КЛИКОМ НА СЛИКУ ИДИ НА САЈТ ЗА НАРУЧИВАЊЕ

КЛИКОМ НА СЛИКУ ИДИ НА САЈТ ЗА НАРУЧИВАЊЕ
ДЕВЕТИ КРУГ СВЕТОГ КРАЉА

КЛИКОМ НА СЛИКУ ИДИ НА САЈТ ЗА НАРУЧИВАЊЕ

КЛИКОМ НА СЛИКУ ИДИ НА САЈТ ЗА НАРУЧИВАЊЕ
ВРЕМЕ ЗЛИХ ПАСТРМКИ

понедељак, 23. мај 2011.

СЛУЧАЈ ПУКОВНИКА Ваухника - словеначки равногорац...


                 
                      СЛУЧАЈ ПУКОВНИКА Ваухника - Игор М. Ђурић

           Свет шпијуна и шпијунаже одувек је будио машту код обичних људи. Потакнута књигама, а потом и филмовима, та машта је досезала далеко изван граница реалног (као и свака машта): и завршавала у митоманији. Кад размишљамо о шпијунима пред очима нам одмах заиграју слике скупих одела, коцкарница, скупих пића, лепих жена, јаких аутомобила и супермена који су спремни да из приручног алата направе атомску бомбу. Истина је поприлично другачија. Шпијунажа је пре свега аналитика и дипломатија, тежак рударски посао, најчешће непризнат, понајвише невидљив. Шпијуни су људи којих се свако одриче и за које би свака служба пожелела да нестану кад заврше посао. Најзад, шпијуни најчешће долазе до важних информација не својом способношћу већ нечијом проценом да треба дати информацију зарад неких већих циљева или случајем. Најзад, има ту и нешто авантуре, секса, новца и јаких људи - али на маргинама.
Свет шпијунаже (и легенде које су настале на том пољу) своје златно доба доживљава у годинама између два светска рата а кулминира у време „Хладнога рата“. Данас је та тема по мало замрла и демоде. Ипак, већина нас је некад и нешто прочитала о Рудолфу Абелу, Рихарду Зоргеу, о чувеној петорици из Кембриџа на челу са Кимом Филбијем, о пилоту Гарију Пауерсу који је срушен изнад Совјетског савеза...
И наша су поднебља била богата ликовима из света шпијунаже, по неки од њих су били и крупнији играчи. Између Драгутина Димитријевића Аписа и Драже Михаиловића, који је такође био обавештајни официр и који је због шпијунаже протеран из Бугарске где је био војни аташе: читава је галерија ликова. Тако је номинални дописник Политике из Токија, Бранко Вукелић био најближи Зоргеов сарадник и са њиме је заједно страдао. Вукелића је, веле, у Токио послао лично Владимир Рибникар а по налогу совјетског ГРУ-а. Исти је помагао и Мустафу Голубића, те Павла Бастајића. У ту исту групу совјетских шпијуна сумња се да је био и Драгиша Васић, убачен у штаб Драже Михаиловића. Душан Попов Трицикл је био двоструки шпијун који је од Немаца убачен у Енглеску, а, у ствари, је све време радио за Енглезе. Урбана је легенда да је баш он био инспирација Јану Флемингу за стварање лика Џемса Бонда чувеног тајног агента 007. (На те опаске Попов је одговарао да „сумња да би тај, Бонд, преживео 48 сати на терену као тајни агент радећи онако како је он то радио у књизи и на филму“). Ту је и Мустафа Голубић чувени агент Коминтерне, па Жарко Поповић први и последњи војни аташе Краљевине Југославије у Москви, пуковник Љубомир Петровић (који совјетском конзулу у Софији, 15. Јуна 1941 године преноси податак: „За седам дана, Немачка ће вас напасти“. Руси му нису веровали а тек касније му одали признање да је био у праву) итд. итд.
У новије време, време кризе и ратова на простору бивше Југославије, најпознатија шпијунска афера била је везана за случај француског официра Пјера Анрија Бинела. Он је агенту српске обавештајне службе Јовану Миловановићу доставио низ важних података из НАТО-а, између осталог и податке о циљевима које  НАТО намерава да гађа у Србији. Француз је откривен кад су Американци увидели да Срби дислоцирају своје наоружање и осуђен на пет година затвора. Важно је нагласити да Бинел за своје услуге од Срба није тражио новац, нити било шта друго. Нешто више о овом може се прочитати у мом тексту о Бинелу. (ОВДЕ у глави: Бинел и други)
Тако, читајући мемоаре, историјске књиге, не стриктно проучавајући шпијуне и шпијунажу, већ пре свега свет дипломатије пред почетак Другог свтеског рата налетео сам и на име Владимира Ваухника. Тај случај ме веома подсетио на догађаје везане за Бинела и Миловановића, и по форми, и по садржини, јер су се у оба случаја зликовци спремали да бомбардују Србију, оба пута под истим околностима и са истим „правом“, и, у оба случаја су неки храбри обавештајци покушавали да упозоре Београд, уз помоћ људи који су им доставили информацију. Са друге стране, заинтересовао ме је и лик Владимира Ваухника, једна живописна личност, који је се толико уплео у разне мреже и службе да нико ни до данас није успео да утврди за кога је он заиста радио – по чему се, пак, разликовао од профила Бинела и Миловановића.
Ко је Владимир Ваухник, пуковник В.?
Словенац, рођен 26. јуна 1896. године у Светом, Горица. Похађао је кадетску школу у Марибору (постоје непроверени подаци да је учио школе са потоњим немачким генералом Глеза фон Хорстенауом, који је касније тврдио да је баш он дао Ваухнику планове за напад на Југославију, док су други тврдили да то није тачно већ да је то учинио генерал-мајор Ханс Остер по налогу адмирала Канариса) и са чином поручника војске Аустро-Угарске отишао у Први светски рат. При крају рата јавља се као добровољац у српску војску и учествује у ослобађању Словеније заједно са Српском војском. Потом постаје официр војске Краљевине Југославије, завршава генералштабну школу у Београду, затим и чувену војну академију Екол де Гур -  Ecole de Guerre (кажу неки извори: заједно са Дражом Михаиловићем и Шарлом де Голом). 1938-е године именован је за војног аташеа при амбасади Југославије у Берлину, где редовно о својим активностима извештава Иву Андрића, потоњег амбасадора у Берлину. Ту и тада почиње главни заплет приче.
Он одмах, по доласку у Немачку, започиње свој обавештајни рад, успоставља контакте, ствара познанства, анализира сваку информацију. Ваухник је направио прецизни систем анализе добијених информација и скоро научном методом, уз помоћ математике, он је филтрирао информације одвајајући важне од неважних. Анализирао је најбаналније приче, потпуно неважне догађаје и из најситнијих, наизглед небитних детаља он је стварао реалну слику и долазио је веома важних обавештајних података. Наводио је људе да му кажу информацију без форсирања праве теме, манупулисао је дамама из високог друштва и девојком која је била заљубљена у њега (други тврде: и он у њу). За предстојеће бомбардовање Југославије посумњао је кад је једна дама из високог друштва чији је муж био важан шраф у Хитлеровој машинерији за партијом бриџа казала: „Тако сам срећна што си овде са мном, а не тамо доле у својој земљи, где је све у таквој гужви“. Друга дама се пожалила да је њен муж, ваздухопловни генерал, „хитно пребачен у Беч“. То је њему био јасан сигнал да треба проверити шта се спрема.
И заиста, два дана пред бомбардовање Србије и Београда, Ваухник шаље сва могућа обавештења и упозорења о ономе што предстоји (Пројекат 25), јавља тачно бројно стање немачких снага спремних за напад као и информацију да ће Београд бити сравњен са земљом. Нису му веровали. И други обавештајци, војни аташеи из Грчке, Италије, Румуније, Француске, јављају да немачки напад на Србију предстоји у наредним данима. Ништа није вредело: генерал Симовић се спремао за свадбу своје ћерке заказану за 6-и април.
Међутим, знатно пре тога, немачке обавештајне службе сумњају у њега, јер из Београда добијају информације о томе шта Ваухник шаље својој централи и схватају да од некуд цуре веома важни подаци. Ваухник је дакле „пао“ зато што је неко Немцима у Београду преносио шта југословенски обавештајац ради у Берлину. Јер ту су веома прецизни подаци о бројном стању и распореду немачке војске, о капацитетима индустрије и производње наоружања. Он чак шаље тајне немачке планове, између осталог предвиђа и напад на Пољску.
Немце, пре свега интересује где Ваухник набавља тако прецизне податке па га не хапсе одмах него почињу да га прате. Тај задатак лично надгледа Валтер Шеленберг, шеф одсека за контрашпијунажу немачког Рајха и најближи сарадник Хајндриха и Химлера. Убрзо откривају да је Ваухник у љубавној вези са младом Немицом, ћерком власника ресторана где се скупљају немачки официри. Он се повремено виђа и са две даме из високог немачког друштва. Тај „велики“ заводник био је висок 164 сентиметара. Убрзо су идентификовали и његову везу са једним службеником у немачком Министарству ваздухопловства. Интересантно је да Ваухник није никоме плаћао за информације, осим галатног чашћавања и повременог раскалашног живота, и да је углавном манипулисао не би ли добио податке.
Ево шта Шеленберг пише о томе у својим мемоарима У лавиринту шпијунаже: „Један од ових извештаја, који је показан Кајтелу, садржавао је тачне и аутентичне податке о немачкој производњи бомбардера и ловачких авиона, као и многе друге техничке појединости. Кајтел је показао овај извештај Хитлеру, који је одмах почео с једном од оних његових увредљивих грдњи...“.
На Хитлерово питање 3-ећег априла 1941 године: „Шта Београд зна о плановима за напад?“, Кајтел му одговара да „зна све“ и то захваљујући извештају Владимира Ваухника. Хитлер је полудео и наредио његово хапшење без обзира на дипломатски имунитет.
Ваухник је ухапшен пошто је Југославија окупирана. Шеленберг тврди да га је ухапсио у Немачкој непосредно после немачког напада на Југославију. Тврди да му је Ваухник одмах испричао све што је знао и о свему што је радио, јер више није имао дипломатског имунитета, па му је следило стрељање. Хтео је, уједно, и да заштити своју девојку Јуту, коју је волео, и сву је кривицу свалио на себе. Међутим, докази су говорили да је навише података добијао из ресторана девојчиног оца где су официри под дејством алкохола развезивали језик. Шеленберг тврди да је и Ваухника и његову девојку заврбовао да раде за Немце, те су отуд и пуштени на слободу. Као немачки шпијун Ваухник је послат у Загреб да се јави управо поменутом генералу Глези фон Хорстенау. Владимиров брат Милош је тврдио да су га Немци у заробљеништву дрогирали и мучили те да није добровољно проговорио, како је то Шеленберг тврдио.
Насупрот томе, Ваухник, као и други словеначки аутори, тврди да је све време радио за Енглезе и савезнике. Како било, он после пуштања из затвора Гестапоа одлази у Загреб, јавља се заиста нареченом генералу и убрзо бива ангажован у војсци НДХ. Постаје Павелићев официр, додуше, у Домобранским јединицама. Неко време проводи у Загребу а онда одлази у Словенију под неразјашњеним околностима: на који начин је ослобођен обавеза према НДХ и Немцима?! У Словенији формира обавештајну мрежу која ради за савезнике (и заиста је Љубљана у том периоду главни обавештајни центар савезничких сила за средњу Европу), неки га оптужују да уједно ради и за Немце и Италијане, постаје повереник ђенерала Драже Михаиловића за Словенију, где формира четничке одреде и четничку обавештајну службу. Дража Михаиловић 9-ог септембра 1942 године шаље депешу мајору Жарку Тодоровићу: „Поручите Новаку и Ваухнику да делују што енергичније. Радио станица мора непрекидно радити...“. Уједно, преко Херте Хас и Прежихова Воренца контактира и сарађује са комунистима којима под псеудонимом Марко Стрелец израђује Приручник о герилском ратовању. Радио је још и под псеудонимима: Влајко, подпоручник Весић и генерал Рачић. Мало после тога избегличка влада у Лондону додељује му чин генерала. Био је, дакле, уједно официр Краљевске владе и НДХ?!
После рата Владимир Ваухник бежи у Агрентину (где ће и умрети у Буенос Аиресу 1955-те године). За живота је написао књигу Невидљиви фронт у којој наступа као заклети антифашиста али и поборник политике кнеза Павла, најзад као Југословен и борац за учување исте (мада су га неки аутори оптуживали да је био словеначки националиста, на пример Милан Петковић који у књизи Обавештајци Југославије тврди: „Ваухник је касније променио своје опредељење за Југославију у уско националистичко опредељење за самосталну Словенију“). Ваухник је свакако био антифашиста, макар по ономе како је се понашао кроз живот и шта је писао о томе. Чини се да је био и антикомуниста. Он у књизи анализира ситуацију пред рат и позиције кнеза Павла и југословенске Владе пред потписивање Тројног пакта. Преговори су вођени тајно тако да ни он, нити Иво Андрић, нису били укључени у њих.
У новембру 1940 године он добија телеграм од Министра војног Милана Недића у коме га он наводи да преко својих веза сазна став Немаца према југословенским аспирацијама за Солуном. Он међутим сазнаје да Немци спремају распарчавање Југославије. О Солуну су размишљали само у оквиру погодбе за потписивање Тројног пакта и то по цену отцепљења Словеније и припајања исте Немачкој.
Даље, говори о својим подвизима: распоред напада на Пољску, напад на Норвешку, планове за напад на Белгију и Француску, северна Африка, бројно стање немачке војске у припремама напада на Русију (250 дивизија), опис немачког наоружања, капацитети немачке војне индустрије и производње, напад Немачке на СССР, хиљаде студија, нацрта, препорука, предвиђања – све је он то слао за Београд, а после личне и детаљне анализе. Он је изводио закључке из најбаналнијих информација (што и Шеленберг признаје) и захваљујући својим знањима он прецизно одваја важно од неважног. Што се тиче напада Немачке на Југославију 6-ог априла 1941-е и његових дојава у вези тога, он лично тврди у својој књизи да није било никаквих спектакуларних шпијунских акција. Једноставно га је неко позвао телефоном (баш као и Миловановића педесет и кусур година касније), представио се као југословенски пријатељ и саопштио да ће Немачка 6-ог априла напасти Југославију и при томе претворити Београд у прах и пепео. „Нека Бог чува Југославију“ - завршио је анонимни саговорник.
Тако у својој књизи долази и до његових описа о хапшењу у Немачкој. Ухапшен је пошто су немачке трупе прегазиле Југославију у некаквом егзилу за дипломате. На саслушању су му објаснили да су у Београду пронашли његове извештаје у којима је откривао војне и државне тајне Трећег рајха, те су захтевали од њега да им каже шта зна о томе. Уједно су му и предочили те документе.
Његов опис сопственог држања у немачком затвору се наравно дијаметрално разликује од Шеленберговог. Он пориче да је открио имена својих сарадника и информатора у Немачкој. И, онда, после бројних испитивања у којима према његовим тврдњама није био мучен (осим неких ситних догађања), замолили су га да потпише записнике, изјаву да није био у Гестапоовом затвору, да не потражује ништа од немачког Рајха – и, пустили су га на слободу?! Мало пре тога, добио је написану поруку у књизи коју је добио на читање: „Пођите у Словачку или Хрватску и до даљњег тамо чекајте упутства“.
Пар дана након пуштања на слободу у Рејонској полицији му саопштавају да је Штајерска постала део немачког Рајха те је и он сада поданик и држављанин истог. Нешто касније му један од шефова Гестапоа саопштио и препоручио да се јави немачком генералу Хорстенау у Загребу.
Стигао је у Загреб. Ту слуша о страшним злочинима усташа.  Он у књизи реално сагледава трагедију Срба у Хрватској. Али је ипак приступио хрватској војсци и све у нади, по њему, да на тај начин ступи у контакт са савезницима. Ипак, после неког времена напушта службу без проблема и одлази у Љубљану. Тамо оснива обавештајну службу ББЗ, која ради за Енглезе, али сарађује и са осталим савезницима. Сматрала се за самосталну групу независних обавештајаца која је нудила информације свима који су се борили против нацизма.
У контакту је са комунистима, мада политику Треће интернационале сматра за лошу. У књизи каже: „У том часу је Трећа интернационала развила своје акције на целом хрватском подручују. У Србији је Дража Михаиловић био народни херој, који је код савезника уживао веилики углед...“. Интересантно је да је Титова војска своју прву обавештајно-сигурносну службу формирала управо у Словенији и ако је тамо устанак почео најкасније и није узимао бог зна каквог маха.
Са Дражом Михаиловићем тесно сарађује. Урош Шуштевич, војвода Триглавски, тврдио је да су Дража и Владимир били побратими. 1944-е Михаиловић га поставља, заједно са Карлом Новаком, за повереника Југословенске војске у домовини за Словенију, а Влада из Лондона га унапређује у чин генерала. Он организује четнички покрет у Словенији, настају четнички одреди под његовом командом али посебно посвећује пажњу обавештајном раду.
Кад се рат ближио крају, њухом искусног обавештајца напуста Словенију и преко Швајцарске одлази у Аргентину, где живи до краја живота. Као шлаг на торту његовог контраверзног живота тамошња емиграција га оптужује да је совјетски шпијун и агент УДБЕ. Тако је Владимир Ваухник употпунио свој списак служби за које је радио или био оптуживан да је радио: био је Аустро-угарски официр, официр Краљевине Југославије, официр НДХ и генерал Драже Михаиловића (ова задња два истовремено), уједно (стварно или лажно оптужен) радио је за обавештајне службе Краљевине Југославије, Немачке, Италије, НДХ, четничког и комунистичког покрета, Енглеза и савезника, Совјетског савеза и најзад УДБЕ. Заиста импресивно, макар и само делић свега овога био истинит.

Нема коментара:

Постави коментар