КЛИКОМ НА СЛИКУ ИДИ НА САЈТ ЗА НАРУЧИВАЊЕ

КЛИКОМ НА СЛИКУ ИДИ НА САЈТ ЗА НАРУЧИВАЊЕ
ДЕВЕТИ КРУГ СВЕТОГ КРАЉА

КЛИКОМ НА СЛИКУ ИДИ НА САЈТ ЗА НАРУЧИВАЊЕ

КЛИКОМ НА СЛИКУ ИДИ НА САЈТ ЗА НАРУЧИВАЊЕ
ВРЕМЕ ЗЛИХ ПАСТРМКИ

недеља, 25. мај 2014.

Poplave....



Од 15. до 25. Маја 2014

ПОПЛАВЕ
или: филозофија прокислог крова;
или: да, седећу и писаћу и ништа друго нећу радити!

*

Матија Бећковић:
Кад је Свети Сава отпасао мач уста,
Једино оружје које је носио,
А које је и нама оставио,
Говорећи ове речи:  

— Нека је проклета земља у којој су
Пашчад пуштена, а камење свезано.

*
Срушило се небо на нас. Да нас упозори да има нечег већег и јачег од људи. Да нас дозове памети и објасни нам да мало успоримо са величањем човека.

*
Помешала се вода са осећањима
Не зна се шта је јаче
И шта ће да ме однесе
У свет лебдења и пловидбе
Једра нисам раширио: немам ветра
А веслању није имао ко да ме научи

*
За неколико сати вратили смо се један век уназад. Висока технологија је опет изгубила од сирове природе и по ко зна који пут показала да та технологија вреди нешто само кад је све у реду. Падне на испиту чим настану екстремне ситуације које природа изазове.  
У једном тренутку свећа и суве шибице посташе важније од свих таблета и лаптопова. Одједном је постало важно има ли се воде и хлеба а не које је нам је марке мобилни телефон (који није радио јер је нестало сигнала а убрзо је и батерија цркла). Дан пре смо комуницирали преко фејсбука а дан после  смо у мраку пили кафу код комшилука који је имао нешто плина. Додуше, дружили смо се и помагали једни другима, секли славску свећу (Боже ми прости) на неколико комада како би људи макар на кратко могли да осветле своје собе.
Продавнице и маркети, са друге стране, посташе арене и показаше и ону ружнију страну људске природе у кризним ситуацијама. Лактало се и псовало за сваку флашу воде, двопек који месецима нико није ни погледао и плинску бочицу (којих је до јуче било на сваком ћошку).
Ипак, чини се да је било више доброг него лошег у злу које је задесило људе и животиње. Нас Србе изгледа једино зло може људски да зближи. Не да се волимо, да не желимо - већ да жалимо за комшијином кравом.
За време бомбардовања, Американци и њихове слуге урнисали су нас високом технологијом: блокирали су наше везе и радаре, слушали све што говоримо, ометали нам комуникације. А, онда смо ми једнога дана извадили из магацина старе телефоне, оне са малим курблама, и растегли жицу. Могли су да се јебу са својим сателитима.

*
Треба да се зна ко има приоритет у поретку ствари на Земљи и у Космосу. Тако и у Србији: можеш неверовати у нешто - али не смеш неверовати ни у шта. Узела је од народа прво његова земља, вода и небо. Сад, шта је остало нек черупа власт и светски богатуни. Ми смо схватили, подсетили се, да се уз свећу може бити човек. Није лако али није ни немогуће. Зато нека нас пусте са причама о стандарду кад су нам потребне приче о спокоју. Стандард је срећа а ми смо данас срећни што смо живи или имамо воде. Видите како је све релативно и лажно у тим причама о бољем животу. И то, увек нас тај бољи живот по њиховим пројекцијама чека прекосутра или накосутра: никад данас и сад.

*
Чују се приче о поквареним трговицима који дижу цене на туђој несрећи. Поштено: кад су трговци били моралне громаде?! Не знам, не идем у гужву и не гурам се. За разлику од многих ја сам све мање гладан што мање имам. Ипак, они што иду у редове, јер неко мора, говоре о томе да се суштина игре зване рагби може схватити кад се стане у ред за неку животну намерницу. Кажу да би сте се изненадили колико пензионери могу да буду снажни и колико варошке госпође које су колико јуче изигравале ниво и посећивале изложбе алтернативних уметника – знају да буду просте и сурове. Лопови по ободима поплављених делова краду одбеглу стоку и обијају водом рањене и напуштене куће. За такве бих увео преки суд.

*
На радију, чије ми батерије прете брзим муком, чујем министра војног како прича о некој цистерни воде коју је послао негде. То је исто као када би, својевремено, министар Јапана поводом Фукушиме говорио о некој цистерни тамо негде послатој. Са друге стране премијер прети да ће силом спашавати грађане који то одбијају. Иначе, већ дуже време он покушава силом и против наше воље да нас спашава. Спасио је силом Србе са Космета, спашава силом наш животни стандард. Ваљда је људима доста његовог спашавања.

*
НЕГДЕ ЉУДИ, САДА, ДОК ОВО ПИШЕМ, СТОЈЕ МОКРИ И ПРОМРЗЛИ ТЕ ДРХТЕЋИ ЧЕКАЈУ ДА ИХ НЕКО ИЗВУЧЕ ШТО ДАЉЕ ОД ЊИХОВЕ МУКЕ ИЛИ ДА ИМ ДОТУРИ ПАРЧЕ ХЛЕБА. ЗАТО ЈЕ ОВО МОЈЕ ПИСАЊЕ ЛИЦЕМЕРНО И ПОКВАРЕНО.

*
Никада нисмо били ближи једни са другима: у згради. Дружимо се, помажемо једни другима, делимо то што имамо, информишемо се и упозоравамо. Седимо једни код других или на ходнику. Делимо топлу супу кад неко набави плинску бочицу. Воду пресипамо на два-три дела. Први пут проговарам са неким комшијама са којима сам до сада био само на добар дан.

*
Тужно је и ружно ово што ћу сада написати: мислим да су се неки покајали што су нам 1999-те завидели и мрзели нас због пакета хуманитарне помоћи које смо добијали од Црвеног крста.
Јуче сам разговарао са комшијама и неки од њих тек сада схватају шта се мени догодило те године кад смо у трену напустили своје домове и остали без ичега. Поплављени ће се вратити у своје мокре куће и блатњава дворишта – ми нисмо смели више никад да се вратимо на своја згаришта.

*
Када би словима могао
Да се опише звук
Онда би се из ове песме
Читао само мук
Сада нек пева
Само онај коме се плаче
И нек ћути
Који је срећан

*
Потпуно подржавам народне посланике који су одбили да дају плату у хуманитарне сврхе. О чему се ради? Уколико живе од плате онда не могу дати. Уколико им плата не треба а од чега онда они живе и од куда им прилива новац за лагодан живот? Ко не живи од своје плате тај не ради добро посао за који би требало да прими ту плату. Дакле, ко су ти људи који могу данима седети у Скупштини а да им новац капље са неке друге стране? И који су то послови? Да можда не примају плату на неколико места? Знам, рећи ће неко, то су углавном успешни људи. Па зашто онда примају плату ако им ништа не значи? Врзино коло: ако имају – зашто примају; ако од тога живе – зашто да дају?!
*
Медији говоре о томе како је Председник републике у време највеће катастрофе пекао ракију. Домаћин човек. Али, ипак он треба да одговори на нека питања:
- колико је терао од казана?
- дал' је препецао?
- јел' турао шећер у џибру?
- 'де је бацао комину?
Друга нека питања не вреди му постављати.

*
Мислим да ће Србија у наредном периоду имати много више штете од других ствари него су јој нанеле поплаве и клизишта, и то у чињеници да ће у будуће власти на сваку критику одговарати: зар нас сада критикујете кад је Србији тешко?! Или: прво да решимо последице поплава па ће остало доћи на ред а ови што критикују боље би било нешто да раде уместо да причају! Та тенденција је већ сада више не очигледна, наиме, чим се неко критички осврне на оно што се догодило, лично премијер одговара на оптужбе оптужујући за издајство и дефетизам а док се они, јел' те, боре као лавови по насипима. Само још да им неко објасни да у таквим ситуацијама премијеру, начелнику генералштаба и министрима, није место на насипима, и у чамцима, већ у неком кризном штабу где прикупљају информације и кординирају акцијама.
Неко је лепше и простије објаснио ово о чему ја паламудим: Сурфоваће на поплавном таласу следеће четири године. Додао бих, ипак: уколико у међувремену не потону.

*
Ових се дана чује теза како је невољa доказала како Србија има пријатеље у свету, поготову у Европи. У реду је то. Само, ми нисмо стекли пријатеље (који су нас, узгред, пре петнаест година нагрдили више од сваке поплаве и земљотреса) зато што нас поштују због наших квалитета и ставова, већ зато што их у последње време беспоговорно слушамо и испуњавамо све њихове захтеве и уцене. Најзад, ЕУ ће нас помоћи за износом једнодељене плате играча ФК Барселона.

*
У Време потопа велики је писац пронашао своје Време смрти.

*
Да, можда се вратила солидарност међу небеским народом. Ипак, ово је исти народ који је 1995. године продавао воду људима из колоне који су бежали из Хрватске. То су исти људи који су затварали врата градова људима са Космета 1999-те. Има међу тим народом и оних који су нам псовали мајку шиптарску што утекосмо у њихов град и који су нам завидели на црвљивим макаронама из Црвеног крста. Ово ми данас, извините на изразу, више личи на естрадну хуманост: ко год скупи две флаше воде, слика се и тура слику на друштвене мреже или на телевизију. А тек предстоји време хуманости па ћемо сви заједно видети како то узгледа. Сада, како ствари стоје углавном се дели (шарује) на друштеним мрежама а мало се у истину дели материјалних добара.

*
Лепо је што истакнути спортисти донирају силне новце. Само, треба да се приупитaмо: у каквом то свету ми живимо кад они могу да зараде милионе бесмислено ударајући у лоптицу или шутирању на пољанчету, док пола планете гладује и умире од жеђи?
Одговор је да живимо у нехуманом свету којим валада шачица пребогатих људи која плаћа циркусанте и гладијаторе новцем који су зарадили на туђој несрећи и суровој експлоатацији. Пола планете гладује, друга половина робовски ради за те богатуне а ми се дивимо гладијаторима који их забављају. Није Ноле крив за то – али нисмо ни сви будале да се клањамо томе.

*
Порука онима који се данас називају херојима и чије слике гледамо на све стране: памтиће вас исто толико дуго колико данас памте хероје прошлих ратова, добровољце или борце са Кошара.
Порука угроженима: говориће о вама све док вас буду сликали. Када једнога дана приметите да више нема новинара поред вас и политичара који се сликају са вама: знајте да је ваша прича испричана.

*
Многи се ових дана ишћуђавају (као рођаци госпође министарке Живке) по питању тога што многи угрожени нису хтели ни по цену живота да напусте своје поплављене домове. Чуде се јер не познају свој народ. Кућа, окућница, стока и имање су Србину најважнији, важнији често више од властитог живота и породице. Па Срби се највише туже и туку око међе. Чак и са својом рођеном браћом, често због пола метра, не више. Србин је добар војник само кад брани своју кућу и њиву. Не би било Колубарске и Церске битке, онакве какве су на крају испале, да српски војник није бранио свој кућни праг. Не би пробијали Солунски фронт и хитали брже од француске коњице да нису горели од жеље да се врате кући. Зато су многи од нас били и лоши у протеклим ратовима. Нападали су и бранили туђе (по њиховим мерилима). А Србин зна да буде зајебан само кад се брани.
Тај култ куће и окућнице је нешто прастаро у нама, остало је још од времена кад смо били многобожци и кад смо се доселили овамо те решили да ту и останемо по сваку цену. Па једино су Срби били спремни да отрпе вековни терор на Косову и да их још буде тамо: чували су своја огњишта колико су могли. Другим народима већ се ни семе не би знало. Па који би још народ остао да живи у Хрватској после усташког геноцида, сем Срба? Да бих сликовито описао ситуацију о којој говрим цитираћу једну жену из колективног центра снимљену ових дана. Она каже: Остала ми је кућа и две свиње тамо. Боље да ја умрем него да ми свиње угину. Верујте, понајмање је овде економски моменат у питању. Кад је мени прокиснуо кров, ја се нисам нервирао због материјалне штете или естетике, већ због чињенице да се неко дрзнуо да удари на светињу мога дома! Па макар то била и природа, од тог тренутка је у мени прорио инат а киша је постала мој архи-непријатељ са којом сам био спреман да се борим до смрти а да не устукнем.

*
Најбезвезније новинарско питање ових дана (иначе у мору идиотских питања): Јел' вам стигла вода?“.
Мислим, примереније би било питање: Је ли почео да ради градски водовод?“.
Вода је стигла то сви знамо. На жалост, стигла је ненадно и у великим количинама.

*
Хуманитарцима широм Србије:
Суштина није у ПРИКУПЉАЊУ добровољних прилога - већ у ДАВАЊУ истих!!!!

*
Не верујем да би било нешто боље данас и да је нека друга власт у Србији. Све је исто. То је зато што ни једну револуцију нисмо извели до краја и како доликује.

*
Држава са много ВОЛОНТЕРА а мало ПРОФЕСИОНАЛАЦА нема неку перспективу.

*
'Оћу кусур – нећу жваке!
Нећу радне акције – хоћу посао!
Нећу да волонтирам – хоћу плату!
Нећу да ми смањују плату – хоћу повећање, јер се ни од ове не може живети!
Нећу да ми се прети – хоћу законитост и извесност!

*
Објавили слику неког невољника што је обијао продавнице по Обреновцу.
Јавно изјављујем: да сам остао блокиран у поплављеном граду, без струје воде и хране, и ја бих обио продавницу, или кућу, да узмем воду, конзерву, батерију или сапун!!!

*
Постоји у нашем народу клетва: Вода те однела!. Кад клетву хоћемо да појачамо, онда кажемо: Однела те мутна вода!.
Би нам и вода, и мутна.

*
Једна слика која се појавила првих дана поплава: на чамцу спасиоци, жене и деца. Деца плачу, жене престрашене, а један клиња од неких десет година смркнута лица али пркосан и без трунке страха. Тај ће бити тврд човек.

*
Пореске олакшице и реклама – то су врло важне речи богаташа на западу.

*
Ова држава би имала некаквих шанси у скоријој будућности да је макар само једн од присутних на седници Владе којега је премијер позвао по имену или презимену рекао: Обраћајте ми се са господине, нисмо Ви и ја заједно овце чували!.
Не би таквога међу министрима, генералима, директорима – а сви они итеткако знају да се издркавају по својим потчињенима, па је ваљда то космичка правда.
Још су они и добро прошли. Милош Велики је чиновнике кажњавао са двајес'ипет по туру.

*
Логика владајуће структуре, ових дана, не пије воду. Она се може описати овако: Ако ниси на насипу, или у чамцу, онда немој да говориш или критикујеш.
Зашто не пије воду“?
Па зато што служећи се том логиком онда нико и никад нема више права да говори и критикује.
Ако ниси на Косову – не говори о Косову!
Ако ниси у руднику – не критикуј несташице струје!
Ако не радиш у здравству – немаш права да се жалиш на корупцију у истом!
Ако ниси судија – не тражи правду!
Ако ниси у Влади – не криткуј исту!

*
Полако се гасе рефлектори, искључују се камере, туле се мобилни телефони. Господо и даме, шта је било, било је. Ко није искористио конзумацију - нека си јебе матер. Нека се сада свако забави својом муком, јер то што сами себи будемо помогли биће углавном цела помоћ. Власт којој се цео план своди на мољакање помоћи из иностранства и од сопственог народа – проћи ће исто као тај народ. Кога буду хранили пријатељи из света – тај је тотално најебао. Зато, одох да купим кондора и битулита за кров, те малтера и креча за плафон, док не смање женину плату.

*
Ако хоће, Руси сад могу да се покажу. Да посраме цео свет и да покажу како су нам велики пријатељи. Бојим се, да ће остати на неколико авиона и спасиоца. Дај боже да грешим, ама, не грешим.

*
Председник државе јуче, у време неке посете несрећним људима, рече кaко сви треба да извучемо поуке из овога што нам се десило, да је држава одлично обавила посао али да је народ заказао. Знам ја, председниче, да је народ крив, говорим им то већ више од два месеца. И, слажем се са вама: за невоље које му следе искључиво је крив народ. Или, део народа који пре два месеца није седео код куће и забавио се својом бригом.

*
Књига проповедникова:
1
Свему има време, и сваком послу под небом има време.
2
Има време кад се рађа, и време кад се умире; време кад се сади, и време кад се чупа посађено;
3
Време кад се убија, и време кад се исцељује; време кад се разваљује, и време кад се гради.
4
Време плачу и време смеху; време ридању и време игрању;
5
Време кад се размеће камење, и време кад се скупља камење; време кад се грли, и време кад се оставља грљење;
6
Време кад се тече, и време кад се губи; време кад се чува, и време кад се баца;
7
Време кад се дере, и време кад се сашива; време кад се ћути и време кад се говори.
8
Време кад се љуби, и време кад се мрзи; време рату и време миру.
9
Каква је корист ономе који ради од оног око чега се труди?
10
Видео сам послове које је Бог дао синовима људским да се муче око њих.

*

1 коментар:

  1. Novine Svrha
    Сублимирани ставови мислећег дела српства. Хвала Игоре. Оног које је постојало упркос, које постоји унаточ и које ће постојати и постајати изузев. Јер мислећа активна мањина је једина оаза, да кажем острво услед надирућих медијских поплавних вода!

    ОдговориИзбриши