КЛИКОМ НА СЛИКУ ИДИ НА САЈТ ЗА НАРУЧИВАЊЕ

КЛИКОМ НА СЛИКУ ИДИ НА САЈТ ЗА НАРУЧИВАЊЕ
ДЕВЕТИ КРУГ СВЕТОГ КРАЉА

КЛИКОМ НА СЛИКУ ИДИ НА САЈТ ЗА НАРУЧИВАЊЕ

КЛИКОМ НА СЛИКУ ИДИ НА САЈТ ЗА НАРУЧИВАЊЕ
ВРЕМЕ ЗЛИХ ПАСТРМКИ

уторак, 06. септембар 2016.

РАСЕЉАВАЊЕ СРБА СА КОСОВА КРОЗ ИСТОРИЈУ


ИЗ КЊИГЕ КОЈУ НИКО У СРБИЈИ НИЈЕ ХТЕО, ИЛИ СМЕО, ДА ШТАМПА – ''КОСОВО – ВЕЧИТИ РАТ'', ИГОР ЂУРИЋ (ЧИТАЈ НА ОВОМ ЛИНКУ ЦЕЛУ)




Столеће европске историје није исто што и столеће турске историје. Милорад Екмечић, ''Између клања и орања''
Кад помињемо сеобе , треба узети у обзир да је велики део Срба нестао са Космета и исламизирањем, пре свега арбанашењем, као и убиствима. Овде ће се углавном помињати бројке одсељених тако да је слика страдања још већа када се узму друга два фактора у  обзир. Кључне године, или временски периоди, када је долазило до највећих миграција Срба са Космета, или које су касније прозроковале исто, поделио бих у следеће фазе или године:
-1389, после Косовске битке;
-1448, па на даље, после коначног пада Србије и обустављања рада Пећке патријаршије 1459;
-1690, Велика сеоба после аустро-турских ратова;
-1737, и после у времену такозване Друге сеобе;
-1804 - 1878 до 1918;
-1941 – 1945;
-1945 – 1989;
-1999 до дана данашњег.
Оваква подела периода егзодуса је мање више устаљена у научној литератури, наравно са мањим разликама, зависно од аутора, али и да је речено: да исељавање Срба са Космета и терор над њима траје од 1389-е до данас - ништа се не би погрешило. И само једна фаза, али која никада не престаје, доста је. Бранислав Нушић у својој књизи ''Косово – опис земље и народа'' пише: „Расељавање је дакле Срба отпочело одмах после освојења, од када и до данас стоје трагови расељених тргова крај знатних рударских паланака, на којима нису водили трговину само Дубровчани већ и Срби. Но расељење у маси, које је учинило знатан утисак на физиогномију насеља косовске котлине, јесте оно под Арсенијем III Чарнојевићем и оно друго под Арсенијем IV Јовановићем, које је, осим осталих крајева блиских патријаршији, обухватило и знатан део Косова. Тада су Срби напустили красна села и плодне земље, куће и имања а Арнаути су сишли са својих планина, неродних и пустих, и населили празна српска села. Од тог доба, расељавање у мањем, била је свакидања појава а ово је после српско-турског рата а нарочито 1881, 1882 и 1883, постало сразмерно врло знатно, те још и данас траје“.
Димитрије Богдановић, ''Књига о Косову'', стр. 38-39, разрешава дилему око тога ко је насељавао простор Косова и Метохије у периоду од насељавања Словена па до почетка сеоба и расељавања Срба: „Неоспорна је историјска чињеница да се на широком подручју Косова и Метохије од раног Средњег века до пропасти српске државе чува континуитет српског народа те да су све земље северозападно, северно и североисточно од линије Скадарско језеро – Комови – Проклетије – Шара биле насељене хомогеним српским становништвом, с тим што су у планинским крајевима били мање или више бројни катуни влашке традиције на путу ка спонтаном посрбљавању; сразмерно мањи број катуна представљале су покретљиве скупине Албанаца сточара, који се нису подавали асимилацији, али се баш зато помен ''Арбанаса'' и албанских имена у средњевековним повељама мора ценити као тачан. Сигурно је и то да је у основи косовског становништва лежао првобитни слој Срба, колонизираних у раздобљу од VII до XII века, а да се он у немањићкој држави и у повољнијим и мирнијим политичким, социјалним и економским условима стално освежавао и умножавао миграцијама српског народа са разних страна, вероватно пре свега из рашких, и зетских предала. Присутво других народности на овом подручју у Средњем веку није спорно па није потребно ни доказивати ту чињеницу, али све ове колоније занатлија, трговаца и рудара (углавном Саса, Грка и Албанаца, да не говоримо о Дубровчанима, који се не могу посматрати као друга народност), и поменути катуни Албанаца у околини Призрена, не доводе у питање српски карактер целе области, јер се укупан проценат демографске заступљености несрпског елемента креће око 2%, па и то претежно у западним деловима косовско-метохијске области, у планинској зони и нешто мало у градовима“.
Косовска битка и година у којој се одиграла можда имају више симболичан карактер него што би се могло доказати да је било великих миграција у неком правцу. Ако изузмемо чињеницу да је пуно Срба погинуло, да су ''отишли'' у ''небеску'' Србију, да смо потпали под страну власт - само по себи је довољно као доказ да је то иницијална каписла будућих сеоба и страдaња. Друга империја (и друга вера) постала је господар Србије. Тада више условно а нешто касније и фактички. Димитрије Богдановић, у свом делу ''Књига о Косову'' пише о томе: „Због тешких обостраних губитака и исцрпљености трупа Турци нису могли одмах да искористе до краја своју победу. Смрт Муратова покренула је тешку борбу за наслеђе престола. Са друге стране, херојска погибија кнеза Лазара, коме је заробљеном, на самом бојишту одрубљена глава, а тело најпре схрањено у Приштини, показала се парадоксално као извор нове духовне и политичике снаге – моменат за окупљање остатака. Исход Косовске битке је зато за Србију сложен из позитивних и негативних момената: то је не само пораз него и победа; несумњиво пораз у војничком и политичком смислу: Србија губи независнот... Међутим, са поразом почиње и борба за обнову, то је пак обнова не само државноправна и економска него и духовна: тада се на темељима свести о Косовској бици гради мост преко потоњих столећа туђинске власти на ''васкрсу државе српске''“.
Историчар Милорад Екмечић сматра да је турско заузимање Новог Брда 1455. веома значајно за периодизацију српске историје. Радило се о граду који је био средиште Области Бранковића а која је покривала простор Косова и Метохије: „Опсада и заузимање Новог Брда је, по суду демографа Милоша Мацуре, представљао историјски значајан догађај какви су били пораз на Косову 1389, арапски продор у Шпанију и освајање Цариграда две године пре пада Новог Брда... Жртве које су уследиле су пропорционлано биле веће него губитак становништва Византије и Балкана од 1340. до 1450. Од укупно шест милиона људи страдало је око милион и по, како је 1969. године процењивао Џ. Русел. У Новом Брду се број становника смањио за тридесет хиљада, младићи су одведени у јаничаре, а младе жене и девојке предате победничкој војсци. Од 599 села, 74 су била уништена. Прве вести под Турцима говоре да се најпре појединачно, почињу досељавати Албанци“ – вели Екмечић у књизи ''Дуго кретање између клања и орања'', стр. 20.
Мало пре тога, у периоду око 1448 (крсташи на челу са Јанком Хуњадијем губе битку на Косову од Турака) када Србија престаје да постоји, када падају градови један за другим, и кад Пећка патријаршија као симбол српске духовности и постојања престаје са радом (1459.), елем, тај период је и даље релативно миран и поред страдања, погибије и сеоба, још се не назиру размере катастрофе која ће уследити са вековима који долазе а која ће бити уско повезана са почецима појаве Арбанаса у тим крајевима. У том првом периоду, до пада градова, носиоци терора су Турци, који и поред тога што су били познати по суровости према побеђенима ипак колико-толико воде рачуна да сви не побегну или буду убијени. Разлог је прост: огромно царство треба издражавати радом раје и порезима које треба убрати. А порез не можеш сакупити на ненасељеном месту или од мртвога. Турци јесу увек гледали да после победничких дивљања војске којој је требало ''мало пустити на вољу'' организују релативно миран живот своје раје из горе наведених разлога али и због преко потребног мира једној империји која стално негде мора да ратује и гуши буне. Они праве и прве пописе становништва – ''дефтере'' – који су данас најбољи доказ чије је Косово било и ко је тамо у огромној већини живео. Наравно не треба схватити тај живот као неку идилу али ће се касније испоставити да је ипак на нешто личио, на неко државно уређење, све док Шиптари нису почели да се спуштају са брда и док, ово је најважније, нису почели да примају ислам. Димитрије Богдановић у горе поменутој књизи на страни 111. пише следеће: Насељавање Албанаца у српским земљама од XVII века до нашег доба оставило је у свести српског народа крвави траг насиља. За долазак и присуство албанских досељеника везују се многа предања о масовном и појединачном зулуму, о пљачки, погрому и протеривању Срба са своје земље“. Међутим, пре тог осамнаестог века, период од Косовске битке па до потпуне окупације Србије јесте почетак страдања и сеоба Срба са Космета, које ће се појачавати са појачавањем досељавања и исламизирања Албанаца. Мање фактички у почетку а више као узрок који ће изазвати касније последице.
Врло је важно узети у обзир да је прихватање ислама од стране албанских племена која су постепено насељавала Космет и потискивала Србе, или су долазили на напуштена огњишта, кључни моменат који ће предодредити карактер насиља над Србима. У горе поменутој књизи Милорад Екмечић наводи неке чињенице: „Историчар Милан Шуфлај вели да су Албанци почели своју експанзију према северу и западу од средњег века. Њихов етнички ''нуклеус'' је ''око Крује''. До XVI века њихова је етничка граница на Проклетијама, до Призрена и Охрида“ (22). И: „Функционер Римске курије, Лацаро Соренцо, у књизи ''L’Ottomano'' коју је најпре 1588. објавио на латинском, он је сачинио неке врсте лексикона ''о разним народима, местима, градовима и путовањима... а оставио је и сведочанство да се албански сточари масовно исламизирају и продиру на српски простор. Њихова граница је још била на Проклетијама, а крајем XVI века су имали већину у Призрену, док је остатак Косова био поштеђен њихових масовних упада“ (37-38). Узимајући нову веру мухамеданску, Арбанаси почињу свој историјски манир да стално буду уз окупатора и српске непријатеље, стварајући оно што је Васа Чубриловић називао ''албански клин''.
Али, почев од тада, они су направили један корак који се неће више понављати: узели су веру нових господара која ће у већини остати њихова до дана данашњег. Касније су мењали господаре али никада нису више променили веру, осим малог процента. На исламизирање Арбанаса благонаклоно је гледала и Порта, и Ватикан. Свако из својих разлога и стратешких планова али увек на рачун и штету православаца. Оно што треба одмах подвући, ипак, јесте чињеница да је њихова главна вера: ''Албанство''. ''Албанства'' се нису никада одрицали до дана данашњег. Они су пре свега Албанци - па су све остало. То им даје предност, обзиром на компактност и повезаност вере, идеје и нације.
Ипак, као показатељ да је у то време још све далеко од катастрофе показују турски пописи. Главнину становништва данашњег подручја Истока, мог родног града, (и целог подручја Косова и Метохије) према ''Скадарском дефтеру'', из 1485. године и даље чине Срби. Има ту и тамо помена и о другим етничким припадностима. Тако у Ђураковцу има једна породица Влаха и у Белици једна породица Арбанаса. Према турским пописима из периода 1490/91 и од 1520-1535, дакле скоро  стошездесет година пре ''Велике сеобе'', у Вучитрнском , Скадарском и Призренском санџаку било је између 2% и 4,6% муслимана. Док је у Дукађинском санџаку (Метохија) тај проценат износио 0%.
Срби су веровали да је Халејева комета која им је пролетела изнад глава 1682. године поуздан знак да је дошло време за промену царства. Јер, Срби још у средњем веку, путем фреска у манастиру Дечани имају увид у ванземаљске прилике и држали су да знају нешто о томе. Тако кренуше у војну против Турака, кад пристигоше Аустријанци са севера. Атанасије Урошевић у књизи ''Насеља и порекло становништва'', на страни 69., пише:На Косову и у суседним крајевима прва насељавања Арбанаса почињу тек после сеобе Срба 1690 године. 1690 година, и пораз аустријске војске код Качаника, представља прекретницу у сеобама Срба. Оне постају масовне и све више фаталне за опстанак Срба на Космету. Нису тада Срби бежали толико од Турака, колико од Татара и Шиптара, и њихових крволочних зверстава. И нико боље није искористио ситуацију од Шиптара који су населили и запосели опустеле пределе. Тада је Космет напустило много Срба и која год да је бројка тачна, она је катастрофална ако се узме у обзир временска димензија и тадашњи број становника. И то је број (који год да је) мушкараца, жена и деце, који су прешли Саву и Дунав и нашли се на подручијима Аустрије: док се број убијених, заробљених или расељених на друге стране, овде уопште не узима у обзир, а који је вероватно најмање још толики.
Има додуше различитих података о томе колико је Срба тада прешло Дунав. Број од 40.000 људи  је изрекао сам Патријарх Арсеније Чарнојевић, редигујући свој први став из писма бечком двору када је тврдио да је с њиме дошло око 30.000 људи, жена и  деце. Монах Стефан Дискал из Раванице говори о броју 37.000 породица. Димитрије Богдановић такође говори о 37.000 породица са око 195.000 душа. Историчар Душан Поповић о цифри од 60-70.000 људи. Ћоровић у својој ''Историји српског народа'' каже да се не може поуздано утврдити тачан број „али је цифра од 30.000 душа најприближнија“. Гиљфердин говори о цифри од 37.000, али и он, као и монах Дискал, говори о породицама а не броју људи, а истим се податком служи и Вук Караџић у свом тексту ''Срби сви и свуда''. Кардинал Колонић пише папи Клименту XI, 1703. године, „како ради на томе да придобије српског патријарха да прими унију заједно са шездесет хиљада Срба који су прешли у Угарску“. Сима Тодоровић, учитељ земунски, пише: „36.000 сербски фамилија пређе у Срем, Славонију и предјел Будимско-светоандрејски“. Највероватније је да је Јужну Србију напустило око 100.000 људи али да је Дунав прешло око 40.000. Остали су отишли у друге пределе, крили се по брдима, па се постепено враћали ако су имали где, велики број је побијен а један део је послат у робље. Милорад Екмечић у књизи ''Историја Срба у Новом веку 1492-1992'', вели: „Не зна се тачно колико је било учесника у тој тужној поворци на челу са својим патријархом. Албански научници претерују у жељи да докажу како је Косово тада било испражњено од српског народа. Вероватно се радило о 37-40.000 породица, највише из околине Ниша, а са Косова једна четвртина. Обично се сматра да их је било укупно око 100.000“.
Месеца октомврија 29. дан, 1705 лета, написа Патријарх Арсеније III Чарнојевић:
 „Дан и ноћ бежећи са својим осиротелим народом од места до места, као лађа на пучини океана брзамо, чекајући када ће заћи сунце и преклонити се дан и проћи тамна ноћ и зимска беда што над нама лежи.
Јер нема онога што нас саветује и од туге што нас ослобађа.
Мука наша удвостручи се и рекох са сузама:
''Докле ћеш нас, Господе, заборављати до
краја, докле ће се наоружавати на имање Твоје?
Устани, Господе, зашто спиш, зашто лице
Твоје, Боже наш, окрећеш од нас?
И опет васкрсни, Господе, помози нам
имена Твојега ради''.
Тако свагда ридање ридању придодајемо и ниоткуда помоћи не можемо добити“.
Друга сеоба, под Арсенијем Јовановићем, 1740-те године, је само наставак процеса који је започео у првој, и која је такође настала као последица аустро-турских трвења које се највише разбило о главу Србима. Опет су се Срби прикључили Аустријанцима и рату против Турака и опет су остављени на цедилу. Овога пута са њима и Арбанаси католици: Клименте, који су се такође повлачили са Србима. Овај талас избеглица је доспео до Будима и Сент Андреје. Али се већ овде примећује континуитет сеоба. Срби одлазе, и одлазе, само да би сачували голи живот и то ће се понављати до дана данашњег. Друго, не мање важно, велике сеобе се углавном догађају када се интереси великих сила преламају по Пољу Косову, преко леђа Срба а на корист Шиптара.
У време српских устанака против Турака који су почели 1804-е године, терор и исељавање се настављају. Како су устаници јачали и ређали успехе на бојном пољу, тако је гнев Турака и Арбанаса према Србима у Старој Србији бивао већи. И како је устанак слабио то је жеља за терором остајала иста. Па ипак и по турским пописима из 1838-е године хришћани и даље чине већину становника на Косову и у Метохији (мада тада већ у мањем проценту).
Око термина Стара Србија и Јужна Србија, зарад разјашњења, Божица Ж. Славковић ''Политичке, економске и културне прилике на Косову и Метохији 1929-1941'', каже: Јужна Србија, односно Косово и Метохија јесте од већег геополитичког значаја, политичке и економске важности и бурног културног и историјског развитка. Стара Србија у оквиру које се налазило Косово и Метохија била је геополитички веома значајна још од старе средњовековне као и античке прошлости. Након ослобађања од турске власти Стара Србија ушла је у састав српске државе, а стварањем југословенске државе након 1918. ''нови крајеви'' (16 округа и 59 срезова Македоније, Косова, Метохије, Санџака и Црне Горе) ушли су у покрајину Јужну Србију до 1929. када је била извршена нова промена. Јужна Србија била је ''ивична'' област Краљевине СХС са унутрашњим границама окренутим ка северу и северозападу, односно ка Северној Србији, Босни и Црној Гори; Милорад Екмечић, на страни 6. књиге ''Између клања и орања'', каже: „Појам Старе Србије је везан за североисточну Македонију, најпре до Скадра, а потом до Шар-планине“. Али, колико је сам појам био отелотворен у народном памћењу и потхрањен у националном духу Срба, говори у истој књизи професор Екмечић: „На темељима победа и пораза у десетогодишњем ратовању од 1804. до 1815. у Србији се изграђује држава корак по корак. На првом месту је требало да у свести народа дође до промене, да се та географска област, а не она Стара Србија на југу, назива Србијом“ (стр. 215); Гастон Гравије Стару Србију смешта на територији Косова, Метохије, Повардарја и Рашке области. Јован Цвијић у раду ''Балкански рат и Србија'', 1912-те године, под појмом Стара Србија подразумева „Новопазарски санџак, Косово поље, Метохија и неке области јужно од Шар планине... и излази узаним појасом на Јадранско море око Скадра, Љеша и Драча...“.
Александар Гиљфердинг је обишао Косово и Метохију средином деветнаестог века, тачније 1857-е године, и описао је страшно стање Срба и терор над њима (''Путовање по Херцеговини, Босни и Старој Србији''). У једном делу свог путописа он каже: „Гориочка црква припада Дечанском манастиру. Парохијана је врло мало, и то све сиромашни људи које Албанци страховито угњетавају. Чак и гориочки монах може доживети свакога дана да му Албанци као незвани гости дођу, поједу и попију све залихе на које наиђу и да, у знак  захвалности, још и његове ћелије опљачкају“. 1941-е године Албанци су убили неколико свештеника, опљачкали манастир Гориоч (Исток) и претворили га у затвор за Србе. Почетком осамдесетих Албанци су напаствовали једну монахињу из манастира Гориоч и константно су пљачкали стоку и секли манастирску шуму током целог периода од краја рата до почетка деведесетих. 1999-е насртали су на исти манастир и игумана оца Саву и само је долазак италијанских снага манастир спасио најгорег. 2004-е Шпанци су крајњим напорима успели да спасу манастир али не и цркву подно њега у Истоку која је демолирана и оскрнављена.
У горе поменутом раду, Јован Цвијић пише да је пручавањима Српске академије наука утврђено да је током XVIII и XIX века исељено из Старе Србије и насељено у краљевини Србији око пола милиона душа... а само у периоду од 1876. до 1912. са подручја северно од Шаре протерано око 150.000 Срба. Драматичне (можда најпогубније) су биле и сеобе у периоду од српско-турских ратова 1876-те и проглашења самосталности Србије 1878-е до ослобођења 1912-1918. Те сеобе нису карактеристичне као оне раније када се маса народа окупљала под нечијим вођством и бежала, већ се први пут у историји (на жалост, не и последњи пут) одиграва егзодус константан и у дугом низу година. Сумња се, не без разлога, да је у том периоду Космет напустило и до 200.000 Срба а све због неподношљивог терора који су трпели пре свега од Шиптара. Јован Цвијић у свом делу ''Балканско полуострво'', на страни 139., пише: Најпре се јаве арнаутске чете, које одводе децу и људе и уцењују их; становништво се престане бавити сточарством, престане обрађивати и њиве, које су удаљене од села, јер не сме. Печалба му постане главна зарада: све дораслије мушкиње иде у печалбу и многи остану у областима зараде. У овако ослабљеним и застрашеним селима населе се најпре по 2-3 арбанашке породице. Ти Арбанаси одржавају живу везу са својим сродницима у матици и са целим фисом, који их, ако устреба помаже... Овај талас колонизације достиђе врхунац 1878. године, после српско-турског рата. Из ослобођених округа јужне Србије (Топлица, Лесковац, Врање), припојених Србији одлуком Берлинског конгреса, побегао је тада сав тако досељен албански живаљ у страху од освете... Покрет и колонизација ових Албанаца мухаџира обележен је великим насиљем, паљењем села и убијањем свег српског и македонског становништва које му се нашло на путу. Срби су се жалили кнезу Милану да је само у време трајања ''Берлинског конгреса'' у Пећкој нахији страдало 1000 српских душа. Сима Аврамовић, српски конзул у Приштини, пише: ...највећи део српских убистава и жртава пада у раздобље после наших ратова  са Турском, до 1887 године....
Појаву такозваних мухаџира (мухаџери), најмасовније после српско-турских ратова, неки ''правдају'' расељавањем Албанаца и Турака из ново-ослобођених округа на југу централне Србије. Сама појава има узрок у томе али терор који су они спроводили нема никаквог утемељења. Најзад, они нису били обичан народ већ реметилачки фактор, страна у рату и људи који нису могли да се повинују да ''раја'' сада влада њима. Димитрије Богдановић у делу ''Књига о Косову'' на страни 142. пише следеће: „Албански народ у Старој Србији није био неутрални фактор, нити се налазио у позицији поробљеног и обесправљеног народа. за српску и македонску рају Албанац – муслиман био је управо слуга окупатора и окупатор, најсвирепији тлачитељ, симбол туђинске власти и зулума. Ослободилачка борба против Турске водила се, дакле, и против мухамеданских Албанаца“. Ако узмемо у обзир овај поптуно тачан став онда имамо и објашњење због чега Албанци нису могли остати у ново-ослобођеним крајевима. Ако би они остали, то би значило да окупатор није истеран.
У том периоду велики број Срба због несносних услова за живот прихвата ислам и арбанаши се, у почетку прибегавајући мимикрији, али се касније код тих људи губи идентитет и они постају гори Шиптари и од оних изворних. Доказано је и проверено на властитој кожи да су највећи зликовци међу Шиптарима били управо они Срби који су примањем ислама то постали. Мимикрија се гасила већ у следећој генерацији због разноразних разлога. Деца нису схватала двојно веровање, женидбама и удајама морали су да прекину са исповедањем старе вере, итд. Радован Самарџић у књизи ''Косово и Метохија у српској историји'' каже на ту тему: Мимикрија Срба сељака била је, међутим, најизразитија на Косову. Прилагоћавајући се арбанашкој средини, временом су изменили готово све, и куће, и оно мало сиротиње по њима, и одело на себи и својој чељади, и држање, чак и изглед; трудили су се да бар домаћин говори оба, или сва три језика; иконе и кандила крили су по долапима. Требало је да промене још и душу. Поред принудног и добровољног узимања друге вере, мимикрија је, као и отимање жена, била поуздан пут ка исламизацији и арбанашењу. Назив АРНАУТАШ давали су Срби онима за које се знало кад су променили веру и народност. Уколико се историјски подаци могу претворити у бројчане  односе, 30-40% Арбанаса у Југославији непосредног су словенског порекла. Упоредо са тим подаци добијени антропогеографским и историјском истраживањима своде се на број од око 150.000 избеглица које су између 1878-е и 1912-е године, напустивши шире подручије Косова и Метохије, прешле у Србију.... Цвијић, Јастребов и Нушић, у својим списима говоре о томе да су Арнауташи гори људи од изворних Арбанаса. Ови потоњи су се после жалили да им је чувена ''беса'' временом пропала и изгубила на важности јер Арнауташи нису знали да је држе.
Нушић у својој књизи ''Косово'' пише: „Арнаута правих има мало а поарнаућени Срби су најбројнији део становништва. Они чине три четвртине становништва косовског...“. Татомир Вукановић у књизи ''Дреница - друга српска Света Гора'', пише: „.....М. С. Милојевић српски списатељ из доба романтизма истиче како у једном делу Дренице у 431-ој кући живи ''све сам Србин потурчен, који врло мало зна арнаутски и који више српски но арнаутски говоре''“. Затим наводи: „у 258 такође потурчени Србин, али који подједнако говоре и једним и другим језиком“. Слично Милојевићу, наставља Вукановић,  разлаже и други српски списатељ Т. Станковић, који наводи: „Дренички Арнауташи, сви знају дан своје славе - свога крсног имена и тога дана ништа не раде“. Јевто Дедијер у књизи ''Стара Србија'' говори о 60.000 протераних са Космета у периоду од 1880-е до 1900-е године. И он говори о другом аспекту смањења броја Срба, о мимикрији: „Српско становништво које је остало у Старој Србији довијало се на разне начине како ће да спасе живот. Најпре је промењена ношња. Сви су мушкарци примили арбанашко одело, обријали су главе и носили перчине“
Константин Јиричек је наводио да је од 1878-е до 1912-е са Косова протерано око 150.000 Срба. И Јован Цвијић, рекосмо, био је истог мишљења о броју расељених у том периоду. Неколико извода из ''Балканског полуострва'' Јована Цвијића: „Метохија је у Средњем веку густо насељена па до краја 17-ог века. После Велике сеобе Срба 1690-е године, метохијско становништво врло је разређено..... Изгледа да је косовско-метохијска струја најстарија од свих. Немамо до сада доказа да се динарско насељавање (централне Србије, прим. И.Ђ.) као струја развило пре друге половине 17-ог века... Метанастазички покрети су однели много српског становништва с Југа на Север; у неким областима (Метохија, Косово, скопски крај) остале су празнине; у свима су ослабиле појаве српског живота и духа. Услед тога, поред других узрока, настало је продирање Арбанаса у центре старе српске државе и превлађивање бугарских утицаја у Македонији... Још од почетка турске владавине већина Арбанаса је примила ислам; они су били потпора турском режиму и најсвирепији угњетачи... После српских сеоба из Метохије, са Косова и из Јужне Мораве, почели су Арбанаси у масама силазити у те жупне крајеве... Од многобројних рајинских особина централног типа највише падају у очи оне особине које потичу од моралне мимикрије. Под тим подразумевамо утицај суровости и насиља господара на менталитет овога становништва... Први је знак мимикрије у овим областима био примање арбанашког одела. Затим је дошло усвајање њихових покрета, понашања и самог језика, тако да се на путу и на тргу нису могли разликовати Срби од Арбанаса...“. Поред Цвијића, балканским психолошким типовима бавили су се и Жозеф Деникер и Ежен Питар.
Шта закључујемо из ових навода? Срби се мимикријом не идентификују са Турцима као официјалним господарима него са онима од којих им долази главни терор: Шиптарима. Зар то није чудно али и симптоматично? То је нарелевантнији доказ о томе ко је вршио терор и убијао на Космету. Јер, логично би било да се ''кетмани'' представљају Турцима, то је турска царевина. Не!!!, они ''имитирају'' Арбанасе, не би ли колико-толико били сигурни када се крећу, када раде имања, тргују. Ко за њих представља опасност? Турски војници? Не!!! То су арбанашки зликовци, они су за Србе главна претња. Нису Шиптари већи јунаци од Срба већ су повлашћени од турских власти као истоверци да некажњено чине злочине према иноверцима.
Од кога је долазио најгори и најтежи терор говори и историчар Милорад Екмечић у својој књизи ''Историја Срба у Новом веку''. Он каже да је у неким периодима српски народ бежао из Аустрије и Угарске у Турску због вискоких намета и утицаја католичке цркве. Али, наравно, бежи се у централну Србију, Босну или Банат а никако у Стару Србију. Из Старе Србије се увек бежи због терора Албанаца којих нема у горе поменутим областима. „У Србији, под аустријском управом 1718-1739. становништво је рађе бежало у Турску него се у њу из Турске насељавало. Порези су били тако немилосрдно прописивани и утеривани да се један митрополит у фебруару 1722. жалио да ће  ''ако потраје овакав притисак и овакво брутално држање провизора (пореза), који су уначе и сурови људи – читави крајеви опустети“(стр. 104). Овде треба узети у обзир да под појмом ''Србија'' професор Екмечић подразумева све српске земље а не оно што се данас сматра територијалним границама Републике Србије. Треба додати, као доказ арбанашког терора, и миграције из једног дела Турске у други део. Тако из плодне и водом богате Метохије, Срби беже у шумом опасану Шумадију, коју морају да крче и да се злопате, али су далеко од Шиптара и ако је у ту турска управа, у Шумадији нема Шиптара. У истој књизи, на странама 103-104, Екмечић пише: „Паралелно са српским сеобама и бежањима пред ратом и војскама обе стране, постоји и нови талас исламизације. Продор аустријске војске и устанак Срба око сеобе 1690. изазвали су терор татарских јединица на Косову и јужној Србији уопште. Дошло је до новог таласа исламизације, изазване прогонима и претњама о пресељењу, које је трајна пратиља свих народних побуна у турској држави од XIV века до њеног нестанка 1912. Према сведочењу Лазара Соранца 1588. албанско становништво је постало главни турски ослонац у продирању преко српских земаља. Обично се у литератури узима да је албанско насељевање Косова и делова у Србији и Македонији долазило њиховим лаганим освајањем планина, па се затим спуштају у плодне долине, како је то објаснио социолог села Сретен Вукосављевић (1965). Не треба ипак заборавити да то долази и одатле што су се Албанци све више сматрали повлашћеном нацијом у Османском царству. Након Велике сеобе Срба у Јужну Уграску 1690. долази до пацификације побуњеног подручја путем исламизације и прогона. За сто наредних година то је била перманентна појава. Католички бискуп из Скопља 1791. је тражио да се уведе молитва по црквама ''Ab albanesimus libera nos Domine''. Албанци се досељавају, па се и католици жале ''да су испунили и преузели целу Србију'', то јест њене традиционалне области на југу“. Даље, из горе поменуте књиге на страни 212: „Лекар Јозеф Милер (Joseph Muller) је 1838. рачунао да је у Пећком санџаку било 30.000 хришћана и 23.000 муслимана. И у Приштинском санџаку је претежна већина српска, док је у Призренском санџаку већина била муслиманска, али по језику је већина говорила српским језиком“.
Пред ''српско-турске ратове'' 1876-78, на Косову је живело око 63% Срба, око 33% Албанаца и око 4% осталих – (Екмечић). На основу онога што је објавио мајор Петер Кукуљ у Бечу 1871. године, на подручју Старе Србије живи 318.000 Срба, 161.000 Албанаца, Турака 2000, Влаха 10.000, итд. Владан Ђорђевић, ондашњи председник српске владе, у писму Стојану Новаковићу посланику у Цариграду пише да је само у периоду од 1880 до 1899 у Србију побегло 60.000 Срба са Космета. Спиридон Гопчевић пише да у Косовском, Битољском и Солунском вилајету, 1890-те године живи 2.880.420 становника, од тога 2.048.320 Срба, 231.400 Турака, 201.140 Грка, 165.620 Албанаца, итд.
Сава Дечанац се запутио у Берлин 1878 са петицијом коју је потписало око 2.000 народних представника (сличан број потписника је и на оној петицији која се потписивала на Косову осамдесетих година прошлог века – 2016 потписника, октобар 1985, а око 46.000 људи је потписало петицију 2009. године у којој моле тадашњег председника Србије да не прихвати ЕУЛЕКС – изгледа да је то потписивање петиција Срба са Косова давало исте ефекте и код Бизмарка и код српских председника). Ова преставка је предата Оту фон Бизмарку. У том меморандуму је писало: Овај народ трпео је до данас нечувене патње, јер је био препуштен милости и немилости турских и арбанашких ренегата. Сад, када је свима народима Балканског полуострава побољшан положај, да ли је право да ми останемо у ланцима тешке тираније, да ли је право да нас Турци и даље кољу, а Арбанаси пале наше домове, да ли је право да смо и даље потчињени поступцима који су гори од поступака према стоци у Европи.... Проблеми кроз целу историју српског народа на Космету се понављају. Зар ово писмо Саве Дечанца не би могло и данас да буде актуелно?! Зар не може ово писмо Саве Дечанца без икаквих исправки да потпише било који монах из Метохије и да то пошаље у свет?!
Непосредно пред Балканске ратове, који су према речима професора Екмечића настали због решавања албанског питања, без балканских држава, па у време Великог рата, и после 1918-те године терор и злочини не јењавају, само мењају форму. Мухаџерске и качачке банде убијају где год стигну, пљачкају и силују. У селима Кош и Драгољевац, у мом Истоку, 1912-е године, убијају Анту Чешибабића, Милана Радивојевића и Димитрија Живковића. Нападају турске војнике који граде затвор у Истоку, и раднике који граде пут, где страда Јован Фундук, мој рођак. То се кратко прекида када у октобру и новембру српска и црногорска војска улазе на Косово и Метохију. Махмут Бакали ће много година касније изјавити у Хагу, на суђењу Милошевићу: Албанци су још од 1912. године жестоко гурали у правцу независности. Од тада, па до данас, борили су се на исти начин: терором и злочинима.
Кратко је трајало то затишје после Балканских ратова. Већ 1915-е године када је српска војска била принуђена да се са народом повлачи бива са свих страна нападана и убијана. Током новембра месеца дешавају се највећи злочини у којима из заседе Шиптари нападају војнике у повлачењу. Тако је око 60 војника масакрирано у манастиру Светог Марка, околина Призрена, а у Истоку је побијен вод српских војника, чији су лешеви данима лежали голи у једном шљивику код гробља. Страдају и цивили који се повлаче, као и Срби са Космета. 1916. године се на Видовдан у Великој Британији обележава у школама Косовски дан“. Тада смо били савезници. И 1941. Шта се зби и промени после тога?
                            

Неколико година након завршетка рата качачке формације, од којих неке и некад броје и преко хиљаду људи, чине простор Космета несигурним. Оне се после бандитизма и убистава крију у такозваној ''заштићеној зони'' у околини Јуника и према граници са Албанијом. Исто као и много година касније. 1919. године качаци Азем Бејте, Мехмед Делије и других, сеју смрт где год се појаве. Војска употребљава чак и артиљерију у борби против њих. До 1933. године у сукобима са качацима губици српске жандармерије и војске броје око 400 мртвих и око 200 рањених, мада неки подаци говоре да је до 1923. године погинуло чак 600 жандарма (В. Јовановић ''Губици''). Дакле, у време српске победе, у време српске власти, на Космету се и даље гине.
Дакле, по завршетку Великог рата нису се завршиле велике невоље за Србе на Космету. Па ни за војску која контролише област. Покреће се акција за акцијом не би ли се разоружали шиптарски бандити и качаци. Њихов број је велики, то нису шачице бандита већ стотине и хиљаде наоружаних људи. Следећих година водиће се велике борбе да се качаци униште. Они ће користи неутралну зону око Јуника (у који ће српска војска ући тек 1923. године), на граници између Србије и Албаније, коју су контролисале стране силе, да одатле нападају и враћају се на сигурно. Уосталом, до 1999. године они неће престајати да са територије Албаније врше упаде и нападе. Качаци нападају, на пример, убијају шест Срба који се враћају из Митровице у Исток, војска их гони а разни комитети (Косовски комитет) протестују код страних сила јер српска војска користи артиљерију. Је ли вам ово познато? Српске власти имају проблема и са Србима. Неки лекар, Рашковић, у Дечанима, затвара се у манастир са истомишљеницима и проглашава социјалистичку републику.
Према попису из 1931. на територији Косова живело је 552.259 становника. Арнаутским језиком говорило је 331.549 особа (60,1%), српским 180.170 (32,6%) и 40.345 особа „осталим“ језицима. Према верској структури, припадника исламске вероисповести било је 379.891 (68,9%), православне 150.745 (27,3%), римокатоличке 20.568 (3,7%), 114 евангелистичке и 656 „осталих“.
           
Националност
Година пописа
1921
%
1931
%
1939
%
Албанци
288.907
65,8
331.549
60,1
350.946
54,4
Срби и Црногорци
92.490
21,2
148.809
26,9
213.746
33,1
Муслимани
13.630
3,1
24.760
4,5
26.215
4,0
Турци
27.920
6,3
23.698
4,3
24.946
3,8
Роми
11.000
2,5
14.014
2,5
15.221
2,3
Хрвати
2.700
0,6
5.555
1,0
7.998
1,2
Остали
2.360
0,5
3.679
0,7
5.940
0,9
Укупно
439.010
100%
552.064
100%
645.017
100
                  Националност на Косову и Метохији на основу три пописа
(Г. Николић, Кретање становништва Косова и Метохије између два светска рата, Нова српска политичка мисао, 2006 (дебате) - (Захваљујући Божици Славковић ''Политичке, економске и културне прилике на КиМ 1929-1941'')

Кратак период  паузе од сеоба у времену од 1918 до 1941, што не рећи и досељења једног броја Срба на Космет,  (19.103 колониста добило 125.215 хектара земље на Косову и Метохији (без срезова горског, грачаничког, подгорског и гњиланског); 29.071 хектара земље остављено за утрине, путеве, железнице и испаше; 91.842 хектара преостало за поделу – све заједно до 1941. године Косово и Метохију организовано су населиле 11.383 породице колониста са 53.884 члана. (Слично мисли Богдановић, ''Књига о Косову'': „до 6. априла 1941. насељено је на Косову и Метохији укупно 12.000 породица, што значи око 60.000 Југословена, претежно Срба“). Они су добили 50.289 хектара земље. Неким досељеницима, на пример у Витомирици, америчка влада гради куће) и расељења једног броја Шиптара (пре свега Турака) - конвенција између југословенске и турске владе о исељавању 40.000 муслиманских породица из Јужне Србије у Турску, која ни приближно није завршена. Треба истаћи да су у том периоду многе државе потписивале конвенције о одласку Турака из њихових земаља у Турску, и супротно: Грчка, Бугарска, Румунија. И да су неки од тих уговора имали много боље ефекте него онај између Југославије и Турске, на пример: Турска је закључила конвенцију са Грчком, 30. јануара 1923. о исељавању 1.300.000 Грка из Турске у Грчку и око пола милиона Турака из Грчке у Турску (348.000 и 475.000), са Румунијом 4. септембра 1936, ратификован 27. јануара 1937, о исељавању 400.000 Турака претежно из Добруџе у Турску. Са Бугарском је споразум постигнут 1938. (А. Авдић, Југословенско-турски преговори...., 113; С. Банџовић, Ратови и демографска деосманизација Балкана (1912-1941), 214).
Међутим, у каквим условима је вршена та колонизација најбоље се може схватити читањем књиге Адама Прибићевића ''Од господина до сељака''. У примитивним условима су се крчиле утрине и шуме, освајао се метар по метар обрадиве земље. Они углавном нису добијали готове њиве и ливаде већ су морали да се боре за сваки педаљ на коме ће засадити нешто од чега ће преживети. Према подацима из докторске дисертације Божице Ж. Славковић ''Политичке, економске и културне прилике на Косову и Метохији 1929-1941'', то насељавање је игледало овако: Косовско-метохијска област имала је велики број нерешених проблема, а један од највећих било је аграрно питање. Прва одредба која се односила на насељавање овог простора донета је у фебруару 1914 (Уредба о насељавању јужних крајева). Од предвиђене површине за насељавање подељено је до 1928. свега 49.5 % поседа, 22.7 % чинила су ''безвласничка имања'' која су муслимани трајно напустили. До 1929. подељено је 86.244 ха земље, подигнуто 5.745 кућа и насељено 8.219 породица. Највећи број насељеничких кућа подигнуто је у Пећи, Урошевцу, Ђаковици, Вучитрну, али је велики терет око изградње падао на саме колонисте. Насеља су подизана пре свега на местима која су била критична и небезбедна због пролаза качака, па су стога колонисти били највише изложени сукобима.


срез
правосл
римокат
евангел
Остале хришћ
исламска
Друге, без конф
укупно
Лаб
7.604
19


27.174

34.797
Вучитрн
8.698
174
15
8
23.353

32.248
Гњилане
30.939
2.247


57.851

91.037
Гора
228
22


13.877

14.127
Грачаница
21.910
3.025
61
78
32.411
373
57.858
Неродимље
13.090
392
3
1
24.894
3
38.383
Подгора
2.539
123


13.558

16.220
Шар планина
10.256
3.432
14
12
34.429
11
46.154
Дреница
4.267
25

2
21.517

25.811
Ђаковица
6.739
5.817
1
5
32.810
6
45.378
Исток
9.600
1.481
1

14.836

25.918

Косовска Митровица
17.245
754
18
38
12.623
110
30.788
Пећ

13.013

2.348



4

29.320

3

44.688
Подрима
3.918
674
1
1
31.597

36.191

 Попис становништва према вероисповести (Дефинитивни резултати пописа становништва од 31. марта 1931, књига 2, Присутно становништво по вероисповести, Београд 1938, 8, 10-12; AJ, Mинистарски савет Краљевине Југославије, 138-7-865) - (Захваљујући Божици Славковић ''Политичке, економске и културне прилике на КиМ 1929-1941'')





Срез
породица
Укупно људи
Срба
Хрвата
Словенаца
правосл
римок
добровољци
Обични колонисти
Источки
1082
4886
4771
115

871
15
14 породица (65 људи)
1968 (4821)
Пећки
1594
7175
7083
92

153
22
24 (107)
1570 (1068)
Ђаковички
2638
11877
11189
688

704
93
54 (245)
2584 (11632)
Подримски
711
3208
3193
15

208

48 (220)
663 (188)
К.Митровички
79
328
283
45

312
16
4 (17)
75 (311)
Дренички
563
2321
1833
488

2025
296
16 (65)
547 (2256)
Вучитрнски
553
2806
1887
919

2338
468
18 (96)
535 (2710)
Лабски
583
3421
3183
103
135
3189
232
25 (151)
560 (3270)
Грачанички
1065
5491
4128
1341
22
4571
920
23 (120)
1042 (5371)
Гњилански
1497
7945
7674
265
6
7876
69
369 (1961)
1128 (5984)
Неродимски
347
1750
1053
692
5
1729
21
25 (128)
322 (1622)
Качанички
67
336
74
262

305
31
4 (19)
63 (317)
Шарпланински
482
2416
2298
118

2400
16
22 (108)
460 (2308)
Подгорски
120
600
595
5

595
6
8 (40)
112 (560)
Број насељених породица по срезовима на Косову и Метохији
 (АЈ, 67-28-264, Рекапитулација) -  (Захваљујући Божици Славковић ''Политичке, економске и културне прилике на КиМ 1929-1941'')


У периоду између два рата, Космет насељава и знатан број Белих Руса, и то су углавном високошколовани људи: лекари, инжењери, просветни радници. Они у учмале и заостале косметске средине уносе много тога новога, доброга, напреднога. Већина њих доводи читаве породице, и ти људи оплемењују својим изгледом, навикама, образовањем и манирима, касабе које су за собом оставили Турци и прихватили Арнаути. Осећао се дах новога, бољега времена, чинило се да Срби најзад отварају очи и дишу пуним плућима, граде се нови путеви, пруге, хидро-централе, зграде. Међутим, поново црни гаврани надлећу Поље Косово.
Бројни преглед жртава Другог светског рата на простору Косова и Метохије, који је Обласна комисија доставила Државној комисији 14. маја 1946.



Срезови
Починиоци злочина
 Погинули у НОБ



Свега

Немци
Мађари
Италијани
Албанци
Бугари
усташе
четници Д. М.
љотићевци
непознато
Пећки
734

181
702


3


159
1.776
Косовско-митровачки
498

6
1.229
10
3
65
3

32
1.846
Источки
249

57
943
1

67

12
110
1.439
Грачанички
185
2
70
550
2

5


66
880
Неродимски
87

7
426
146




11
677
Гњилански
97

32
354
86




142
711
Шарпла-нински
33

31
285
27




10
386
Вучитрнски
192

4
367
6

26


59
656
Ђаковички
425

275
25
1
5
19

6
102
858
Лапски
134

2
279
46
7
38
2


508
Дренички
53

23
195

2
13
26

20
332
Качанички
32

15
10
291




7
355
Подримски
67

49
56





74
246
Подгорски
18

3
35
6
1


11
19
91
Горски
16

3
5
2

2


22
48
Свега
2.819
2
758
5.461
622
18
238
31
29
833
10.809
Захваљујући Душану Бојковићу, ''Жртве рата на Косову и Метохији 1941-1945''

1941. година, опет колоне избеглица, људи, жене и деца, главом без обзира спасавају само голи живот. Стигли су нови господари: Немци, Бугари и Италијани. У пракси се остварује вековни сан Шиптара о Великој Албанији. Нико то данас не помиње осим албанских политичара који је поново призивају. Србе оптужују за великосрпске аспирације а не говори се да су Шиптари остварили тај наум под окриљем фашизма и нацизма. Стварају се три окупационе зоне, које деле Италијани, Немци и Бугари, са тим што део зоне коју су контролисали Италијани од августа потпада под протекторат Велике Албаније. Зликовац Реџеп Митровица на једном збору у Србици, каже „да су Срби на силу дошли на Балкан и на силу треба да оду а ко неће да оде треба да се убије“.
Одмах се кренуло са испуњењем тог обећања. На мети су прво били колонисти. Па онда и остали. Из већих српских средина из Метохије војно способни мушкарци одлазе у четнике, пре свега у околини Ибарског Колашина, док из црногорских средина, Пећ и околина, људи одлазе у партизане. То до неке мере обуздава терор из страха од одмазде. Рачуна се да је за време Другог светског рата убијено око 10.000 Срба на Космету (Душан Батаковић). Славенко Терзић тврди да је 10.000 Срба убијено само прве године окупације. У исто време је протерано око 100.000 Срба. За тај период, дакле у исто време приближан број Албанаца из Албаније доселио се на Космет. У овај број нису урачунати Срби који су интернирани у разне логоре у Албанији и Италији. Алек  Драгнић и Славко Тодоровић баратају цифрама од 70.000 до 100.000 хиљада исељених у том периоду, Димитрије Богдановић око 100.000, а професор Смиља Аврамов износи податак да је у ''Комесаријату за избеглице'' било регистровано 70.000 избеглица. Али сигурно нису сви регистровани. Она даље наводи да је у истом периоду усељено око 200.000 Албанаца на Космет из Албаније. Милорад Екмечић сматра да је избегло око 100.000 у Србију, око 5000 у Црну Гору и око 10.000 убијених Срба, којих је 1941. године било на Косову 36,6%.
срез
Срба
Арбанаса и Турака
Урошевачки
15.090
24.894
Гњилански
35.930
57.851
Приштински
26.910
32.511
Суворечки
5.539
13.558
Призренски
15.256
32.429
Бродски
3.228
13.877
Ораховачки
5.918
31.597
Србички-Дренички
8.267
20.517
Косовскомитровачки
22.245
10.623
Вучитрнски
10.690
20.353
Подујевски
9.604
24.174
Ђаковица
11.739
28.870
Пећки
18.013
27.320
Источки
11.600
14.896
       















Број Срба и Арбанаса и Турака по срезовима на Косову и Метохији
 (АС, БИА, III, ф. 121, Реферат о националним мањинама, Арнаути на Косову и Метохији) - (Захваљујући Божици Славковић ''Политичке, економске и културне прилике на КиМ 1929-1941'')

Шиптари, после априлског слома, дочекују окупаторе као своје ослободиоце уједно чинећи злочине према Србима. Само за првих два-три месеца убијају неколико стотина Срба, највише колониста (Ђаковица: 140, Пећ и околина: 130). По ко зна који пут страда и манастир Девич, а, у септембру 1941. године, после мучења и иживљавања Шиптари убијају игумана Дамаскина. У октобру месецу 1943. године, у селу Ракош, општина Исток од шиптарске руке у једном дану страда око 63 Срба. У логорима у Ђаковици и Пећи уморено око 100 Срба, у децембру месецу исте године. Вођа албанских фашиста и председник албанске владе Мустафа Краја (Круја) изјавио је јуна 1942-е: „да српски живаљ на Косову треба протерати што пре а све српске досељенике побити“. Подсећам, мало ко данас зна да је насаљавање Космета после Првог светског рата помагала међународна заједница и да је Америчка мисија изводила акцију насељавања села Витомирице и Добруше тако да је 1921. године тамо подигла 125 кућа за насељенике из Црне Горе. Не знам, треба ли подсећати Американце и Црногорце данас на то?!
После рата, и слома фашистичких земаља, Шиптари опет масовно мењају страну и махом прилазе комунистима. Њима није падало на памет да као Срби воде грађанске и идеолошке ратове који до дана данашњег нису престали. Приклањају се новој власти - не одричући се старих навика. Сви непријатељи државе Србије њихови су пријатељи чак и када их та иста држава 'лебом 'рани. Тако Скупштина републике Србије доноси закон по коме се ревизијом одузима земља колониста, а онима којима није одузета законским марифетлуцима се забрањује повратак (''Закон о поступку са напуштеном земљом колониста у АКМО''  из 1947.). Ипак, на попису из 1948. године установљава се да Шиптара има око 69% , а Срба, са нешто мало Црногораца око, око 30%. На попису из 1953. године догађа се нешто чудно и по први пут Албанаца има мање, разлог томе је што је 0.18% Турака из 1948. порасло у 1953. години  на 4.28%. Дашак слободе се осетио па су се људи изјашњавали под мањим притиском. Шиптара тада има око 65% а Срба и Црногораца око 28%. 1971. године, по попису становништва, Шиптара (који се тада већ зову Албанци) има 74%, а Срба и Црногораца око 21%.
Од 1945 па до краја осамдесетих година прошлог века настаје најпогубнији и најперфиднији облик терора и исељавања Срба. Добрица Ћосић ту појаву још 1968. године дефинише синтагмом ''бирократски национализам''. Срби се исељавају тихо, без великих колона или помпе, али годинама константно а због сталних и перфидних притисака. Терор није перфидан, он је отворен и жесток, али се потуљеност огледа у томе како је прикриван тај зулум. Кад се убије, запали или силује, онда то органи власти прикривају, минимализују, шегаче са са невољама Срба. Кад се докаже да ипак било злочина онда на крају злочина испадне људ ћовек и томе слично. При запошљавању се Срби заобилазе чак и када су школованији од Шиптара (од 1978. па до 1980. од запошљених на КиМ само је 5% Срба). Руше се гробља и цркве. Замењују се тезе, изврћу се чињенице. На пример, на седници ЦК СКЈ која је требала да расправља о демонстрацијама на Косову, Џавид Нимани је између осталог рекао: „Ми на Косову не можемо да објаснимо зашто су још увек на слободи Ђилас, Ћосић и професори“. Тако је углавном функционисало у СФРЈ: за све што се лоше дешава у позадини тражити српску кривицу. Није, дакле, суштина демонстрација у захтеву да Косово буде република и да се као таква припоји Албанији, већ су демонстрације последица чињенице ''да професори у Београду нису још ухапшени''.
Можда је најсликовитије позабавити се егзактним подацима као што су пописи становништва, да би се схватила тенденција и континуитет. На следећој табели ћу приказати резултате за три пописа у општини Исток, где ће се видети да су 1961-е Срби и Црногорци чинили близу половину становништва, да би после две деценије њихов број спао на испод 10%.

Пописи становништва из 1961, 1971, 1981. за општину Исток:
           ПОПИС
Срби
Црногорци
Албанци
        1961
9097    - 26,9 %
3804   - 11,3 %
19067 - 56,4 %
        1971
8944    - 21,8 %
2420   - 5,9 %
27371  - 66,7 %
        1981
7736    - 15,4 %
1856   - 3,7 %
35972 - 71,8 %

(Ради упоређења, у периоду 1991-е до 1997-е, на територији републике Србије свеукупно Срба има мање 57.859 а Шиптара више 285.158. Срба је рођено 572.795 а умрло је 630.654. Шиптара је рођено 332.973 а умрло је 47.815. Доста добар наталитет и ниска стопа смртности за једну угрожену и ''геноцидом'' уништену врсту. По овим подацима за не много година, а овим темпом, Срба ће бити мање за око 500.000 а Шиптара више за 2,5 милиона, и ово су најоптимистичкије претпоставке јер многи фактори нису узети у обзир. Отуд није ни чудо шта се све догодило на Космету, кад су Шиптари својим енормним и неконтролисаним наталитетом успели да есенцијално угрозе и целу Србију, па слободно се може рећи и добар део Балкана).
Шездесете године прошлог века су године када почиње да се захуктава то тихо исељавање. Према извештају комисије СИВ-а између година 1961–1971. иселило се 34.227 Срба. Наравно овај податак треба узети са резервом, обзиром на то на који је начин функционисала комунистичка машинерија која се годинама трудила да минимизира и прикрије страдања Срба. 1961-е године Срба на Косову има 23,5% да би тај проценат спао на 10% у 1991-ој години. Од 1961. до 1981. године са Косова се иселило 42,2% од укупног броја тамошњих Срба. Овде нису побројани нити они који се званично нису иселили а који у суштини нису живели на Космету. То су људи који још једину везу са Косметом имају преко породице која је остала тамо, и то углавном остарелих родитеља, који имају имања на Космету, али који фактички већ стварају нови живот у Србији и другим крајевима света и који немају намере да се са децом више враћају. Према писању Политике од 20. августа 1988-е године најреалнији податак је да се у периоду 1966-1980. са Космета иселило око 220.000 Срба. Слободан Антонић у књизи ''Милошевић – Још није готово'' пише: Између 1961. и 1981. године, са Космета се иселило 42 одсто тамошњих Срба и 63 одсто Црногораца (укупно њих 112.631).
14. седница Централног комитета СК Србије одржана 29. маја 1968. године, важна је по томе што су се Јован Марјановић и Добрица Ћосић по први пут огласили причом о исељавању Срба са Космета под шиптарским притиском и о томе како комунистички кадрови из редова Албанаца то поткрепљују својим деловањем. Наравно, то иступање је ''оштро осуђено'' од стране српских и албанских комуниста. На тој седници Милош Минић предлаже да се прихвате сви захтеви шиптарске стране за уставним променама, подржао је да се из назива Косово и Метохија брише Метохија, као и да се дозволи употреба албанске заставе на Косову. То је био тежак ударац за косметске Србе. Осетили су се изданим и исељавање се само појачало. То је био уједно и почетни ударац завршног ударца који је направљен 1974. године новим Уставом, када Косово постаје држава у држави. Био је то ударац који се није могао извести а да пре тога није изведен Брионски пленум. ''Брионски пленум'' за ''Брионски устав''.
Чак су и пословично послушни српски комунисти схватали да је тај Устав катастрофалан за српску државност. Мика Трипало је у посведочио о томе како је текао разговор Тита са Марком Никезићем, у марту месецу 1971. године, према редовима из књиге Славољуба Ђукића, ''Политичко гробље'', (страна 118.): Тито је углавном шутио, а остали су критизирали ЦК СК Србије због отпора уставним промјенама. Тада је Никезић рекао да се о уставним промјенама није у почетку довољно расправљало и да су оне у извјесном смислу, наметнуте Србији, да, ако се тако одлучи, и Косово може промјенити статус и постати република. Али, док је Косово аутономна покрајина у оквиру Србије, онда се не може прихваити да се друге републике мјешају, уносећи немир и слабећи Србију.
Али, да наставимо са исељавањем Срба: од 1980-е до 1987 још нових 50.000 исељених. Онда се догодио рат 1999 и бомбардовање које је убијало људе и затровало земљу. Поново крећу колоне као под Чарнојевићем и Јовановићем. Према подацима УНХЦР око 200.000 Срба је расељено. Према подацима УН ОЦХА 231.000. Док ''Кординациони центар'' барата са цифром од 242.381. ОЕБС је до половине пописа расељених, регистровано 178.296 лица не-албанске националности. Која год да је тачна подједнако је катастрофална.


Радош Љушић, у својој књизи ''Време суровости'', дефинише узроке демографске и историјске катастрофе српског народа на Космету: „Током протеклих шест деценија становништво Србије, без Косова и Метохије, умножило се за 76% а становништво покрајине порасло је за 360%. Од најређе насељене области у Југославији, постало је најгушће насељена област. Разлози овој ненормалној демографској појави су бројни: 1) Косово и Метохија нису имали демографске губитке током Првог светског рата, а имали су минималне током Другог светског рата 2) Непрестано и неконтролисано досељавање из Албаније, а да број досељеника никада тачно није утврђен 3) Стопа морталитета спектакуларно је смањена 4) Јак наталитет је настављен 5) Исељавање Срба са Косова и Метохије се појачало и постало трајно“.

Нема коментара:

Постави коментар