четвртак, 05. јун 2014.

Добрица Ћосић: неком отац, неком маћеха...



Добрица Ћосић: неком отац, неком маћеха...
Писац Времена смрти умро је у Време потопа а сахрањен у Време лицемерја. Многи ће приметити и користити се симболиком чињенице да је Добрица Ћосић умро у време велике катастрофе која је задесила његову Србију. Писао је о „временима смрти, зла и власти“ – а то је тренутно српско друштвено и државно отелотворење, поготову оно последње. Отишао је у невремену које симболизује сва његова „времена“.
Књиге Добрице Ћосића почео сам да читам као средњошколац: добровољно, са унутрашњом потребом и великим задовољством. Нико ме, дакле, није силио, нико препоручивао. Једноставно су ме „позвала“ његова Сабрана дела са витрине очеве библиотеке: лично. Читање књига Добрице Ћосић, у то време, није било само пуко интересовање за књижевност. Било је и то, али и све остало: бунт, отпор, кретање по забрањеним атарима... Поготову када је „Време смрти“ у питању. У то доба, приштински уџбеник из Историје, који смо користили на Космету, справљен је под диригентском палицом чувеног Али Хадрија и булументом његових ђака, Срба и Албанаца, и тај је исти уџбеник наставну јединицу „Први светски рат“ обрађивао на пола странице, док је „Призренску лигу“ или „Скендербега“ обрађивао на најмање неколико листова. У таквом окружењу, без данашњих средстава комуникације и информисања, Ћосићев роман о славним биткама и тешкој погибији нашег народа падао је на младу душу као мелем на рану. Из данашње перспективе имао бих по нешто и замерити том роману, али, зашто бих то чинио. Поготову што оно што бих данас замерио, а то је можда вишак патетике и понекад вештачки конструисани дијалози, тада ми је управо то највише значило. Он је испунио своју мисију када је требало, а, и даље, дан-данас, то је књига боља од већине потоњих написаних у нас.
Опус Добрице Ћосића није тешко разумети. Поготову што се он јасно изјашњава о не-књижевним, политичким питањима. Но, и поред тога, Добрица Ћосић је најчешће погрешно тумачен: и то увек према потреби тумача. Када би бивао савршено јасан, ни тада се то не би прихватило тако, већ по систему: „ма он само тако говори али мисли и чини посве другачије“. Да би ружили и рушили српски став, редовно су погрешно тумачили Добрицу Ћосић, ружећи га и нападајући углавном без икаквог основа.
Дочим, браћа по перу и неки интелектуалци, најчешће су га нападали (и сада га нападају) из најприземније љубоморе и зависти: што има озбиљан књижевни опус иза себе и што му је додељен епитет Оца нације. Схватајући да су они својим делом и моралним ауторитетом тек Пасторчићи нације, њени изроди, и да им Ћосић може бити само против-природна маћеха а никако природни отац, мрзе га толико да се мржња може физички осетити из написаних речи (најчешће).
У ствари, Добрица Ћоссић јесте један од највећих писаца нашег подневља. Намерно не кажем „највећих српских писаца“, јер он својим делом свакако превазилази српски народ и саму Србију. То што га неуки људи и политиканти доживљавају другачије, разлог је само у незнању, необразовању и глупости. И у земљи Србији Добрицу Ћосић нападају углавном они који мало знају, још мање могу а понајмање читајући схватају написано.
Мој први, уједно и неуспешни (што ће остати као константа), покушај јавног публиковања онога што пишем везан је управо за име Добрице Ћосић. Може бити да је била 1982-га година, или година после. У средњој школи коју сам похађао изложио сам идеју да штампамо школски лист. После силних перипетија добио сам дозволу за то, уз услов да Управа школе и Комитет прво прегледају садржај тог пробног примерка (и свих осталих, ако их буде). Лист ко лист, адолесцентске глупости, ништа гори нити бољи од сличних. Садржаји типа:  ђачке догодовштине, спорт, ван-наставне активности, најбољи ђаци, приче и писме ђака...и ... као први чланак текст који сам ја написао о животу и делу Добрице Ћосић. Све је остало на папиру, пре него смо стигли да откуцамо матрице и умножимо га на гештетнеру, часопис је био забрањен а ја сам прописно изрибан, чак и нешто кажњен, због националистичких иступа, јер се сматрало само помињање Добрице Ћосић као националистички иступ. Сем покојног професора Момчила Пумпаловића, којега су 99-те убили на кућном прагу ти исти који су нас оптуживали за национализам, нико живи ме није подржао. Он јесте, и то отворено. Тај једини примерак, којег се докопао, носио је и показивао. Није то први пут да оног кога оптужују за национализам највише нападају они  којима је кобојаги тај национализам намењен на употребу: Срби. јер су и мене тада највише чепили професори српске националности.  Самог Ћосића су највише черечили те 1968. године управо Срби са Косова, они које је он покушавао да јавним наступом заштити, макар отварајући питање о којем су до тада сви ћутали. Чувена „српкиња са Косова“ Катарина Патрногић „бранила“ је Србе са Косова од Ћосића, држећи страну Шиптарима, а касније се говорило да је лично организовала спаљивање његових књига.
Сећам се и тога, да сам био јако поносан када сам испод јакне крио књигу „Стварно и могуће“, а коју сам добио од старијег суграђанина и коју сам исте вечери прочитао и даље проследио, мада нисам успео да схватим због чега је та књига забрањена. Ипак, ми који смо размењивали то штиво сматрали смо да на тај начин исказујемо бунт против стања у држави. Ја сам био додатно поносан што су ме схватали озбиљно, и ако сам био средњошколац, и имали поверења да ми дају штиво које је забрањено.
Шта хоћу да кажем? Добрица Ћосић није погодан нити у једном времену а да парадокс буде већи у свим тим различитим временима увек је бивао близак власти (власти и властима) и  никада није био дисидент у правом смислу речи. Криво стој али право збори. Бивао је забрањиван а штампан, критикован а читан, изолован а утицајан, мрцварен а продаван, оспораван а поштован. Живео је увек лепо, није допадао затвора, није се суочавао са оскудицом, није морао да иде из земље.
Његова дела, пак, углавном оспоравају идеолози а његову политику оспоравају књижевници. То је његов усуд, сви се баве послом за који их није дао Бог. Зато му ни књижевност, нити политика, нису до сада објашњени и разјашњени како треба. Идеолози разних политичких, углавном антисрпских опција, мисле да ће му умањити ауторитет ако га оспоре књижевно и интелектуално, па се ту пачају и ако немају успеха. Они то нису читали, они који су читали: нису разумели. Књижевници, пак, пошто својим делом не могу да га надмаше, а не могу ни да му оспоре књижевно, Ћосића углавном нападају на политичкој равни, оптужујући га за сва зла и невоље које су задесиле Балкан у последња два (и више) века. Највише га мрзе, мисли се на књижевнике, јер не знају да пишу као он.
Велим, никада нису хтели, и знали,  да га разумеју, мање је вероватно да нису могли. Када би он говорио да српски народ треба да буде равноправан са другим народима, проглашавали су га за творца српског национализма. У то време српским национализмом се сматрало и то да српски народ тражи равноправност. У исто време, или касније, када су на другим странама његове колеге по перу или политици, говорили да српски народ треба сатрти, они су проглашавани за демократе и европејце.
Што се тиче његове књижевности, мислим да је Добрица био најполетнији у „Коренима“, најбољи у „Времену смрти“, најдубљи у „Деобама“, најмаштовитији у „Бајци“, рутинер у „Времену зла“, најлошији у „Времену власти“. Најзад, треба рећи да је изгубио меру у последњој деценији када је објављивао дневничке и политичке записе и размишљања без икакве селекције и претерано, чини се: не својом вољом. Он је писац који је дао најбоље на свом почетку. Има таквих. Већина не да најбоље: никада! Ретко који на крају. Углавном се средина рачуна.
Шта год говорили или мислили о њему – његово је место обезбеђено. Свуда: у историји и књижевности. Он је један од великих српских писаца. Међу десеторицом - јесте, а, то није мало. За његове критичаре, све одреда, стопроцентно недостижно. И за нас који га поштујемо, исто. Важно је, ипак, одвојити његову књижевност од његове публицистике, а, и једно, и друго, од његовог политичког деловања. Треба одвојити лик од дела, што би рекли његови негдашњи идеолошки сапутници. Његовом политичком деловању има се доста тога приговорити, може се пронаћи прилично недоследности, рекао бих: нелогичности. Словио је за дисидента (сам је то волео да потенцира) а никада му ни длака са главе није фалила. Извео је револуцију, које се касније одрекао, али никада до краја није отишао у борби против ње, чак ни до почетка. Живео је у ралативном миру са властодршцима, са богаташима, објављивао је кад год је хтео и колико је хтео. Бранио је државни врх по питању Голог отока правдајући их тиме да искрено верује да они за то нису знали. Ни једну ружну запету није изговорио против Тита (кад је то требало учинити, касније су мртвом вуку сви реп мерили). Није, како је ваљало, проговорио о партизанским злочинима (углавном је остао на њиховом међусобном разрачунавању). Петљао се са многима, дијаментрално супростављеним странама, помешао је све могуће идеологије и доктрине, саветујући свакога.
Никада га нисам упознао. Могао сам то да углавим преко неких познаника, макар на Сајму или неког пригоди сличној. Нисам. Ко се све са њиме виђао – није ми жао што нисам на том списку. Обашка, што ће тај списак бити много већи после његове смрти, како обично бива код нас. Јавиће се мназина њих сада и говориће о њиховим разговорима и политичким тестаментима које је управо њима диктирао српски писац. О књижевности ће мање, то није баш популарно.
Помагао је многима. Многи су му помагали. Често су се, он и они, међусобно злоупотребљавали, још чешће раскидали везе. Нејчешће су му злом узвраћали на његово добро. Већину каснијих политичких актера у СФРЈ он је некада бранио од прогона, на овај или онај начин. Из његовог шињела излегло се много писаца и уметника, те потоњих политичара. Неки су га поштовали до краја живота, добар део њих му је забио нож у леђа. Осамдесет процената касније признатих (или самозваних) дисидената су се на неки начин огребали о његову личност. Углавном је помагао а они су га касније оптуживали за сва зла која су се догодила, или се нису догодила. Оптужују га чак и за ратне злочине?!
Одласком Добрице Ћосић српски род остаје без великана сопствене књижевности. Некако их брзо погубисмо а да нико није заузео њихово место, чак није ни најавио ту могућност. Добрица је последњи од њих. Сад смо препуштени сами себи а то је оно најгоре, јер, што би рек'о Ћопић (само једно слово разлике): „знам ја нас - јебо ти нас“. Књиге ће остати али ми се чини да од осталог нисмо довољно узели, и од Ћосића, и од других великана. Од Ћосића као писца узели смо много – од Ћосића човека: нисмо. Не од политичара или јавне личности – већ од човека.

ЧИТАЈ НА БЛОГУ ЈОШ:
Зоран Ђинђић
Експеримент Косово – Повратак колонијализма

Нема коментара:

Постави коментар