арена има много својих мана: то није болница а служи тој сврси. Тоалети и мокри чворови су највећи проблем. Има их мало, удаљени су од болничких соба. Али, за то нису криви они који лече људе у тој истој Арени.

Треба напоменути и солидарност међу пацијентима. Временом се у соби створи нека врста братства по муци, људи се зближе, деле оно што имају, помажу једни другима. Они који се боље осећају помогну онима које се тешко крећу. Било је несебичних случајева где су цимери развозили своје болесне цимере по целу ноћ без и једне речи прекора. То је зато што смо ми, мање више, прошли кроз исто. У Арени има и лакших случајева, људи који лакше подносе тегобе иако им резултати нису добри. Било је у Арени и разних људи који својим понашањем, поготову у тоалетима и туш кабинама, нису заслужили да се неко брине о њима.

Рекох, нећу дужити, па продужих. О свему овоме ћу писати када се утисци слегну  и ја видим на шта је на крају изашло. Сада само желим да се захвалим лекарима, медицинском особљу и осталим службама у Арена-ковид болници на свему што су учинили за све нас (и: за мене) – а шта се може учинити више него да ти неко спаси живот!

Они су наши „силни оклопници без мане и страха“ и „анђели чувари“.

Хвала вам!

ПС

А, уколико ме неко оптужи за додворавање, претеривање или патетику, нећу му ништа одговарати. Пожелећу му само да сат времена проведе у том гротлу и све би му било јасно. Наравно, не као пацијент – та школа би била сувише скупа!

Игор М. Ђурић

        28/1

ЕСЕЈ О (ЛИЧНО) ЉУДСКИМ ОСОБЕНОСТИМА И КАРАКТЕРИМА

Уље на платну Горан Пешић

Пише: Игор Ђурић

                            ОГРАНИЧЕЊА ОД БОГА ДАТА!

 Или су од Бога узета?!

*

Нису сви људи исти. Отуд, никоме није одузимано или давано, бар би тако требало да буде.

Људи су исти: али у својим различитостима.

Ово су, у ствари, размишљања о неутемељености тезе да су сви људи исти те да због тога морају у правима и обавезама бити једнаки и равноправни.

Поготово је у истини неутемељено да сви људи у животу имају исте шансе у такозваним „демократским“ друштвима.

Сваки је човек обдарен неким талентима и спутан неким ограничењима. И таленти и ограничења могу бити психичке (умни, интелектуални, духовни) и физичке природе. Дакле, човек је лимитиран психо-физичким особинама. Негде је дато, другде је узето.

*

Никада се до краја не зна шта су мане а које су погодности човекове?!

У затворској тучи, крупан човек има предност али ће кроз узани тунел при бекству из тог истог затвора проћи само онај најситнији.

Висок човек је добар за кошарку али није погодан за ров.

У пустињи неће преживети паметнији и лепши него онај који може дуже издржати без воде (па макар би глуп и ружан као ноћ).

Дакле, оно што је од Бога узето можда је управо од самога Бога дато! Али, није исто и равноправно!

*

Отуд су најбољи односи међу људима они који се допуњују путем различитости. Код пријатеља не треба тражити добре особине које ће нам користити већ мане од којих ћемо имати најмање штете. Јер, ко има велике особине тај има и велике мане! Уколико се већ мораш квасити, боље је да прегазиш поток него да те однесе бујица.

*

Када би сви људи били без мане онда би свет био досадно место а сам појам Бога би постао бесмислен.

Људи се не равнају према квалитетима већ према недостацима. Притом, важно је да што мање недостаје у духу.

*

Основ је да смо ми људи пре свега ограничени телом. Наше тело диктира све добре стране али и наше невоље. У нашем телу, такво какво је, обитава наша душа али и наш бол и физичка задовољства. Поред тога, тело диктира и физичке потребе (не нужно и психичке).

На том телу се уочавају прве разлике од човека до човека. Ту се види најочигледније шта је човеку дато а шта је узето. Тако се могу претпоставити и домети. Међутим, много фаталније је ограничење душе. Под душом подразумевамо и остало: интелигенцију, осећајност, личност...

Сваки физички недостатак се може надоместити духом. Међутим, болест душе, недостатак духа или интелигенције, се не може надокнадити лепотом или снагом (ма како често изгледало да није, односно, да је тако).

Ми овде ипак говоримо искључиво о детаљима и финесама када говоримо о узетом или датом од Бога.

*

Није геније онај којему је Бог много дао - већ онај којему је Бог мало узео!

*

Често мора да прође много времена у животу неког човека да би се увидело шта му је дато а шта му је узето. И: јесу ли ограничења дата или му је неограничење узето?!

Тек нека несвакидашња ситуација, трен у току рата или некој другој тешкој ситуацији, у опасности или лепршавом тренутку љубави, покажу ко је какав човек и шта му је дато: ограничење или неограничење?!

*

Зашто Бог даје ограничења човеку у њему самоме?

Да би свет у својој разноврсности био лепши и да би људи могли да воле једни друге. Ми се волимо у разноврсности а презиремо у истости.

Зар би Бог створио толико различитости флоре и фауне, толике многобројне врсте и родове, да је хтео да сви буду исти и да свакоме буде исто дато?!

Како да се боримо за оно што имамо уколико не можемо да га препознамо кроз оно што немамо?!

Како да помогнемо другоме уколико нисмо свесни да немамо сви исте шансе и изгледе?!

Како да се уздигнемо у поразу уколико не знамо да смо изгубили од онога коме је више дато?!

*

Узето од Бога и дато од Бога је божји дар!

*

Мора бити ограничено, што због форме, што због опстанка, оно што је дато. Неограничено значи хаос; а у хаосу нема законитости; а без законитости нема еволуције; а без еволуције не би било различитости; а без различитости не би било света; а без света не би било Бога!

*

Како би нашли жену, љубав свога живота, кад би све биле исте?!

*

Нису сви људи исти и не треба да буду!

Немају сви људи исте шансе и не требају да их имају!

Свако, такав какав је, има своје место у свету, које није ништа мање важно од било чијег и којег другог места.

*

Сенека:

„Ако ти се чини да је недовољно то што имаш, бићеш несрећан ако и сав свет буде твој“.

*

Вил Дјурант:

„...јер геније представља врхунац до којег се једна породица успиње преко талента, и одакле се преко талента генијевих потомака поново спушта до осредњости...“.

*

                                           ПОРОЦИ!

 „Не треба уживање избегавати, него га треба бирати“ – говорио је стоички Епикур.

Ја додајем: исто је и са пороцима – не треба их избегавати али их свакако треба бирати и свести на праву меру.

Код порока је много важнији квалитет него квантитет.

А шта су пороци него непресушна потреба за уживањем?!

*

Данашњи најпогубнији порок јесте политика. Ту страда много људи, најмање они који су најпорочнији: политичари!

Остали пороци су везани за човекове физичко-психичке потребе да се задовољи. И док је, рецимо, дрога велики порок – политика је тешка дрога!

*

Откуд знате да је нешто порок?

Уживате у томе  штети вам – то је порок.

И још приде: не можете да престанете то да радите иако знате да идете у лошем правцу (или: не знате?!).

*

Пороци су ипак пре свега у глави. А после тога изникне чежња.

Без порока би живот био бљутав. Са пороком, опет, живот постане зависан.

Живети бљутаво или као зависник?

А средином се не може. Порок не би био порок када би се могло средњим путем.

*

Највећа заблуда лежи у заблуди да је секс повезан са пороком. То нема везе. Секс је прека потреба која је делимично претворена у порок да би људима било слађе. Отуд и прича о забрањеном воћу.

*

Пороци се деле на супстанце и навике.

Супстанце могу бити различите и уносе се различито.

Навике су заправо лоши поступци без којих (мислимо) не можемо да живимо.

*

Често се греши када се болесни људи поистовећују са порочним људима.

*

Нема човека на кугли земаљској који не робује неком пороку. Докле ће се стићи у томе зависи од тога шта му је од порока запало. Неко не може без слаткиша, други без вискија, трећи без хероина. На крају сви исто заврше, само: неко пре, неко касније.

Неко воли да се коцка а некоме је живот празан уколико не украде нешто.

Неко лаже а неко за себе тврди да је безгрешан – обојица су порочни.

*

Ипак, порок није прави порок уколико исход није фаталан. Отуд на лествици порока углавном при врху стоје наркомани и коцкари. Сваки на свој начин униште свакога око себе својим пороцима (који се често комбинују). После њих следе алкохоличари, па редом.

*

Порочан човек је слаб човек. Он је рањив и често неспособан за борбу. Нема карактера. Нема личности. Води рат сам са собом и нити губи, нити побеђује.

*

Неко је свесно и намерно у пороку. Тако воли, тако му је занимљивије. Не зависи од порока али му се ни са оне друге стране ствари не допадају. Таквим људима се згадио непорочан свет јер је много покваренији и лицемернији од овог прокаженог.

*

Или, како Исус рече:

„Ко од вас није грешан нека први баци камен“.

*

Порок је тврдити да си пророк!

Не треба бити пророк да би се видео порок!

Порочност то ти је проточност!

Мора да тече свако вече!

Кроз грлић било који!

Кроз вене, кроз мене!

Уз мене, из мене!

Кроз иглу, кроз игру!

Из речи, кроз слова, до бола!

*

Много је више порока него што је пророка!

*

Боже, дај ми само да у својој порочности останем човек!

*

Не бежи се из живота у порок.

У порок се иде из бесмисла.

*

Порок није перверзија али перверзија може бити порок.

*

Слатко је пороковати

жене

вино

баханалије

а још је слађе на крају цех платити

и бакшиш оставити

јер порок који не кошта ништа

није од оних порока сласних.

*

                                                  ВРЛИНЕ!

 

Некада су се код жена поштовале врлине.

Данас се код жена поштују облине.

Јер, жена је данас саграђена од атома и силикона.

*

Врлина је у данашњем времену недефинисана категорија. Поремећени су параметри, померене у границе. Поготово што се тиче врлине код жена. Мада се ни мушки нису прославили.

*

Шта је врлина?

То свакако није мана!

Уопште није порок!

*

Врлина није долина

то је од лошега бег

врлина је, дакле, брег!

*

Некада си морао бити добар

да би био врли

данас је довољно само да не будеш лош

много!

*

Скерлић је говорио да Србија има „мане својих врлина“.

*

Аристотел вели да је „човек без врлина најизопаченије и најдивљије биће и најгоре од свих у задовољењу полних нагона и глади“.

*

Молијер је говорио да је „образовање прво стицање врлине код деце“.

*

Миодраг Б. Протић се жалио да је у животу неприлике доживео због врлина а не због мана.

*

Врлина је морал – то је мурал насликан у нашој души, кажем ја.

*

Врлина је волети друге, веровати, искрено приступати, бити одан, храбар, частан, понекад и паметан (мада ово последње није нужно).

Врлина је бити човек међу вуковима!

*

У свакодневном животу, врлина је бити доследан. Довољно је да људи са тобом буду начисто па да те сматрају моралним. Јер, морала има свакаквих.

*

Врлину је у савременом свету победио успех. Није важно како ћеш до циља, битно је само да будеш први. И да немаш милости према онима испод себе. Кад стекнеш моћ нико те више неће питати за врлине и за морал. Ти онда диктираш шта су вредности а околина их беспоговорно прихвата.

*

Данас децу уче да су људи са врлинама: губитници!

А, и, да их не уче: виде то деца и сама.

*

Врлина се сетимо само кад нас неко зајебе, кад изгубимо и зависимо од милости и воље других.

*

О врлинама говоримо оговарајући мане других. Сами себе често стављамо у контекст с врлинама и то обично када чинимо неко непочинство.

*

У својој деци налазимо врлине исто онако како Циганин хвали свога коња!

*

Десет божјих заповести нису врлине.

То су закони.

И, то је проблем са врлинама!

Често мислимо да смо морални само због тога што из страха, или што смо принуђени, поштујемо правила и законе.

А, међу врлине не спадају страх или сналажљивост.

*

 

                                                  ПРОМАШАЈИ!

 Јесам ли више пута у животу погодио или промашио, или се све своди на један промашај или погодак?! Пита се човек!

Другим речима, да ли се живот у потпуности погађа или маши, или су у питању нијансе, разна стања, разни периоди?!

Колико пута човек има права да промаши а да не би промашио цео живот?!

*

Шта је важно у животу када се размишља о томе је ли исти успео или није?!

Да ли се то разликује од човека до човека и од тога шта је свако од нас понаособ гађао у животу и од живота?!

*

Овде, наравно, не може бити речи о породици јер она није индивидуални погодак или промашај обзиром да добра породица не зависи само од једног човека већ од свих чланова породице.

*

Из свега досад реченог ипак се да закључити да живот није само једна мета, коју једним хицем гађаш – па шта ти Бог да – већ је то непрестано гађање – погађања и машења – а колико си погодио зависи од броја погодака најближих центру, то јест, колико си мање промашивао.

*

Због чега сам, онда, ова размишљања насловио „промашаји“, несвесно избегавајући да додам и „погоци“, или макар да их турим заједно?

Шта ја то осећамо у себи када не узимамо у разматрање другу опцију?

*

Чини ли нам се понекад да у животу погодимо суштину али да промашимо много детаља.

Колико детаља? То је веома битно за суштину!

*

Важно је и колико су наши промашаји одлутали ван мете погађали и повређивали људе из наше околине, оне до којих нам је стало?! Једино стало!

*

Је ли овај живот наш?

Да ли је мета коју гађамо нама важна?

Или човек који воли, и вољен је, мора често да гађа у туђе мете не би ли погодио заједнички живот?

*

Негде сам својевремено написао: „промашујући живот погодио сам све остало“ (парафразирајући нечију давно изречену мудрост).

Сада бих додао: промашујући свој живот погодио сам право да живим лепо у туђим животима!

Уколико промашиш све остало, можеш ли уопште погодити живот?!

Уколико погодиш живот, вреди ли то свега другог промашеног?!

*

Ја одлично знам где сам и када сам промашио али исто тако знам да ми тада уопште није било важно хоћу ли погодити. Некада сам и намерно промашивао. Често сам промашивао јер нисам истрајан, јер сам био нестрпљив или сам био неспособан.

*

За своје промашаје признајемо само оно што смо лично верификовали а не оно што су нам други израчунали.

За поготке, пак, мора се водити рачуна шта о томе други мисле и шта нам признају за погодак.

*

Опет, између личног и општег, ствари су компликоване и измешане. Оно што ја сматрам промашајима често се другима чини супротно. И: супротно!

*

Можда само треба гађати непрестано и што више. Тако је могућност поготка већа. Али, тако је и много више промашаја.

Има ли промашаја који не коштају? Вероватно! Али, ако је тако, онда ни мета није била вредна чим су промашаји јефтини.

*

Лично?!

Како ја бројим?!

Како се осећам?!

Не могу даље од онога што сам рекао: погодио сам све промашујући свој живот, туђи погођени животи чине мој живот смисленим и срећним! Са друге стране, њих су погађале моје одапете стреле и моји промашаји. Негде су морале завршити кад су већ испаљене! Они који ме воле спремни су да истрпе.

*

                                              ЗАБЛУДЕ!

 Заблуда је кроз живот много али не коштају све исто.

Има их скупих и јефтиних.

То колико коштају поједине заблуде најчешће зависи од тога колико дуго су трајале и у ком животном периоду су се просветлиле (откриле).

*

Дечије (дечачке) заблуде су најневиније иако степен разочарења није мали.

Младалачке највише боле.

Зреле највише коштају.

Под старе дане почињемо намерно да поспешујемо и гајимо заблуде.

*

Заблуде су најчешће везане за друге људе. Ређе смо у заблуди везаној за себе саме.

У заблуди смо ишто се нашег положаја у друштву тиче (у очима других) – али је и то опет везано за друге.

*

Заблуда је када верујете у нешто (у некога) а испостави се да то веровање није имало основа. Заблуда није када вас неко лаже већ када свесно или несвесно лажете сами себе.

*

У заблуди је кривица и до других али је најчешће кривица у нама (вама) самима.

*

Заблуда нема везе са блудом, мада блуд може да буде део заблуде, то јест, део завере, то јест, део проблема, то јест, део решења (заблуде).

*

Заблуда се не решава (додуше), 

она се не докаже, 

она се не распрши, 

она се не покаже 

– заблуда – 

да би престала мора да се осети!

*

Када се заблуда осети обично следи разочарење. То је дуга прича.

*

Постоје заблудела деца. Заблудели син: најчешће. То је онај који није лош али не зна да буде добар по мерилима заједнице. Он је у заблуди да је његов пут једини могућ за њега, а често га, кад истраје, зову и уметником.

*

Мање-више, човек већину свог бивствовања проведе у некаквим заблудама. Било да су оне свакодневне и неважне, било да су круцијалне и за живот одређујуће.

Живот може бити подношљиво-забаван уз ове прве јер се то често зове и бежање од истине (линија слабијег отпора).

Дочим, са овим другим нема шале. Када стигну на наплату углавном сруше цео живот.

*

Заблуда је када стално мислиш да си у праву!

Заблуда је када мислиш да су други увек у праву!

Заблуда је када мислиш и верујеш да су у праву сви они који мисле као ти.

Заблуда је веровати у добронамерност савета оних који ти нису мајка или отац.

*

Заблуда је несвесно стање. Да си свестан тога не би био у заблуди. Често ни други, они око тебе, нису у стању да увиде и схвате да си ти у заблуди, него те подржавају у томе. Када се заблуда открије (осети), ти исти ти онда говоре:

- Јесам ли ти говорио!

*

Најважније је заблуду открити на време (да, може и то) и одмах према њој поступити како јој следује: признати је и прихватити све консеквенце и одговорности, уколико је твоја заблуда штетила другима, или, уколико си жртва само ти: исправити себе према себи.

*

Уколико си у заблуди када су у питању твоји најмилији онда се потруди да у њој живиш што дуже, по могућности до краја живота.

Ако своје најближе волиш највише на свету, па нормално је да ћеш бити у заблуди што се тиче њих и њихових добрих особина и квалитета.

*

Постоје две врсте заблуда:

- заблуда из осећања; и

- заблуда због лоших или непотпуних информација.

Често се те две заблуде смешају у једну. Онда заиста није лако кад љубав прође и сазнаш оно што ниси знао.

*

У заблуди је свако ко мисли да свет постоји да би људи чинили добро или зло једни другима. Свет постоји и случајно у њему постоје и људи. И, то је све!

*

Заблуда је да постоји нешто важније од живота и нешто извесније од смрти.

Заблуда је да између рођења и умирања, човек може ишта да схвати о смислу и мисији својој осим што може сам себи да призна да је ту и тамо прозрео неку заблуду.

*

                                             БЕСМИСЛИЦЕ!

 Бесмислени живот је честа људска судбина. Бесмислено проведени живот је потпуна бесмислица. Све што нема смисла, уколико није пронађен неки смисао – па макар лажан и неистинит. Бесмислено је говорити о таквим стварима.

*

Како сама реч каже: без смисла!

Није то: нема смисла! Разликује се „без“ од „нема“.

Једино што се због језичких заврзлама и граматике негде изгубило слово „з“.

*

А, нажалост, живот је пун бесмислица. И због њих често не стигнемо да обратимо пажњу на заиста важне ствари. Отарасимо се бесмислица углавном онда када буде касно, када више нема смисла чинити то.

*

Нервирамо се свакодневно због бесмислица. Доживљавамо стрес, разбољевамо се а онда, кад загусти, на њих више и не обраћамо пажњу

*

Свађе међу људима су поготово и најчешће бесмислене. После првих тешких речи и заборави се због чега су оне изговорене – на крају само речи и остану а смисао свађе се потпуно изгуби.

Како су неке љубави бесмислене тако су скоро сви прекиди љубави потпуно и још бесмисленији.

*

Најбесмисленије је насиље. Било какво. Чак је бесмисленије и од филозофирања.

Једино рат има смисла: када се браниш.

И: жртва има смисла – уколико је за другога.

*

Страх је бесмислен. Зато је и свеприсутан код људи.

Када не би било страха онда би било смисла.

*

Смислено – бесмислено!

Дух – тело!

*

Највећа уметност је она бесмислена.

Оно са смислом – то је наука.

*

Бесмислен је сваки покушај стићи до Бога спознајом. Више смисла има у покушају да се смислено схвати бесконачност Васионе.

Бесмислено је не веровати у Бога. На тај начин ти не верујеш у све оно што те окружује и што видиш.

*

Бесмислено је ово писање!

*

Бесмислено је надговарати се и расправљати се  са женом.

Жену треба волети или желети. Најбоље оба у једној.

*

Бесмислено је расипати из шупљег у празно!

Још је бесмисленије веровати да има ишта да се просипа.

*

Бесмислено је политиком се бавити а притом не планирати личну корист од тога.

Још бесмисленије је дизати револуције а не желети личну корист од ње!

Најбесмисленије је веровати другима да нису као ви у политици и револуцији!

*

Бесмислено је желети да будеш неко други!

Још бесмисленије је не признавати да си ти тај који јеси!

Најбесмисленије је, без обзира ко си и какав си, не покушавати себе мењати!

*

Бесмислено је узимати!

Још бесмисленије је враћати!

Најбесмисленије је давати!

Или:

Живот има смисла само онолико колико дајете, колико вам се враћа и колико сте спремни узети од оних до којих вам је стало.

*

Бесмислено је снове сањати!

Још бесмисленије је будити се!

Најбесмисленије је снове у јаву точити!

Или:

Будни сањајте своје снове преточене у јаву!

*

Бесмислено је макар једном у животу не пожелети да будеш орао или вук.

*

Бесмислено је жену питати да ли јој је било лепо!

Још бесмисленије је трудити се да јој улепшаш!

Најбесмисленије је бити са женом са којом ти није лепо!

Или:

Када ти је лепо са неком женом сигурно се и она осећа исто (иначе не би била са тобом).

*

Бесмислено је окретати се!

Још бесмисленије је не освртати се!

Најбесмисленије је заборавити!

Или:

Остави прошлост иза себе али је стално види испред себе.

Јер:

Бесмислено је да те једном преваре!

Још бесмисленије је да те двапут преваре!

Најбесмисленије је да те стално варају!

*

Апсурд је бесмислен уколико није утемељен на искуству!

*

   

               

                                       СТРАНПУТИЦЕ!

 Сви друмом – ја шумом!

*

Сви путем само ја крајпуташ!

*

Сто пичака у џаку а ја се ухватим за један једини курац!

*

Странпутица није непознати пут: то је погрешан пут. То није кад неко залута. То је када неко застрани.

Ићи странпутицом значи застранити!

То је ићи литицом али са литице сићи пречицом.

*

Не постоје страндрумица, странречица или странпругица. Постоји само странпутица – а, мало ли је и то?!

*

Са непознатог пута се може изаћи на познат друм. Са странпутице се тешко стиже на прав' пут.

*

Није нужно да ћеш на странпутици бити сам. Обично је ту гужва али свако иде својом странпутицом, сам, за себе и „бира“ правац који му враг показује. Да, странпутица на истом путу има много праваца и сви су погрешни.

*

На странпутицу ће те ретко навести странац. По правилу то је увек неко теби близак, онај који би требало да те са погрешнога пута врати.

И враћаће те са погрешнога пута и помагаће ти да се вратиш – опет твој, никако странац.

Моја мајка је говорила:

- Слађе ми је кад ме мој бије, него кад ми туђи даје колаче!

*

Упамти!

На странпутици никада није онако како изгледа!

 

Знај!

Само донекле је странпутица пут са којег можеш сићи а однекле је то пут без повратка!

*

Не заборави!

Уколико те неко гура или вуче то не значи да ти је непријатељ. Можда те гура са странпутице.

И, супротно!

*

Испред странпутице ваља да стоји натпис: стан' путниче!

*

На странпутици нема путника намерника!

*

На странпутици нема оних који су пошли у шетњу! Странпутицом не можеш шетати.

Са ње не можеш залутати јер си већ залутао. Залутати са странпутице значи вратити се на прав пут.

Странпутицом се не путује – њоме се застрањује!

Са ње се не враћа – од ње се може побећи само скоком у кањон. Па онда при паду: шта ти Бог да.

*

Никога не питај куда и како да идеш странпутицом. Тај пут нема циља па није ни важно како се њоме крећеш.

Увек слушај уколико те неко упозорава да не идеш тим путем. И послушај. Чак и ако тај што те саветује не зна ништа, боље ћеш проћи него да знање и искуство стекнеш на странпутици.

*

Шта чинити када схватиш да си на странпутици?

Пробај да сиђеш што пре! Скочи!

Уколико не можеш?

Пробај да платиш путарину за странпутицу. Ма колико та цена изгледала велика – плати! То је једини начин да се извучеш, мада је питање: хоћеш ли и тада успети!

*

Не постоје карте, нема навигације, џаба ћеш гледати у звезде. Ништа ти неће помоћи јер твој највећи проблем када си на странпутици лежи у чињеници да ти не знаш куда си кренуо, ни где ћеш стићи. Шта ће ти онда мапа пута?

*

Важно је да знаш: странпутица увек има свој почетак али не нужно и свој крај. Странпутица је најчешће зачарани круг. Што не рећи: често је то један од кругова пакла!

*

Никада друге не води са собом својом странпутицом. Већи је то грех него онај који си према себи починио кад си ти пошао. Обашка, не требаш никоме: свако нађе своју странпутицу.

*

Странпутица је пут страдања. Не нужно онога који њоме ходи. Почесто страдају невини и најближи. На крају: сви страдају! Не извуче се ни онај најкривљи иако му се учини да је он неоштећен. То је зато што не зна, јер је на странпутици!

*

Странпутицом крену читаве породице!

Странпутицом крену читави народи!

Странпутицом крене цео свет!

Много људи се не врати са странпутице.

Мноштво људи страда због туђих странпутица!

*

Свако од нас је макар једном у животу био на некој странпутици. Неко је само закорачио, други је мало и домакао. Они најгори су отишли далеко. Разлика међу њима је управо у томе: ко је докле стигао у својим странпутицама.

*

Није сваки човек острво!

Сваки човек је странпутица!

Сваки пут је срећан: исто! Личе једни на друге!

Све странпутице су несрећне: различито. Свака је различита у својој несрећи посебно!

*

 

                    

                                               НЕСАНИЦЕ!

 

Звучи као збирка поезије.

А, није!

То је доба када се не спије

а још мање сније!

*

Има разних несаница.

Кад не можеш да дочекаш сутрашњи дан – кад си млад.

Или, кад сан неће на очи због свих мрачних мисли овога света – кад остариш.

*

Има несаница лепих, дрхтавих,

Оних које изазива чежња.

Има и ружних, тешких несаница, које изазива брига.

Заљубљена несаница је чежња.

Несаница болеснога је осећај наде и страха, бола и спокоја.

*

Како-год, у коначноме, ниједна бесаница није добра. Сан је потребан човеку исто колико вода и храна. Па уколико глад или жеђ могу бити корисни, исто толико корисна може бити и несаница.

*

Једно је неспавање а друго је несаница. Једно је пити и певати до зоре а друго је лежати у мраку и ројити се свакојаким мислима.

Једно је љубити а друго је маштати о љубави!

*

Несаница је стрепња – мање је страх!

Несаница је сметња – мање је мрак!

Несаница је страдња – мање је нада!

Несаница је гладна – никад није сита!

*

Најтеже су зимске несанице а богами ни јесење нису ништа лакше. Лети је како-тако: можеш изаћи напоље и слушати цвркут птица или саобраћај који се буди.

*

Несанице најтеже падају сањарима. Онима који и будни сањају. За њих је несаница кошмар, буђење, стварност.

Како сањати у несаници?!

Не постоји начин – у несаници се чак не може ни сањарити.

*

Несаница лако дође али тешко оде.

Пут из будног у сан – пут је до слободе.

*

Пијане несанице су много теже од трезних. Пијаноме се мисли збрчкају, свашта му на ум пада. Трезан, чак и збркан, мирнији је у свом не-сну.

*

Постоје и будне несанице. Њих не-снију они неприлагођени за живот.

*

Несанице нису за незналице!

*

Многи мисле да уметници у несаници створе дело. Није истина! Обично тада створе недело!

*

Највећи непријатељ несаничара је тврдоспавач (онај што заспи пре него је глава додирнула јастук).

*

Месечар је неостварени заљубљеник у несаницу. Па покушава, и док спава, да му живот буде јава.

*

Несаница је чекање сна на перону депресије. Чак и да сан (воз) стигне та линија води у кошмар. Из кошмара се онда не може побећи буђењем јер ниси спавао него си бежао од несанице – а, то је кажњиво.

*

Сан је стварање!

Несаница је деструкција!

Сан је живот!

Несаница је неживот!

Сан је регенерација!

Несаница је дегенерација!

Сан је вагина!

Несаница је чмар!

*

Постоји несаница када не спавате а постоји и несаница када не сањате. Подједнако су мучне и опасне по човека. Једна разара тело, друга убија дух.

*

Има несаница са визијом а има и сна без смисла!

*

Има вештачки изазваних несаница: оне се зову „правила службе“.

Има и професионалних несаница: то је онда када дође време да можеш да спаваш колико ти воља а ти се и даље будиш по навици.

Има и старачких несаница: оне се зову „неће ми сан на очи“.

*

Како већ негде написах:

Спијем а не снијем

До снова без основа

Не иде

*

     

              

                                            ОГРЕШЕЊА!

 То што си се огрешио о себе – то ти види сам са собом. Али, уколико се огрешиш о друге, онда рачуне мораш сравњивати са Богом. И, другим људима! И, правдом! И, казном!

*

Огрешења о ближње (најближе) су најчешћа и најгрешнија.

*

Огрешити се не значи само погрешити. То једно слово разлике много значи и много тога мења. Грешка ко грешка – свака се да исправити. Огрешење се скоро никад не може исправити. Огрешење се може опростити и то само од онога о кога си се огрешио. И, огрешење се може окајати уколико си се покајао.

*

Грешити – згрешити – погрешити!

Грех – огрешити – огрешење!

*

Грех је, немој!

Грехота је, подај!

Не згреши!

Покај се!

Нико није безгрешан!

*

Огрешење!

Сагрешење!

Опрост!

*

Огрешимо се о оне које волимо: највише!

Неки нас ђаво тера да говоримо и чинимо чак и оно што не мислимо и нисмо хтели.

Огрешимо се и о добротворе. Почнемо да мрзимо њихову дарежљивост исто онолико колико смо љубоморни на доброту других људи!

*

Покајање је много важно да би човек остао човек.

Човек је грешан – добар човек је онај човек који се каје и испашта своје грехе.

*

Грех често са собом не носи конкретно зло дело. Грех је најчешће зла мисао и још гора реч. Па се тек после тих речи и мисли отелотвори и породи зло!

*

Треба разликовати грех од блуди.

Блуд је нешто друго иако га често поистовећују и крсте грехом.

Није исто бити блудни син или грешни син!

Блудник или грешник?!

*

За огрешење су углавном надлежни духовни судови. И, то пре свега лични. Тешко се може наћи који земаљски закон који се бави материјом огрешења. Огрешење ретко напада тело. Циљ огрешења је душа.

*

Опрости Боже, грешио сам!

Опрости Боже, огрешио сам се!

*

Лек за огрешење (лек за грех) је време. Није чак ни мудрост. Само време и искуство које оно доноси (уколико га донесе?!).

Лек за грех је катарза. Болна као и свака што је. Мораш се једнога дана трзнути и сам себи признати:

- Огрешио сам се!

И, искрено се покајати!

*

Није исто чинити грех и огрешити се.

Није!

Мада може имати везе једно са другим!

*

Покајање је излечење.

Грижа савести – знаци излечења.

Симптоми болести – гордост, самољубље, мржња, завист, љубомора, неискреност...

*

Живот, када би се дефинисао, то су огрешења, отрежњења и разочарења!

*

О невине се огрешимо, то је највећа трагика. Ко је крив, о тога се не можемо огрешити – можемо се само осветити.

Та невиност чини да је осећај кривице због огрешења често неподношљив јер нас тада нечија доброта кажњава.

*

Боље је у вези зла погрешити него се о добро огрешити!

*

Грех је лагати!

Огрешење је некога набедити!

*

Грех је блуд чинити жену варајући!

Огрешење је за блуд некога лажно оптуживати!

*

Грех је украсти!

Огрешење је подметнути!

*

Огрешити се а не покајати се и опрост тражити – велики је грех.

И, печат!

И, крст!

*

Огрешење се не може избрисати поклонима, па ни добрим делима, већ само на коленима за опрост молити.

Ако си се о некога огрешио па му дарове носиш да се спереш онда га тим још више вређаш!

*

Онај према коме си се огрешио није увређен већ је повређен!

*

Често се огрешења не могу окајати и нема опроста јер онај према коме смо се огрешили више није међу живима. То су најчешће наши родитељи. Зато ваља имати порода. Да деца наша чине нама исто што смо ми чинили родитељима својим. Па онда, ко је како заслужио!

*

 

                      

                                                   НАИВНОСТ!

 Наивност то је добродушност.

Само добри људи могу бити наивни.

Нема то везе са интелигенцијом јер смо кроз живот срели много глупих људи који су уз то били и лоши људи (па, и зли људи).

*

Наивност није мана. То је врлина. Наивност је вера у људе и њихову доброту.

*

Наиван човек најчешће у неком тренутку спозна колико га кроз живот кошта његова наивност, па и поред тога он наставља јер сматра да је то једини могућу пут да би он био добар човек.

*

Наивност има своју цену и само су они најупорнији спремни да је плате.

*

Код нас се говори: добар (наиван) и будала – то је исто.

*

Наивност није бежање јер ви не избегавате проблеме и непријатности плаћајући цену наивности. Баш супротно: наивност је суочавање са људима и животом онаквим какви јесу.

*

Наивност је пацифизам. Одбијање узимања у руке оружја лажи и преваре.

*

Наивност је чистота.

Па мала деца су најчешће наивна и чиста у односу на одрасле. Како преварант вара наивка тако одрастао чове вара дете.

*

Већма су наивни мушкарци.

Мање је наивних жена.

Жена, и када је најглупља зна да буде опасна, лукава и препредена.

Мушкарци су углавном сомчине, поготово у женско-мушким односима.

*

Наивност није будализам.

Наивност је вера да доброта тихо и споро увек на крају победи.

*

Наивност је доследност и посвећеност.

Треба имати много снаге и упорности да би човек истрајао на том путу.

*

Колико се само пута у животу човек прави наиван према својим најмилијима. То је оно када створиш слику и утисак да не видиш и не чујеш оно што би створило проблем вољеној особи. То је када намерно изгубиш партију шаха од свога детета или када поверујеш у објашњење за које и затворених очију знаш да није истинито.

*

Наивност није тактика.

Наивност није стратегија.

Наивност није план.

Наивност није програм.

Наивност није име.

Наивност је презиме.

*

Наивност никако није пасивност. То је активни вид отпора. Чак и ако није борба, наивност јесте бунт (али тихи бунт попут штрајка глађу).

*

Најјаднији су они људи који варајући наивне људе мисле да су много способни и паметни. У ствари, они су жртве. Наивност туђа их је натерала да покажу своје право лице. Да су били мало мање покварени не би размишљали на тај начин.

*

Наивност појединца је тешка и скоро неподношљива за његову породицу – јер цену плаћају сви, то се не да одвојити. Људи са стране, па и чланови породице, у наивном човеку најчешће виде неког занесењака који не живи у свом времену и није спреман да се носи са животним недаћама. Породица га ту и тамо разуме али само до времена док деца не стасају и почну да траже своје место у друштву. Тада најчешће за све своје неуспехе оптуже наивног родитеља.

*

Наивност најбоље пристаје ономе који не зависи ни од кога, који је имао среће да се на друштвеној лествици попне до нивоа где је потпуно самосталан. Дочим највише награбуси сиротиња и од других људи зависни наивци – ко и увек.

*

Наивност је љубав. Када волимо спремни смо на све, чак и онда када знамо да радимо противу себе.

Наивност је жртвовање. Често чинимо нешто самоубиствено да би добро учинили другоме.

Наивност је тест. На тај начин сами себе проверавамо и тестирамо а не би увидели колико смо карактерни, јаки и издржљиви.

*

Наиван је сваки онај који мисли да добро побеђује!

Наиван је онај који сматра да је правда достижна!

Наивност је веровати у вечну љубав!

Наивност је полагати наду у велико пријатељство!

И: супротно!

Све што је горе наведено наивност није, у ствари: јесте!

*

Наивни редови, нема шта!

*

                  

                                            РАЗОЧАРЕЊА!

 Разочарења су откровења.

Нису освежења.

Али су очишћења.

И могу довести до оштећења.

Најчешће.

*

Разочарење нема везе са истином или лажима. То је спознаја која може бити права или погрешна.

Разочарење је пре свега лична и унутрашња ствар. Оно се одиграва унутар човека и уколико је право у човеку и остане.

*

Наравно, разочаравамо се у људе.

*

Када се заблуда осети, обично следи разочарење. То је ова прича.

*

Разочаравамо се у некога јер смо о њему имали другачије мишљење и гајили одређена осећања. Без осећања нема разочарења. Уколико се душа није преварила (или се разочарењем вара) то није: то!

*

Када се у некога разочарате то још не значи да сте љути на њега. Јер, можете се разочарати, и то најчешће бива, у оне које волите.

*

Такође, разочарење не мора да има везе са преваром или лажима, још мање може имати везе са поступцима. Разочарење је, пре свега, рушење слике и концепције, очекивања и веровања – о некоме.

*

„Стварно си ме разочарао“ – то није покуда, то је вапај!

*

Разочарење је често изгубљено поверење!

То је уверење у погрешно опредељење!

*

Не разочаравамо се ми због тога што нас је неко лагао (мада има и тога) већ јер смо сами себе лагали у вези некога верујући да нас тај неко никада и ни под којим условима неће лагати и изневерити.

Сами пали – сами се убили!

*

Разочарење, реално гледано, уопште није потребно човеку. Шта ће му то?!

Али, то су осећања (осећаји) и човек мало шта може да промени по том питању.

Мада, од разочарења нема никакве користи. Кориснија је лаж уколико има позитивно дејство на човека.

*

Не можете се разочарати у свакога – већ само у некога или нешто до чега вам је стало или сте мислили да може да вам значи. Веровали сте у нешто што није постојало и што сте тек разочарењем схватили.

*

Разочарење буде и катарза.

То може бити вредна животна школа и искуство које ће помоћи да се такве грешке више не понове.

А, може бити и потпуни крах. Поготово у љубави. Човек може толико да се разочара да више до краја живота не вреди ни Богу, ни људима.

*

Разочарење често одведе у цинизам.

Ређе у анархизам.

Најчешће у нихилизам.

*

А онај (она) у кога смо разочарани?!

Ништа!

Он (она) је тај исти који је и пре био. Чак често није ништа ни крив. Није нас он терао да верујемо у нешто што не постоји.

*

Има ли лека против разочарења?

Нема уколико сте човек! Поготово уколико сте добар човек.

Важно је ипак са које сте стране разочарења. Јесте ли разочарани или сте онај у којега се неко разочарао?! То је као и у другим сегментима живота. Није важна цена која се плаћа већ је битно у којем се рову налазимо у том сталном рату између добра и зла, између истине и лажи.

*

Разочарење је често плод превеликих и нереалних очекивања. Оно је танка линија раздвајања између глорификације и негације!

*

 

                  

                                        ЉУБОМОРЕ!

 Има људи много љубоморних.

Не због тога што су несигурни у себе већ због тога што нису сигурни у друге!

*

Љубомора је кад волиш!

Љубомора је кад мрзиш!

Љубомора је кад ниси сигуран!

Љубомора је када си сигуран!

*

Већина љубомора је оправдана. На крају испадне да је љубоморник био у праву. Јер превара има чак и онда кад нису почињене. Највише превара се догоди у глави. Нешто мање у души.

*

Сама реч говори све: љубав те мори!

Љубав те дави!

Љубав те гуши!

Тесно је у једном телу души и љубави па се на крају из свега тога изроди мржња.

*

Ноћна мора је љубо-мора!

Због чега не постоји мрзо-мора?!

*

Љубомора јесте неповерење. Али, шта у томе има лошега?! Када вам неко непоуздан тражи паре на зајам а ви због неповерења не дате му, тада за вас не кажу да сте љубоморни већ да сте мудри.

*

Љубомором ви оверавате и обележавате своју територију.

Љубомора је поседовни лист.

Љубомора је борбени став.

Љубомора је најискреније изјављивање љубави.

Љубомором показујете да се нећете лако предати.

Љубомора је људска.

Љубоморном човеку је стало до некога.

*

Када сте љубоморни често сте и љубопитљиви. И нисте истинољубиви. Њушкате као пас трагач – најчешће по погрешним и хладним траговима.

*

У љубомори постоји повећа доза мазохизма.

Љубомора је још чешће чист садизам.

Љубомора никада није плурализам.

Али јесте егоизам.

*

Уколико особа са којом се „волите“ није никада била љубоморна онда будите сигурни да вас не воли. Љубомора јесте сурово изјављивање љубави.

*

Некада смо лажно љубоморни. То је онда део игре. Јер, љубомора у малим количинама може бити укусан зачин и јак афродизијак.

*

Једино горе од љубоморе

јесте

скривати да те такве мисли море!

*

Па и животиње су љубоморне!

*

О природности љубоморе најбоље говори љубомора мале деце.

*

Нема љубоморе само у љубави, мада је ту најочигледнија. Има је посвуда: на послу, у професији, у еснафу, у породици, у згради, у друштвеном животу, међу пријатељима... Има је свуда и увек је подједнако деструктивна.

*

Љубомора више уништава и шкоди ономе ко је љубоморан него ономе према коме је иста окренута. Тешко пати љубоморник. Једе си изнутра, гризе сам себе. Сваки успех супротне стране тај доживљава као свој неуспех и личну катастрофу.

Болесно љубоморне особе су за искрено жаљење. То су тешко поремећене особе којима се живот претворио у пакао и то најчешће без икаквог разлога. Њима се, нажалост, не може помоћи. Највише што се може је разумети их и опростити им.

*

Љубомора је као неки лек или отров. У малим количинама је лековита а у великим смртоносна. Са љубомором треба опрезно: на кашичицу, дозирано.

*

Често нисте сигурни да ли због нечије љубоморе окренуте према вама треба да будете срећни или да се бринете. Јер, чим је љубоморан то значи да мисли како вам у животу иде добро. Па није ваљда љубоморан зато што мисли да сте пропали?!

*

Проблем су опсесивне љубоморе: оне активне, које дејствују. Такве љубоморе су опасне и могу довести до катастрофе и смрти. То су већ болесна стања. Уколико се на време не примете и не делује се превентивно, такве љубоморе заврше у црним хроникама.

*

Дакле, када опсесија води у љубомору ту већ почињу озбиљни проблеми. Често томе нема лека јер су опсесивне особе непредвидљиве и тешко је прозрети шта се догађа у њиховим душама и главама исто онолико колико је тешко дефинисати хаос.

У таквим ситуацијама треба бежати и увек се освртати. Ту разговор не помаже, штавише, само распирује побеснели ум. Тада морају да се укључе друштво и систем. А, систем ко систем, тешко се сналази са теоријом хаоса!

*

Због љубоморе, у љубави треба бити добар политичар а у политици добар љубавник!

*

                                                                                

                                                  НЕДОСЛЕДНОСТ!

Доследност која ништа не кошта је недоследност! Између осталога.

*

Доследност је карактер. Недоследност је одсуство истога и још понешто.

*

Недоследност је не бити укорак са собом, својим духом и личним карактером. Или, бити у погрешноме.

*

Недоследност је говорити једно а радити друго. Међутим, доследност није ћутање већ стајање иза својих речи, макар оне биле и погрешне.

*

Доследност тражи дело или недело – свеједно је.

*

Недоследност је често и незрелост. Бити недоследан није исто што и бити детињаст. Детињастост је невина а недоследност је неозбиљна чак и када није штетна.

*

Живети недоследно значи бити двојна и вишеслојна личност – успут: свака лажна и некорисна по идеју морала и етичности, по идеју људскости. Живети недоследно значи никада не знати какав си заиста човек.

*

Бити недоследан значи не држати до речи, не бити човек у којега други могу веровати, на кога се могу ослонити.

*

Недоследни људи стално морају причом „доказивати“ своју „доследност“ нечињењем упрљану.

*

Недоследан човек живи од тога што непрестано друге људе оптужује за недоследност. Таквог никада не можеш ухватити ни за главу, ни за реп, поготово не за реч.

*

Недоследни људи су доследни само у својој недоследности.

*

Недоследност људска ми је покварила многу вољу за људима и дружењем.

*

Једино ми код жена не смета недоследност јер се од их, по њиховој природи, то и очекује.

*

Лакше бих подносио недоследне људе када би они били у стању да ћуте. Чак бих им понекад и опростио. Али те проклетиње највише говоре од свих других људи јер се хране лажима о себи и другима.

*

Недоследност и лажљивост су различите категорије. Недоследност је неделовање а лажљивост је карактерна особина која може бити недело.

*

Недоследност није повезана са карактером већ са неформираним или недовршеним карактером. Код лажљиваца дакле већ постоји карактер (такав какав је) док код недоследних људи њега нема или је закржљао. Лажљивац свесно (или: несвесно) лаже док недоследан човек верује у своје речи али не може да их спроведе у дело зато што није у могућности да буде оно у шта верује да јесте.

*

Са недоследним људима не вреди расправљати, поготово их не треба убеђивати, јер ће они увек бранити оно што су говорили а не оно што (ни)су урадили – и једино ће у томе бити доследни. За њих постоје само речи, њихове речи, дела су потпуно небитна. Нека други страда, гине или плаћа за оно што су они говорили,  на шта су друге терали.

Јер, недоследност која друге кошта, то је дефиниција недоследног човека!

*

Недоследност је када цео живот узимаш а најгрлатији си када желиш да спречиш да се и некоме другоме дадне.

*

Недоследност је непреузимање одговорности.

Недоследност је непожртвованост.

Недоследност је не-љубав.

Недоследност је дореченост недоречености.

Недоследност је недостатак мере у непоузданости.

Недоследност је када ниси доследан – себи!