... БИНЕЛ, ДРУГИ ФРАНЦУЗИ И ОСТАЛИ…

Пише: Игор Ђурић

                                 

 ИЗ КЊИГЕ ВЕЧИТИ РАТ - КОСОВО (читај овде)

Осврнућемо се на овом месту на судбину тог француског обавештајног официра (и неких других). Какав је однос Срба и Србије према људима у свету који су гајили симпатије према нама и који су нам директно или индиректно помагали? Или макар према онима који су се трудили да буду реални у проценама, онима који нису подлегли хистерији медијског черечења Срба, већ су покушавали да реално и чињенично сагледају истину - ма се та истина некада нама и не свиђала?

Официр француске војске Пјер Анри Бинел је оптужен да је између јула и октобра 1998. године, агенту српске обавештајне службе Јовану Милановићу доставио податке о циљевима НАТО напада на Србију. Он је тада радио у седишту НАТО-а у Бриселу. Пре тога је радио као официр обавештајне службе Француске у Босни за шта је одликован Легијом части. У Заливском рату је такође био ангажован због познавања арапског језика, где је такође одликован и њему су се амерички савезници веома похвално изражавали, па и сам генерал Шварцкоп. Дакле реч је о врхунском обавештајцу.

Бинел тврди да га је телефоном контактирала француска обавештајна служба и наложила му да упозори Србе о томе колико је НАТО озбиљан у намери да бомбардује Србију. Одржао је пет састанака са Милановићем. Тада је преносио информације, чак је и донео строго поверљиви документ на 25 страна директно из НАТО-а. Заузврат није ништа тражио. Срби након тих информација врше дислокацију јединица и наоружања. На основу снимака Американци схватају да је у бриселском седишту НАТО: кртица. Сумња пада на Бинела. Он није ни крио своје контакте. Бива заточен десет месеци у истражном затвору, да би на крају био осуђен на пет година затвора. У једном  тексту Бинел каже: „Као и сви мали Французи који знају историју, заволео сам Србе од детињства, посебно због тога што смо имали истог непријатеља који нам је радио о глави. Нарочито ми се свидело што су Срби храбри, часни и поштени људи који поштују своју и туђу слободу. Налазио сам паралеле између Француске и њене борбе за Алзас и Лорену и борбе Србије да задржи Косово и Метохију, колевку свог постојања на Балкану“.

У својој књизи Ратни злочини НАТО он пише: „Упркос наметнутој тези да су сви Срби криминалци, видео сам да то није тачно и да, на пример, Арканови „Тигрови“ нису ништа гори и крволочнији од Изетбеговићевих „Црних лабудова“. Видео сам да је исламски међународни тероризам захватио Босну, па преко ње Балкан и Европу и да Срби опет бију бој за наш рачун као и пре 700 година. Разлика је била само у томе што пре 700 година Американци нису ни постојали“.

Француски судија је поступак Бинела оценио као издају. На завршној речи пред доношење пресуде државни тужилац је рекао следеће: „Желели сте да будете херој, али били сте само издајник. Издали сте своје другове, своје савезнике, издали сте Француску“. Француска штампа га медијски черечи износећи тврдње неких психијатара да је Бинел ментално болесна и изопачена личност (како је могуће да таква личност само пре неколико месеци добија највећа одликовања?!). 

Видите ли како Французи схватају појам патриотизма, за који нас неки наши „европљани“ убеђују да је ретроградан?!? Видите ли како пацифизам тамо није на цени?! Видите ли како они који издају своју земљу морају да иду у затвор?! У то време, (када француски судија изговара ове речи) 12. децембра 2001. шеф наше дипломатије био је Горан Свилановић. Номинално, он је био шеф и Јовану Милановићу. Не знам, јесу ли Бинел и Милановић икад помислили да нису требали да раде то што су радили. Борити се за Србију у којој је Свилановић власт није вредно Бинелових пет година. Јер, Свилановић у својству Министра спољњих послова, на питање Холбрука „има ли какав план за решење кризе на Косову?“, свој план износи у једној реченици: „Ослободите нас Косова!“. Свилановић, који је рођен на Косову, ипак није желео да у том „ослобођеном од Србије“ Косову оде и живи у миру и слози са Албанцима. Не, он се ослобађа свог родног краја из Београда, сада већ из Европе.

Због свега што му се догодило и жеље да каже своју верзију он је написао књигу коју смо помињали. У њој говори о својој војничкој каријери, помиње где је служио а нарочити акценат даје времену боравка у Босни где је као обавештајни официр дошао до сазнања која се нису поклапала са званичним верзијама. Осврће се на случај Маркале који се догодио 28. августа 1995. И он дели мишљење Дајане Џонстон да је некако упадљива коинциденција таквих и сличних догађаја са периодима када су се доносиле важне одлуке у међународним органима. Масакр би се десио дан или два пре него би требало да се на неки начин казне Срби. Тако је било и са Маркалама. Оне су се догодиле два дана пре него је НАТО требало да одлучи о ваздушним ударима на Србе. 

Али нису то његови једини аргументи. Он тврди да су радари типа Cymbeline, који се користе да би лоцирали положаје са којих се отвара артиљеријска ватра, недвосмислено показали да ватра није отворена са српских положаја већ са ничије земље, на коју су Муслимани за разлику од Срба имали приступ. Друго, анализирајући подручје несреће он тврди да је скоро немогуће због околних зграда концентрисати тако прецизну минобацачку ватру на то место, дакле, та ватра није могла да буде узрок масакра већ само покриће за оно што се тварно догодило. Али ни једном случају Срби нису могли бити одговорни. Он даље тврди да је постојала основана сумња која је кружила међу припадницима УНПРОФОР-а да је већина мина бачена ручно, са околних зграда (они који познају ову проблематику знају да је то могуће и лако изводљиво). Најзад, и он сумња у брзину телевизијских екипа које су се нашле на лицу места, после свега неколико минута од догађаја. Он тврди да је међу војницима УН већ тада постојала сумња у званичну верзију али да није било дозвољено говорити о томе.

Бинел даље у својој књизи описује искуства из Босне и тешкоће са којима су се сусретали после потписивања Дејтонског споразума. Посебну пажњу у свом раду, а због познавања арапског језика, он је посветио исламистичким организацијама и појединцима који су под плаштом хуманитарних и невладиних организација, у ствари, представљали логистичку подршку снагама босанских муслимана и муџахедина. Бинел тврди да су Американци били прича за себе, да су радили по своме и да су се водили пре свега својим интересима па да су тако урушавали Дејтонски споразум наоружавањем муслимана иза леђа својих савезника. Он говори и о отвореној сарадњи Изетбеговића са милитантним исламистима о којој се доста знало али и о томе да су Американци спречавали да то продре у јавност. Он кроз цео текст сугерише да су Американци ти који одлучују о свему, да НАТО и трупе УН служе само да би Американци стигли до својих циљева и да су све приче о међународном ангажовању у кризним подручјима да би донеле мир у ствари празне приче и да је суштина свега тога промовисање и остваривање америчке доминације.

Из написаног у књизи Ратни злочини НАТО може се закључити да су Бинелу и хапшење наместили Американци јер су били незадовољни његовом проценом да НАТО чланице из Европе не треба да купе амерички извиђачки систем за навођење на циљ J-STARS који се у експерименталној употреби у Босни показао „као обично ђубре“. Бинел је био један од официра чији је задатак био да испита тај систем. После његове негативне оцене ухапшен је, а после хапшења европске чланице НАТО-а су купиле тај систем. То је коштало живота неколико стотина албанских цивила које су НАТО авиони бомбардовали а који су лоцирани и обележени овим системом. Ако постоји и други разлог, он сигурно лежи у мотивима да Американци нису хтели мирно решење косметске кризе и желели су да по сваку цену бомбардују Србију.

ОВК је, по Бинелу, „банда терориста у служби мафије и политичких авантуриста који су имали пред собом само расну и етничку мржњу“ (стр. 256). Мени је се урезала као интересантна мисао и реченица коју Бинел пише на крају текста: „Увек обузети својим фантазмагоријама, Американци су КУПИЛИ од Београда испоручивање Милошевића Хашком трибуналу“. Нека ово схвата како ко хоће.

              (Овај текст је штампан 2010. године у књизи Метохија и Косово, ЈРЈ, Земун)

Нико не помиње данас у Србији или Републици Српској ни другог француског официра Ирв Гурмелона – Ерве Гурмелон. Он је био портпарол УНПРОФОР-а и осумњичен је да је помагао Србе информацијама између осталог упозорио је Караџића да му следи хапшење у акцији НАТО-а под називом Ћилибарска звезда (Amber star). Флорес Артман пише у својој књизи Мир и казна: „Али, присуство Гурмелона смета Американцима, јер Караџић превише прича. Бегунац се, у ствари, поверио француском официру да је од америчких власти добио обећање да га неће послати у Хаг, уколико не буде `ометао` Дејтонски споразум“. На сајту хашког суда Сенсе, може се прочитати следеће: „Има вјероватно још "гријехова" припадника француских снага у Босни које би Париз желио сада амортизирати. Међу њима је онај мајора Ерве Гурмелона (Херве Гоурмелон), којег је Вашингтон Пост оптужио да је помрсио конце једном строго чуваном плану за хапшење Радована Караџића. Најновији случај је мајор Пјер-Анри Бинел (Пиерре-Хенри Бунел), француска кртица откривена недавно у канцеларијама НАТО, који је у улози "балканског шпијуна у Бриселу", тајним службама СР Југославије достављао планове евентуалних зрачних удара западне Алијансе у контексту сукоба на Косову“. Доктор Мила Алечковић Николић пише: „Пентагон саопштава да је француски капетан Ерве Гурмелон одао план напада Србима и да је Вашингтон, пред издајом војника који је хтео да прибави славу само за своју земљу, морао да опозове операцију. Вест се проноси да Французи штите Радована и не дају Американцима да га ухапсе. Ово понавља и тужитељка Луиз Арбур. Три године касније капетан Гурмелон је унапређен, а Американци се разилазе са Францизима и од тада свако ради за себе“.

Треба поменути и британског мајора из Падобранског пука Милоша Станковића, који је такође оптужен да је помагао Србе и који је међу муслиманима у Босни називан је именом британски четник. Њега оптужују да је Србима одавао тајне из британског штаба у Сарајеву. Оптужују га да је радио за Русе а Американци чак иду дотле да га апострофирају као кривца за потоње губљење авиона Ф-117. Дневни лист Глас јавности објавио је текст у јуну 2000. године: „"Немам времена за мудролије тих копилана, компјутерских бомбардера и љигавих ратника у фотељама, који су прихватали једну теорију за другом из сигурности својих мирних и добро чуваних војних академија и министарстава. Они нису били тамо." "Тамо" је босанско ратиште где је мајор Милош Станковић, британски официр српског порекла био преводилац генерала Смита и генерала Мајкла Роуза, команданта трупа Уједињених нација током грађанског рата између босанских муслимана, Срба и Хрвата. Милош је био и више од преводиоца. Син четничког официра који је после рата морао да бежи из Југославије, он је тумачио обичаје и менталитете, преговарао када затреба и набављао податке које други не би успели због непознавања језика и обичаја. После скоро четири године службе у Босни, британско министарство одбране, ухапсило га је октобра 1997. под оптужбом да је српски шпијун. Две године касније, мајор Станковић био је ослобођен, а потом је написао књигу "Трустед Моле" (Поуздана кртица), која је недавно изашла, и у њој је дао своје виђење рата у Босни... Мајор Станковић коментарише и медије земаља које су се против Срба бориле на страни Уједињених нација. По његовом мишљењу, извештачи су без доказа исувише брзо доносили једностране закључке о томе ко је крив за убиства и масакре. Такво извештавање диктирале су редакције и у исто време су се правдале да на тај начин избегавају збуњивање читалаца и гледалаца по питању "добрих и лоших момака“.

Генерал Луис Мекензи је покушавао да каже неке истине. Па и генерал Мајкл Роуз. Затим, индијски генерал Сатиш Намбијар. Рекао сам већ: оставимо мотиве по страни. Трагање за истином на терену мотива за неки чин одвело би нас странпутицом етике као филозофског правца и не би смо дошли до никаквог одговора. Али као народ, па самим тим и као држава, ми морамо и требамо обратити пажњу на људе који су нам били наклоњени и који су нас макар вербално помагали, без обзира на њихове мотиве.

Касније ће то схватити и људи на терену, службеници ОУН. Тако је један истражитељ УНМИК-а из Италије говорио у перо новинарима Чулау и Роману, а они су то после објавили у књизи ОУН: талац мафије и САД: „Ми, Италија, земље НАТО пакта, ми смо погрешили. Бомбардовали смо Србе верујући да су Косовари жртве. После је све преузела ОУН. Створила је услове да ова земља прогласи независност. Претворила ју је у мафијашку државу. Бомбардовали смо погрешне“.

Апсурдне су и увредљиве ситуације у којима се некада нађу ти људи управо због нашег става према њима. Јирген Елзесер је био жестоку нападнут од ДОС-овог дипломате у Немачкој као неко ко је „просрпски оријентисан“, што је тај „српски“ дипломата очито схватио као ману?! Милан Вучковић у тексту Срби у Немачкој пише између осталог: „Бивши генерални конзул из Франкфурта, Драган Вукшић, од стране немачког новинара Јиргена Елзесера (једног од бивших уредника часописа “Конкрет” и сарадника Зидојче Цајтунга) оптужен је за учешће у шпијунажи у “пакету” са генералом Перишићем, те за велеиздају сопствене земље. Према тврдњи Елзесера, главни креатор пропагандног плана “Потковица”, који је требало да послужи као врхунски доказ да је Милошевић још пре рата планирао масовни покољ и протеривање албанског живља са Косова и Метохије, био је Рудолф Шарпинг. Тај наводни план “Потковица”, са којим се махало по свету, никада до данас није нити уврштен у доказни материјал тужилаштва у Ден Хагу. Елзесер каже да је у Немачком парламенту у пролеће 2000. због “Потковице” дошло до жучне дебате: “У тој ситуацији појављује се Вукшић као анђео спасилац немачке владе: У предавању које је одржао у Аустријској војној академији од 17. до 19. марта 2000. у месту Реицхенау, он је тврдио да је “Милошевић дао наредбу за извођење операција по плану Потковица”, после смене Перишића са места начелника Генералштаба крајем 1998, “новом војном руководству које је вероватно обећало сјајан и брз успех Плана”. Елзесер каже у једном свом тексту: “У сваком случају је за чуђење да је Шредерова влада, након промене власти у Београду, одобрила акредитацију овога господина, пошто је већ, пре тога, Швајцарска због његове “необичне прошлости”, одбила да га акредитује као амбасадора у Берну. Другачије речено, Швајцарци третирају Вукшића као непожељног шпијуна, а Немци га прихватају са рукољубом.”У сваком случају, дотични је још дуго након тога био на конзулској позицији мада су поједини извори у земљи тврдили да ће Вукшић бити опозван и ухапшен још на самој граници при повратку, ако би се уопште након свега и вратио, због наводне умешаности и у аферу Перишић“.

Петера Хандкеа више нападају и пљују у Београду него у целом остатку Европе. За Дајану Џонстон један београдски утицајни „јавни радник“ је изјавио да њој, у ствари, неко из Србије пише књиге а она их само потписује. Дајана Џонстон (Diana Johnstone) се јада у својој књизи – Fools’ Crusade – Yugoslava, NATO and Western Delusions: „I am “pro-Serb“ only if that means that I consider the Serbs to be human beings like everybody else, neither better nor worse”. Књига је код нас преведена под насловом Сулуди крсташи (мада сам ја наилазио на текстове из те књиге чији је наслов у фуснотама  превођен и као Крсташки рат будала, што је мени логичније и исправније) и обавезно је прочитајте ако вам се укаже прилика. Јер „будализам“ је универзална категорија тако да ћете се осећати „светски а нашки“ читајући о туђим будалама а препознавати у њима и наше будалане.

Амерички писац Норман Мајлер се такође противио бомбардовању, али у Србији мало то ко данас зна. Ни Чомског не остављају на миру мада би се његов став могао дефинисати пре као антиамерички него просрпски, али је и он добио орден од председника Републике Србије. И пошто је добио Нобелову награду већина медија у ДОС-овој Србији је бојкотовала Харолда Пинтера управо зато што се противио енглеској спољној политици и показивао разумевање за Србе. Једва су дочекали „београдски кругови двојке“ вест да је Гинтер Грас (опет нобеловац) признао своје дечачко учешће у СС јединицама пред крај рата. Одмах су закључили ти врли мондијалисти: да, то је објашњење његових симпатија за Србе. А те „симпатије“ уопште нису биле усмерене према Србима, већ су његове антипатије биле упућене немачкој спољњој политици, он се није противио бомбардовању већ се противио да то раде Немци – али је овима довољно и то. Чак и Солжењицина не воле због његове „путиновштине“ и бојкотују сваку реч коју је тај нобеловац изговорио против сецесије Космета. Не воле Франу Цетинића, нити Вилија Вилмера. Не воле још многе друге које ја не помињем али који се на неки начин одупиру једноумљу и ароганцији неколицине изабраних који сматрају да треба да владају светом. Грех свих ових људи код неких Срба јесте што су некад и нешто изговорили о Србима а да то није пљување и оптужбе. А све зато што се не уклапа у стереотипе због чијег гајења и неговања сви ти Срби живе одлично узимајући прљаве паре са запада. Цео „напредни“ свет тврди да су Срби олош, а неко се ето у томе истом свету не слаже са тим: е, па не може то тако! Неће то проћи у Београду! Не може нико да нас брани ако ми то нећемо! Чим су нас бомбардовали: криви смо! Добрица Ћосић је у свом дневнику 1987. године записао следеће: „Српски анационалисти су заиста чудан људски сој. Њима је у Хрватској – демократија, у Србији – бољшевизам; на Косову су само Албанцима угрожена људска права; у праву је свако ко је против Срба; свако је демократа и прогресиван ако је из Европе... Српски анационалити су у већини иморалисти. А многи су и шовинисти. Наравно, они мрзе само Србе“.

Пјер Пеан у својој књизи Праведни рат за мафијашку државу тврди да је Олбрајтова главни ратни јастреб и да је бомбардовање Србије: њен рат. „Она је одлучила да уђе у рат већ у пролеће 1998, а можда и раније“, каже он. Тада се није знало да ће се догодити Рачак. Или се знало!!! Ибер Ведрин у разговору са Пјер Пеаном, 22. новембра 2012. године каже у вези Рамбујеа: „Робин Кук и ја смо били заговарачи политичког решења, док је Тони Блер био за рат. Од самог почетка најратоборнија је била Медлин Олбрајт, која је Милошевића поистовећивала са Хитлером. Њу чак није радовало ни постојање ''Контакт групе'', а још мање значај који јој се придавао. Ламберто Дини, италијански министар спољњих послова, желео је да учини све што је могућно да се избегне ескалација. Што се тиче Игора Иванова, Руса, он је понављао: ''Ја сам овде да бих вас спречио да поведете рат''. То га није спречавало да мрзи Милошевића. Што се тиче Јошке Фишера, Немца, он се стално разапињао између нас – Робина Кука и мене – и Медлин Олбрајт која га је неизоставно позивала чим би показао склоност према политичком решењу. И тада би му говорила: ''Поново постајеш левичар''... Заиста смо покушавали све да задовољимо Медлин и да не попустимо Косоварима који су непрекидно истицали све веће захтеве. Нисмо било спремни да идемо преко аутономије“.

Пјер Пајен (по неким преводима његовог презимена) у својим књигама и текстовима оптужује Кушнера за разна непочинства, за колаборацију са Тачијем, и о томе како су француске службе демантовале трговину људским органима оптужујући притом српске службе да су то подметнуле. У интервју-у Политици, 11.08 2013. године, он каже: „Трговина органима је толико симболична да сам то узео као главну нит књиге како бих, с једне стране, показао који профил људи је преузео власт, а с друге да бих указао на одговорност запада у њиховом довођењу на власт, упркос томе што су знали шта су ови у стању да ураде. С тим су дуго били упознати, бар од почетка 2003. године, о чему сведоче документи које преносим... Овај рат је вођен у име вредности, у име морала. Био је незаконит, али оправдан, тобоже оправдан, јер је требало спречити геноцид. Ако западњаци признају да су се против Срба десили злочини тако чудовишних размера, то би значило довођење у питање њихових сопствених одлука, читаве фразеологије коју су користили...“.

Пјер Пејан (још једна верзија његовог презимена у нашој штампи), пише десет година након те 2004. године: „У линчу је учествовало око 50.000 Албанаца са Косова. За три дана је убијено 19 особа и рањено 954, око хиљаду кућа је сравњено са земљом, као и 34 цркава и манастира, међу којима су и споменици светске културне баштине, попут цркве Богородице Љевишке у Призрену“.

Жак Огар, проговара кроз књигу Европа је умрла у Приштини. Он је био командант специјалних француских јединица које су међу првима ушле на Косово после потписивања Кумановског споразума. Ево шта он каже за Вечерње Новости, 20. октобра 2014. године: „Почели смо још покрај 1998. да разматрамо војну интервенцију против Србије... Очекивао сам да видим зле Србе који врше етничко чишћење, како је говорила званична истина. Открили смо, међутим, сасвим супротно... Веома брзо сам открио на терену да су Срби професионални и да држе реч, а да Албанци стално покушавају само једно, да изврдају договорено... Убијали су, на велико и на мало... Открили смо, тако, листу са наредбама за ликвидације Срба и нелојалних Албанаца с печатом ОВК. Предали смо овај докуменат претпостављенима, али више никада ништа нисмо чули о томе. То је зато што је ОВК била привилеговани саговорник ЕУ у представљању искривљене историје, кршењу међународног права и враћању уназад цивилизованог света... Припадници ОВК су направили заседу и напали конвој српских избеглица, углавном стараца, жена и деце, који су се повлачили у двеста трактора... Овај тежак инцидент догодио се уз подршку Британаца. Албанцима су, иначе, помагале стране обавештајне службе, у првом реду америчка, немачка и британска. Седма пешадијска бригада пуковника Серковића је била у близини, повлачила се у северну Србију. Урадио сам оно што је неопходно. Позвао сам их и дозволио сам им да се врате и да зауставе агресора. И, то су и урадили...“.

Жак Огар, командант специјалних јединица француске армије, који је са легионарима ушао на Косово међу првима, каже за часопис Геополитика 27. јуна 2008. године: „Интервенција НАТО је, наравно, започета на лажима да је био извршен геноцид над Шиптарима. Бил Клинтон је рекао да је било 100.000 мртвих, да би оправдао бомбардовање. Сад знамо како Американци ту врсту лажи лако примењују, навикли су на то да би озаконили своје међународне акције. Ја сам то одмах схватио на терену јер је моја мисија такође била да покушам да пронађем масовне гробнице. Нашао сам много мање у односу на 100.000 мртвих. Врло брзо Албанци из Руговине партије дошли су да кажу: ''Наћи ћете једну јаму у селу које је било уништено не од стране Срба, већ од ОВК. Ми нисмо ОВК, ми нисмо за Тачија, већ за Ругову''. Почели смо да схватамо да жртве у многим од тих јама нису убили Срби већ су то урадили само Албанци. Насупрот томе, ја сам имао добре контакте са српском војском и полицијом и кад сам им тражио информације о том питању, они су ми рекли: ''Идите на то место, ту смо убили 35 припадника ОВК, ту је ров окренут према Меки, ставили смо креч'' - и то је крај приче. Ту су били сахрањени припадници ОВК који су погинули у борбама са српским војним и полицијским снагама“.

Немци дакле хоће да потврде и ојачају свој утицај на Балкану. То доказују и речи француског генерала Пјер Мари Галоа: „...зашто се Француска уопште уплитала у рат против Ирака кад је сама наоружавала и опремала тај Ирак? Зашто је пристала да погази један вековни савез бомбардујући Србију и разбијајући Југославију за рачун Немачке? Зашто? Какав је био интерес Француске у оснивању муслиманске државе у Европи - Босне и Херцеговине? Или у стварању велике Албаније науштрб свог српског савезника?“. За рачун Немачке?!